Efikasnost javnog sektora u Srbiji

Da li postoji potreba za merenjem efikasnosti javnog sektora? Naročito za libertarijance. Ako ste anarhokapitalista, odgovor je očigledan i to negativan. Ako niste, onda odgovor može biti pozitivan. Problem sa merenjem efikasnosti javnog sektora je taj što nemamo benčmark - samo slobodno tržište može da da odgovor na pitanje šta, koliko i kako proizvoditi ali čim se uplete javni sektor, slobodnog tržišta više nema. Stoga se ne može meriti apsolutna efikasnost (osim u nekim posebnim slučajevima) nego samo relativna tj da li je određeni javni sektor efikasan u odnosu na neki drugi. Prethodno pomenuti posebni slučajevi su oni gde postoji privatni sektor koji može da posluži kao mera, iako distorzije na tržištu nastale uplivom javnog sektora tu mogu toliko da poremete situaciju da bilo kakva komparacija bude nemoguća (na primer, u slučaju obrazovanja postoje i privatne škole te možemo da vidimo rezultate tih učenika kao i troškove njihovog obrazovanja i to uporedimo sa rezultatima državnih škola).

Međutim, šta meriti? Da li to raditi samo sa minimalnim ingerencijama države - pravosuđe, vojska, policija, malo administracije? Proširiti bazu tako da uključi one sektore u kojima je država dominantan pružalac usluga usled ''tržišnih neuspeha'': zdravstveno osiguranje, obrazovanje, distribucija dohotka? Ili treba meriti celokupno uplitanje države - omladinsku politiku, kulturu itd?

Efikasnost javnog sektora je posebno bitna u zemljama koje imaju visoke stope poreza zbog visoke javne potrošnje, a nalaze se u fiskalnim problemima (što je govoto cela Evropa). Ako je efikasnost javnog sektora na niskom nivou, samo njenim podizanjem moguće je smanjiti javnu potrošnju te i smanjiti poreze, a da nivo usluga javnog sektora ostane isti (bojazan da bi smanjenje javne potrošnje dovelo do smanjenja kvaliteta usluga koji se pružaju od strane države građanima je glavni argument protiv smanjenja javne potrošnje). 

Ja sam pokušao, sa manje ili više uspeha, da izračunam efikasnost javnog sektora u Srbiji. Ceo članak je dostupan na sajtu Libeka ovde ću samo izbaciti par najzanimljivijih informacija. Uzeo sam u obzir 17 post tranzicijskih zemalja (sve zemlje iz Centralne i Istočne  Evrope koje su ušle u EU, i zemlje Balkana sa Turskom), i njihove rezultate u 7 oblasti: administracija, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, distribucija, stabilnost i ekonomske performanse. Ovi rezultati su izračunati na osnovu nekoliko parametara (na primer, administracija na osnovu nivoa korupcije, kvaliteta sudstva, visine administracije i prisustva sive ekonomije). U odnosu na prosek, prikazani su rezultati koje javni sektori u ovim zemljama postižu. 

Da bi se izračunala efikasnost, potrebno je porediti inpute i outpute - resurse i rezultate. Gornja tabela je output, a za input može da posluži nivo javne potrošnje. Poređenjem dolazimo do krajnjih rezultata (x osa nivo javne potrošnje a y osa rezultati javnog sektora):

Ne samo da Srbija ima najlošije rezultate javnog sektora, nego i za njih mora da plati znatno višom javnom potrošnjom pa imamo najmanje efikasan javni sektor. Očekivao sam da će Srbija da ima loše rezultate u ovoj kalkulaciji, ali da ima ovako loše, nisam očekivao (naročito kada se uporedimo sa zemljama iz regiona na istom nivou ekonomskog razvoja: Bugarskom, Rumunijom, Albanijom i Bosnom). Kada bi se efikasnost javnog sektora u Srbiji podigla na prosečnu, to bi moglo da dovede do značajnog smanjenja javne potrošnje od skoro 15% BDP-a. Dovoljno da se eliminiše budžetski deficit, i još da se smanje nameti na rad. Da li će do toga da dođe - naravno da ne, političari tačno znaju gde su problemi, ali ne žele da počnu da ih rešavaju jer će da izgube vlast tj moć. Čini mi se da je najveća korist ovoga je to da nemamo više samo opštu viku da je javni sektor u Srbiji izuzetno neefikasan i da je to razlog propadanja, nego sada imamo i egzaktne brojeve i podatke koji podržavaju tu tvrdnju.

