Ekonomisti

10 autora koji su u periodu 1954 - 2003 objavljivali najviše u 8 najprestižnijih ekonomskih časopisa (American Economic Review, Econometrica, International Economic Review, Journal of Economic Theory, Journal of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Review of Economics and Statistics, i Review of Economic Studies) su:

1 Joseph E. Stiglitz, 86 radova
2 Martin S. Feldstein, 72
3 Franklin Fisher, 59
4 Paul Samuelson, 57
5 Jean Tirole, 51
6 Peter C Fishburn, 49
7 James J Heckman, 49
8 William J Baumol, 47
9 Vernon L Smith, 46
10 Eric S Maskin, 44

Prvi zaključak je da dominiraju kejnzijanci ili neokejnzijanci.
Drugi je da većina na listi objavljuju radove sa matematičkim modelima.
Treći je da nema libertarijanaca. Najbliži tome je Vernon Smith, ali više privatno nego u ekonomskim radovima, gde se isključivo bavi eksperimentalnom ekonomijom.

Fusnota za listu Division of Labor blogu.

Tržište i moral

Ovaj blog se uglavnom ne bavi "suvom" teorijom. Zna se gde ćete to naći ako ste sladokusac - pravac Katalaksija! No nisam mogla da odolim a da vas ne uputim ovamo. Evo kako čuveni filozof Jan Narveson (na fotki) objašnjava šta je tržište...Odlično predavanje!

Policija u tuš kabini

Čitao sam do sada o brojnim primerima raznih iracionalnosti i ludosti kojima vodi državna regulacija. Ali, ovo je apsolutno najluđa i najbolja priča koju sam u tom domenu ikada čuo!

Tužiće firmu koja proizvodi tuševe sa tri glave, odnosno tri tuša u jednom (vidi sliku) . A sve zato što su zakonima o zaštiti životne sredine u Americi propisani standardi maksimalnog protoka vode po jednom tušu! Da bi se štedela voda! A onda se firma Zoe Industry Manufacturing iz Arizone dosetila da napravi trostruki tuš od kojih će kroz svaki od ta tri sastavna da prolazi onoliko vode koliko je propisano ali u zbiru naravno trostruko više. Jer su se potrošači žalili da su količina vode i pritisak koji Vlada dozvoljava nedovoljni. Amerikanci vole da se brčkaju!

I naravno, birokrati, ne mogu Zoe Indutry ništa (bar zasad) jer poštuje zakon - svaki pojedinačni tuš pušta 2 galona u minuti kolko je dozvoljeno. No da vam ne kvarim zadovoljstvo daljim prepričavanjem - go ahead i pripremite maramice za brisanje suza (mislim od smeha).

Strategija za smanjenje siromaštva II

Razni su vidovi državne borbe sa Siromaštvom. U Srbiji, kao što rekoh nedavno, protiv njega operišu nadrealisti, dadaisti, postmodernisti i hipermodernisti uz pomoć društava za bratimljenje građana Kanade i Srbije (ma, da nije to opaka kičinerska dijaspora izlobirala?)...

Elem, može i drugačije. Čarobna reč redistribucija obično prva padne na pamet. Tako Economic Policy Institute pokušava da nas šokira postojanjem drastične razlike između prihoda siromašnih i bogatih, i to naravno, u SAD i Redistributivnim Carstvima kao što je npr. Švedska. I stvarno, ne možete da se ne šokirate kada vidite da u SAD siromašni (10% populacije sa najnižim prihodom) imaju samo 39% prosečnog prihoda (merenog medijanom, za statističke cepidlake) dok 10% najbogatijih prima 210% od tog prosečnog nivoa. Dovoljno da se zaprepastite. Još ako se kaže da u Švedskoj taj odnos iznosi 38% prema 113%, odmah pomislite kako su razvejane sve vaše sumnje u koeficijent Gini i slične omiljene mere boraca za socijalnu pravdu.

Ako stvar, pak, pogledate na drugi način, kao što su to učinili Johan Norberg (u linkovanom tekstu) ili Tim Worstall ispada da, realno, siromašni u Švedskoj (ili Finskoj) imaju 1% manje od siromašnih u SAD (naravno, razlike u kupovnoj moći su uzete u obzir). Dakle, neke realne individue dobijaju manje u Hramu Pravedne Švedske...Socijalni inženjeri, gde je zapelo?

Skandalozno!

Političari hoće da tuđim novcem grade stanove koje će kasnije proizvoljno dodeljivati. Komentari na B92 ovog puta veoma ljutiti. Ako ništa drugo čini mi se da se javno mnjenje polako menja u dobrom smeru.

Jeffrey Sachs za predsednika!

Stvarno -- ovo je sajt kampanje.

Sachs je zbog svog aktivizma izgubio deo naučnog kredibiliteta koji je imao među ekonomistima. Od nekada tržišnog ekonomiste iz vremena kad je radio na zaustavljanju hiperinflacije u Boliviji i istočnoevropskim programima tranzicije, evoluirao je u stručnjaka za održivi razvoj i ideologa razvojnih programima Ujedinjenih nacija, i to ne propuštajući prilike za slikanje sa Angelinom Jolie i Bonom.

Ali u javnosti Sachs očigledno dobija na značaju, što je sigurno bolje od ispisivanja beskorisnih matematičkih modela što većina ekonomista danas radi. Samo kad bi još bio libertarijanac.

Antisemitizam i antiglobalizam

Zanimljiv tekst na Katalaksiji, o odnosu antisemitizma i antiglobalizma. Preporučujem.

Konzervativci i Margaret Tačer

Britanski konzervativci su po novim istraživanjima konačno pretekli Laburiste.

Pogodite kako?

Distanciranjem od Margaret Tačer!

Lider stranke Dejvid Kameron je izjavio da je stav Tačerove o Mendelinom Afričkom nacionalnom kongresu kao terorističkoj organizaciji bio "pogrešan". On je takođe odstupio od pro-tržišnog pristupa ekonomiji, i sve više naglašava tipične levičarske teme poput globalnog zagrevanja i državne pomoći afričkim zemljama.

