Hajek i konzervativizam

U više navrata smo ovde raspravljali o odnosu konzervativizma i liberalizma u raznim kontekstima. Jedan od nezaoblilaznih tekstova koji se često pojavljuje u tim raspravama je čuveni Hajekov dodatak na treći deo knjige "Poredak slobode", pod nazivom "Zašto nisam konzervativac"? U njemu Hajek objašnjava razliku između konzervativizma i liberalizma, i kritikuje konzervativizam kao statičnu i zatvorenu, reaktivnu ideologiju bez originalnih ideja.

Iako je ovaj tekst oduvek bio vrlo popularan i toplo prihvaćen na raznim stranama, dva dodatna procesa pospešuju prihvatanje Hajekove vizije iz ovog teksta danas. Prvo, konzervativizam je, posebno u Americi, postao vrlo nepopularan poslednjih godina. Koalicija koja je dovela Regana na vlast se raspala, razdvajanjem na neo-konzervativizam i libertarijanizam i još nekoliko pod-frakcija. Prirodna i dugotrajna veza konzervativizma i libertarijanizma je znatno oslabila. S druge strane, i sam američki libertarijanizam više nije ono što je bio. On se približava socijalizmu. Vrlo prominentni i cenjeni libertarijanci predlažu koaliciju sa levicom, i čak koncipiraju teorijsku sintezu Hajeka i Rolsa da bi se ova koalicija omogućila. Veliki broj njih je glasao za Obamu i još 2006 podržao demokrate u izborima za Kongres.

Hajekov tekst je pravi melem na ranu ako vam je ambicija ovakva vrsta preoblikovanja libertarijanizma. O tom čudnom afinitetu prema ovom tekstu mnogih ljudi, uključujući i neke od kojih ne biste očekivali da cene Hajeka, svedoči fakt da je objavljen i na sajtu Peščanika (sumnjajući da su autorke mnogo zagrejane za Hajeka, podozrevam da Gligorov stoji iza ideje objavljivanja tog članka, no to je sada manje važno). Šta je to čime ovaj tekst čak i levičarima prianja na srce? Prvo, on je vrlo retorički oštar prema konzervativizmu. To vrlo godi uhu svih "progresivaca", čak i bez obzira na sadržaj te antikonzervativne poruke (možda bi bilo još više seksi da je Hajek napao "neo-konzervativizam", ali nije loše ni ovako). S druge strane, klasični liberali se često osećaju komforno zbog Hajekove trihotomije, gde su konzervativci i progresisti/socijalisti samo dve vrste kolektivista, a liberali jedini zagovornici slobode u centru. Ovaj tekst je mnogim ljudima prava Biblija, jer im omogućava politički korektnu i udobnu poziciju - da budu za slobodu pojedinca ali da istovremeno niko ne može da im prigovori da su mračnjaci, konzervativci, zatucani, plašljivi od promena (najcrnje optužbe koje neko u Vrlom Novom Svetu može da dobije). Ima li išta bolje nego kad možete da pokažete članak vodećeg autora koga levičari opisuju kao konzervativca, gde on kaže da nije konzervativac, i štaviše, napada ove vrlo oštro.

Ali, kada pogledate kontekst, stvar je dosta složenija sa tim člankom, i treba biti vrlo oprezan kada ga čitate iz liberalne perspektive. On je napisan kao dodatak trećem, poslednjem delu "Poretka slobode" koji je naslovljen "Sloboda u državi blagostanja". Ovaj odeljak su mnogi doživeli kao Hajekovo konačno odustajanje od principa klasičnog liberalizma i pokušaj dokaza da država blagostanja nije suprotstavljena nužno slobodi. Mizes je napisao sledeće u svojoj recenziji ovde knjige: "Unfortunatelly, third part of professor Hayek's book is rather disappointing. Here the author tries to distinguish between socialism and Welfare state. Socialism, he alleges, is on decline; Welfare state is supplanting it. And he beleives that Welfare State is under certain conditions compatible with liberty. Professor Hayek has misjudged the character of Welfare State”.

Ovaj pasus je bio pristojan zbog ogromnog ličnog prijateljstva koje je Mizes gajio prema Hajeku, i on nikad nije upotrebio neku jaču reč od ovoga. Ali, Mizesovi poznanici su tvrdili da je Mizes bio "šokiran" "Poretkom slobode" i onim što je on video kako Hajekovo potpuno odricanje od liberalizma (i u tome nije ostao usamljen do danas). Ceo treći deo Hajekove knjige je pokušaj pomirenja liberalizma i države blagostanja u više važnih tačaka. Sve ovo nije nikakva novost, ali je važno za razumevanje teksta"Zašto nisam konzervativac". Hajek, za razliku od Mizesa, nikad nije verovao u laissez-faire; u "Putu u ropstvo" on tvrdi da "ništa nije nanelo više štete liberalizmu od glupog insistiranja nekih liberala na rigidnom načelu laissez-faire", dodajući da ispravno shvaćen liberalizam nije "statična vera". Hajek je pripadao grupi "neoliberala" koji su pokušavali da reformišu klasični liberalizam i da ga prolagode realnosti države blagostanja. U istu grupu su spadali Roepke ili Henry Simons, osnivač čikaške škole koji je u knjizi "Pozitivni program za Laissez-faire" izneo manifest neo-liberalizma. U tom Simonsovom programu vidimo da njegov laissez-faire podrazumeva visoko progresivne poreze, nacionalizaciju železnice i teške industrije, te agresivnu antitrustnu politiku i zabranu ili ograničavanje reklamiranja. Hajek je entuzijastično podržao tu knjigu. On je kritikovao socijalizam, ali nije video alternativu u dogmatskom laissez-faire, već (pod uticajem Carla Poppera) u umerenom i uravnoteženom državnom intervencionizmu koji će ponovo na inovativan način izgraditi "liberalnu veru".

Pamflet"Zašto nisam konzervativac?" treba čitati u tom okviru - on je zapravo obračun sa laissez-faire liberalizmom, ne sa "konzervativizmom", i predstavlja promociju nove "dinamične" neoliberalne vere. Ima tu i tamo gestikuliranja starom liberalnom retorikom, pozivanja na Medisona, Berka, Tokvila itd, čak, da zbrka bude potpuna, i optuživanja konzervativaca za saradnju sa socijalistima, ali to su sve manje važni aspekti teksta. Glavna primedba protiv "konzervativaca" koju Hajek iznosi u ovom postskriptumu je da oni nemaju poverenja u promene, da su statični, da nemaju kreativnih načela – isti oni prigovori koje u "Putu u ropstvo" upućuje laissez-faire liberalizmu. Mnogi ljudi su bili i ostali zavedeni Hajekovom visokoparnom retorikom u ovom tekstu, i pričom da jedino liberalizam ima opšta načela putem kojih može da se suprotstavi socijalistima. Ali, kvaka 22 je što on pod "načelima" ne misli na načela laissez-faire liberalizma u konvencionalnom smislu te reči, već na laissez-faire a la Henry Simons, na "inteligentni inžinjering" i "obnovu" liberalnih ideja kroz "inovativne programe" koji će pomiriti ekstreme liberalizma i socijalizma. On nikad nije ostavljao sumnju da je to njegova ideja. Pogledajte šta on kaže: "Puno je vrednosti konzervativca koje me privlače više nego vrednosti socijalista, pa ipak za jednog liberala značaj koji on sam pridaje nekim posebnim ciljevima nije dovoljno opravdanje za to da prisiljava druge da im služe. Ne sumnjam u to da će neki od mojih konzervativnih prijatelja biti šokirani onim što će oni smatrati „ustupcima" modernim shvatanjima, koja sam učinio u trećem delu ove knjige." On jasno priznaje da on ustupke socijalizmu smatra delom "izgradnje liberalizma", a prigovore tim ustupcima u ime načela klasičnog liberalizma (poput ranije citiranih Mizesovih) - plašljivim sentimentima "konzervativaca"! Ovo je zapravo jedna jezička manipulacija, gde je njegov neoliberalni "treći put" podmenut kao istinski liberalizam, a istinski liberalizam otpisan kao "konzervatizam". Ali, ta jezička manipulacija je bila vanredno uspešna. Hajek je svojim poperovskim (re)definisanjem liberalizma kao "dinamične vere" koja ide u susret promenama, uspeo da svoje rastakanje liberalizma u welfare state konsenzusu, zapravo prikaže kao esenciju i so samog liberalizma! A da su zatucani, "rigidni" i "statični", od "promena" preplašeni zagovornici laissez-fairea koji "vuku nazad" (u mračni, XIX vek, naime) - "konzervativci", s kojima on neće ništa da ima. I to je najdublja prljava tajna ovog teksta!

P.S. Ovaj post ne treba shvatiti kao obuhvatnu kritiku Hajeka, koji je jedan od najvećih ekonomskih i političkih mislilaca 20 og veka, posebno ne knjiga poput Cene i proizvodnja, Kontrarevolucija nauke, Individualizam i ekonomski poredak, ili Kobna ideja. Ovaj post je bio posvećen manje privlačnoj Hajekovoj strani, za koju se, po nesreći, vrlo često kače mnogi dobronamerni ljudi, verujući da Hajek tu brani ono što ne brani.

Federer i Nadal protiv neoliberalizma

Do sada su o užasima ili pak propasti neoliberalizma i laissez-fairea imali čast da lupetaju uglavnom ekonomski nobelovci, novinari, političari i slična menažerija. Sad su se horu počeli pridruživati i bivši stonoteniseri, kao što ćete videti.

Rogeer Federer je pre nekoliko dana pobedio na Roland Garrosu, osvojio 14 Grand Slam titulu u karijeri i izjednačivši rekord Petea Samprasa postao verovatno najbolji igrač u istoriji tenisa. Istovremeno, Rafael Nadal je prvi na ATP listi trenutno, i pobedio je Federera u nekoliko važnih finala poslednjih godinu dana. Osim što strašno igraju tenis, obojica važe za velike džentlemene i sportiste.

No, ako mislite da je tu kraj priče, grešite. Bivši engleski stonoteniser, a sada komentator Timesa, Mattheew Syed, ima originalnu teoriju. On vidi mnogo više od velikih sportista u pomenutoj dvojici. Oni naime oličavaju suprotnost divljem neoliberalizmu koji je zavladao svetom poslednjih 20-ak godina (!?). Federer i Nadal svojim ličnim ponašanjem pokazuju da ne mora po svaku cenu i svim sredstvima da se pobeđuje, što inače nije uobičajeno ponašanje ljudi lošeg karaktera, nego pogubna posledica neoliberalne lobotomije. Možda kad bi vaskrsli komunizam, ferplej bi opet procvetao. Evo vrlo dubokoumne stonoteniske dijagnoze neoliberalnog duha vremena:

"It was really part of the wider mood of the nation, of the world, the idea that getting ahead was about stepping on other people’s toes or, if necessary, their necks. The idea that laissez faire applied not just to markets, but to values. The idea that the cash in the offshore account more than justified the dodgy dealing, insider trading or whatever else, which went into its amassing. In short, it was the idea that winning is everything and the rest is for suckers.

As an economic philosophy this was corrosive enough, but translated into the ethics of sport, it was, in some ways, even more troubling. It meant that kids coming through the ranks felt a sense of aggressive entitlement. It meant that they edged towards a moral justification for cheating, even when confronted with their actions, but, more perniciously, it created a wider malaise within the sporting community that acquiesced in the idea that anything goes."

Bilo bi zanimljivo kako prolaze na testu neoliberalizma sami Federer i Nadal. Za Nadala nisam siguran, ali znam da je Federer građanin Švajcarske, jedne od zemalja sa najnižim porezima u Evropi. Ali, uprkos tome, Federer se preselio u kanton gde su porezi još niži nego u njegovom rodnom Bazelu, i gde je baza mnogih svetskih sportista, uključujući Kimi Raikonena iz welfare Finske. Hm, kao da ni Federer nije baš sasvim imun na neoliberalne motive, tipa ušteda i zarada.

Zaista, mora da je došlo poslednje vreme, kad i stonoteniseri veruju da će postići neki poen ili izgedati dubokoumno ako u tekstu o sportu iznesu neku svoju diletantsku nadriteoriju o neoliberalizmu.

O svrakama i perju

Vidim da su prethodni postovi podstakli raspravu o liberalizmu kao političkoj praksi, a ne kao teoriji. Ja polazim od činjenica da je bolje uraditi nešto nego ne uraditi ništa, odnosno da je i kada se radi nešto s nekim potrebno formirati vladu. Isto tako, u Srbiji su do sada postojale samo dve ozbiljne stranke koje su se otvoreno deklarisale i pokušale da nešto rade na polju liberalizma - jedna je upokojena u sopstvenoj nesposbnosti da se reformiše, a ova koja je prilično živahna izgleda da se trenutno pomalo preispituje. U odsustvu ljudi koji bi bili voljni da daju neku kintu za neki puritanistički liberalni pokret, ja mogu da vidim da imamo to što imamo i da čak nismo ni loše prošli.