Penzija - javna svojina

Više puta sam pisao o državnom penzionom sistemu koji je baziran na tekućem finansiranju. Osim neodrživosti i fiskalne rupe koju pravi, moje mišljenje je da je to i nepravedan sistem. Ima više opcija kada je ovaj sistem izrazito nepravedan a možda najizrazitiji od njih je smrt potencijalnog penzionera pre odlaska u penziju.

U toj situaciji, preminuli osiguranik svakako gubi, ali je na gubitku i njegova porodica od čijeg dohotka se odvajalo za penziono osiguranje. Pokušaj da se ispegla ova nepravda je čitav niz pravila koja definišu ko ima pravo na porodičnu penziju. U slučaju da je osiguranik bio sam i bez potpomstva onda puj pike ne važi - državno! Ako porodični partner osiguranika ima premalo godina - opet država sve konfiskuje. Kod dece je situacija nešto drugačija - jedno dete dobija 85% a dvoje 100% penzije koja je preračunata na osnovu uplata osiguranika, ali samo do 26 i 22 godine zavisno od nivoa školovanja. Sve u svemu, umesto ušteđenog novca, osiguranik koji umre prevremeno, svojoj porodici može ostaviti samo milosrđe da će neko vratiti barem deo doprinosa.

Ovde se vidi prava slika državnog penzionog sistema - da je štednja osiguranika zapravo javno vlasništvo i kao takvo, podležno diskreciji, milosrđu ili neodgovornosti drugih pojedinaca i državnih institucija. Po meni je potpuno nepravedno da neko radi pošteno dugi niz godina, da je neto davalac poreza od kojeg ostatak društva živi, a da na kraju, ukoliko nema sreće da doživi penziju, država konfiskuje celu štednju ili barem deo nje. I to tako što institucija odluči da ima manju obavezu na osnovu proizvoljnih odluka na koje štediša nema nikakav uticaj.

Sa druge strane, većina srećnih nesrećnika, penzioner, u Srbiji, ali i u pola zapadnog sveta, koji imaju sreću da dožive penziju, ostaju na milost ili nemilost fiskalnim vlastima - da manipuliše vrednošću njihovog četrdesetogodišnjeg rada zavisno od trenutne fiskalne i političke ravnoteže. Naravno, za ovakvu nepravdu sistema, veliki deo odgovornosti snose prethodne generacije koje su zduđno podržavale sistem, kao i brojni pojedinci koji i danas glasaju za PUPS i sl.     

D'uradi nešto

Ministarka sporta Snežana Samardžić-Marković obišla je vaterpoliste na početku priprema i rekla da je omogućavanje uslova za trening način da se „bar malo“ uzvrati vaterpolistima za sve uspehe:

- Nacionalni trenažni centar jeste namenjen vrhunskim sportistima i našim reprezentacijama. Bila sam tužna i poražena što naši vaterpolisti nemaju adekvatne uslove za pripreme i mislila sam da država treba da uradi nešto - rekla je Samardžić Marković.

Radni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti – potkivanje socijalnih radnika

Pošto je Marko odgovorno preneo upozorenja da nas-čeka-vruća-socijalna-jesen, odlučih da kažem nekoliko reči o socijalnoj zaštiti. Radni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti donosi mnogo promena čiju implementaciju će pratiti (re)formiranje novih tela, organizacija i komisija. Nadležnosti se dele na liniji: Ministarstvo, lokalne samouprave, centri za socijalni rad, ustanove socijalne zaštite, Zavod za socijalnu zaštitu, Odbor za monitoring i - Komora socijalne zaštite (za sada nacionalna, možda će po lekarskom uzoru biti i regionalne).