Ironično je da se slična stvar dešavala 90-ih godina samo u suprotnom smeru: Toni Bler i laburisti su morali da usvoje mnogo toga od tržišne filozofije i programa Konzervativne stranke, i da uz velike unutrašnje otpore napuste nasleđe stare Laburističke stranke, da bi se približili srednjem biraču.

Danas konzervativci idu drastično ulevo, što pokazuje samo da se britanski srednji birač pokrenuo ulevo. U postojećoj situaciji (što je vidljivo već nekoliko godina) Toni Bler je ubedljivo najliberalniji britanski političar. Nije čudo da je Megi svojevremeno rekla da će "Britanija biti bezbedna u rukama gospodina Blera".

Amerikanci i Bliski istok

Postalo je nešto kao ritual da se Bušova administracija napada i od nje ograđuje, čak i kad je reč o bivšim saveznicima ili ljudima za koje se očekuje da slično misle kao on. Ipak, ima malo znalačkih kritika Bušove strategije na Bliskom istoku. Frensis Fukujama čiju sam novu knjigu (jedan deo) imao prilike da čitam ponavlja zapravo propagandne fraze levičarske štampe u Americi o "neuspesima" Buša, sve u želji da ostane u mainstreamu, i da se umili intelektualnom javnom mnenju. Čak i pokajnički odustaje od teze o kraju istorije, tvrdeći kako nikad nije pisao da je liberalizam trijumfovao na kraju istorije, već "modernizacija" sa svojim pretenzijama ka "političkoj participaciji građana" !!!

U takvoj atmosferi pravo je osveženje analiza Michaela Ledeena o promašajima Bušove bliskoistočne politike. Problem je, kaže Ledeen, ekspert American Enterprise Institute-a, to što Amerikanci vode rat na uskom terenu, u Iraku i Avgansitanu, a pravi gospodari terora su Sirija i Iran. Njegova prognoza je da mira u Iraku neće biti, kao ni u Palestini i Libanu, dok se režimi u Iranu i Siriji ne promene. Ledeen tvrdi da to treba učiniti podstičući unutrašnju revoluciju i pobunu protiv tih režima, jer vreme ističe i vojna akcija će na kraju biti neizbežna (ne znam koliko je to realno, ali ovo što radi Buš, a to je ništa, svakako je najgora opcija).

Ledeen misli korak napred i ne libi se nepopularnih ali poštenih zaključaka (za razliku od većine svojih kolega). I verujem da je u ovoj stvari u pravu. Ili nije trebalo ulaziti u celu avanturu sa Irakom i svim tim što ide sa bliskoističnim angažmanom Amerike, i povući se kompletno i vojno i politički, ili se ozbiljno suočiti sa činjenicom da bez vojnog ili pučističkog uklanjanja režima u Teheranu i Damasku nema ništa od mira i normalnosti tamo.

Bliski istok je komplikovan

Tabela pokazuje ko se s kim tamo mrzi i voli: Middle East Buddy List.

Reforma socijalne politike

Nedavno je bilo deset godina od reforme jednog segmenta socijalne politike u SAD. Snažno osporavani koncept socijalne pomoći welfare to work, uveden je 1996. godine, u trenutku kohabitacije Demokratske stranke (administracija) i Republikanske stranke (Kongres i Senat). Zakon je uveo ograničenje trajanja prava na socijalnu pomoć na 5 godina, obavezu sposobnih za rad da se zaposle nakon 2 godine primanja pomoći itd. Odličnu analizu efekata ove reforme naći ćete ovde.

Kritičari su taj novi pravac socijalne politike u početku ocenili kao "najgoru stvar koju je Klinton uradio". Govorili su da je zakon usmeren "protiv dece i porodice". Senator Ted Kennedy je rekao da predstavlja "zakonsko zlostavljanje dece"...

Nakon deset godina, ispostavilo se da je ovaj aspekt reforme socijalne politike možda jedna od najboljih stvari Klintonove administracije: danas je broj ljudi koji su na socijali duplo manji, nije povećano siromaštvo samohranih majki (to je bio glavni argument kritičara!) a nije došlo do povećanja udela onih sa najmanjim šansama za uspeh na tržištu rada.

Srpski antitrust II

J. A. Schumpeter: Jedini način za monopolistu da ostane monopolista je da se ne ponaša kao monopolista.

Isto to govori i podatak da Wall Mart i drugi veliki lanci supermarketa u SAD imaju 27% niže cene nego tradicionalne radnje.

Dakle, ako Merkator, Delta ili neko drugi postane monopolista, to ne treba odmah stavljati u negativan kontekst. Možda zbog ekonomije obima to bude dobro za potrošače. A po svim prilikama i jeste dobro, jer velike trgovine u Srbiji rastu a manje nestaju iako je ulazak u granu maloprodaje dosta lak. Od svih biznisa je najlakše pokrenuti trgovinu na malo, jer nema ni posebnih formalnih barijera niti je za otvaranje prodavnice potreban veliki kapital. Ako je ulazak drugih konkurenata u granu moguć, zašto je monopol problem?

Srpski antitrust

Nisam ni znao da u Srbiji vec funkcioniše "Komisija za konkurenciju". I, evo već su vredni. Pre neki dan su zabranili Merkatoru da preuzme firmu Rodić. A takođe su osporili kupovinu akcija C marketa od strane Delte, jer se ovi nisu konsultovali sa Komisijom dal to smeju da urade vis a vis "preterane koncentracije tržišta".

Obratite pažnju na obrazloženje oba slučaja: "Trgovinski lanci netačno opisuju svoj udeo na tržištu i Komisija mora da deluje preventivno i spreči zloupotrebu monopolskog položaja", kaže potpredsednica Komisije, Dijana Marković-Bajalović.