Međutim, moje pitanje za današnji post je otkuda ti deklarisani levičari sa visokim akademskim zvanjima kod liberala. Ili još bolje rečeno, otkuda ta sklonost intelektualaca da budu mrzitelji slobodnog tržišta. Prvi problem koji postoji u koncipiranju liberalnog kod nas je što se ne polazi od liberalnog pristupa ekonomiji nego se kreće od modernosti (štagod to značilo), progresivnosti (takođe fluidno), borbe za ljudska prava, borbe protiv Miloševića, borbe za fine-tunning Brozovog sistema i slično. Kada se se sve to skupi na gomilu, dobijete dosta pristojnog sveta, koji su pristojni kada treba govoriti o ljudskim pravima, demokratiji, međunarodnim odnosima i slično, ali koji su potpune analfabete za ekonomiju kao praksu i kao nauku i iskreni levičari. Od te grupe koja je definitvno zalutala u liberalne vode postoji stalan otklon ka razvijanju onoga što je pravi liberalni proizvod, a to je ekonomska sloboda.

Malo je ljudi koji su stekli PhD ili čak i neki niži stepen akademskog zvanja koji će lako kao PhD libertarijanci koje poznajemo reći šta je sve znanje. Da nema akademskog zvanja koje može modelirati ijedan proces u društvu bolje nego stotine ljudi koji u proseku jedva imaju srednju školu. Naprotiv, satraće se od pokazivanja kako smo svi zajedno glupi i nesposobni da živimo svoje živote i da nas neko mora naučiti pameti. Ne daj bože još da prepustimo pekarima, stolarima i tamo nekim šibicarima i tajknuima da nam vode društvo. Po pravilu što je tema poslediplomskih studija besmislenija, to su teze o tome šta nam valja činiti potencijalno štetnije. Imajući u vidu ekploziju besmislenih i besplatnih postdiplomskih studija u EU koje će očešati i naše akademsko nebo (mada i u zemlji imamo dosta dobru ponudu takvih studija, ali su po pravilu domaću laureati manje nadobudni od doktora feminističkih nauka, roda i sitnih ptica pevačica koji imaju EU diplomu, na primer) izvor crnih bisera će biti nepresušan u budućnosti. Ili da skratim, koji sam đavo drljao tolike knjige i godine i da sada kažem, pustite ljude da sami rade - treba imati snage za tako nešto.


Mnogi današnji "liberali" su potekli iz levičarskog okruženja i nisu u stanju da izađu iz matrice u kojoj su vaspitavani i da odbace "neosporne vrednosti" SFRJ. Zadrška se javlja usled proste činjenice da mnogi iskreno žale za vremenom kada se mogla produkovati kvazi-nauka u neograničenim količinama, a tržišta nije bilo da postavi pitanje kolika je stvarna vrednost nečijeg naučnog, umetničkog ili sportskog dostignuća. Nagrlatiji levičari među liberalima su upravo oni koji napadaju da se nauka, umetnost, sport i druge "društvene delatnosti" izlože sudu tržišta. To su ljudi koji nikada neće prihvatiti da jedan menadžer zarađuje i do 50 puta više od profesora sociologije koji ne zna ili ne može da ugovori i po koju "tezgu sa strane".

Konačno, čini mi se da ću malo skrenuti sa niti koju sam mislio da sledim. Fanatično tvrđenje da svi žele samo da napune svoje džepove do vrha kroz političke procese je nešto s čim se duboko ne slažem. Štaviše mislim da su nivoi motivacije i benefiti malo složenije pitanje, jer ne lože se svi na iste stvari.

Nenameravana posledica

Histerija oko smrti bebe od meningitisa je dovela do navale uspaničenih roditelja na Tiršovu, čime se smanjuje vreme posvećeno svakom slučaju i povećava verovatnoća propusta. Toliko o dizanju svesti i građanskim inicijativama kao metodu rešavanja problema u zdravstvu.

Plate menadžera

Obama nijje lagao kad je najavio promenu.  Ustvari kad gledam šta se sve dešava poslednjih meseci najvše me iznenađuje mlakost opozicije i slaba reakcija medija. 

Sada je Bela kuća predložila regulaciju plata menadžera u svim kompanijama koje se kotiraju na berzi.  Poslednjih godina je počela da kruži priča da su menadžeri plaćeni previše i da tu nešto mora da se uradi.  Na osnovu čega se tvrdi da su plate prevelike, u odnosu na šta su prevelike, nikad nije bilo jasno.  Jednostavno prevelike su jer nam se tako čini.  Kao što fudbalski navijači svaki put, bez obzira što kupci misle drugačije, kažu da su transferi fudbalera previsoki ili "nerealni", tako se i u ovom slučaju radilo jedino o običnom intuitivnom utisku: mnogo je, kume.  Ali u demokratiji je put od utiska u narodu do zvanične politike kratak.

Nasuprot utisku da menadžeri nerealnim platama varaju akcionare, podaci pokazuju da privatne firme sa zatvorenom strukturom vlasništva plaćaju svoje menadžere približno isto kao i akcionarska društva.  Ako su menadžeri prevarili akcionare, kako objasniti da ih stoprocentni vlasnici plaćaju isto toliko? 

Drugo, niko nikoga ne prisiljava da drži akcije firme čiji je menadžer preplaćen, ili da uopšte ima nekakve akcije. Korporacije su dobrovoljna društva kojima ne morate pripadati ako vam se ne sviđa njihova unutrašnja organizacija. Ako mislite da svi menadžeri varaju akcionare, možete držati ušteđevinu u banci i smejati se naivnim akcionarima.  Ali to se retko dešava jer su prinosi od akcija i pored ove navodne pljačke akcionara i dalje bolji od alternativa. Dugoročni trend pokazuje da je ulaganje u akcije ispativije od štednje ili od ulaganja u obveznice sa fiksnim prinosom. 

Treće, evo primera iz jednog ranijeg posta: na vest o bolesti Stevea Jobsa vrednost Applea je u jednom danu pala je za 5.7%, ili blizu 4 milijarde dolara.  Tržište misli da Jobs otprilike toliko vredi Appleu, iako ga Apple plaća neuporedivo manje, odnosno potcenjuje ga. 

Ni meni nije jasno kako menadžeri toliko doprinose, zašto su toliko bitni i kako nije moguće naći alternativu za mnogo manje para.  Ali eto ovi objektivni pokazatelji pokazuju da ima nekog razloga zbog kojeg su oni na kompetitivnom tržištu plaćeni toliko, pa mi je bolje da verujem njima nego mom utisku.  Ali Obamina administracija misli da zna bolje, menadžeri su plaćeni previše i tačka.  Detalji predloga nisu poznati, ali ako zakon prođe Komisija za hartije od vrednosti će imati udela u odlučivanju o načinu biranja i plaćanja menadžera.  To što su akcionarska društva petsto i više godina sama sebe regulisala i funkcionisala i postigla fenomenalne rezultate ne za sebe nego i za čitavo čovečanstvo, slab je argument.  Političari "znaju" da ovakva kakva su ona ne valjaju i kako ih treba dovesti u red. 

Hvala novinarima

Skupština je juče donela Zakon o porezu na dohodak po kojem se smanjuje poresko opterećenje autorskih honorara. Opterećenje nije vraćeno skroz na nivo od pre tri meseca, ali je značajno smanjeno u odnosu na trenutno važeće. 

Iako imam razumevanja za Sašin bes, postavljam pitanje - da li je ovo smanjenje poreza nešto što mi treba da pozdravimo? Ja lično svakako pozdravljam, budući da su mi autorski honorari dominantan izvor prihoda. Ali, treba biti svestan jedne činjenice - ovde se radi o veoma značajnoj poreskoj olakšici od koje korist pre svega imaju intelektualci, umetnici, naučnici i, najvažnije, novinari.

Pošto je ovo nazvano "smanjenjem poreza" prirodni instinkt liberala je da kaže - super. Ali, ako bi ovo nazvali "poreskom olakšicom usmerenom ka određenim kategorijama relativno bogatih i bučnih ljudi", reakcija možda treba da bude drugačija. 

Dakle, da li je ovo smanjenje poreza ili subvencija?

Moj stav je da su targetirana smanjivanja poreza bliža subvencionisanju nego smanjenju poreza, jer suštinski obavljaju funkciju subvencije - stavljaju određene politički uticajne grupe ljudi u relativno povlašćen položaj.

Kaka u Realu...

Ali ni mi u ovom prelaznom roku nismo sedeli skrštenih ruku. Posle Aleksandra Stevanovića, od danas se Tržišnom rešenju priduružuje i psiholog Željka Buturović. 

Šta reći posle ovakvih pojačanja -- da je Hajek živ i njega bismo doveli.

U ime naroda

Liberalizam za narod je koncept koji po mom mišljenju ima budućnost, čak i u Srbiji. Stvar je u tome da jednostavno ako nudimo korpu liberalnih proizvoda od kojih glavni proizvodi A i B imaju visoku prođu (na primer, smanjenje broja ministarstava i državne administracije i recimo, jednostrano uvođenje evra) liberalna partija ne treba da tupi o još 10 različitih stvari, kolikogod izgledale lepe.

Razlog za to je da akcent treba da leži na ključnim proizvodima i partija treba da bude prepoznata po njima. Kupci pamte jednu do dve ideje, deset ideja ne može i još pre neće da upamti nijedan običan smrtnik, a još ako su upakovane u apstraktne i razvučene priče o recimo "suočavanju sa prošlošću" nema 'leba od cele priče. Takođe, nema potrebe da se u generalnoj kampanji insistira da se kaže, "da ali ćete morati i da se žrtvujete neko vreme" i slično (to ne treba prećutati ili negirati, ali nije neophodno isticati). Liberalna partija u Srbiji zasigurno neće doći u barem dva-tri izborna ciklusa u priliku da mora da vodi mnogo računa o svakoj izgovorenoj reči. Njen cilj je da naraste sa recimo stagnatnih 5%, na barem 15-20% da može da bude faktor, a ne ukras. Ako se ne ide agresivno i boksuje bez rukavica, sve su šanse da liberalne partije ne traju dugo ili da budu na marginama zbog svoje posvećenosti davanju celovite istinite slike. Moje mišljenje je da treba besomučno prodavati liberalne proizvode koji birači hoće da kupe, u "magacin strpati" ono što nema prođu do etabliranja liberala, a tek potom popularisati "stvari iz magacina". Vratiću se na sintagmu koje se Slaviša seća, a to je da Srbiji fali liberalni Šešelj, kogod se toga uhvatio, naravno ne po gabaritima, psovačkim sposbnostima i odsustvu smisla za oblačenje. Ili drugim rečima, ako promovišete liberalne ili bilo koje ideje valjaćete se u blatu, ali je poželjno izaći kao pobednik, a ne kao blatnjavko visokih neprimenjivih principa.


Drugo, velika slabost liberala je što usled meni nepoznate želje da se pravdaju levici i odriču desnice stalno ističu da oni nisu protiv ovog ili onoga i u suštini zamagljuju svoje komparativne prednosti da bi minimizirali neke stvari za koje se misli da bi mogle diskreditovati partije koje se nazivaju liberalnima. Recimo priča "uvek Tito nikad Draža" ili "uvek građanski, a baš nikad srpski" jednostavno tera ka našim lažnim desničarima bez sadržine pošten kozervativan svet Srbije. Ovakvo udvaranje levičarskom vox populi koje je suštinski antipod onoga što sam izneo u prvom pasusu dovodi do toga da se umesto prepoznatljivosti gradi neprepoznatljivost, što recimo loši rezultati LDP-a na proteklim lokalnim izborima pokazuju. Umesto da rastu na padu DS-a, LDP pada zajedno sa njima jer ih javnost percipira sličnim, umesto različitim od DS-a. Tako u strahu da ne budeš gubav postaneš amorfan. Ovo nije samo srpski specijalitet, slično se ponašaju liberali i u mnogim drugim zemljama. Fudbalskim rečnikom, u strahu da ne primiš gol, propustiš priliku da zabiješ nekoliko komada. Pade mi na pamet i upokojena Liberalna partija CG, skup predivnih i kulturnih ljudi koji su propali kada nisu više imali jedan proizvod i kada su izgubili svoju različitost.

Pored opšte kampanje liberali treba da znaju kome se obraćaju. Apsolutno je glupo obraćati se onima koji po prirodi nikada neće glasati za liberale. Dakle, pored opšteg proizvoda, treba prodavati kastomizirane proizvode za preduzetnike, tradicionaliste, regionaliste i još neke grupe koje su izgledni kupci liberalnih proizvoda. Ovde se stiče trajna lojalnost i novac za održivi rast. Ako neko prodaje liberalizam, a nema u svakoj opštini barem jednog od nekoliko uglednih domaćina taj se može pozdraviti od uspeha u Srbiji.

Za sutra mi se čini da je interesantno jedno ključno pitanje - zašto jalovi levičarski intelektualizam ima tako snažne korene u liberalnoj priči i vuče ka dnu. Drugo pitanje je zašto je libralizam pobegao od svojih prirodnih desničarskh partnera i srlja i zagrljaj levici (kolikogod i jedni i drugi bili ekonomski levičari ili bez ikakve ekonomske ideologije).

Domaća blogosfera

Skoro uopšte ne pratim domaće blogove.

Povremeno pogledam šta piše par blogera na B92, ali ti ljudi toliko retko pišu (Ivan Marović, Saša Radulović, Goran Nikolić) da je veliko pitanje da li to treba uopšte smatrati njihovim blogom, ili nekom vrstom nedeljne (mesečne?) kolumne.