Neću ovde da guslam o libertarijanskim zicerima - trećeputaštvu i kvangokratiji, već o osnivanju Komore socijalne zaštite. Argumentaciju za ovu socijalnu inovaciju nije moguće pronaći u nacrtu zakona. Iz ugla pisaca nacrta, pretpostavljam da su dobronamerno želeli da doprinesu profesionalizaciji zaposlenih u socijalnoj zaštiti po ugledu advokatsku i lekarsku profesiju. Dalekosežnija svrha je verovatno zakonsko predupređivanje mogućih problema očekivane (kamo sreće) marketizacije socijalnih usluga. Međutim, opravdanost ideje ima svoju tanku stranu:

Članstvo u komori je obavezno – kao i u slučaju drugih komora (npr. lekarske) ovo će dovesti do fenomena „nenameravanih posledica“ – time što se članstvo uvodi kao mandatorno da bi se kontrolisao kvalitet rada, proizvodi se efekat slabljenja kvaliteta, pošto agregirana „kolektivna akcija“ obavezno učlanjenih u jednju državnu organizaciju podstiče closure i internu lojalnost. Osim toga, komore imaju svrhu da usklade neka pravila igre među članovima koji uglavnom pripadaju jednoj profesiji. U socijalnoj zaštiti postoji mnogo različitih profesija, od kojih su neke već organizovane preko komora (medicinske).

Komora se finansira iz budžeta, od članarina i drugih izvora. Ne vidim zašto bi država finansirala jednu esnafsku organizaciju (koliko znam, lekarska komora se finansira „nezavisno“). Plus, do sada se pokazalo da nove organizacione forme koje se od starta budžetski infuziraju imaju tendenciju gremlinskog održanja (setiti se svih racionalizacija javne uprave od 2000. godine). Pošto se komora uvodi na osnovu nekih principa drugih komora (lekarska), moguće je zamisliti osnivanje regionalnih i lokalnih komora. Utoliko budžetsko finansiranje postaje dodatno problematično.

Sledeća stvar: Komora treba da bude zadužena za zaposlene u socijalnoj zaštiti kao pojedince. Razlog za ovo je nejasan. Socijalni rad, od formi dobrovoljnog do monopolskog državnog modaliteta, uvek je vezan za neku ustanovu, pokret, fondaciju, firmu itd. Sve što se nudi u socijalnoj zaštiti već je nekako „overeno“. Prvo, svako ko radi u socijalnoj zaštiti ima „overenu kompetenciju“: a) kroz kanal određenih specifičnih edukacija kojima je licenciran (npr. medicinska struka ili druge edukacije koje imaju svoje standarde); b) kroz kanal organizacije, odnosno polaganjem stručnog ispita. Komorski model licenciranja u socijalnoj zaštiti predstavlja višestruko redundantnu formu. Najveći deo ljudi u socijalnoj zaštiti jesu (i verovatno će ostati) državni službenici. Pošto postoji institucija stručnog/državnog ispita koja sasvim zadovoljava funkciju „licenciranja“.

Možda je ideja uvođenja komore bila da se sredi stanje u privatnim "pružaocima usluga". Tek u ovom slučaju nije jasna svrha licenciranja privatnih radnika u socijalnoj zaštiti. Veći deo posla koji se odnosi na zbrinjavanje/negu/pomoć podrazumeva rad u okviru neke ustanove. Sve te ustanove moraju imati dozvolu za rad. Tako će verovatno ostati. Dakle, zaposleni u socijalnoj zaštiti svoju „legitimnost“ crpu iz ustanove za koju rade (a već imaju individualnu, na osnovu neke profesionalizacije). Uostalom, sve ove „državne garancije“ valjda su važne jedino za ljude koji usluge koriste. Nezgoda je to što ovolika količina teftera i pečata odražava zakonsku obavezu, a ne interes vlasnika da potvrdom kvaliteta privuku klijente. I ne samo to. Toliki broj kontrolora i overa, realno ima potencijal da postane dobar biznis za čuvare pečata. Tu se već vraćamo na „nenameravane posledice“ Frederika Bastiju i Roberta Mertona – savršeno racionalni plan može da ispadne sasvim neplanirano iracionalan. 