Dakle, vladavina prava u kojoj državni birokrati sprečavaju ljude da sprovode nenasilne poslovne akte, a iz "preventivnih razloga", tj što će ti akti možda voditi koncentraciji tržišta, a što je zlo po sebi.

Interesantno je zapaziti da kriterijum za nečije podvrgavanje progonu zbog monopolizacije je ovde mnogo stroži nego u Americi: dovoljno je da neko ima tržišni udeo od preko 40%, i on je več krivac, odnosno nije Komisija dužna da dokazuje da je on "zloupotrebio dominantni položaj", već je on dužan da to dokazuje Komisiji!

Da pogađamo kojim sve argumentima firma može "ubediti" Komisiju da nije monopolista?

Zanimljivo je kako je na slučaj Delta reagovao srpski ekonomista Miroslav Prokopijević (izvor B 92):

"Ekonomista Miroslav Prokopijević ocenjuje da u narednih nekoliko godina neće doći do stvarne primene antimonopolskih propisa u Srbiji jer nema političke volje za uređenje te oblasti. "Delta nije jedina kompanija koja ima monopol u Srbiji, monopol postoji i u proizvodnji piva, pudinga, pa i u ponudi i ceni praška za pecivo", rekao je Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.

On je ocenio da Antimonopolska komisija tokom svog postojanja nije stigla ništa da uradi na primeni antimonopolskih propisa, a da je težak zadatak i pred Komisijom za zaštitu konkurencije, koja je naslednik Antimonopolske komisije. "To je neuzorana zemlja i teren koji tek treba da se uredi. Uređenje te oblasti je u interesu potrošača, a nikako u interesu onih koji monopolskim položajem zarađuju."

Tom i Džeri u Vrlom Novom Svetu

Evo, dočekali smo i to: posle prijava jednog roditelja da scene u kome legendarni mačak i miš iz našeg detinjstva puše cigare, loše utiču na mentalno zdravlje i etičke vrednosti dece, britansko Nadležno Regulatorno Telo je naložilo da se pregledaju preko 1500 epizoda crtaća, i cenzurišu, tj izbace sve scene gde likovi puše, a da su istovemeno prikazani kao "dase". Nešto o tome ovde.

Pre nekoliko nedelja su u Glazgovu zabranili pozorišnu predstavu u kojoj je Čerčil glavni junak, samo zato što on u više scena puši svoj omiljeni tompus! Ko je sledeći na spisku za cenzuru: Hemfri Bogart?

Dobrošli u Vrli Novi Svet!

Trade, not aid

Trade, not aid je poruka Lorda Petera Bauera, koji je prvi sumnjao u efikasnost razvojne pomoći i 40-ak godina bio možda jedini koji je pisao o tome. Na tragu njegove poruke britanski Adam Smith Institute deli ove narukvice besplatno ako im pošaljete e-mail.

To je očigledan odgovor inicijativi UN i Jeffryja Sachsa sa belim narukvicama za reklamiranje razvojne pomoći siromašnim zemljama. Bono, Bob Geldof i ostali možda imaju dobre namere, ali ne razumeju da je od pomoći mnogo važnije uključiti siromašne zemlje u međunarodnu razmenu i otvoriti ih za investiranje. Tony Blair koji je pozvao zemlje G7 na udvostručenje pomoći za Afriku trebalo je umesto toga da predloži smanjenje poljoprivrednih subvencija kod razvijenih i otvaranje ovih tržišta za uvoz iz siromašnih zemalja.

Verujete u javne radove?

Kliknite ovde!

Slike su sa sajta Xaviera Sala-i-Martina.

Utešno

Evo na šta troši guverner New Yorka:

Guverner je objavio dodelu 500,000$ vinarijama iz New Yorka za unapređenje njihovih veb sajtova.

Strategija za smanjenje siromaštva

Zanimljivo je videti kakvi se sve projekti finansiraju u okviru Strategije za smanjenje siromaštva (SSS). Na stranici koja nosi naslov Pregled raspoloživih finansijskih sredstava videćete za šta sve možete konkurisati ako ste se uputili u pohod protiv siromaštva. Recimo, prijavite se za "unapredjenje proizvodnje domaćih celovečernjih igranih filmova" ili za "podršku razvoju socijalne demokratije" ili za "inovativnu umetnost"...

Nažalost, ako ste samo naivni poreski obveznik a ne vrli krstaš, ne nadajte se da se u tom Pregledu nalaze neke cifre, dinari, projekcije budžeta, finansijski izveštaji i slična ekonomska ezoterija. Ako ste holandski, švajcarski, kanadski... poreski darodavac za srpsku bitku protiv jednog od čuvenih pet Beveridžovih zala - Nemaštine, vidite koga ćete pitati za svoju investiciju. Mene zanima koliko srpskog poreskog novca ide pod poglavlje Domaći izvori finansiranja. Ni to nećete saznati. Vidi se samo da neka ministarstva finansiraju nešto, povremeno se oslanjajući na državne ustanove (Fond za socijalne inovacije) namenjene distribuciji nekog novca, za neke projekte.

U izveštaju o implementaciji SSS na istom sajtu, videćete zanimljiv prikaz potrošenog novca, recimo za 2005. godinu. Na primer, za obrazovanje kao sredstvo u borbi protiv siromaštva izdvojeno je iz budžeta otprilike onoliko koliko iznosi ukupni budžet za obrazovanje. Kako se to može tumačiti? Ako je suditi po ponuđenim projektima koje smo gore pomenuli, stvar liči na tzv. gender mainstreaming. Dakle, kao što ovaj proces podrazumeva da morate uneti dimenziju polnosti/rodnosti u svaki zakon, strategiju, plan akcije itd, tako valjda ovakva budžetska konstrukcija znači da je poverty mainstreaming postao varijabla kroz koju sve mora da se meri. Eto, tako je moguće da sve ima veze sa siromaštvom: program za usavršavanje mlađeg univerzitetskog kadra; razmena mladih lidera između S(CG) i SAD; jačanje partnerstva između građana Kanade i Srbije; Nadrealizam u svom i našem vremenu - Beogradska i Pariska grupa (Društvo za kulturnu saradnju Srbija - Francuska)...