Što se ostalih domaćih blogova tiče, ja ih delim u dve grupe - lični blogovi (gde ljudi iznose detalje iz svog života i prepričavaju šta im se dešava ovih dana) i e-commerce blogove (blogovi o blogovima i o trendovima na internetu). Ovi prvi me uglavnom ne zanimaju (mada skrećem pažnju na napushanovicev blog, koji posle dve godine ponovo radi), a ovi drugi me uopšte ne zanimaju.

Ko god čita Tržišno rešenje zna o čemu ovde uglavnom pišemo i koje stvari nas zanimaju. Da li nešto propuštam?

Gde je greška?

Liberalizam, a da ne govorimo o libertarijanizmu, nije ideja koja je danas preterano popularna u svetu, a u Srbiji stoji i za par nijansi gore. Naravno, ovde mislim na liberalizam sproveden u praksi, a ne na liberalizam kao apstraktan ili malo više konkretan skup ideja. Na idejno-teorijskom planu, libertarijancizam je jedan od retko koherentnih i živih pogleda na svet, čak i u Srbiji.

Gde liberali greše i zašto su Mart Lar, Vaclav Klaus, Ronald Regan, Margaret Tačer i još poneka ikona liberalizma retki izuzeci. Šta sprečava liberale da svoje ideje prodaju na tržištu politčkih ideja ili bolje rečeno, zašto su loši prodavci? Budući da sam i sam bio u jednom i još uvek sam u drugom pokušaju prodaje liberalizma građanima Srbije, pitanje me još više kopka.

Kako je jedan post neprikladan za jednu malo dužu elaboraciju, moja ideja je da u nekoliko postova narednih dana dotaknem teme koje smatram bitnim za prodaju liberalizma. U sutrasnjem postu bih krenuo sa pitanjem da li liberalizam mora da bude elitni i istinoljubiv, ili je zarad realizacije liberalnih ideja bolje razviti narodni, da ne kažem populistički liberalizam, koji bi liberalima dao veću snagu u političkom životu.

Pirati u Evropskom parlamentu

Partija pirata, koja se zalaže za legalizaciju file sharinga osvojila je jedno od 18 mesta koliko Švedskoj pripada u Evropskom parlamentu. 

Ovde je stari Lazarev tekst , a ovde je stari Slavišin tekst, koji su dosta bliski mojim stavovima o intelektualnoj svojini.

Pazi da te ne čuje Incko

Na Kosovu, ovo bi verovatno značilo neku vrstu podele između Albanaca i Srba, uz zajedničko priznavanje nezavisnosti, garancije svih prava za manjine i čitav niz olakšica (ustupaka) od strane EU. Bosna je mnogo komplikovanija. Tamo bi rešenje verovatno uključivalo oblikovanje drugačijih odnosa unutar Bosne i dozvoljavanje Republici Srpskoj, srpskom delu podeljene zemlje, da održi referendum o nezavisnosti.

Pogledajte ovde ko je ovo napisao. Mislim da ćete se iznenaditi.

Epstein i sudijski aktivizam

Richard Epstein, poznati američki pravni teoretičar komentariše predlog predsednika Obame da se na upražnjenom mesto u Vrhovnom sudu postavi sudija Sonya Sotomayor. Sudija Sotomayor je postala predmet raznih kritika uglavnom zbog govora na Berkli univerzitetu (prilično odurne rasističke propovedi) gde je rekla da "Latino žena sa njenim životnim iskustvom će verovatnije donositi dobre odluke kao sudija nego neki beli muškarac koji nije živeo takav život." Nije teško zamilsiti kako bi se proveo neki beli muški sudija koji bi izjavio išta slično. Druga stvar je odluka koja sada dolazi pred Vrhovni sud a koju je kao deo jednog sudskog veća donela Sotomayor ranije, po kojoj se poništavaju rezultati testa za unapređenje u jednoj vatrogasnoj ekipi, samo zato što ni jedan crnac nije položio test. Sve je ovo pobudilo velike kritike kod konzervativaca i libertarijanaca i svih zagovornika originalizma da Sotomayorova zapravo predstavlja kandidata koji simbolizuje radikalnu levičarsku politiku identiteta, koja zagovara obrnuti rasizam, afirmativnu akciju, sudijski aktivizam itd. Čak i sam Epstein u prethodnoj svojoj kolumnni piše nešto slično.

Epstein međutim obrće ploču u novom tekstu. Sad želi malo da kritikuje konzervativizam (to je postalo deo nekog pomodnog rituala među američkim libertarijancima, da se svaki napad na liberale mora radi verodostojnosti propratiti i nekim prigodnim i obavezno jačim napadom na konzervativce. Mada, u ranijoj debati sa Walterom Blockom o eminent domenu Epstein nije uopšte delovao tako "libertarijanski"). Njegov tekst je konfuzna lekcija o razlici između konzervativizma i libertarijanizma upravnoj filozofiji, koja se na kraju svodi na inmplicitno usvajanje socijalističkih pogleda na ulogu sudova, njihovo nazivanje "libertarijanskim" i osudu "konzervativnih" u ime tih kobajagi "libertarijanskih". Evo šta on recimo kaže: "But it doesn't follow from these points that it's a cardinal judicial sin to upset federal or state legislation. Nor does some implicit, overarching judicial norm of "strict construction" condemn most forms of judicial intervention."

Ovo su dve potpuno različite stvari. Prva rečenica je čovek od slame: ni jedan konzervativac nikada ne bi rekao da je veliki greh poništiti neki zakonodavni akt. Naprotiv, svi će se složiti da je poništavanje protiv-ustavnih zakona u opisu posla sudije Vrhovnog suda, te je nejasno s kime ovde polemiše Epstein. Druga rečenica je već izlaganje neke nove aktivističke filozofije koja se protivstavlja "konzervativizmu". Epstein zapravo insinuira da Ustav nema konačno značenje koje sudija mora da štiti, nego da je on otvoren dokument čije pravo značenje ostaje da bude tek otkriveno. On zapravo prihvata intervencionizam "liberala" ali ga iz nekog čudnog razloga želi nazvati "libertarijanizmom" ("najveći deo" intervencionizma je po njemu opravdan). Dalje: "That narrow conception of the judicial role may be congenial to conservatives who think democratic outcomes almost always have greater legitimacy than judicial ones. As a libertarian, however, I do not share that judgment." Opet čist čovek od slame. Koji je konzervativac ikad tvrdio da Kongres može da donese bilo kakav zakon, i da Vrhovni sud nema pravo da ga poništi? Ne, konzervativci samo kažu da sudije nemaju pravo da svojim odlukama kreiraju pravo i pretumačuju i prekrajaju Ustav kako to odgovara njihovim političkim željama. Ne znam šta bi bilo "libertarijansko" gledište po ovom pitanju. Takođe, zapazite mutnu insinuaciju da "demokratski ishodi" nemaju uvek "veći legitimitet od sudskih". Šta bi to trebalo da znači? Ako znači da sudovi nekad imaju pravo da opozovu zakone, to nije sporno i to je opet kucanje na otvorena vrata. Međutim, ja mislim da je reč o nečem drugom - o tvrdnji da sudsko rešavanje nekog "socijalnog problema" kreiranjem presedana koji ima snagu zakona, može biti legitinije od zakona donetog u Kongresu. To je čista filozofija "živog Ustava" po kojoj Ustav nema zakucano značenje i odluke sudova kreiraju zakone a ne tumače ih. Ne, sudski ishodi nikad nemaju veći "legitimitet" od zakonodavnih. Sudski ishodi su u ovom smislu uvek nelegitimni. I nelegalni, što je još važnije. Ako si originalista. Tj "konzervativac". Tj "libertarijanac".

Naravno, "sudijski aktivizam" može da ima i jedno drugačije značenje. Sudovi mogu biti "aktivistički" u odbrani Ustava, tj često intervenisati u zaštiti Ustava, ali to je već retorička manipulacija. Niko ne govori o aktivizmu u tom smislu. Ono što "konzervativci" prigovaraju nije da će Sotomayorova mnogo agresivno gurati originalistički "aktivizam" u kontroli Kongresa, nego da će gurati Sud u pravcu agresivnijeg nametanja ličnih i političkih standarda "empatije za manjine i siromašne" kao pravne filozofije, da će zagovarati ulogu suda kao neizabranog zakonodavnog organa.

Prst u oko

Posle 18 godina suđenja za naplatu osiguranja od kompanije Dunav osiguranje izvesni Radivoje je iz protesta sebi odsekao prst u sudnici jer je shvatio da će proces još da se oduži. Predsednik trgovinskog suda gde se desio incident se odriče odgovornosti: On je kazao da se na ovaj postupak odlučio ne zbog ponašanja suda, već zbog ponašanja tužene strane. Da je postupak trajao tri meseca pa da mu poverujemo.

Deca su naše blago

1. Ako su oba supružnika zaposlena i imaju solidna primanja, oni su inferiorni pred bivšom baba serom bez primanja i obrazovanja pri odlučivanju ko može da bude hranitelj.

2. Mnogo je bolje da deca iz "Peka-Leke" završe na ulici kao sitni kriminalci ili prostitutke, nego da ih, ne daj bože, usvoji par homoseksualaca.

3. Gledao sam preksinoć Rasim Ljajića, kako iz šume spasava decu od roditelja koji nemaju ama baš nikave predispozicije za roditeljstvo. Iako mi nije jasno kako roditelji spasene dece nisu u zatvoru jer im deca ne pohađaju osnovnu školu, moje pitanje je zašto je prirodna porodica uvek bolja opcija kada se odlučuje o ovakvim slučajevima u Srbiji, iako je očigledno koliko je to cinično i lažno.

Gladovanje u Srbiji

Da nije bilo Pressa i nekoliko eksperata za socijalnu politiku ne bih znao da je gladovanje tako masovna pojava u Srbiji. Naravno, pravo svakoga je da stvarnost slika tamnim bojama, ali meni se tu nešto ne uklapa.

Da zanemarimo činjenicu da je poslednja glad u Srbiji zabeležena pre skoro dva veka, podatak da neko ima registrovana primanja koja su ispod neke granice ne znači ama baš ništa u Srbiji. Zvanična statistika ne registruje neke vrlo značajne izvore prihoda "socijalnih slučajeva":

- Rad u sivom sektoru
- Naturalna poljoprivredna proizvodnja
- Sredstva od doznaka
- Sredstva koja neka lica dobijaju od familije i prijatelja, bilo kao milosrđe bilo kroz neke komercijalnije sheme.
- Sezonski rad u inostranstvu
- Sitan kriminal, koji je kod nas tolerisan, da ne kažem i nešto grublje
- Prihodi od imovine (jer valjda samo kod nas socijalni slučajevi mogu biti osobe sa solidnom inovinom)

Sve u svemu problem je da naš sistem socijalne zaštite daje pogodnosti ljudima koji bez mnogo muke netačno prikazuju svoje prihode i imovinsko stanje, a zauzvrat mali broj ljudi na marginama nije nikome interesantan. Nema čak ni želje da se ukrste javno dostupni podaci o stilu života sa podnesenim podacima, a kamoli da se na terenu utvrdi da li neko ima neprijavljene izvore prihoda.

Slučajevi iz srpske prakse govore da gladi nema ili da je toliko uznapredovala da potencijalni izgledneli aplikatni za posao nisu u stanju da stignu do poslodavaca usled onemoćalosti. Na primer, pre dve godine u Gornjem Milanovcu su traženi sezonski radnici za vađenje krompira. Broj interesenata se mogao prebrojati na prste jedne ruke radnika u pilani. Slično su prošli javni radovi u Zrenjaninu.

Moje mišljenje je da nema toliko rasprostranjenog ekstremnog siromaštva kao što se prikazuje, ali da ima mnogo nepotrebnih socijalnih transfera ljudima koji žive sasvim pristojno. Rezultat je neefikasan i nepravedan sistem socijalne zaštite koji ohrabruje fabrikovanje lažnih socijalnih slučajeva.

Zabraniše fašiste...

Donet je jedan od besmislenijih zakona, kojim se zabranjuju manifestacije fašističkih i neonacističkih organizacija, kao i promovisanje tih ideja, a da čak nisu ni definisali šta tačno podrazumevaju pod fašizmom i neonacizmom.

Pošto neki čak i Pinočea smatraju fašistom, skrećem pažnju Ivanu Jankoviću da se hvaljenje reformi penzijskog sistema koje su u Čileu sprovedene pod Pinočeom može smatrati "propagiranjem i opravdavanjem neonacističkih i fašističkih ideja" (u smislu člana 3. Zakona)

Sa druge strane, otvara se mogućnost i nama da tražimo da se zabrani zagovaranje sledećih ideja koje su se nalazile u programu Hitlerove naci partije (izvučeno iz ovog starog Slavišinog posta, original ovde)

15. Zahtevamo značajno povećavanje penzija...
20. Država treba da bude odgovorna za celokupni obrazovni program...
21. Država treba da brine o javnom zdravlju...

Projekat NATAL

Po mom mišljenju, osnovni problem sa kompjuterskim igricama je što je interfejs isti već 15 godina. Grafika i zvuk su daleko bolji, igre su veće i kompleksnije, ali su miš i tastatura ostali isti. Nintendo Wii jeste doneo značajnu promenu, ali ovo što Microsoft najavljuje deluje zaista revolucionarno.

Ako ovo u praksi zaista bude izgledalo kao u reklami, mislim da se Microsoftu za par godina smeši kazna za monopolizaciju tržišta konzola.