Jednostavno rešenje

Pre par meseci je izašla knjiga čiji autori tvrde da su našli lek za siromaštvo. Knjiga se zove "Just Give Money to the Poor". Evo kratkog objašnjenja:

Amid all the complicated economic theories about the causes and solutions to poverty, one idea is so basic it seems radical: just give money to the poor. Despite its skeptics, researchers have found again and again that cash transfers given to significant portions of the population transform the lives of recipients. Countries from Mexico to South Africa to Indonesia are giving money directly to the poor and discovering that they use it wisely – to send their children to school, to start a business and to feed their families.

Directly challenging an aid industry that thrives on complexity and mystification, with highly paid consultants designing ever more complicated projects, Just Give Money to the Poor offers the elegant southern alternative – bypass governments and NGOs and let the poor decide how to use their money. Stressing that cash transfers are not charity or a safety net, the authors draw an outline of effective practices that work precisely because they are regular, guaranteed and fair. This book, the first to report on this quiet revolution in an accessible way, is essential reading for policymakers, students of international development and anyone yearning for an alternative to traditional poverty-alleviation methods.

Meni deluje razumno. U indijskim novinama The Hindu je objavljen tekst sa nešto više informacija, a ovde je post Armanda Barrientosa, jednog od autora knjige, na blogu Ending World Poverty.

LDP o penzionom sistemu

Odlični nastupi Andrića i Ostojića u Parlamentu Srbije povodom zakona o penzionom osiguranju. I dobar govor Čedomira Jovanovića na sličnoj liniji. Predlog LDP je da se penzionerima smanje penzije 1% za svaku godinu koju su pre vremena otišli u penziju da bi se smanjilo opterećenje plata i proizvodnje.

Odlična ideja, i bilo bi dobro da se LDP u budućnosti što više bavi ovakvim stvarima, i na ovakav način. To je jedini način da privuče glasove, jer on ionako ima šansu samo među onima koji su u stanju da shvate neki komplikovaniji koncept od "hleba za tri dinara" i "lopove u zatvore". Ipak, imam jednu nedoumicu: ni u jednom od ova tri govora čelnih ljudi LDPa ne vidim neki sistematski koncept reforme penzionog sistema. OK, kratkoročno se mora smanjiti budžetsko izdvajanje, ali šta dalje? Stari ekonomski program govori o "uvođenju konkurencije" u penzioni sistem, tj delimičnoj privatizaciji (tri stuba), ali vidimo da ima i novi program koji je pisao Gligorov, i koji ne kaže ni reč o tome. Ova incijativa bi bila mnogo efektnija kada bi LDP rekao šta je duguročni koncept reforme - krpljenje postojećeg sistema stezanjem kaiša u okviru koncepta univerzalnog pay-as-you-go modela, ili uvođenje privatnog osiguranja?

Moralni hazard

Radnici koji su u poslednje vreme štrajkovali dobiće jednokratnu pomoć od 5,000 dinara. Pomoćnica ministra za socijalnu politiku kaže: ...pokušavamo da ugasimo sa minimalnim sredstvima požar. Vlada je upravo pokušala da ugasi požar benzinom. Najavom isplate jednokratne pomoći dala je podsticaj i drugim radnicima da stupe u štrajk.

Nacionalni problem

Više puta smo pominjali kako nacionalne penzije ustvari nisu penzije jer nisu zarađene kroz štednju već predstavljaju neku vrstu socijalne pomoći za elitu. Pomenuli smo i da nacionalne penzije predstavljaju nepravednu redistribuciju od političi nebitnih ka onim bitnim a setili smo se i da predstavljaju izvor korupcije jer podležu diskrecionim ovlašćenjima raznih komisija. Ono što ni mi nismo pretpostavili je koliko bi one uticale na psihofizičko zdravlje zaslužnih građana:

Eva Ras:
Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju posle drugog konkursa. Bilo mi je strašno što sam predala papire, a ispalo je da sam neka izlapela baba koja ne zna gde je i ko je i da tražim nešto što mi ne pripada... Kada sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na most i nisam skočila samo zato što mi je Bog dao u zadnjem času pameti.