Ned Lamont

Ned Lamont je nova zvezda na američkoj političkoj sceni. Na preliminiranim test-izborima u okviru Demokratske stranke pobedio je favorizovanog Senatora Joea Liebermana, nekadašnjeg kandidata za podpresednika USA. Glavna priča Neda Lamonta je povlačenje iz Iraka i protivljenje opštem i neusmerenom ratu protiv terorizma. Liebarman je jedan od Demokrata koji podržava rat u Iraku.

Konzervativni Washington Times je ovo nazvao pobedom Demokrata-Talibana. Liebarman je rekao da je to ustvari pobeda istih onih koji su pokušali teroristički napad na avione koji su poletali iz Londona. Na pro-republikanskom Fox Newsu komentator je rekao da je anti-američko krilo Demokrata u usponu.

Chris Preble sa Cato Instiuta piše da o teroristima sa aerodroma u Londonu ne znamo mnogo, ali znamo da su britanski državljani pakistanskog porekla. Osama bin-Laden, Ajman al-Zavahiri i lider Talibana Mula Omar su na slobodi. Zašto se onda Amerikanci koji postave pitanje kako 300 milijardi dolara potrošenih na rat u Iraku tačno doprinosi borbi protiv terorizma proglašavaju anti-američkom strujom i podržavaocima terorizma? Da ne kažem izdajnicima, petokolonašima, pod okriljem noći itd...

Soros u Danasu

List Danas donosi autorski tekst Georgea Sorosa u kome ovaj ponavlja neke od svojih tradicionalnih kritika na račun Bušove administracije, njene spoljne politike itd. Na sreću, ovaj put nas je uglavnom poštedeo svojih ponornih ekonomskih analiza opasnosti od globalizacije i svetskog kapitalizma. Ali, verujem da će Danas uskoro obezbediti i neki takav Sorosev prilog.

Za one koje to zanima, evo vrlo efektne i detaljne kritike Soroseve "političke filozofije" i njegovog ekonomskog diletantizma od strane George Reismana.

Homeschooling

Preporučujem ovaj tekst zato što je vrlo indikativan kada je reč o slobodi izbora u sferi obrazovanja. Naime, kako belgijski zakon daje mogućnost školovanja kod kuće, osnivač briselskog think tanka Centre for the New Europe i član Mont Pelerin Society, Paul Belien, svoju decu je "iškolovao" na ovaj način. To su Paul Belien i njegova supruga činili od početka devedesetih sa četvoro svoje dece koja su u međuvremenu upisala fakultete.

Pre tri godine (pod uticajem čuvara i promotera Konvencije o pravima deteta UN), na snagu je stupio zakon prema kome roditelji koji žele da decu školuju kod kuće moraju da potpišu deklaraciju. Njome oni treba da garantuju da će decu obrazovati "poštujući ljudska prava i kulturne vrednosti deteta i drugih..." Da li to znači da roditelji treba da potpišu da SVOJU (!)decu neće podvrgnuti okrutnim metodičkim rešenjima, da ih neće gađati lenjirom, terati da kleče na kukuruzu ili pak "haresirati" na neki ogavniji način? Ili to jednostavno podrazumeva da se svako mora obavezati da će svoju decu isključivo podučavati svetom UN kanonu ljudskih prava, multikulturalizma, pluralizma i dženderizma? Hm, čemu onda homeschooling?

Elem, pošto je pomenuti bračni par odbio da potpiše ovaj zavet u slučaju svog najmlađeg deteta, nastupili su problemi. Prosvetna inspekcija ih optužuje za nepoštovanje minimalnih obrazovnih standarda (ne uspevam da shvatim kakve veze ima savladavanje Pitagorine teoreme sa "ljudskim pravima " iz Konvencije o pravima deteta) tako da postoji mogućnost prisilnog institucionalizovanja obrazovnog procesa deteta (dakako, u ruke nastavnika koji nisu morali da potpišu ovu garanciju!).

Uprkos svemu, pokret obrazovanja kod kuće raste - u SAD daleko brže nego u Evropi. Jedina pretnja ovoj obrazovnoj revoluciji može biti duga dušebrižnička ruka UN-ovih biro-eksperata...

Austrijanci i Friedman

Razmišljam o onome što je Slaviša rekao o odnosu monetarizma i Austrijske škole, naime da je austrijska teorija poslovnog ciklusa samo poboljšana verzija Friedmanove teorije.

To je tačno u smislu da su obe teorije monetarne, tj. naglašavaju ulogu manipulacija novcem na poslovni ciklus. Ipak, kao što Haberler kaže u svom odličnom eseju , Austrijska škola smatra da je faktor kroz koji deluju ciklicni poremecaji kreditna ekspanzija, dok stabilizacionisti veruju da je to nivo cena. Prva vrsta teorije onda implicira odustajanje od svake intervencije, odnosno povratak zlatnom standardu, dok stabilizacionisti zagoovaraju monetarnu politiku. To bi se moglo smatrati korekcijom u teorijskom smislu ,ali ima dramatično različite implikacije po ekonomsku politiku.

U svom intervjuu R. Epsteinu, Friedman vrlo oštro kritikuje austrijsku teoriju poslovnog ciklusa, tvrdeći da je Austrijska škola "učinila svetu veliku štetu", svojim "zagovaranjem politike nečinjenja". Mislim da, s druge strane, ne treba naglašavati koliko negativan stav o Friedmanovim i drugim stabilizacionističkim doktrinama imaju Austrijanci. Tako da bez obzira na monetaristički karakter obe teorije, verujem da ovo obostrano žestoko kritikovanje nije bez osnova i stvar nekog ličnog preterivanja, nego zaista dubokih i nepomirljivih teorijskih razlika.

