“Onaj
koji se bori protiv čudovišta, treba da pazi da i sam ne postane čudovište.” (Niče)
Ovih dana povela se rasprava o ingenioznom projektu Elona Muska o letu sa
ljudskom posadom na Mars u 2022. godini (National
Review je objavio sjajan tekst o tome.) U
senci toga prošao je i otužni “jubilej” – 5 godina od poslednjeg leta spejs
šatla, najvećeg i vrlo simboličkog promašaja državne astronautike. Tokom tog
perioda dobili smo – na planu letova sa ljudima – jedno veliko ništa, zapravo i
manje od ništa, jer je i “papirni” Constellation
program otkazan, a od novog heavy
lift booster-a koji je preduslov za ozbiljniji svemirski program nema ni
traga ni glasa.
Da je NASA postala dinosaurus sa
velikim telom i malom glavom toliko je očigledno da to gotovo nije potrebno obrazlagati.
Gubitak dva šatla (Čelindžer 1986. i Kolumbija 2003.) predstavljao je
gigantsku katastrofu za koncept razvijan više od četvrt veka (!), koji je odneo preko
210 milijardi dolara iz 2011. Cena pojedinačnog leta šatla bila je najmanje 20 puta
(!!!) veća od one koja je u originalnim studijama bila predviđena. Kao što je
neko marljivo izračunao u diskusijama na Internetu nakon nesreće Kolumbije, da je šatl bezbedan kao i
avionski saobraćaj – što je bilo originalno obećanje Nasinih eksperata – samo
na londonskom aerodromu Hitrou dešavale bi se po dve avionske nesreće dnevno. Međunarodna svemirska stanica
se već uveliko posmatra kao projekt tipa »rupa bez dna«. O letovima na Mesec
kojih nema već 40 godina ne vredi trošiti reči, odavno (u vreme Vernera fon
Brauna!) planirana – Nasina, o Elonu Musku malo kasnije – misija na Mars se sad
“ambiciozno” smešta u maglovitih 20-30 narednih godina. Čak ni jednostavne planetarne
misije bez ljudske posade ne idu kako se očekuje: kvar na Galileu je redukovao količinu podataka koju je ova sonda sakupila
na majušni delić planiranog, o totalnim havarijama misija Mars Polar Lander ili Mars
Observer da i ne govorimo. Što je najvažnije, nedavno deklasifikovani
dokumenti pokazuju kako je NASA sasekla gomilu radikalnih, neortodoksnih,
hrabrih projekata na kojima su veliki umovi poput Frimena Dajsona radili u samo
praskozorje kosmičke ere (Orion, Rover, NERVA, itd.) i svesno se okrenula
neefikasnom i opasnom hemijskom pogonu kao jedinom načinu da se ostvari politički
traženo ljudsko prisustvo u svemiru. Gotovo pola veka nakon lansiranja prvih
satelita, dok se čitave druge oblasti nauke i tehnologije uopšte ne mogu
prepoznati (uporedite tadašnje i današnje računare, tadašnje i današnje
medicinske aparate ili tadašnje i današnje hi-fi uređaje), i dalje se koriste
rakete na hemijsko gorivo, i ne postoji nijedan jedini ozbiljan projekat kome
je cilj da se to promeni. O sprezi Nase i vojno-bezbednosnog kompleksa koja stalno
izaziva moralne nedoumice da i ne govorimo.
Neko bi u odgovor mogao početi da
nabraja uspehe agencije. Niko ne spori da je uspeha bilo, premda je pitanje motivacije i
svrsishodnosti nekih od njih veoma
sporno. Ali, sve treba staviti u odgovarajuću perspektivu i kontekst. Najuspešnije
misije NASA su one – za koje niko nije čuo! Odnosno, niko van uskog kruga
astrofizičara i planetologa koji se njihovim rezultatima bave. Misije kao što
su IRAS ili COBE nemerljivo su doprinele našem razumevanju svemira, otvorile
nove horizonte, pobile stare teorije i podstakle izgradnju novih na način koji
je prethodno bio nedostupan. Isto se odnosi na neke (nipošto ne sve!)
međuplanetarne misije, poput Vikinga iz
1970-tih ili Vojadžera iz 1980-tih. Svi ti uspesi NASA zajedno tokom poslednjih
40-tak godina nisu koštali kao jedan jedini – zbog nebrige ili nekompetentnosti
– izgubljeni šatl, čak i kada bismo stavili na stranu nemerljivi gubitak
ljudskih života. Kao što reče eponimni začetnik ove vrste “uspeha”, epirski
kralj Pir nakon pobede nad Rimljanima kod Askuluma u Apuliji 279. godine pre
n.e.: “Još jedna ovakva pobeda i potpuno smo propali.”