Nove nade

Koliko puta smo slušali o "američkom snu" i Americi kao zemlji velikih mogućnosti. Međutim, "srpski san" je mnogo više obećavajući - Srbija je istinska zemlja neograničenih mogućnosti gde svako može da bude bilo šta, bez obzira na stručnost, integritet, zakone...

Ako ste mislili da nova nada za bolje sagledavanje berze i berzanskog poslovanja, uvaženi drug Vulin, predstavlja retku pojavu, u Politici je zasijala nova zvezda, ovaj put u oblasti bankarstva.

Rečenica koja me je nasmejala

Brljivost srpske administracije dostiže epohalne razmere...

To je početak teksta Boška Mijatovića, idem da čitam ostatak.

Liberalno roditeljstvo

Kada postanete roditelj, shvatite zašto se paternalizam baš tako zove. Nemoj ovo, nemoj ono, pretvori se život u zabrane i zvocanje, a sve iz najbolje namere. Naravno, bude i pretnji i ucena.

Shvatam ja da to mora tako, mala deca uglavnom ne znaju šta rade. Ali, ja mislim da čak i veoma mala deca nešto znaju. Na primer, ja verujem da nema potrebe terati dete da jede, jer ako dete išta zna, zna kada je gladno i žedno. Jednostavno, evolucija se pobrinula za to - stotine hiljada generacija ljudi i životinja koje su direktni pretci moje ćerke očigledno nije umrlo od gladi u detinjstvu, jer da je umrlo od gladi u detinjstvu, ni mene ni moje ćerke danas ne bi bilo. To je posledica, između ostalog, toga što su tražili da jedu kad su bili gladni.

Jedan od osnovnih problema u roditeljstvu je što je struktura podsticaja sa kojima je roditelj suočen daleko od optimalne za razvoj deteta. Govorim o tome da ako daš detetu slobodu, pa se nešto loše desi, proglase te za krivog (babe, dede, rođaci, komšije), a ako mu daš slobodu i ništa se loše ne desi, niko neće da ti kaže "Svaka čast". Ispašće "Super je dete kako su oni neodgovorni roditelji."

Konkretan primer od juče. Ja živim na četvrtom spratu zgrade u kojoj moja keva živi na prvom spratu. Moja ćerka se po ceo dan šeta gore-dole (zgrada nema lift), što znači da neko mora da ide sa njom, jer ima (samo) dve i po godine. Juče mi je palo na pamet da je pošaljem samu niz stepenice, a da je ja "pratim pogledom". Naravno, nisam ispao dobar roditelj koji želi da osamostali dete, ispalo je da sam lenj i da me mrzi da se šetam. Što nije netačno, ali nije u tome poenta.

Poenta je da su odgovori na pitanja "Sa koliko tačno godina treba da je pustimo da sama ide tri sprata?", "Kada tačno treba da je prvi put pošaljem u prodavnicu?", ili "Kada treba da prestanemo da je teramo da jede?" potpuno subjektivni i da prosto nema tačnog odgovora. Moj problem je da ja znam da nema tačnog odgovora, pa sam, samim tim, hendikepiran u raspravi. U mom okruženju ZNAJU da su odgovori redom "5 godina", "7 godina" i "nikad", potpuno su u to uvereni i u takvoj raspravi uvek oni pobede argumentom "Pobogu, još je mala."

Još jedan klasičan primer. Srbija je valjda jedina zemlja u kojoj deca do šestog meseca nose i platnene pelene (plus "švedske" pelene) preko pampersa. Argument je "za svaki slučaj, zbog kukova" i "šta te košta". To nije dobar argument. Prvo, košta vremena i živaca, ali, još bitnije - detetu je neprijatno. Ali, ako detetu ne staviš i dva reda pelena preko pampersa, pa nešto ne bude u redu sa kukovima, ispašćeš ti kriv. I ja sve to znam i opet planiram da i drugo dete nosi platnene pelene preko pampersa.

Ako tako postavite stvari, jasno je i zašto se i političari ponašaju tako kako se ponašaju. Recimo da imamo ministra zdravlja (a nemamo) koji želi da uključi privatni sektor u zdravstveni sistem. On razmišlja isto kao roditelj "Ako to uradim, pa bude u principu ok, NIKO neće da me pohvali. Pacijenti će da se žale da je skupo, sestre će da kukaju za vremenom kad nisu ništa morale da rade, a lekari će da kukaju zbog tužbi pacijenata. Pacijenti će da primete poboljšanje kvaliteta usluge, ali niko neće to da veže za mene, još će da kažu - super je stanje kakva je on budala. Sa druge strane, ako ne uradim ništa, ne mogu ništa ni da pokvarim." Better safe than sorry.

Političari su, da rezimiram, isto kao i roditelji PRIMORANI da više vrednuju bezbednost nego slobodu. Ne zato što narod (dete) više vrednuje bezbednost nego slobodu, nego zato što možeš da očekuješ više kritika ako nešto krene po zlu, nego što možeš da očekuješ pohvala ako sve bude ok. I ko je onda lud da nešto menja ili da daje detetu slobodu?

PS. Komentator zmau me je podsetio da nisam napisao da je ovaj post inspirisan tekstom Jovane Papan sa NSPM.

Podsticanje stanovanja u Americi

Ovih dana se bavim državnim intervencijama na tržištu stanova u Americi. Iako sam znao da je sistem veoma komplikovan, ovome se zaista nisam nadao.

Dakle, na federalnom nivou prvo postoji Federal Housing Finance Agency (nastala prošle godine objedinjavanjem Federal Housing Finance Board-a i Office of Federal Housing Enterprise Oversight-a), koja se bavi nadzorom nad Fannie Mae, Freddie Mac-om i još 12 federalnih "Home Loan" banaka. Pored ovoga, postoje još i Department for Housing and Urban Development (HUD, koje se bavi podsticanjem socijalnog stanovanja, administrira program vaučera) i Federal Housing Administration (u okviru HUD-a, a bavi se osiguranjem stambenih kredita).

Pored svega ovoga, svaka država ima svoju Housing Finance Agency (nešto kao naš NKOSK, znači bave se osiguranjem, često i finansiranjem kupovine, ponekad čak i finansiranjem izgradnje), a i svaki grad (okrug) ima svoju Housing Agency (spisak svih imate ovde).

I posle kažu da je potrebno JOŠ regulacije.

Slike mog detinjstva

Veliki deo Srbije i danas nostalgično priča o standardu koji je imao u poznim godinama komunističke diktature i prvim godinama njene metastaze u Miloševićev režim. Ja ovaj put neću koristiti statistiku, niti braniti bilo kakvu ideologiju. Ovo je nekoliko slika standarda koje pamtim.

- Početak moje osnovne škole obeležilo je progresivno učenje uz sveće jer su restrikcije struje bile svakodnevne i na vrhuncu trajale i po osam sati.
- Da bi mogla sebi da priušti putovanje po SFRJ u vlastitoj režiji, moja porodica je morala da se suzdržava od vožnje automobila u gradu tokom cele godine jer je na raspolaganju imala 40 litara goriva mesečno. Ko je živeo u sistemu par-nepar zna da ima i strašnijih stvari od bonova za gorivo.
- Crveni pasoš se koristio da bi se kupovala kafa u Trstu jer se ista teško mogla kupiti u dovoljnim količinama u zemlji. Vrednost crvenog pasoša "posebno je bila velika" u uslovima kada se devize nisu pomogle slobodno kupovati. I danas mi nije jasno zašto smo se smejali Rumunima, kada smo mi bili isto tako jadni dok smo se čudili gumenim bombonama, bofl garderobi i drugoj prestižnoj robi sa buvljaka u Trstu.
- Vreme blagostanja otvorilo je prostor za istraživačke poduhvate u svet šećernih tabli i drugih surogata.
- Levis 501, kao jedan od retkih brendova koji ste mogli kupiti u zemlji, mogao se naći u prodaji oko 4-5 sati, jedan dan mesečno. Inače, reforme Ante Markovića su obeležene uvozom svakojakog smeća u zemlju što na najbolji način govori o "izobilju" pre slobodnog uvoza.
- Nijedan rođendan nisam proslavio u igraonici. Gazirani sokovi su bili vrhunac luksuza.
- U pekarama se mogao kupiti hleb, burek i kifle. Doručak 1980-ih je uključivao "specijalitete" koji su nekim čudom nestali sa jelovnika u poslednjoj deceniji.
- Putovanje u Egipat, na primer, delovalo je čudnije nego kada bi se danas otputovalo na Antarktik.
- U kupatilu je postojalo "bogatstvo" kozmetike (Zirodent ili Kolinos, Merima ili neki drugi domaći sapun, Breza ili Kopriva od jednog litra, super Silver žileti, dezodorans domaće proizvodnje, Brion i pasta za brijanje). Faks se kupovao u mrskoj Sloveniji.
- Frižideri su ustukli pred zamrzivačima u koje su pakovane mrtve životinje kupljene na selu - "tipično ponašanje u vreme obilja".
- Fića je bio nacionalno vozilo, a moja porodica je vozila Škodu, ali onu iz 1980-ih.
- Godine 1990. sam prvi put jeo mango i papaju.
- Ponuda kompjutera je bila nadasve fascinantna, sreće da nije zaživela neka fabrika računara veličine Zastave.
- Veliki deo ljudi koji sam poznavao nije imao telefon, posebno oni koji nisu živeli u većim gradovima.
- Donji veš u boji koja nije bela bio je čest kao i sneg u boji koja nije bela.

Uz ovakvu ponudu i stan koji dobijete ili ne dobijete u zavisnosti od toga koliko ste talentovani da uspete da postanete socijalni slučaj, plata od 300 evra bila bi i danas više nego dovoljna.

Ministarstvo državnog zdravstva

Aktuelni ministar državnog zdravstva, koji se pogrešno predstavlja kao ministar zdravlja, poznat je po svojim izjavama koje su tužne i vrlo često nagone na razmišljanje kako nekome tako nešto uopšte može da padne na pamet.

Najnoviji crni biser je nalaz da je problem kod smrti šestomesečne bebe od bolesti koja ne bi smela da ima ovakvu posledicu u Evropi 21. veka nepotpuna medicinska dokumentacija, a ne lekarske procedure. Bez želje da glumim Majkla Mura koji tendenciozno i nedotupavno kuka nad propustima sistema, ovo je užasno.

Stoga i ne čudi što neki lekari ponosno izjavljuju da svi pacijetni dobijaju isti tretman,što je u potpunosti tačno jer ko je nekada otišao samo sa zdravstvenom knjižicom u, na primer, Narodni front, znao bi da je to istina i da je taj tretman jednako ponižavajući za sve koji nisu spremni da plate onima koje inače plaćaju kroz zdravstveno osiguranje.

Kombinacija politike "da za svoje pare nikada nećete moći da birate između državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja", stvaranja jakih strukovnih udruženja koja nikada neće presuditi da je lekar pogrešio i birokratskog promišljanja o razvoju sektora zdravstva dovelo je do toga da je malo ko zadovoljan onim što za svoj novac dobija u zdravstvenim ustanovama Srbije. Neko će reći koliko para toliko muzike, ali to je netačno, imajući u vidu da su izdvajanja za zdravstvo zasigurno mnogo veća od onih koje beleži zvanična statistika koja ne obuhvata koverte i poklone babicama, lekarima i praktično svima u lancu korupcije. Naravno, mnogo građana ne želi da učestvuje u toj igri i pored toga što izdvaja sredstva za državno zdravstvo ide isključivo u privatne klinike gde ih mnogo češće tretiraju kao ljude. Ako se na ova dva dodatna izvajanja dodaju izdašne donacije koje je dobilo zdravstvo u Srbiji nikako ne može proći parola o jeftinom zdravstvu sa posledično "ponekim problemom".

Konačno, nameće mi se jedno pitanje. Da li bi u slučaju da je neka beba umrla od meningitisa u privatnoj klinici krivi bili jedino papiri?

Izborna krađa!

Na sajtu Evropskog juniorskog prvenstva u atletici, koje će se ove godine održati u Novom Sadu, traje glasanje za izbor imena maskote takmičenja. Drug me je zamolio da skrenem pažnju široj javnosti na očiglednu izbornu krađu, koja može imati nesagledive posledice po budućnost domaćeg sporta i turizma, a i šire! U mailu mi piše:

Konstantno brišu predloge, i konstantno ih ljudi dodaju ponovo, kao i nove predloge... i tako u krug... :) Sinoć je oko 23h opet skinut sajt, pa je resetovano opet brojanje, pa nešto pre ponoći opet krenulo... Glasanje je trebalo da se završi sinoć u ponoć, ali izgleda da i dalje traje :)

Nije mi jasno o čemu se radi. Da li je baš želja organizatora da se maskota zove Srpko, ili nešto muvaju oko letovanja koje je glavna nagrada za vlasnika čiji predlog pobedi... Ne znam.

Nemam ništa protiv da se gusan zove Srpko, ali ako ljudi glasaju za nešto drugo - molim lepo, pa niko ih nije terao da postavljaju mogućnost za javne nominacije i glasanje. OK je da postoji cenzura, mislim Srbočetnik i Pahomije su potpuno kretenski predlozi. Ali ni Gustav ni Žiga niti Guska Maja nisu ni uvredljiva, ni problematična imena pa da ih tako brutalno i bez objašnjenja brisu. Bar tako mislim. Inace, Žiga je jedno pet-šest puta do sada prelazio u vođstvo pa su ga "ubivali".