Microsoft i Evropska komisija

U odnosu na antimonopolsku tužbu koju je svojevremeno pokrenula Klintonova administracija, progon kome je Microsoft izložen u Evropi je mnogo veći. On poslednjih nekoliko godina poprima već sve odlike klasičnog lova na veštice. EC je najpre naložila Microsoftu svojom odlukom 2004 da razdvoji Windows Media Player od ostatka sistema, zato što to "šteti konkurentima" i predstavlja "vezanu prodaju", kao i da otkrije informacije koje bi omogućile konkurentima da razviju softvere koji bi jednako dobro radili na serverima koji pokreću Windows kao i same Windowsove aplikacije. Dakle, da ustupi, i to besplatno, neke od svojih tehnoloških tajni konkurenciji!

Microsoft se žalio sudu prve instance i presuda bi mogla da bude doneta 2007. Ali, Komisija je svejedno odmah naložila Microsoftu da plati preko 600 miliona dolara na ime kazne za "zloupotrebu monopolskog položaja". Pre oko mesec dana Komisija je donela novu odluku kojom je kaznila Microsoft retroaktivno sa novih 357 miliona dolara za odbijanje da postupi po naređenjima Komisije, po 2 miliona dolara dnevno, za svaki dan tekuće godine, od 1 janurara do 20 juna. Zapravo kao kaznu što se žali, i koristi svaku zakonsku mogućnost da pred regularnim sudovima EU ospori odluke Komisije.

Gde su grupe za zaštitu ljudskih prava i intelektualne svojine? Recimo, svi koji se sa toliko istrajnosti i energije bore za ljudska prava i fer tretmanTalibana u zatvoru Gvantanamo?

Blog Dušana Stojanovića

Dušan Stojanović ima blog, uglavnom o Narodnoj banci Srbije. Sećate se, to je bivši viceguverner NBS, koji je zajedno sa drugim viceguvernerom Milojkom Arsićem bio jedan od retkih koji su na ovim prostorima ikada dali ostavke sa državnih funkcija.

Ima zanimiljive predloge kao što su odbacivanje dinara i prelazak na evro, kao i manje zanimljive kao što su izvozne subvencije.

Block o javnom školstvu

U koautorskom tekstu sa Andrew Youngom, Walter Block se bavi problemom javnog školstva u Americi. Pored istorijske rekonstrukcije kako je do etatizacije obrazovnog sistema došlo, meni je najupečatljivija sledeća rečenica: "Vlada može da kontroliše protok ideja i bez kontrole masovnih medija, ukoliko kontroliše obrazovni sistem".

Friedman

Ovo piše Milton Friedman u emailu Gregu Mankiwu:

Zaključio sam da su centralni bankari fenomenalni u bacanju prašine u oči ekonomistima. Naveli su nas da verujemo da je održavanje stabilnosti cena veoma težak zadatak koji zahteva veliku mudrost najiskusnijih bankara i biznismena. Ali lakoća kojom su Novi Zeland, Australia, V. Britanija, itd. smanjile inflaciju i održavaju relativno stabilne cene pokazuje da to možda i nije tako težak posao i da ekonomksi ciklusi nikad i nisu nastajali zato što je bilo jako teško održavati stabilne cene, nego zbog grešaka centralnih banaka koje su dovodile do nestabilnosti cena.

Upravo tako. Uvek sam se pitao šta rade svi oni ljudi u centralnim bankama. Suština održavanja stabilnosti cena je ne štampati previše novca i tu je kraj. Veliko je olakšanje to čuti od Friedmana. U nastavku pisma Friedman kaže da se i dalje zalaže za ukidanje centralnih banaka i konstatni porast novčane mase po fiksnoj stopi.

Inače o značaju Miltona Friedmana najbolje govori sam Greg Mankiw, harvardski profesor koji je 4 godine bio glavni ekonomski savetnik Bele kuće, u prvom mandatu Busha mlađeg:

Za klasično liberalnog, primenjenog makroekonomistu poput mene, dobiti email od Miltona Friedmana je isti kao osećaj koji je Mojsije imao kada ga je Bog potapšao po ramenu da prenese mudrost narodnim masama.

Klinton i globalno zagrevanje

Oni koje stvarno zanima razmišljanje o vezi između takozvanog "efekta staklene bašte" i poplava, suša, uragana, gladi, topljenja glečera, epidemije side, nestašica na bračnom tržištu..neka odu na ovaj sajt. Meni je borba zastupnika i protivnika ideje o uticaju ljudskog faktora na globalno zagrevanje zanimljiva pre svega iz ugla sociologije ideja. Naime, neverovatno je kako tržište ideja funkcioniše jednostavno, na bazičnim, čistim principima, čak i u oblasti koja se smatra merljivom i proverljivom. Dakle, kad ima tražnje, ima i ponude. I to, kao što se vidi, ne samo na tezgama prodavaca magle, socijalne kohezije, pravde i sl.

Lindzen i globalno zagrevanje

Evo još malo poučne priče o Richardu Lindzenu, profesoru meteorologije sa MIT, koji je predmet furioznih napada i diskreditovanja u Americi zato što je odbio da se priključi histeriji globalnog zagrevanja i ukazao na političke interese koji leže u osnovi tog alarmizma, kao i na slabosti u samom argumentu da čovek izaziva porast temperature. U aprilu je objavio tekst u Wall Street Journalu koji je izazvao pravu poplavu napada, a takodje preporucujem sledeći članak sa sajta Mises instituta.

I posle Tita..Meksiko

U ovom tekstu ćete naći zanimljivo poređenje Titove Jugoslavije i Meksika. Reč je o strategiji "izvoza" radne snage kao rešenju za nezaposlenost koja je sistematski primenjivana u vreme socijalizma. Autor Steve Hanke, sa Univerziteta Johns Hopkins (ujedno i analitičar na CATO-u), kaže da se Meksiko suočava sa velikim problemima u funkcionisanju tržišta rada. Naime, prema istraživanju Svetske banke, Meksiko zauzima 125. mesto (od ukupno 155 država) prema kriterijumu fleksibilnosti otpuštanja i zapošljavanja. Zahtevi predsednika Meksika Vicentea Foxa upućeni SAD i Kanadi, da prime još meksičkih radnika (oko 27% meksičke radne snage trenutno se nalazi u SAD) predstavljaju surogat za suštinske reforme. U tome je Hanke pronašao paralelu sa primerom iz naše novije istorije.