Rešenje nije dati penziju Evi Ras već je ukinuti svima.

Gladovanje u Srbiji

Da nije bilo Pressa i nekoliko eksperata za socijalnu politiku ne bih znao da je gladovanje tako masovna pojava u Srbiji. Naravno, pravo svakoga je da stvarnost slika tamnim bojama, ali meni se tu nešto ne uklapa.

Da zanemarimo činjenicu da je poslednja glad u Srbiji zabeležena pre skoro dva veka, podatak da neko ima registrovana primanja koja su ispod neke granice ne znači ama baš ništa u Srbiji. Zvanična statistika ne registruje neke vrlo značajne izvore prihoda "socijalnih slučajeva":

- Rad u sivom sektoru
- Naturalna poljoprivredna proizvodnja
- Sredstva od doznaka
- Sredstva koja neka lica dobijaju od familije i prijatelja, bilo kao milosrđe bilo kroz neke komercijalnije sheme.
- Sezonski rad u inostranstvu
- Sitan kriminal, koji je kod nas tolerisan, da ne kažem i nešto grublje
- Prihodi od imovine (jer valjda samo kod nas socijalni slučajevi mogu biti osobe sa solidnom inovinom)

Sve u svemu problem je da naš sistem socijalne zaštite daje pogodnosti ljudima koji bez mnogo muke netačno prikazuju svoje prihode i imovinsko stanje, a zauzvrat mali broj ljudi na marginama nije nikome interesantan. Nema čak ni želje da se ukrste javno dostupni podaci o stilu života sa podnesenim podacima, a kamoli da se na terenu utvrdi da li neko ima neprijavljene izvore prihoda.

Slučajevi iz srpske prakse govore da gladi nema ili da je toliko uznapredovala da potencijalni izgledneli aplikatni za posao nisu u stanju da stignu do poslodavaca usled onemoćalosti. Na primer, pre dve godine u Gornjem Milanovcu su traženi sezonski radnici za vađenje krompira. Broj interesenata se mogao prebrojati na prste jedne ruke radnika u pilani. Slično su prošli javni radovi u Zrenjaninu.

Moje mišljenje je da nema toliko rasprostranjenog ekstremnog siromaštva kao što se prikazuje, ali da ima mnogo nepotrebnih socijalnih transfera ljudima koji žive sasvim pristojno. Rezultat je neefikasan i nepravedan sistem socijalne zaštite koji ohrabruje fabrikovanje lažnih socijalnih slučajeva.

Kao u Kini

Centralno planiranje u praksi:
Vranjske vlasti tvrde da su od Ministarstva rada i socijalne politike dobile zahtev da taj grad preuzme "svoje" Rome koji žive ispod beogradskog mosta Gazela.

Posle ovoga Ministarstvo će možda da sprovede prisilno kastriranje? Nehumano je rešavanje problema Gazela prinudnim preseljenjem u Vranje. Pretpostavljam da Romi koji tamo žive spadaju u socijalne slučajeve. Rešenje je da im grad plati iznajmljivanje stanova (izdavanjem vaučera). Izgradnjom novih naselja za Rome bi se samo nastavila njihova getoizacija. Već smo pisali o izgradnji socijalnih stanova.

Ko kaže da je u Srbiji nemoguće postići konsenzus?

DS, LDP, G17, naprednjaci, radikali, Veljini, svi se slažu - treba da udarimo bogate po džepu!

Da sam bogat, najozbiljnije bih razmislio o otvaranju računa u švajcarskoj banci... Možda bih zakazao i termin u kanadskoj ambasadi za iseljeničku vizu. Ko investira 400.000 dolara, može da traži državljanstvo.