Srbočetnik i Pahomije... Priceless. Inače, ono oko muvanja za letovanje mi deluje najverovatnije.

Presuda je doneta: Pringles je čips!

Već nekoliko godina se u Engleskoj razvlači suđenje čija je osnovna svrha odgovor na pitanje - da li je Pringles čips ili ne.

 

Naime, u Engleskoj je većina hrane oslobođena plaćanja PDV-a, ali čips nije. Proizvođač (Procter and Gamble) je tvrdio da Pringles nije čips (jer ima samo 40% krompira) i da se zato na njega ne treba obračunavati PDV. Međtuim, sada je konačno presuđeno da Pringles jeste čips i da zato P&G duguje engleskom budžetu 140 miliona evra.

Moja presuda je sledeća - stopa PDV treba da bude jedinstvena za sve proizvode.

Deficit se smanjuje!

Ko ne uči iz grešaka osuđen je da ih ponavlja. Godinama nas ekonomisti, političari i novinari upozoravaju da je "spoljnotrgovinski deficit najveći ekonomski problem Srbije". Sve to vreme, sledeći što Adama Smitha ("nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa"), što zdrav razum, mi ovde govorimo kako je trgovinski deficit dosta beznačajna cifra, koja je samo odraz kretanja u kapitalnom bilansu. Koliki je priliv kapitala iz inostranstva po bilo kojim osnovama, toliki je deficit. Veći deficit ne predstavlja problem, nego naprotiv, samo ukazuje na veliki priliv inostranog kapitala. Ili kako smo često govorili, kada se bude smanjio priliv kapitala, smanjiće se i deficit -- i to će onda biti loša vest.

Evo sada B92 javlja:
Izraženo u dolarima, deficit je bio 2,5 milijardi, što je smanjenje od 39 odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku.

Da li je to što se deficit smanjuje sada dobra vest? U godini kada je industrijska proizvodnja pala za 20%? Ali po logici svih koji su mislili da je deficit bio problem, njegovo smanjenje bi sada trebalo da bude znak nekakvog privrednog buma u Srbiji, zar ne?

Sad se najbolje vidi koliko je to pogrešno. Manji deficit samo znači da manje uvoza možemo da priuštimo. Upravo ovo smanjenje deficita, a ne njegovo povećanje, ukazuje na postojeću ekonomsku krizu. Kada kriza bude prošla, deficit će opet početi da raste. Neki će to videti kao dobar znak, ali sve mi se čini da će većina opet početi da viče da je to veliki problem.

Političke i ekonomske slobode

Ja sam od početka čvrsto verovao u to da će Obamina administracija vladati na način koji će mnogi naknadno opisivati kao "autoritarni", a oštriji kritičari kao "fašistički".

Osnova za ovakvu teoriju je činjenica da se ne može slepo verovati u vladu kao rešenje svih problema, a da ne veruješ istovremeno da si ipak ti nekako pozvaniji od drugih da je koristiš za "dobrobit naroda". Tendencija ka politizaciji ekonomije, koja je započela krajem Bušove druge administracije a enormno ojačala već tokom prvih nekoliko meseci prve Obamine, nužno mora voditi političkom autoritarizmu. Ne možeš dati vladi ekonomsku moć, a da joj ne daš političku moć; ne možeš političarima dati dodatna izuzetna ovlašćenja poput kontrole bankarskog sektora ili automobilske industrije, i očekivati da je oni ne upotrebe tj zloupotrebe, što je isto.

Ovo u američkom kontekstu može da iznenadi samo ljude koji imaju idealistički tj. nerealan pogled na američku istoriju. Neki od najslavnijih, najcenjenijih i najviše obožavanih američkih predsednika su bili prilično čisti fašistički diktatori. Linkoln je ukinuo habeas corpus tokom Građanskog rata koji je poveo da spreči zakonitu secesiju Juga, tokom koga je izginulo 650 000 ljudi, a njegovi oficiri počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva u poređenju sa kojima opsade Vukovara i Sarajeva deluju kao dečja igra. On je bacio hiljade političkih protivnika u zatvor i pozatvarao sve novine koje mu se nisu sviđale. Vudro Vilson je bio doktrinarni fašista koji je iskoristio rat da nacionalizuje privredu, organizovao paravosjku koja je nezakonito špijunirala, zastrašivala a povremeno bogami i mlatila sve sumnjivce, uveo prvo ministarstvo propagande u modernoj istoriji (daleko pre Hitlera i Staljina) takođe potrpao sve političke rivale u zatvor i sproveo san svih kolektivista o emancipaciji od kapitalizma putem rata. Franklin Ruzvelt je organizovao "industrijske armije" vrlo slične Hitlerovim, kartelizovao ekonomiju na skoro identičan način kao i Hitler, oživeo i obnovio do u detalje Vilsonovu ratnu ekonomiju, delovao potpuno protivustavno u nizu situacija, ukljućujući otvorenu pretnju da će rasformirati Vrhovni Sud (tj ubaciti u njega još 6 svojih pristalica) ako ovaj ne potvrdi njegov zakon o minimalnim nadnicama, strpao u koncentracione logore desetine hiljada američkih građana samo zbog njihovog sumnjivog etničkog porekla, četiri puta (!) biran za predsednika itd. Musolini mu se divio do imbecilnosti kao "efikasnom diktatoru koji se ne obazire na Kongres i lobije" (pojam "diktator" je naime 1920 ih i 30 ih imao vrlo pozitivnu konotaciju, čak i među američkim progresivcima). Na svakom rangiranju najvećih američkih predsednika ova trojica uvek stoje među prvih pet i predstavljaju heroje američkih "liberala", istih onih koji Buša iz Teksasa smatraju "fašistom" i "gorim od Hitlera" zato što je podvrgavao teroriste ubacivanju stonoge u ćeliju uz napomenu da ne ujedaju, davanju tečne hrane umesto čvrste, agresivnom skretanju pažnje i kao vrhunac, voterbordingu koji se primenjuje i nad američkim marincima.

Ako ovaj kontekst imamo u vidu, Obamine autoritarne tendencije ne deluju neočekivano i neobično, a najmanje kao neki presedan. One su samo bleda senka onog što su radili drugi veliki "progresivci" tokom američke istorije. Ali ključno je uočiti taj paralelizam - da je uvek atak na političke slobode bio u neku ruku propratni efekat ekonomskog kolektivizma, od 19 veka do danas. Ništa se nije promenilo.

Stoga, Obamina nacionalizacija banaka i automobilskih kompanija ne znače samo smanjenje kvaliteta famoznog "korporativnog upravljanja" tj ekonomske efikasnosti preduzeća, nego još važnije, povećanje upliva države u život pojedinaca i mogućnost vlasti da koristi svoju moć da zastrašuje, politički ucenjuje pojedince i kontroliše civilno društvo. Videli smo već kako je to išlo i ide prilikom čerupanja poverilaca tokom procedure stečaja Krajslera. Najnoviji primer je postupanje Bele Kuće sa prodavcima Krajslerovih vozila. Čim je vlada de facto preuzela kontrolu nad Krajslerom, prva stvar koju su uradili jeste da zatvore na desetine prodavnica čiji su vlasnici ljudi koji su davali donacije republikanskoj stranci. Oko 25% prodavnica je na ovaj način već zatvoreno, i među njima prodavnica sadašnjeg republikanskog kongresmena, kao i radnje koje su direktna konkurencija bivšem Klintonovm šefu kabineta.

Ako vam ovo opasno liči na Miloševićevu Srbiju,to je samo zato što politička kontrola ekonomije uvek predvidivo vodi istim rezultatima, kako u ekonomskoj tako i u političkoj sferi. Nema političkih sloboda bez ekonomskih, tj sa vladom koja proizvodi kola, određuje ko će da ih prodaje i kako, ko će da vodi banke, sa kolikom platom, kojoj stranci će da plaća donacije (imate li utisak da je Slobin Telekom ikad donirao opoziciju ili da će Krajsler i njegovi prodavci ikad više donirati republikance, tj bilo koga ko nije trenutno na vlasti?). Stara dilema "tržište ili država" u ekonomskoj alokaciji reusrsa, prevodi se kao "demokratija ili diktatura" u političkoj sferi.

O jugonostalgiji

Odličan tekst Jovane Papan, objavljen na sajtu NSPM-a.

Оно што је типично за носталгију, па и за југоносталгију, јесте да се најсветлији примери из прошлости упоређују са најцрњим из садашњости. Тако су у СФРЈ „сви били запослени“, иако је 20% радне снаге идући трбухом за крухом завршило у туђини, „стандард је цветао“, иако се економски проблеми сматрају за једно од најкрупнијих семена раздора, и „сви су се волели“, иако се та љубавна прича завршила у општем маскру. С друге стране, када се оцењује данашњица, онда се закључује како, за разлику од некад „нема достојанства“ – иако данас ниједно дете не мора да слуша приче из председниковог детињства и пева песмице о њему, „нема слободе“ – мада нико због испричаног вица не завршава на принудном летовању, и „нема људскости“ – мада се, рецимо, због неколико испребијаних наркомана читава Србија подигла на ноге.

Boudreauxov novi dokaz Bastiatove teoreme

Moj omiljeni ekonomski bloger ponovo u svom elementu:

"I'm on the road today. As I checked out of my hotel room -- rolling my suitcase behind me -- I wondered how many bellmen jobs were destroyed by the innovation that put wheels on luggage."

New York Times napada socijalizam bivšeg predsednika

Ali 1913 godine, i bivšeg predsednika Tedija Ruzvelta, tj njegove predloge za nametanje potpunog socijalizma kroz uvođenje poreza na dohodak, centralne banke i ograničenja konkurencije (sve što je novi predsednik Vilson vrlo brzo i uradio). Ali misli NYT: "American people are too intelligent and have too much common sense to be deluded by the "shallow sophistries of Roosevelt Socialism."

Danas su centralna banka i porez na dohodak mainstream vrednosti koje ni "libertarijanci" ne dovode u pitanje. Državno zdravstveno osiguranje i državno upravljanje bankama i automobilskom industrijom se smatraju normalnim "pragmatičnim" regovanjem na krizu, a oni koji to zovu "socijalizmom" - "ekstremistima". A New York Times, umesto ovakvih tekstova, objavljuje paškvile Pola Krugmana koji misli da Obamin socijlizam nije dovoljno radikalan. Times, they are a'changin'...

Nema beloruskog čuda

Slobodan Antonić je pre neki dan na NSPM-u objavio afirmativni tekst o ekonomiji Lukašenkove Belorusije, u kojem citira dosta podataka da bi stvorio neki privid verodostojnosti. Da bi sprečio čitaoce NSPM da poveruju u bajku o Lukašenku, napisao sam reakciju koju je NSPM objavio, ali tekst u celini postavljam i ovde:

U teksu „Lukašenko – jedan neobičan eksperiment“, Slobodan Antonić piše da je Lukašenkova Belorusija primer uspešne ekonomije stvorene dobrom ekonomskom politikom. Belorusija je navodno, „neočekivano sa stanovišta neoliberalnih ekonomskih dogmi”, ostvarila izuzetan ekonomski uspeh, što je, po Antoniću, dobar razlog da Srbija takođe razmisli o svojoj ekonomskoj orijentaciji.

Prvo treba reći da je, ma kakve rezultate Belorusija postigla, zaključivanje na osnovu pojedinačnih primera uvek vrlo problematično. Ako ćete zaključivati induktivno, iz pojedinačnih primera ka opštim pravilima, onda morate imati dovoljan broj primera. Može se gledati šta uspeva u drugim zemljama i na osnovu toga dolaziti do zaključaka, ali u tom slučaju morate uzeti u obzir veći broj zemalja. Pretpostavimo da je Belorusija, sa svojim jedva reformisanim sovjetskim modelom privrede, jako uspešna. U analizi koja bi obuhvatila bar još samo dvadesetak drugih zemalja, njihove ekonomske sisteme i korespondirajuće rezultate, beloruski uspeh bi, kao izolovani primer, bio na nivou statističke greške.

A takvih opštijih analiza ima mnogo i šta one kažu odavno je jasno. Privatna svojina i tržišne slobode su snažno korelisane ne samo sa ekonomskim rastom i društvenim proizvodom ili zaposlenošću, nego i sa drugim,opštijim pokazateljima napretka kao što su životni vek, kvalitet zdravstva ili obrazovanje. Pogled na Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije, ili na publikaciju Ekonomska sloboda u svetu Fraser instituta, ili na studije poslovnog okruženja Svetske banke i mnoštvo pratećih analiza to lako pokazuje. U ovom svetlu, Antonićev primer sa Belorusijom bi, u najboljem slučaju, mogao biti tretiran kao jedan interesantan izuzetak od teorisjki i empirijski dobro potvrđenog pravila da kapitalizam uspeva, a socijalizam ne uspeva.

Problem je, međutim, što beloruski primer nije čak ni izuzetak od ovog pravila i zato nije ni posebno zanimljiv. Antonić ustvari daje jedan jako pristrasan opis stanja u Belorusiji, često koristeći sumnjive ili dvosmislene podatke (citirane iz knjige Dragomira Anđelkovića, „Istorija Belorusije“, ali iz teksta ne vidimo šta su Anđelkovićevi izvori.). Podaci proverenih institucija pokazuju da stanje stvari u Belorusiji nije tako ružičasto.