Kako potrošiti 52,189.00 €...

Dobro je poznata dosetljivost podnosilaca naučnih, aktivističkih i srodnih projekata koji se finansiraju iz budžeta EU. Evo jednog zanimljivog primera. Projekat se zove How to integrate aspects of popular enlightenment in sport activities. Pogledajte o čemu je reč ovde ili ovde gde ćete videti i rationale projekta, kao i neke slične poduhvate koje EU finansira. Eto ideje kako lako netržišno zaraditi...

Siromašni u Americi

Dosta smo slušali prethodnih meseci kako je broj siromašnih porastao za vreme Bušove administracije. Sad ih po podacima američkog Popisnog zavoda ima oko 35 miliona.

Ali, šta znači biti siromašan u Americi? Po podacima iz ove studije, najsiromašnija petina američkih porodica troši mesečno isto koliko i srednja (medijalna) porodica pre 30 godina, prosečan američki siromašni građanim živi u većoj kvadraturi od prosečnog građanina Pariza, Londona ili Berlina, taj siromašni ima kola, dva televizora, air condition, frižider, mašinu za veš, mikrotalasnu. kablovski ili satelitiski program i uhranjen je daleko bolje od najuhranjenijih američkih vojnika koji su se iskcali u Normandiji. I "siromašna" deca jedu u proseku više mesa od one iz "bogatijih". I po kriterijumima koji su tada važili, pre 30 godina bi skoro svi današnji "siromašni" bili opisani kao "bolje stojeći". Tako da em broj "siromašnih" stalno pada (kako god da su definisani), em se standardi stalno podižu, pa današnji "siromašni" nema baš mnogo veze sa onim od pre 30 godina, u kategorijama potrošnje i životnog standarda.

Ne treba mnogo mudrosti da se shvati smisao ovih klasifikacija: treba održati klasnu tenziju u društvu i opravdati welfare programe sa ciljem "borbe protiv siromaštva" (nepostojećeg zapravo) . Zato će verovatno za i 100 godina u Americi biti isto "siromašnih" kao i sada, samo što će tadašnji siromašni trošiti skoro kao Gejts danas i imati jahtu i Mercedes, a liberalni zakonondavci će statističke cifre o broju tih "siromašnih" i dalje koristiti kao razlog za održavanje welfare programa.

Heritage fondacija o američkim vrednostima

Pre nekoliko dana u Vašingttonu je održana konferencija koju su sponzorisali Heritage fondacija i BOND (Brotherhood for a New Destiny) posvećena ideji obnove kulturnih temelja života u gradovima u Americi, koji se često nalaze u žalosnom stanju, sa velikom stopom kriminala, nezaposlenosti itd.

Jedan od zaključaka je bio da Amerika mora da izgradi "kulturu pripadanja" koja obuhvata ključne etičke vrednosti "rada, porodice i vere", izgubljene ili potisnute tokom poslednjih decenija forsiranja kulture negacije i odbacivanja. Pod kulturom odbacivanja ili negacije misli se na sumrak etike rada i porodice kao posledice širenja "progresivnih" gledišta na brak, abortus, itd, kao i državnih intervencija koje uništavaju etičku vrednost rada i lične samostalnosti.

You're sick, we're quick

Pristalice Ricerove teze o mekdonaldizaciji društva, verovatno bi masovno širenje tzv. walk-in-clinics smatrali važnim dokazom globalne pojave racionalizovanih, standardizovanih, jeftinih i masovno raširenih usluga.

Sa druge strane Atlantika cvetaju brze klinike koje nude usluge brze dijagnostike i lečenja po cenama koje su upola manje od regularnih (u proseku pregled košta od 31 do 78 evra umesto uobičajenih 117). Lanci ovih klinika poput MinuteClinic ili TakeCareHealth pružaju sasvim uobičajene usluge lečenja a ordinacije se nalaze posvuda, npr. u tržnim centrima. Oko pola miliona Amerikanaca leči se u MinuteClinic koja je osnovana 2000. godine. Očekuje se otvaranje još 10.000 ovakvih zdravstvenih centara. Fenomen postaje globalan (aha, reći će ricerovci, globalizacija=mekdonaldizacija). Brze klinike već postoje u Kanadi a prva ustanova ove vrste pojavila se 2000. u Britaniji (tamo su "ordinacije" na železničkim i metro stanicama). Slogan jednog lanca brze usluge lečenja jeste You're sick, we're quick. Po kanonima mekdonaldizacije to je običan marketinški trik za mamljenje mušterija da kupe vakcinu Big Mac. Po prizemnim kanonima ekonomije i epistemološkog individualizma, to znači: ja sam bolesna, a vi ste brzi. Kupujem.

Treća licenca

Nagradno pitranje: Da li i kada će biti dodeljena treća licenca za moblinu telefoniju?

Mobikom: "Mi dobijamo, najkasnije na proleće, AKO NAS VLADA SRBIJE PODRŽI".

Telenor: "Koliko smo mi razumeli, TREĆE LICENCE NEĆE BITI JOŠ TRI GODINE".

Zoran Branovački, Agencija za Telekomunikacije: "Treća licenca nece biti izdavana odmah, već će agencija prthodno praviti analizu potrebe za njom".

Dinkic, ministar finansija: "Biće izdana za najmanje 320 miliona evra" (nejasno kad).

Drugi neimenovani izvor Blica iz Agencije za tk: "Biće izdana najkasnije za pet i po meseci, a možda i pre".