Odmah da razjasnim: sve što je
rečeno za NASA se sa još većom snagom odnosi na “sestrinske” organizacije
kao što su evropska ESA, te Roskosmos i kineska kosmička agencija. Spisak
njihovih promašaja je još duži. Dugačkom nizu sovjetskih kosmonauta čija je
smrt odmah ili tek nakon pada Berlinskog zida priznata, treba dodati česta
neuspela lansiranja, koja su se nastavila i nakon destaljinizacije i navodnog uvođenja
demokratije. O neuspesima sjajno zamišljenih misija poput Fobosa je takođe puno diskutovano. Pompezno najavljivan evropski Bigl 2 se nije oglasio (uprkos idiotskim
saopštenjima po kojima se »uspešno spustio« – štogod to u orvelovskom novogovoru
značilo), a o tragediji poput prizemljenja kineske rakete iz serije Dugi marš
(totalitarno ime govori samo za sebe) na jedno selo pre petnaestak godina i
stotinama žrtava pri tom nastale eksplozije bolje je ćutati. Dakle, ovde se
NASA koristi kao primer za ma koju bahatu i svemoćnu kosmičku agenciju iza koje
stoji državni aparat sa svim dobro poznatim mehanizmima prinude.
NASA je proizvod Hladnog rata,
stvorena da bi se dao pre svega vojni, a zatim i političko-medijski odgovor
sovjetskim nastojanjima da se pokaže superiornost “proleterske” nauke i tehnike.
Strateški značaj svemira se sistematski preuveličavao, pa i danas imamo prilike
da u zaostalim džepovima hladnoratovskog razmišljanja, kakva je i Srbija,
čujemo budalaštine da nas Zle Sile Novog SveCkog Poretka vrebaju iz svemira! U
to vreme, to je moglo imati izvesnog racionalnog opravdanja: pred let čoveka u
svemir su se tada postavljale brojne teškoće koje su odista bile naučne i
tehnološke prirode. Problem
kosmičkih letova sa ljudskom posadom već odavno nije naučni ili tehnološki
problem, on je isključivo politički, kulturni i civilizacijski problem.
Berlinski zid je pao. A NASA uprkos zdravoj logici, opstaje, i upinje se svim
silama da održi u životu propalu ideju da boljševički pogled na svemirske
letove treba da procveta baš u 21. veku.
I tu upravo nailazimo na ključ još
jednog malignog aspekta Nase i sestrinskih agencija: one se svim silama trude
da prikriju i umanje ekonomski i privredni značaj kosmičkih resursa. Stalno se
naglašava istraživački i medijski aspekt astronautike, dok se sistematski
zanemaruje tema eksploatacije vanzemaljskih resursa. U svim pričama i planovima
o budućnosti letova sa ljudskom posadom uvek se govori o povratku na Mesec i
letu na Mars. Obe stvari su prevashodno PR, a ne nešto što bi moglo doneti ekonomske
koristi – sve to kao da svemir nije pun resursa u poređenju sa kojima su
prirodna blaga Aljaske ili Sibira tek kap u moru. Zašto se ne govori o letovima
do NEO, objekata u Lagranžovim tačkama Zemlje ili čak do asteroida u glavnom
asteroidnom pojasu koji su tek malo dalji od Marsa, a u ekonomskom pogledu
daleko više obećavaju? Zašto se tu i tamo polu-artikulisano priča o potrebi
stalnog ljudskog prisustva u orbiti
oko Zemlje (kao da je prisustvo neka vrednost po sebi, a ne tek posledica
važnijih aktivnosti), a veoma retko o potrebi premeštanja industrije u orbitu?
Veoma jednostavno rasuđivanje ukazuje na privredni značaj asteroida: kad se
nađete na Mesecu ili Marsu, vi ste, kao i na Zemlji, na dnu gravitacione potencijalne
jame. Cena iznošenja kilograma resursa i prebacivanja na neko drugo mesto
uglavnom je određena upravo dubinom gravitacione potencijalne jame – a ona
praktično ne postoji za asteroide! Drugi ključni moment je geofizički: dok su
na Zemlji i drugim planetama teški metali iglavnom retki zbog toga što su
potonuli u središnje oblasti planete, takve diferencijacije na asteroidima
nema. Lako je izvesti zaključak da bi prosečan asteroid, veliki tek par
kilometara sadržao više retkih elemenata nego što je zemaljska proizvodnja za
čitave decenije.
Alternativa je jasna:
privatni/korporativni sektor. SpaceShipOne
i njegov genijalni konstruktor Bert Ruten, Elon Musk i SpaceX, ser Ričard Brenson i Virgin Galactic pokazuju na najbolji mogući način put koji treba slediti.
Privatna inicijativa u osvajanju svemira rešila bi veoma brzo većinu problema
kroz drastično opadanje cene prebacivanja kilograma korisnog tereta u orbitu i
na druge lokacije u Zemljinoj blizini zbog slobodne konkurencije, oslobađanje
od ekonomskog, društvenog, pa i psihološkog balasta saradnje sa vojnim i
bezbednosnim strukturama, angažovanje daleko većih ljudskih kreativnih
potencijala nego što čak i NASA može učiniti i ponajviše, uklanjanje
birokratskih i pravnih prepreka originalnim i smelim idejama. Ako astronomima nimalo ne
smeta što je, npr. najveći pojedinačni teleskop na svetu (10-metarski Keck)
privatna inicijativa, nije jasno zašto bi to bilo kome smetalo u astronautičkom
sektoru, osim šačici NASA-mandarina.