Recimo, Antonić piše da je u Belorusiji „već 2008. BDP po glavi stanovnika dostigao 11.000 dolara (prema paritetu kupovne moći), što je barem upola više nego u Srbiji.“ Ovo, prema podacima i MMF-a i Svetske banke, koji se obično smatraju za najpouzdanije izvore, nije tačno. Po njima, BDP (bruto društveni proizvod) po glavi Srbije, po paritetu kupovne moći, je takođe blizu 11.000 dolara, dakle približno jednak, a ne „upola manji“. Ako se pak pogleda realni BDP po stanovniku, ne po paritetu kupovne moći nego u realnim dolarima, BDP Srbije je skoro upola veći od beloruskog – $6500 prema $4600.

Dalje, ovo računanje pariteta kupovne moći je po deviznim kursevima iz 2008. godine, dok je u januaru 2009. beloruska rublja devalvirala za 20%. To u praksi znači da je i beloruski paritet automatski opao za 20%, tako da bi po sadašnjoj računici BDP po paritetu kupovne moći bio 20% manji od rečenih 11.000, odnosno nešto ispod $9.000. Dakle realni BDP po stanovniku Srbije je 50% veći, a BDP po paritetu kupovne moći je 20% veći od beloruskog.

Ni prosečna beloruska plata od $450, koju Antonić citira, više nije toliko, nego zbog iste devalvacije ustvari iznosi oko $360. U Srbiji, sa svim ratovima, hiperinflacijom, sankcijama, zakasnelom tranzicijom i često razočaravajućom ekonomskom politikom čak i posle demokratskih promena, prosečna plata je nekih 50% viša.

Antonić dalje, sledeći Anđelkovića, navodi da Belorusija „danas nema više od dve milijarde dolara duga - deset puta manje nego što ga ima Srbija.” Ako je Antonić (Anđelković) poredio dug javnog sektora, zavisno od datuma za koji su podaci uzeti, mogao je da vidi da Belorusija ima oko 2 milijarde dolara, dok Srbija ima oko 8. Ako su pak gledali dug ukupno javnog i privatnog (a u Belorusiji i kvaziprivatnog sektora), onda bi Belorusija imala oko 9 mlrd, a Srbija oko 20. Oba poređenja su legitimna, ali se moraju porediti iste stvari. Po ovim podacima izgleda da je autor izabrao jedino nelegitimno poređenje pristrasno prema Belorusiji, uporedivši samo javni dug Belorusije, sa ukupnim privatnim i javnim dugom Srbije. To su babe i žabe. Spoljni dug Srbije je dakle, u zavisnosti od toga šta se meri, ili 2 ili 4 puta veći od beloruskog, ali ni u kom slučaju nije deset puta veći kao što nam kaže Antonić.

Inače, mada u trenutku pisanja knjige Anđelković to nije mogao znati, treba dodati da je Belorusija prošle i ove godine uzela kredite u vrednosti od dodatne 4 milijarde dolara ($1.5 mlrd. od Rusije i nedavno $2.5 mlrd. od MMF-a), što je i njen strani javni dug udvostručilo.

Sledeće što nam Antonić kaže je da u beloruskom raju nema nezaposlenosti. „Što je najlepše“, piše Antonić, „u Belorusiji postoji gotovo puna zaposlenost. Tamošnja stopa nezaposlenosti je, naime, svega 1,6 odsto - čak dvanaest puta manje nego što je u Srbiji (21,5 odsto)!“. Ovo već namamljuje osmeh na lice. Da je autor rekao da je nezaposlenost u zemlji kao što je Belorusija ispod, recimo, 10%, bilo bi zanimljivo pogledati zašto. I u najrazvijenijim ekonomijama pod punom zaposlenošću se obično smatra nezaposlenost od bar 3-4%, pri čemu su ovakve situacije izuzetno retke, makar zbog postojanja frikcione nezaposlenosti, jer iako otvorenih radnih mesta ima, ljudi su u dobrim uslovima probirljivi. Ali stopa nezaposlenost od 1.6% (ili čak 1% koliko za Belorusiju stoji na sajtu Međunarodne organizacije rada) nam govori da se bez sumnje radi o fingiranom podatku državne službe. Za razliku od većine ostalih zemalja, koje osim zvaničnih podataka državnih službi dozvoljavaju i anketiranje radne snage kako bi se stvarna nezaposlenost bolje procenila, u Belorusiji ovakve ankete ne postoje. Podatak od 1% je zvanični državni podatak, dobijen statističkim obuhvatanjem samo onih koji se sami registruju kod državne službe za zapošljavanje da bi preko nje tražili posao. Ali većina ljudi se, bez nade da će tako dobiti posao, uopšte ne registruje. Kad se ovo uzme u obzit, nezavisni beloruski ekonomisti, kao što je Mihail Zaleski, procenjuju da je stvarna stopa nezaposlenosti 15-20%. Ali to nije sve. U zemlji gde 3/4 društvenog proizvoda stvaraju državne firme, veliki deo zaposlenosti je veštački. Sovjetski Savez je redovno imao nultu nezaposlenot. Ili da uzmemo bliži primer, baš kao što su srpska društvena preduzeća pre privatizacije imala višak radne snage, ili kao što danas javna preduzeća, praveći gubitak zapošljavaju mnogo više nego od ekonomski optimalnog, beloruska privreda je na sličan način puna lažno zaposlenih sa fiktivnom radnim mestima. Nemoguće je tačno proceniti, ali sa svim ovim faktorima u vidu, realna ekonomska nezaposlenost u Belorusiji je najverovatnije između 30 i 40%.

Konačno, Antonić piše da je Belorusija ovaj uspeh duguje pre svega Lukašenkovoj odlučnoj borbi protiv korupcije. Kao dokaz navodi da je „Recimo, krajem 1999, Lukašenko je uhapsio dvojicu poznatih menadžera…”. Da li se još neko, kad ovo pročita, podseti na događaj sa početka 1990-ih, kad je Milošević spektakularno uhapsio dvojicu „korumpiranih ministara“? Da li je tada neko mislio da se Milošević stvarno bori protiv korupcije? Pa u priručniku za diktatore stoji da je s vremena na vreme dobro uhapsiti po nekog korumpiranog saradnika, kako bi se dobili politički poeni, saradnici malo zastrašili, a u narodu stvorio privid predsednikovog poštenja. Zato bi umesto ovakvog citiranja anegdota, za procenu korupcije bilo bolje pogledati najrelevatniji međunarnodni indeks percepcije korupcije, Transparency International. Po njemu je Belorusija na samom dnu, na 151. mestu od 180 zemalja. Poređenja radi, Srbija, čije vlasti niko nikada nije optužio za poštenje, je na 85. mestu. Ali nepristrasnom posmatraču bi i bez indeksa trebalo da bude jasno šta se može očekivati od jedne podržavljene ekonomije. Korupcija je srazmerna nivou političkog uticaja u ekonomiji. Kada je cela ekonomija politizovana, kada su resursi u rukama ne preduzetnika nego politički postavljenih birokrata, morate ignorisati stvarnost da biste uopšte pomislili da bi takav sistem, ma kakav svetac bio na njegovom čelu, mogao biti relativno nekorumpiran.

Dakle, prave cifre nisu tako naklonjene beloruskoj ekonomiji. Međutim, čak i takve kakve su, one su malo bolje nego što bi se očekivalo od jedne nereformisane sovjetske ekonomije vođene autoritarnim režimom. Iako nije sjajno, od takvog sistema bi se u normalnim uslovima mogao očekivati i mnogo gori rezultat. Ali i to je lako objašnjivo.

Prvo, Belorusija godišnje dobije 5 do 6 milijardi dolara energetskih subvencija od Rusije. Za ekonomiju Belorusije to znači čitavih 10% ukupnog društvenog proizvoda čistih subvencija na račun Rusije. Drugo, izvanredan geografski položaj primorava Rusiju da posluje preko Belorusije čak i kad to ne bi htela. Petina svog ruskog gasa i polovina ruske nafte putuje preko Belorusije. Belorusija je u idealnoj poziciji da prenosi ili da prerađuje naftu u derivate, što donosi značajan prihod čak i kada se to radi putem notorno neefikasnih državnih giganata. I konačno, veliki deo kopnene trgovine između evropskih zemalja i Rusije prolazi preko Belorusije, što je ovoj zemlji otvorilo velike mogućnsti za poslove transporta i prerade. Samo ovaj neobično povoljan splet okolnosti objašnjava zašto Belorusija ekonomski nije i u mnogo gorem stanju nego što danas jeste.

Kad se sve sabere, beloruskog čuda nema. Deo podataka koji Antonić (ili Anđelković) daje, je ili netačan ili nerealan ili pristrasno prikazan. A i te skromne ekonomske rezultate koje ima, Belorusija ostvaruje jedino zahvaljujući svom izvanrednom geografskom položaju i zahvaljujući izdašnošti Putinovog režima prethodnih godina.

Jedan koji je predvideo krizu

Ne, nije jedan od tih:), naime onih što su tvrdili da kapitalistička pohlepa vodi propasti i da kao što je još Marks predvideo pomama za profitom dovodi do sloma sistema. Ovaj (finansijski guru Peter Shiff) je na osnovu nečeg što je dosta blisko teoriji poslovnog ciklusa austrijske škole, još 2006 predviđao oštru recesiju i veliki finansijski slom.

Po Shiffovom mišljenju, još iz 2006 i rane 2007 Amerika je pred velikom recesijom jer troši previše a premalo proizvodi, monetarna politika je suviše labava i vodi enormnom zaduživanju, bum cena nekretnina i akcije na berzi su prenaduvane zbog toga, nekretnine dodatno zbog praktičnog odsustva ikakvih kriterijuma pri davanju pozajmica što će rezultirati slomom tog tržišta, da su investicione banke toliko prezadužene da će brzo pući, da će recesija biti oštra ali da se toga ne treba bojati jer je to lek a ne bolest (bolest je veštačko pumpanje virtuelnog bogatstva kroz kreditnu ekspanziju) itd itd..

Shiffovi obožavaoci su napravili efektan video koji dokumentuje njegove nastupe na televizijama od 2006 naovamo gde on iznosi ovakve stavove, a ugledni profesori ekonomije, finansijski gurui, investicioni bankari i ostali ga ismevaju kao "katastrofičara" i neznalicu. Pogledajte video obavezno. Posebno je zabavna rasprava sa Laferom (da, tim Laferom) iz avgusta 2006 (!) koji, slično Irwingu Fisheru 20 dana pred Crni Utorak, tvrdi da je sve sjajno sa američkom ekonomijom (posebno da je "monetarna politika spektakularna"), i podsmeva se Shifferu kao paceru.

Narkomanija i batine

Slučaj sa batinanjem štićenika centra za lečenje narkomanije u Crnoj Reci nije tako jednostavan. Prva, instinktivna reakcija je odvratnost i osuda. To je sasvim normalno, ali ne treba zaboraviti da ima situacija u kojima nas osećaj odvratnosti sprečava da stvari sagledamo racionalno. O tome sam nešto napisao u ovom postu, a tema postaje sve popularnija među ekonomistima -- ovde (pdf) je jedan poznati rad o tome, a nedavno je na George Mason univerzitetu jedan moj poznanik odbranio doktorat sa temom "Politička ekonomija odvratnosti."

Proverite sami sebe. Ako ste čitali vest ali niste videli snimak, onda verovatno mislite da centar treba zatvoriti. Ako ste čitali vest i videli snimak, onda sigurno mislite da centar treba zatvoriti. Ali to nije iz racionalnih razloga nego iz osećaja odvratnosti.

Hajde da ponovo sagledamo šta je tačno sporno u radu centra. Prvo, boravak u centru se plaća, što je siguran znak da polaznici ne samo dolaze dobrovoljno nego i misle da je boravak vredan tih para. Drugo, pri dolasku, štićeniku i porodici se pismeno stavi do znanja da može da očekuje "lakše ili malo teže batine". Činjenica da mnogi i pored toga potpišu pristupnicu govori da su spremni da prihvate taj tretman -- verovatno verujući da samo tako mogu izbeći još gore posledice, kao što su nastavak zavisnosti od droge ili smrt. Dakle, bez obzira šta o tome mislili mi koji uopšte nemamo pojma kako se narkoman u krajnjem stadijumu oseća, činjenica da on kao odrasla osoba odlučuje da prihvati takav tretman i još i da plati za njega, govori da on i takav tretman preferira nad nastavkom svojeg postojećeg stanja.

Pošto će centar verovatno biti zatvoren, takvom reakcijom civilno društvo i država oduzimaju narkomanu pravo na lečenje po sopstvenom izboru. Samo zato što se mi gadimo batinanja, odlučili smo da jednoj grupi ljudi oduzmemo dobrovoljan izbor i da im umesto toga mi sami, demokratski odredimo tretman. Problem je što u slobodnom društvu nemamo prava da gazimo individualni izbor u ime demokratije. Drugi problem je što su posledice takvog našeg postupka najgore za same narkomane. Oni koji su dobrovoljno hteli da odu taj centar su sada bez izbora. A ostali, lepši i lakši metodi lečenja koje su verovatno već probali, im očigledno nisu pomogli.