Šta sledi iz ovog Rašomona? Pa otprilike to da ce političari odlučiti da li, kada, i pod kojim uslovima će dati treću licencu, a na kandidatima je da ih "ubede" da to treba ili ne treba da se desi. Odnosno, da se "isprse" finansijkim argumentima.

Jasno je, s druge strane, da ova vlada nastavlja praksu prodaje trzista koju je zapocela Đinđićeva vlada. Telenoru su zapravo za 1,5 milijardi evra prodali, po svoj prilici, tri godine ekploatacije monopolskih renti na srpskom tržištu, odnosno tri godine zakonske zaštite od konkurencije. Mobilkomu je verovatno obećano da će biti treci, ili bar da će biti raspisan tender ili aukcija za treću dozvolu, ali "kad ne znamo". Verovatno će političari i vlada uzeti pare i od jednih i od drugih - godinu dana će vršiti analize potrebe za trećom licencom, godinu dana će razmatrati tehničke uslove ili nalaziti već neki birokratski način da odugovlače, u trećoj će raspisati tender, i na njenom isteku dati licencu.

Vlada primenjuje sledeću stvar: Orijentiše se na populističku ekonomsku politiku uvećanja po svaku cenu budžetskih prihoda da bi imala para za svoje kejnzijanske javne radove, subvencije i "investicije", koje ce pojesti mrak, odnosno koje ce pokrasti partijski ljudi i podobni biznismeni. Zašto da nema pet, deset ili petnaest operatera kao svuda u normalnom svetu? Da radi ko god hoće? I odgovor je , mislim, jasan. Onda političari ne bi imali šta da prodaju ("dozvole", tj, manju ili veću, zakonskku zastitu od konkurencije). Ovo samo potvrđuje staru public choice teoriju da su političari pljačkaši koji prodaju ukradenu robu, u ovom slucaju "pravo" Telenoru na zakonsku zastitu od konkurencije.

Žrtve svega toga su potrošači koji će narednih godina plaćati više cene i imati lošiju uslugu nego u konkurentskim uslovima, jer je Telenoru garantovan monopol, tj Telekom i Telenor čine od države zaštićeni kartel, a sve samo zato da bi Dinkićevi prijatelji mogli da dobiju državne pare za svoje propale projekte (jer da nisu propali, ostvarili bi ih na tržištu), i da bi vlada mogla da kupuje socijalni mir i podmićuje stanovnistvo kroz javnu potrošnju. Jer, naravno, da nema garancija zakonske zaštite Telenorovog monopola, Mobi 63 bi mozda vredeo 300 ili 400 miliona u najboljem slučaju. A onda ne bi Dinkić imao čime da se šepuri.

Antisemitizam levice

Među najglasnijima u osudi Izraela, danas kao i pre dve-tri dsecenije, su levičarske grupe na Zapadu. One svoju osudu izvode uglavnom iz standardnih levičarskih anti-imperijalističkih stereotipa: Izrael je nasilnik i moćni ekploatator a palestinski narod je žrtva. Još kad dodamo tome činejnicu da je podržan od strane Amerike, stvar postaje jasna.

Tomas Haury trdi u svom zanimljivom tekstu o antisemitizmu levice da je pogrešna mejnstrim teorija o rasističkom poreklu ove ideologije. Ona po Haurijy potiče iz otpora prema modernom društvu i kapitalizmu. Stari XIX vekovni antisemitizam i onaj u Hitlerovoj Nemačkoj proistekli su iz nerazumevanja modernog kapitalizma; Nemci su bili ponosni na svoju industriju i manufakture, na ono što su videli kao "produktivan rad", dok su berzanske spekulacije i bankarstvo, gde su dominirali Jevreji, sa sujeverjem otpisivali kao štetočinsku i zavereničku aktivnost (Lord Kejnz se slagao sa njima). Zato su Jevreje i doživljavali kao krvopije i parazite.

Današnji anti-cionizam je takođe derivat tog antikapitalističkog resnatimana, samo u njegovom pomodnijem, antimperijalističkom ruhu, često kombinovan sa jednako popularnim antiamerikanizmom.

Ekonomska astrofizika

Astrofizičari bi možda rekli da se u Srbiji ekonomska teorija susrela sa svojom antimaterijom, odnosno antiteorijom. Ili je ekonomska racionalnost u Srbiji usisana u crnu rupu, pa se smanjuje, zgušnjava, ne bi li konačno postala singularitet. Kako, uostalom, objasniti platne razlike u državnom i privatnom sektoru - u državnim firmama plate su u proseku 46.806, a u privatnim 32.135 dinara. Tako kaže istraživanje Instituta za tržišna istraživanja. Pogledajte članak u današnjem Dnevniku.

Čitajte...

U naredne dve nedelje biće manje mojih postova. U međuvremenu, osim Miss Tocqueville i Mr. Jankovića na Tržišnom rešenju preporučujem, ovim redom:

1) Marginal Revolution – najčitaniji ekonomski blog na svetu. Tyler Cowen i Alex Tabarrok sa George Mason univerziteta imaju po nekoliko postova dnevno o veoma različitim temama. Tyler Cowen je velika zvezda među blogerima.

2) Greg Mankiw Blog – blog harvardskog profesora Gregoryja Mankiwa, bivšeg glavnog ekonomskog savetnika G. W. Busha i pisca jednog od najboljih ekonomskih udžbenika.

3) Caplan & Kling – Bryan Caplan i Arnold Kling.

4) Cafe Hayek – Don Boudreaux i Russ Roberts.

5) Cato-at-Liberty – Blog Cato Instituta, autori su razni članovi Catoa. Mnogo postova svakog dana.

6) Becker&Posner Blog – nobelovac Gary Becker i profesor i sudija Richard Posner jednom nedeljno analiziraju pitanja sa aspekta ekonomske analize prava.

Tužna vest

Hong Kong je uveo PDV od 5%. Alan Reynolds kaže da je to urađeno na nagovor MMF-a.