Sve je ovo deja vu kad se uporedi sa dobom evropskih istraživanja i osvajanja
drugih kontinenata naše planete. Kolonizacija vanevropskih resursa imala je dva
osnovna modela. Prvi, državni, utemeljile su Španija i Portugalija. Istorija
španskih istraživanja i osvajanja Latinske Amerike to potvrđuje: za
najjednostavnije, baš kao i za najteže zadatke i misije, bilo je potrebno
tražiti dozvolu iz Eskorijala ili Lisabona. Većina konkvistadora provodila je
više vremena po sudovima i dvorskim čekaonicama nego u Novom Svetu. Otkriće bi
učinio ne onaj ko bi imao dobru volju, znanje ili hrabrost, već uglavnom onaj
koji je imao dobrih veza na dvoru (ili u crkvi). Posledice jesu pre svega
razvitak ideološkog i verskog fanatizma koji je doprineo uništenju domorodačkih
kultura i opštoj brutalnosti španskih i portugalskih kolonija, a zatim i
ogromna neefikasnost kolonijalne uprave. Uporedimo li to sa velikim brojem
engleskih, francuskih ili holandskih kolonija videćemo daleko veću ulogu privatne inicijative i osnivanja korporacija, često sa
mešovitim vlasništvom. Npr. britanski parlament je aktivno i svesno podsticao
stanovništvo da učestvuje u kolonijalnim poduhvatima putem ulaganja u ovakva
preduzeća. Upravo zahvaljujući takvom pristupu, karakterističnom za
individualizam i preduzetništvo, danas govorimo o, recimo, šatlu ili internetu,
a ne analognim terminima na španskom ili portugalskom. Ironija je da se danas
praktično sve kosmičke sile, grčevito i dalje drže španskog, a ne britanskog
modela kada je o svemiru reč.
Sve ovo ne bi bilo toliko značajno,
da nam na Zemlji nisu potrebni resursi.
Otac sociobiologije Edvard O. Vilson je još pre desetak godina precizno
izračunao da, kada bi svi stanovnici Zemlje trošili istu količinu prirodnih
resursa kao oni u par najrazvijenijih zemalja sveta, nama bi već danas bile
potrebne skoro tri planete poput Zemlje! Pored povećane efikasnosti korišćenja,
a naročito recikliranja resursa, ništa nije prirodnije nego tragati za njima u
svemiru. Kako ćemo izbeći katastrofe koje nam prete, kako prirodne (sudari sa
asteroidima/kometama, eksplozije bliskih supernovih, supervulkanizam, pandemije),
tako i antropogene (nuklearna zima, globalno zagrevanje, zloupotreba biotehnologije/nanotehnologije),
ako ne ovladavanjem svemirskim resursima i širenjem čovečanstva na druge
planete i lokacije u svemiru, tako da nas nijedna lokalna katastrofa ne može
istrebiti? Istraživanje i eksploatacija kosmosa nisu luksuz: oni su sine qua non dugoročnog opstanka vrste.
Samo oni koji veruju u načelo “posle
mene potop”
mogu biti ravnodušni prema tragičnom stanju astronautike danas. Umesto
pozamašne godišnje stavke u državnom budžetu namenjene očuvanju dinosaura,
države sveta trebalo bi da pre svega omoguće privatno vlasništvo nad kosmičkim
resursima, pravno i fiskalno podrže privatna kosmička preduzeća i konzorcijume
koje bi u tu svrhu osnovale korporacije. Očekivati da će državni dinosauri biti
u stanju da efikasno upravljaju bogatstvima kosmosa slično je očekivanju da bi dr
Strejndžlav uspostavio društvo pravde i prosperiteta, samo kad bi mu dozvolili da
ostvari sve svoje čudesne ideje.
I tako se vraćamo na Elona Muska, čiju viziju
razvoja tržišne privrede u svemiru valja proučiti – i snažno podržati. Pre
svega tako što bi se probila etatistička medijska blokada o ovoj temi, odnosno
što bi ljudi liberalnog usmerenja valjalo da prestanu
da ćute. NASA i sestrinske agencije
postale su prepreka ozbiljnoj eksploataciji i kolonizaciji kosmosa – a samim
tim i novom talasu istraživanja! – i treba ih što pre transformisati u servis
kosmički-orijentisanog preduzetništva, pa i privatizovati. U svemir ne treba da
idu države, nacije, vojske i vojni savezi, već slobodni građani i njihovim
slobodnim udruživanjem nastale privatne kompanije. Države treba da tom velikom i plemenitom cilju pomognu;
odnosno bar da prestanu da odmažu.