Bojim se da u Srbiji duvaju veoma loši vetrovi - ako si bogat, odmah si sumnjiv da si mafijaš, a možda će uskoro da te nateraju i da nosiš žutu traku oko ruke, čisto da ne bi mogao da prevariš državu i kupuješ u socijalnoj prodavnici, iako na to nemaš pravo.

Voleo bih da se u Zakonu o zabrani diskriminacije našla i odredba da je zabranjeno diskriminisati na osnovu nečijeg bogatstva.

Jasna je meni želja vlade da politički što jeftinije izađe iz krize - bolje je da po džepu udariš 5%, nego 30% ili 50% stanovništva. Problem je samo ako upravo tih 5% stanovništva pravi 20 ili 30% GDP-ja. Ako oni počnu da rade samo 10% manje nego do sada, eto recesije.

Budžet i marihuana

Kalifornijski kongres će se uskoro izjašnjavati o predlogu zakona za legalizaciju marihuane. Dobro, Kalifornija je liberalna država, ali to nije pravi razlog iza inicijative. U poslednje vreme budžet Kalifornije je u velikim problemima, ne zna kako da ih reši a potrošnju neće da smanji i prihod od oporezivanja marihuane bi pao s neba da zadovolji budžetske apetite političara.

To sada podseća na pravu istoriju iza prohibicije alkohola u SAD uvedene 1920. Prohibicija je ustvari uvedena zato što je kongresmenima tada bilo jeftino da izigravaju moraliste -- 1913. uveden je porez na dohodak, još uvek nisu bila izmišljena sva opravdanja za državno trošenje para koja imamo danas i u budžetu je bilo i viškova. Pre 1913. je porez na alkohol bio jedan od glavnih budžetskih prihoda, ali sa porezom na prihod on je postao manje važan i zabrana alkohola nije skupo koštala kongresmene. Ali kad je udarila velika depresija, prikuljeni porez na dohodak je drastično pao. U isto vreme ideja za potrošnju nikad više i zato su se brzo dosetili novog oblika prihoda i 1934. alkohol je legalizovan.

Pre svega zbog ovoga verujem da će i kalifornijski zakon proći, da će Kalifornija postati prva država koja će legalizovati marihuanu i dati zgodan presedan ostalima. A i za premijera Cvetkovića eto budžetskog predloga kojeg se MMF nije dosetio.

Kejnz 3

Nastavljamo serijal o kejnzijanskim lekovima protiv recesije. Pošto smo ranije tretirali investicije u infrastrukturu, danas prelazimo na drugi kamen temeljac kejnzijanizma - povećanje socijalnih transfera siromašnima tokom krize (socijalna davanja, osiguranje za nezaposlene, ili "poreski krediti" kao u slučaju novog Obaminog stimulusa). Veruje se da ovaj skup mera takođe podstiče proizvodnju, jer podstiče potrošnju.

Rezonovanje iza teorije o socijalnim transferima kao antirecesionoj meri je jednostavno; Kejnz u tom rezonovanju nije uopšte "socijalno osetljiv", on ne želi da pomogne siromašnima da prebrode krizu. Njegovi razlozi su mnogo ciničniji. Naime, siromašni ljudi imaju mnogo višu "graničnu sklonost potrošnji" od bogatih ljudi. To znači da će oni od svakog dodatnog dolara dohotka mnogo veći procenat potrošiti, a mnogo manji uštedeti u odnosu na one koji imaju više (znamo da je štednja glavni problem). Stoga je jednostavan recept za državnu politiku - neka vlada da još para siromašnima. Siromašni troše jer nemaju dovoljno roba i usluga, industrija čije proizvode kupuju biva stimulisana i proizvodnja raste, to se dalje preliva na druge, i recesija prolazi.

Možda će vam delovati iznenađujuće, ali Bušova amdinistracija je tokom 2008 godine potrošila u dva navrata ukupno skoro 200 milijardi dolara na pokušaje da na ovaj način stimuliše potrošnju siromašnijih domaćinstava i time predupredi ili zaustavi recesiju. Ko bi rekao da je zli tržišni fundamentalista Buš do te mere doktrinarni kejnzijanac. I kakav je rezultat bio? Umesto da poraste potrošnja, porasla je štednja i otplata dugova najsiromašnijih slojeva stavništva, koji su dobili milijarde poreskih subvencija, a ne potrošnja.