Kineski privredni rast

U novom broju Cato journala raspravlja se o perspektivama kineskog privrednog rasta u budućnosti. Mislim da je posebno interesantna okolnost na koju u svom prilogu skreće pažnju Dipak Lal da se sadašnji rast može pokazati dugoročno neodrživim zbog pritiska koji na privredu vrše nereformisana državna preduzeća. Problem je u osnovi sličan onome koji smo imali u Srbiji za Miloševićeve vlade, samo ublažen i stoga kamufliran opštim prosperitetom. Glavni izvor rasta su visoka lična štednja, privatizacija poljoprivrede i strana direktna ulaganja. Ta tri izvora kreiraju snažan rast dodate vrednosti a vlada onda koristi bankarski sektor (takođe nereformisan) da bi mekim zajmovima i subvencijama održavala visoku zaposlenost. Beobanka svuda sa vama!

Kina je do sada uspela da izbegne šok pada GDP koji su iskusile istočnoevropske zemlje, ali to je bilo a) što nije likvidirala veliki deo državnog sektora što je tek čeka, pa prema tome i pad ekonomske aktivnosti, koji ne mora da bude u vidu pada GSDP već usporavanja nejgovog rasta u fazama u kojima druge tranzicijske zemlje imaju znatno više stope, i b) zato što je, ukupno gledajući, Kina bila sa znatno manjim udelom industrije nego recimo Rusija i slične zemlje, pa su razmere problema, samog po sebi, manje. Po sadašnjim podacima, i pored ogromne državne pomoći preko 40 državnih preduzeća posluje sa velikim gubicima. Koliko će još rast novog privatnog sektora moći da alimentira ta preduzeća bez usporavajućih efekata po celu ekonomiju? To je ključno pitanje.

Happy Planet Index

Sa zakašnjenjem sam otkrio Happy Planet Index. Grupa poznata kao New Economics Foundation definisala je ovaj indeks kao proizvod indeksa životne satisfakcije (dobijenim na osnovu anketa) i očekivanog životnog veka, podeljen ekološkim efektom potrošnje prirodnih resursa:

HPI = (Life satisfaction x Life Expectancy) / Ecological Footprint

Jedina interesantna stvar kod ovog indeksa je što je dobio veliku pažnju i bio citiran u ozbiljnim medijima kao neko naučno utemeljeno merilo dobrobiti zemalja. Na sajtu indeksa se kaže da su autori hteli da nađu obuhvatnije merilo od prostih kvantitativnih pokazatelja kao što je GDP zemlje.

Ali kada se pogleda kako se izračunava, ovaj indeks je potpuno arbitraran. Iza njega je očigledno ideja o tzv. održivom razvoju – ograničavanju ekonomskog rasta brigom o potrošnji prirodnih resursa. Will Wilkinson sa Cato Instituta kaže da bi Cato isto tako mogao da pomnoži indeks životnog zadovoljstva stopom rasta GPD, i podeli procentom državne potrošnje, i to nazove recimo Happy World Index. I jedan I drugi indeks bi tako bili samo odraz respektivnih ideologija, nikakva objektivna merila.

Sami rezultati su dovoljno sumnjivi: najsrećnija zemlja po HPI su ostvra Vanuatu, a slede Kolumbija i Kostarika. Na dnu su Francuska (129. mesto), Australija (139), i očekivano SAD (150). Kad budem čuo za slučaj emigracije iz nesrećnih SAD u srećnu Kolumbiju poverovaću.

Pozorište

Za sada je sigurno da će se dobar deo para od prodaje i iz budžeta potrošiti na kulturu. B92: Za obnovu pozorišta širom Srbije iz Nacionalnog investicionog fonda biće izdvojeno oko 15 miliona evra.

Ali zašto? Država može opravdano da troši samo na javna dobra. To su dobra za koja se pretpostavlja da koriste svima, ali ih privatnici ne proizvode zbog problema isključivosti – oni koji ne plaćaju se ne mogu lako isključiti iz upotrebe. Nacionalna odbrana je javno dobro. Niko pojedinačno ne bi hteo da plaća za nju, ali bi svako hteo da ona ipak postoji. Zato što nije lako izuzeti od usluga nacionalne odbrane one koji neće da plate, plaćanje je prinudno, obavezno sa sve. Ali zašto bi se pozorište finansiralo iz prinudno prikupljenog novca? To nije samo ekonomski apsurdno; to je nemoralno.

Ekonomisti za „Blic“ šta sa 1,15 milijardi evra?

Infrastruktura i proizvodnja

"Direktor Instituta za tržišna istraživanja Miloje Kanjevac i profesor Beogradske bankarske akademije Dejan Erić slažu se da bi 1,15 milijardi evra od prodaje „Mobi 63“ najbolje bilo uložiti u jačanje infrastrukture.

Za državu, po mišljenju ekonomiste Saše Đogovića, najbolje bi bilo da novac uloži u izvozno orijentisane proizvodne programe.

Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede kaže da bi ona milijardu evra uložila u tri privredne oblasti:
- Prvo u jačanje proizvodnje preko razvoja malih i srednjih preduzeća, drugo u poljoprivredu, odnosno iskorišćavanje prirodnih resursa i u turizam .

Najbolje bi bilo da se tim novcem otpočne privatizacija penzionog fonda, smatra ekonomista Miroslav Prokopijević.

Ekonomista Stojan Stamenković izrazio je bojazan da će se značajan deo novca ipak preliti u potrošnju:
- U šta god da se investira, jedan deo ide i na plate zaposlenih. Dobra je vest da će biti više zaposlenih, ali je loša vest ako odgovor ne može da stigne dovoljno brzo i taj priliv novca izvrši pritisak na cene ili na izvoz ili na oboje."

Glasam za privatizaciju penzionog fonda.

Infrastruktura je takođe podnošljiv predlog.

Ali da li je moguće da ekonomisti misle da država treba ulagati u proizvodnju? Institut za tržišna istraživanja (Hamović & Đogović) zabraniti. Ili konačno obavestiti da je Lenjin posle kraće bolesti preminuo.