Jedina nepoznanica i moguća primedba u celoj priči je kako je regulasana mogućnost izlaska. Ako su štićenici imali prava da povremeno revidiraju svoj izbor, onda je stvar potpuno legitimna. Normalno je i što nisu mogli da u bilo kom trenutku revidiraju izbor -- jer kad bi mogli u bilo kom trenutku da se predomisle onda lečenje ne bi ni bilo moguće. To je obična strategija posvećenja, zato je Odisej naredio da ga vežu za sidro i ne pustaju dok se ne završi pesma sirena. Ali ako su recimo svakog meseca, možda pri uplati rate, mogli da odluče da li ostaju i dalje ili ne, onda stvarno nema dobrog razloga za zatvaranje centra. Možda ima dosta razloga za zgražavanje nad njime, ali to što se mi zgražavamo nad nečijim izborom nije dovoljan razlog da mu taj izbor bude oduzet.

Gligorov i kriza kapitalizma

Zanimljiv tekst navedenog autora na Peščaniku. Povod je Posnerova knjiga "Kriza kapitalizma", ali se Gligorov bavi i drugim pomodnim modelima objašnjenja postojeće ekonomske krize koji postuliraju iracionalnost ekonomskih aktera (Akerlof, Ačemoglu itd). Njegov konačni zaključak, po meni sasvim plauzibilan, glasi: "Prednost objašnjenja koja ne odstupaju od racionalističke paradigme jeste u tome što su političke preporuke relativno jasne i jednostavne. Objašnjenja koja polaze od toga da je privredna nestabilnost posledica nedovoljne racionalnosti pojedinaca ne vode jasnim političkim preporukama.". Drugim rečima, sva objašnjenja koja ekonomsku krizu svode na iracionalnost aktera su cirkularna: objašnjavaju "nejasno nejasnijim", ("obscurium per obscuris, stari dobri jezuiti). Reći da je ekonomska kriza proizvod "životinjskog instinkta" ili "pohlepe" je isto ono što su radili neki 19-vekovni fizičari koji su govorili da su elektromagnetni impulsi isto što i "talasanje etra", pri čemu je još manje bilo jasno šta je to "etar". Ovde je doduše jasno šta je to pohlepa al nije jasno zašto pohlepa nekad vodi prosperitetu a nekad krizi. Odlična poenta.

No, Gligorov ne bi bio toliko zanimljiv i istovremeno frustirajući za čitanje da u svakom tekstu nema, pored solidnih poenti, i bar po nekoliko finih logičkih protivrečnosti ili pak vrlo čudnih i "originalnih" tvrdnji. Najpre, demokratija je po njemu brana da se ekonomska kriza pretvori u destruktivan politički ishod, totalitarizam itd. Evo i primera: "Tako da je za očuvanje demokratskog režima od velike važnosti da može da obnovi legitimnost i mandat vlasti na slobodnim izborima. To je, recimo, ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama. Čak i ugledni predstavnici Republikanske partije ističu da je trebalo očekivati da će glasači promeniti partiju na vlasti, jer bi inače demokratski sistem zaista mogao da bude destabilizovan.". Drugim rečima, jedini način da se demokratija u Americi očuva bio je da Obama pobedi. I neki fantomski "ugledni republikanci" se slažu da su oni morali da izgube da bi demokratija pobedila. Ja mislim da je Gligorov očigledno nešto pogrešno razumeo jer jako sumnjam da postoji neki političar (pa bio on "ugledni" ili "ne-ugledni", demokrata ili republikanac) koji bi bio spreman da kaže da je pobeda protivničke strane bila preduslov očuvanja demokratije ili "sprečavanja njene destabilizacije". Možda bi neki rekli da je njihova pobeda taj preduslov, ali protivnička, to je već smehotresno. (dodatno, nejasno je šta bi bilo da je Obama izgubio, dal bi neki general zaveo vojnu huntu, pošto jelte to se u Americi tako često dešavalo tokom poslednjih 200 godina ili bi možda ACORN i slične grupe pokušale da proizvedu nemire i pobunu...Ako je bilo šta od toga po sredi onda je upravo Obamina pobeda najveća destabilizacija demokratije, pošto je jasno da on kontroliše snage koje bi inače izazvale pobunu. To znači da ako on izgubi 2012 demokratija će tada biti destabilizovana. Jedini zaključak bi onda bio da demokratija u Americi može biti stabilna samo ako Obama vlada večno).

Dalje, Gligorov se jako trudi da iskopa što veći jaz između klasičnog liberalizma i američkog konzervativizma. Konzervativci su zatucani, religiozni, protivnici nauke, a klasični liberali za promene, nauku, širenje sekularizma (sve ono što možete da naučite od marksističkih profesora sociologije u Srbiji). Gligorov se poziva na Hajekov esej "Zašto nisam konzervativac" (još jedan mnogo zloupotrebljavan a vrlo malo shvaćen tekst) da bi to dokazao. Zaključak: "Izvorni liberali su, međutim, pre svega zagovornici ličnih sloboda i posebno slobode od državne intervencije. U tom smislu, kao što je to istakao i Hajek, oni se zalažu za promene, a ne za očuvanje tradicionalnih ustanova i vrednosti. U Americi su u poslednjih dvadesetak godina prevladali konzervativci, dakle oni koji se zalažu za državne intervencije kojima se ograničavaju različiti vidovi individualnih prava i sloboda. Kriza je sada u tome što konzervativci gube uticaj na desnici i u javnosti uopšte."

Ovo je dvostruko pogrešno. Prvo, Hajekov pomenuti esej je deo knjige "Poredak slobode". Svako ko pročita tu knjigu videće da u njoj, pa i u eseju o kome je reč, Hajek pravi dramatičnu razliku između konzervativizma u Evropi i u Americi, i da je njegova kritika upućena prevashodno evropskom konzervativizmu koji je etatistički. On kritikuje konzervativce koji su postali socijalisti i od njih želi da se distancira tvrdeći da su liberali treći pol u ekonomskoj politici jer su za individualnu slobodu! Ne distancira od tradicionalnih američkih konzervativaca! Naprotiv, on eksplicitno kaže u Poretku Slobode da "američki liberal s ponosom za sebe može reći da je konzervativac, zato što je sloboda najjača i najstarija američka nacionalna tradicija". Vrlo je problematično reći da Hajek misli da se liberali "zalažu za promene" jer bi onda bilo nejasno u čemu se oni razlikuju od američkih "liberala". Ne, klasični liberali se zalažu za promene samo ako su one u pravcu veće slobode, a u Americi su liberali tradicionalno protiv promena, tj konzervativni, jer je sloboda u Americi vrlo ukorenjena i ogromna većina svih pokreta za "promene" u ovoj zemlji su vukli u pravcu kolektivizma i socijalizma (uključujući i ovaj najnoviji sa Obamom), čemu se liberali protive.

Drugo, potpuno je netačna tvrdnja da klasični liberal mora biti "liberalan" u pogledu socijalnih pitanja, recimo abortusa. Gligorov insinuira da se abortusu protive samo konzervativci zbog svoje zatucanosti, dok pravi liberal mora biti za i to upravo na osnovu liberalne teorije o individulanim pravima. Propušta samo da nam kaže da bi protiv abortusa takođe mogao još pre da bude i ne-zatucani klasični liberal koji recimo misli da je beba ljudsko biće, te da je stoga abortus ubistvo ljudskog bića, i kao takvo zabranjeno na osnovu istih tih liberalnih principa. Recimo anarho-libertarijanski filozof Volter Blok koji misli upravo tako (i koji se čak zalaže za nasilno uništavanje klinika lekara koji praktikuju abortus) bi se jako iznenadio kad bi saznao da je on samo "zatucani konzervativac". Naravno, da li će neko biti protivnik ili zagovornik abortusa zavisi od toga da li će bebu definisati kao ljudsko biće ili ne, ali tu odluku nije moguće doneti na osnovu liberalnih principa.

Najnetačnija insinuacija iz Gligorovljevog teksta jeste da Beker i Posner predstavljaju manjinu među američkim konzervativcima, ali da su zato oni pravi klasični liberali. Ne, Posner je oportunista bez ikakve fiksne ideologije i principa koji misli danas jedno sutra drugo, a ova nova knjiga i druga pisanija o krizi se jedva razlikuju od Krugmana i Stiglitza, otvorenih socijalista. Misli da je jedan od glavnih uzroka krize deregualcija finansijskih tržišta. Gligorov: "Beker, takođe, iznosi argumente protiv intervencionizma u međunarodnim odnosima, sa čime se, kao i sa većinom drugih stavova, Pozner slaže". Da, ali je zanimljivo da ne misli da je vlada neefikasna iznutra, pa bi po njemu recimo trebalo pojačati regulativu finansijskih tržišta kao odgovor na krizu. Posebno oduran je njegov napad na Saru Pejlin i Džoa vodoinstalatera koji Gligorov takođe afrimativno navodi. Nejasno je kako je to republikanska stranka imala štete od čoveka koji je prozvao kanidata Obamu da želi da redistribuira njegove pare preko federalne vlade i većih poreza? Šta je tu antiliberalno u evropskom smislu? Ili u konzervativizmu Sare Pejlin? Njena religioznost je slična Reganovoj, koji se takođe zalagao za uvođenje kreacionizma u škole i bio vrlo "fundamentalistički" nastrojeni hrišćanin. Fancy konzervativci bi nekako hteli da difamiraju Saru Pejlin ali ne i Regana.

Uzimati Posnera i Bekera kao "liberalne" kritičare konzervativizma je isto što i uzimati Krugmana i Stiglitza. Reč je (barem u Posnerovom slučaju) o kolektivističkim kritičarima "divljeg liberalizma", a ne liberalima.

Dakle, imamo dva teksta u jednom - prvi, mnogo bolji, koji objašnjvava zašto ni jedna kritika kapitalizma koja polazi do pretpostavke iracionalnih aktera nije uverljiva, i drugi, znatno lošiji, u kome se afirmiše navodna "liberalna kritika konzervativizma", koja se, međutim, najvećim delom svodi na socijalističku kritiku liberalizma.

Šta će da kaže Ustavni sud?

Pre neki dan sam imao post u kojem sam rekao da je značajno usložljavanje postupka izdavanja pasoša jedna od mogućnosti da se građanima Kosova de facto ne izdaju srpski pasoši.

Izgleda da se ide u tom smeru:

Pored centralizacije izdavanja pasoša, zbog čega će kosovski Albanci morati da dolaze u Beograd, kao i iznalaženja mehanizama da se spreči lažno prijavljivanje mesta boravka u centralnoj Srbiji, nadležni državni organi će uspostaviti niz izuzetno komplikovanih procedura.

"Kako bi poštovali sva pravila koja ćemo uvesti, Albanci s Kosova će morati da ispune hiljade dokumenata i da maltene desetak puta idu na relaciji Kosovo-Beograd", navodi izvor lista iz Vlade.

Međutim, kak i da u potpunosti zanemarimo Zakon o zabrani diskriminacije (koji je bio navodni USLOV za ukidanje viza), Ustav ima brojne odredbe kojima se zabranjuje diskriminacija i posebno garantuju manjinska prava. Veliko je pitanje kakav će stav zauzeti Ustavni sud ako se usvoji najavljeno rešenje. Sasvim je moguće da ga Ustavni sud proglasi neustavnim.

Takođe, u Mapi puta (kojim je definisano šta sve Srbija treba da uradi kako bi se vize ukinule) piše (navodim samo relevatne tačke):

Serbia should:

- ensure full and effective access to travel and identity documents for all Serbian citizens including women, children, people with disabilities, people belonging to minorities and other vulnerable groups;

- ensure that constitutional provisions on protection of minorities are observed;

Iskreno se nadam da će, pre nego što donesu propise o kojima pričaju, ljudi iz MUP-a otvoreno popričati sa ljudima iz Evropske unije, kao i sa sudijama Ustavnog suda. Ako ne dobiju potvrdu i jednih i drugih da je ovo rešenje njima prihvatljivo, rizikuju da izgubimo još mnogo vremena.

Nobelovac spasava planetu

Nobelovac Paul Krugman misli da ulazak Amerike u korumpirane sheme cap-and-trade racionisanja energije nije ni izbliza dovoljno da spasi planetu od propasti zbog globalnog zagrevanja. Problem je Kina.

Za početak malo junk science: "The scientific consensus on prospects for global warming has become much more pessimistic over the last few years. Indeed, the latest projections from reputable climate scientists border on the apocalyptic. Why? Because the rate at which greenhouse gas emissions are rising is matching or exceeding the worst-case scenarios. Hm, ako je tako, očekivali bismo rekordan porast temperature poslednjih godina. A realnost je da temepratura ne raste. Od 1997-2009 imamo ravan trend, a od 2000 naovamo već zahlađenje. Kako je to moguće, ukoliko humana emisija CO2 raste brže nego što je iko očekivao, a humana emisija CO2 direktno vodi višoj temperaturi? Možda je toplota skladištena u okeanima koji imaju enorman toplotni kapacitet, i odatle će biti kasnije emitovana u atmosferu, pa ćemo tek videti globalno zagrevanje? Jok. Po podacima NASA-e svetski okeani poslednjih 5-6 godina gube toplotu, umesto da je akumuliraju po rekordnoj stopi, kako zahtevaju klimatski modeli. Zemlja je u energetskoj neravnoteži tako što više energije nestaje iz sistema nego što u njega ulazi? Dakle, nema ni odloženog zagrevanja narednih godina jer nema odakle da dođe pošto se okeani hlade a ne zagrevaju.