I kakav zaključak su političari u Vašingtonu izvukli iz ovog fijaska sa Bušovom kejnzijanskom anti-recesionom politikom? Pa da je 200 milijardi bilo nedovoljno, da treba još 300 milijardi koliko Obama predviđa za poreske stimulacije (koje se najvećim delom svode na budžetske subvencije jer najsiromašniji ne plaćaju porez na dohodak).

Da je Buš zaista tržišni fundamentalista kao što nije, on je mogao znati da je plan sa socijalnim transferima osuđen na propast. A to je mogao znati da je pročitao ili u svom okruženju imao nekog ko je pročitao knjigu Miltona Friedmana o ovom problemu, u kojoj on izlaže svoju teoriju permanentnog dohotka. Ta teorija, koja je svakako Friedmanov najveći doprinos ekonomskoj teoriji, pokazuje da se obrazac potrošnje domaćinstava i pojedinaca ne formira u skladu sa kratkoročnim keš-bilansima, tj filozofijom ili "od danas do sutra" ("svi smo na dugi rok mrtvi"), kako kejnzijanci veruju. Naprotiv, objašnajva Friedman, ljudi troše u skladu sa svojom anticipacijom željenog permanentnog, tj trajnog dohotka. Oni troše onoliko koliko mogu u odnosu na dugoročnu perspektivu koju sebi mogu da priušte, a ne u odnosu na to koliko danas imaju. Naprimer, ako je privreda u recesiji, i oni dobiju neku sumu para od vlade, oni neće direktno ići u prodavnice i kupovati robu do iznemoglosti, nego će značajan procenat uštedeti za zdravstveno osiguranje, za školovanje dece, za otplatu kredita ili neke druge dugoročne izdatke. Ljudi ne žive od danas do sutra nego u skladu sa dugoročnom perspektivom. Zato je besmisleno verovati da siromašni ljudi imaju veću graničnu sklonost potrošnji (iako imaju veću opštu sklonnost potrošnji). I zato je jasno kako je bilo moguće da 80% Bušovog fiskalnog stimulusa bude upotrebljeno za štednju i otplatu dugova, a ne kako se želelo, potrošnju.

Ukratko, i bogati i siromašni troše i štede u skladu sa permanentnim a ne trenutnim dohotkom. Ako se dugoročni obrazac potrošnje, tj shvatanje permanentog dohotka pojedinaca ne menja, neće se promeniti ni kratkoročni obrasci potrošnje. A fiskalni stimulusi, koliki god bili, ne mogu da promene permanentni dohodak, jer on zavisi od ličnog bogatstva u nekretninama, akcijama itd, kao i obrazovanja i preduzetničkog talenta, tako da fiskalni stimulus ne može da utiče na kratkoročno povećanje potrošnje domaćinstva, te time ni da bude efektivna antirecesiona mera. QED.

Tadprom

Boško Jakšić kritikuje Tadića što nije obezbedio značajnije rezerve gasa. Nažalost u pravu je jer je u Srbiji posao države, odnosno državnih firmi, između ostalog i da uvozi i čuva gas, što je naravno pogrešno. Ne razumem kako političari ne shvataju da bi za njih bilo bolje da građani nemaju priliku da ih kritikuju zbog neefikasnoti u poslu koji na prvom mestu ne bi trebali ni da rade. Zašto bi pored brojnih problema sa kojim se suočavaju još upuštali u diplomatsku "borbu" za svaki kubni metar gasa? Zašto daju priliku Jakšiću da ih kritikuje bez preke potrebe?