No, dobro,šta je Krugmanov predlog kako da se spasi planeta: "As the United States and other advanced countries finally move to confront climate change, they will also be morally empowered to confront those nations that refuse to act. Sooner than most people think, countries that refuse to limit their greenhouse gas emissions will face sanctions, probably in the form of taxes on their exports. They will complain bitterly that this is protectionism, but so what? Globalization doesn’t do much good if the globe itself becomes unlivable.

It’s time to save the planet. And like it or not, China will have to do its part."

Dakle, Amerika i druge zemlje treba da uvedu sankcije Kini u vidu carina. Zamislite kolika je to sreća za protekcioniste, za loše neefikasne, firme i sve ostale koje globalizacija stavlja pred težak ispit. Da imaju kao opravdanje protekcionizma - ni manje ni više nego spasavanje planete. Biće to najslađa muvatori i propovednici kombinacija u ljudskoj istoriji. Prosto se čudim kako je bilo moguće da se kroz ljudsku istoriju niko nije setio tako genijalnog izgovora - obično su se koristili grublji, seljačkiji fazoni kao što su "nacionalni interes", "smanjenje nezaposlenosti", "borba protiv nefer trgovine i dampinga" i tako redom. Ali, civilizacija napreduje, pa s njom i obrazloženja zašto je protekcionizam neizbežan.

Studija uticaja

Opisaću jedan vrlo specifičan problem sa kojim se suočavaju ljudi koji žele nešto da grade u Srbiji.

Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu se propisuje obaveza izrade posebne studije kod izgradnje objekata koji mogu imati negativne efekte na životnu sredinu, odnosno precizira se šta tačno studija o uticaju na životnu sredinu mora da sadrži, ko može da je piše, kako se donosi i slično. Članom 5 se propisuje da Vlada donosi uredbu koja tačno navodi za koje objekte mora da se radi studija, kao i za koje objekte može da se traži izrada studije.

Vlada je takvu uredbu (Uredba o utvrđivanju Liste projekata za koje je obavezna procena uticaja) i donela. Recimo, za nuklearnu elektranu mora da se radi studija, a za neko industrijsko postrojenje može da se traži, ali ne mora.

Sve je ovo naravno preterano komplikovano, ali nije poenta u tome.

Poenta je da, čak i ako se to što želite da gradite ne nalazi ni na spisku projekata za koje mora da se radi studija, ni na spisku projekata za koje može da se traži izrada studije, sve jedno morate da se obraćate opštini, kako bi vam službenik rekao da ne morate da radite studiju.

Dakle, nije dovoljno to što zakonom nije predviđena obaveza da se radi studija, već mora neki činovnik da vam lupi pečat da ste dobro pročitali zakon.

Paljenje zastave

Izvesni Ratibor Trivunac je uhapšen i osuđen na 10 dana zbog paljenja američke zastave kod Palate Albanija.

U Americi ne bi mogli da ga uhapse zbog paljenja američke zastave. Tamo se to smatra javnim izražavanjem mišljenja i zaštićeno je prvim amandmanom.

Red bez standardizacije

Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, odgovara Danici Popović:

Za sve maloprodajne radnje postavljeni su uslovi kako bi se uvela standardizacija prostora za maloprodaju medicinskih sredstava. Standardizacija nije ni postojala, a mora da postoji ako hoćemo uređen sistem (naravno, hoćemo).

Naravno, hoćemo, ali sistem može sasvim lepo da bude uređen, a da uopšte ne postoji državno nametanje standarda. Recimo, banke.

Koliko ja znam, Narodna banka Srbije nikada nije propisala kako tačno ekspoziture banaka moraju da izgledaju, koliko vrata i šaltera moraju da imaju i čime pod mora da bude prekriven. A opet, kada prošetate po bankama, uglavnom je sve to lepo i čisto. I ne samo da je lepo i čisto, već deluje prilično slično. Da neko ne zna, verovatno bi pretpostavio da postoji neki propisani standard, prosto je nemoguće da su sve banke toliko slične.

Takođe, NBS nikada nije naložila bankama da moraju da imaju istaknutu standardizovanu reklamu "BANKA", ispred ekspoziture. Sa druge strane, ministar zdravlja donosi pravilnik u kojem piše (član 9, stavovi 2 i 3) sledeće (za apoteke, ali se, koliko shvatam, to odnosi i na optičarske radnje):

Знак специјализоване продавнице из става 1. овог члана је светлосно тело, чија је основа бела АЛУ плоча у облику једнакостраничног троугла. На тај облик је са две стране монтиран знак зелене боје. Преко знака су монтиране беле неонске цеви које следе линију крста и криве. Трансформатор је сакривен у телу знака, све је прекривено покривачем који је већи од основе, тако да штити неонске цеви од прегоревања. Дно је величине покривача са АЛУ беле плоче.

Знак специјализоване продавнице из става 1. овог члана је у облику једнакостраничног крста. Основа знака је бели крст оивичен зеленом дебелом непрекинутом линијом. Средина крста је подељена кривом линијом, која повезује горњи леви и спољни доњи десни крак. Линија је свуда једнаке дебљине - 28 mm; боја линије је зелена-пантоне 362 (или у процентима: 100% жута, 76% плава, 11% црна).

Nemam pojma kako sam do sada prepoznavao apoteku bez ikakvog problema! Nikada mi se nije desilo da greškom uđem u mesaru i tražim neki lek.

Čudni ustavi

Ustav Ukrajine, član 16:

...dužnost je Države da sačuva genetski pul ukrajinskog naroda.

Osnovi inflacije

Redovni čitalac šalje link za priručnik o inflaciji i ekonomiji koji će na h-alteru biti objavljivan u delovima. Evo slučajnog uzorka:

Program socijalne pomoći znači davanje stvari siromašnima. Moderne vlade osim toga imaju i programe socijalne pomoći za bogate; takva vrsta socijalne pomoći zove se subvencija.

I naočare su lek

Naši zakoni i uredbe često imaju odredbu o "bližem propisivanju uslova" za obavljanje određene delatnosti, što u praksi znači da će ili vlada doneti uredbu, ili da će ministar doneti neki pravilnik kojim će se tačno odrediti ko tačno može i pod kojim uslovima da se bavi određenom delatnošću.

Najnoviji primer su optičari, o čemu danas u Politici piše Danica Popović (koga zanimaju detalji cele rasprave, može da pogleda press clipping na sajtu Udruženja optičara i optometrista Srbije).

Između ostalog, od optičara se traži da ima garderobu. Dobro nije pravilnikom propisano i da optičar mora da kaže "Dobar dan" svakoj mušteriji.

Svaki ovakav propis se objašnjava potrebom da se zaštite potrošači. Naravno, istina je sasvim drugačija - primarna svrha ovakvih propisa je da se ograniči konkurencija.

Ništa od ukidanja viza?

Pre jedno šest meseci sam imao post na temu viza, u kojem sam izrazio skepsu prema brzom ukidanju viza. Sve mi se čini da je skepsa bila osnovana.

Koliko kapiram iz šturih vesti, osnovni problem je što srpske pasoše mogu da dobijaju Kosovari, kao i vlasnici dvojnih državljanstava iz Bosne i Crne Gore. Ali, pošto će EU izgleda da ukine vize za Crnogorce, kako može da bude problem to što bi neki Crnogorac išao u EU sa srpskim pasošem, ako već može da ide bez vize sa crnogorskim? Takođe, kako to nije bio problem za Hrvatsku, pošto ima mnogo (mnogo!) ljudi u Bosni, ali i u Srbiji, koji imaju i hrvatski pasoš?

Što se Kosova tiče, navodno je problem što bi bez viza u EU mogli da putuju građani Kosova. Tu postoje dva rešenja - neizdavanje srpskih pasoša stanovnicima Kosova ili priznavanje da oni u stvari nisu građani Srbije i da nemaju pravo na naš pasoš.

Prvo rešenje je u teoriji moguće. Moguće je toliko zakomplikovati i poskupeti proces izdavanja pasoša za one koji imaju prebivalište na Kosovu, pa da se to njima nikako ne isplati. Ali, problem je što upravo u "Mapi puta" piše da ne sme biti diskriminacije pri izdavanju putnih isprava.

Ostaje samo druga mogućnost (priznavanje da građani Kosova nisu građani Srbije), što mi govori da će vize ostati još neko vreme. Nećemo valjda sad da odustajemo, kad smo nadomak pobede!

Čerupanje Intela

Evropska komisija je razrezala rekordnu antimonopolsku kaznu Intelu od 1.45 milijarde dolara, i to na žalbu AMD-a, Intelovog konkurenta kojeg nemačka vlada s vremena na vreme uz odobrenje iste Komisije subvencioniše. Intel je očigledno na razne načine pokušavao da poveća prodaju i lako je pokazati da je štetio biznisu AMD-a, ali jako teško objasniti kako je tačno naneo štetu evropskim potrošačima. U poslednjih deset godina prosečna cena Intelovog procesora pala je za 60%, mada nisam siguran kako se to meri kada je prosečan procesor iz godine u godinu sve brži i ako se to uzme u obzir moguće je da je stvarni pad i mnogo veći.

Pogledajte kratak snimak ovog neverovatno maliciznog obraćanja Neelie Kroes, Komesara za konkurenciju i reći će nam nešto o motivima koji u praksi stoje iza "zaštite konkurencije". Kroes kaže:

"Intel je u svojim reklamama govorio da je on sponzor sutrašnjice. E, sada je postao i sponzor evropskih poreksih obveznika."

Kako se izboriti protiv gusara?

Somalijski gusari očigledno predstavljaju ozbiljan problem.

Sećam se da sam u nekoj knjizi Davida Friedmana (verovatno Laws Order) naišao na sledeći primer... U nekoj dalekoj galaksiji postoji nacija koja pljačka transportne brodove drugih nacija. Svaka od tih nacija bi mogla da krene sa vojskom i zgazi piratsku naciju, ali se nijednoj to ne isplati, posto je trošak piratstva relativno mali, a rat bi mogao da bude skup. Takođe, gusari napadaju relativno retko, tako da se ne isplati čak ni da se uz svaki transportni brod šalju vojni brodovi. Pitanje je - kako rešiti problem relativno jeftino?

Odgovor je - treba dobro naoružati mali broj transportnih brodova, ali tako da napadači ne vide naoružanje. Jer, ako vide oružje, onda će prosto propustiti taj brod i sačekati neki nenaoružani. Suština je da treba veoma povećati trošak bavljenja piratstvom. Ako pirat procenjuje da postoji šansa od 5% da će poginuti pljačkajući brod, ne verujem da će mu pasti na pamet da se time bavi.

Slično se može primeniti i na problem sa ovozemaljskim gusarima. Recimo, verovatno bi dovoljno bilo da se na 5% brodova koji prolaze pored Somalije postavi 20-ak dobro naoružanih komandosa. Trošak za firme bi bio minimalan, a korist bi mogla da bude velika. Čak, ako se sve to dobro odradi i izreklamira, niko ne bi ni morao da pogine.

Polubauk, polukruži, Polusrbijom

Bauk fašizma nadvio se nad srpsku demokratiju i preti da je potkopa i uništi. Zato je pod hitno potrebno izvršiti temeljnu obznanu narastajuće fašističke ideologije u Srbiji. Javili su se i dobrovoljci koji su prepoznali ovu opasnost. Rešenje je u donošenju još jednog zakona, dok nije odveć kasno i dok čekamo Zakon o plavim fasadama i Zakon o gradskim vrapcima.

U poplavi pohvali ludosti u srpskoj politikanskoj praksi pojavio se i gore pomenuti predlog. Obznana je besmislena iz nekoliko suštinskih razloga:

- Pravo na slobodu govora važi i za "bene" i svako može da propoveda i najgluplje ideje. Činjenica da su neke ideje glupe ne znači da ih treba zabraniti jer bi, na primer, barem pola srpske vlade moglo doći pod udar klauzula o gluposti i opasnosti po sistem.
- Istovremeno dok se diže buka zbog nekoliko ljudi sa težim premećajem ličnosti koji predstavljaju "srpski fašistički pokret", sasvim slobodno se veliča komunizam koji je u praksi bio jednako odvratan i krvožedan, a definitivno naneo i nanosi više zla Srbiji.
- Fašizam nikada nije imao ozbiljno uporište u Srbiji, osim kada je trebalo etiketirati drugačije mišljenje.
- Pitanje je i kako utvrditi ko su fašisti, osim ako se oni sami tako ne izjasne ili ne prodefiluju sa tipičnim obeležjima. Šta čini dovoljno elemenata da bi neka organizacija bila proglašena fašističkom? Da li je to koncept rukovođenja državom i korporativizam (ups!) ili možda netrpeljivost prema nekim etničkim grupama (ups!) ili samo dovoljan ad hoc utvrđen stepen opskurnosti?
- Konačno da li se zabranom onoga što je inače zabranjeno u Srbiji daje prevelika pažnja nečemu što je marginalna pojava i samim time pomaže njen razvoj?

Odgovor je takođe jasan:

- Lakše je "rešiti problem fašizma" nego rešiti neki od stvarnih problema u Srbiji.

Stoga me ne bi začudilo da osnujemo i državnu agenciju za borbu protiv fašizma, budući da SUBNOR iz objektivnog razloga osipanja kadrova ne može efikasno da radi, a proces zahteva stalnu budnost.