Slažem se sa Jakšićem i po pitanju spora Rusije i Ukrajine. Rusija stvarno ne bi trebala da bude u obavezi da prodaje gas jeftinije nego što on vredi na tržištu. Sa druge strane saosećam i sa kolegama liberalima u Rusiji gde Gazprom, nekada ministarstvo energetike a danas kompanija mutant, ima monopol nad ovim poslom. Naravno ne vidim ništa sporno ni u nameri Ukrajine da podigne tranzitne takse za svoj gasovod kada im istekne sadašnji ugovor.

Već par dana Politika objavljuje tekstove sa nadnaslovom "Kako sprečiti otkaze?" Mislim da je Politika pogrešno formulisala pitanje. Bolje bi bilo pitati "Da li treba sprečavati otkaze?" Danas Danica Popović objašnjava razliku. Komentatori su po tradiciji nezadovoljni pa je čak i autorka morala da reaguje.

Piramidalna štednja

Dok se svi slažemo da su Jezda i Dafina prevaranti jer su novcem od novih štediša plaćali stare uvek nađemo prostor u srcu da oprostimo PIO fondu koji posluje na isti način.

Šest zabluda o srpskom penzijskom sistemu

Juče je na konferenciji o reformi penzijskog sistema Goga Matković govorila o sledećim zabludama vezano za penzijski sistem u Srbiji:

- Penzijski fondovi su uništeni tokom 90tih
- Rashodi za penzije su izuzetno visoki i medju najvišima u Evropi
- Deficit PIO fonda je veliki, rastući i najvažniji je indikator za preveliko opterećenje penzijskim izdacima
- Broj penzionera je veoma veliki u odnosu na ukupnu populaciju
- Penzioneri spadaju među najugroženije grupe
- Penzije u Srbiji su jako niske

Kratko objašnjenje svake od zabluda.

Naravno da penzijski fondovi nisu "uništeni" tokom 90ih, pošto fondovi nikada nisu ni postojali. Sistem je sve vreme bio pay-as-you-go. Rashodi za penzije (kao deo GDP-ja) jesu visoki u odnosu na zemlje u tranziciji, ali su niski u odnosu na razvijene države. Deficit PIO fonda jeste veliki, ali nije rastući i uopšte ne predstavlja bitan indikator stanja domaćeg penzijskog sistema, iz više razloga. Recimo, možda je indikator niske stope doprinosa. Prosto rečeno, deficit nije znak lošeg stanja, kao što uostalom ni suficit zdravstvenog fonda ne znači da u zdravstvu nema problema.

Četvrto preskačem, jer nemam podatke. Što se pete tačke tiče, Anketa o životnom standardu je pokazala da su penzioneri relativno retko siromašni. Daleko su siromašnije izbeglice, Romi, stara seoska domaćinstva.

Poslednje je verovatno najzanimljivije. Naime, penzije u Srbiji, u odnosu na prosečnu platu, nisu uopšte niske. Neko ko je odradio pun staž i imao uvek prosečnu platu, ima prosečnu penziju od preko 70% prosečne plate.

To se nekada zvalo Omladinska zadruga

Danas:
Tek poslednjih godina počinje istinsko institucionalno uključivanje mladih u društvo, a neposredni izvršilac tog zadatka je Ministarstvo omladine i sporta. Pored nedavno usvojene Nacionalne strategije za mlade, koja tek treba da se primeni, najkonkretniji rezultat su kancelarije za mlade, kojih je do danas otvoreno ukupno 52 - 48 lokalnih i četiri regionalne. U proceduri je osnivanje još 45 lokalnih kancelarija.

Bankrot države: jedno rešenje

Ministarka Jasna Matić komentariše poskupljenje cena impulsa: To nije suštinski element liberalizacije – za liberalizaciju. Za liberalizaciju je neophodno napraviti regulativu, pravilnike i strategije. Pored toga treba lupiti tri puta nogicama o pločnik i reći kako nigde nije lepo kao kod kuće.

Zašto sada niko ne poziva u pomoć Komisiju za zaštitu konkurencije? Gde su studije i analize o procentima tržišta koje kontroliše telekom? Doduše ne treba kriviti samo Jasnu. Ona se očigledno ne razume najbolje u svoj posao ali ne donosi sama odluku o poskupljenju.

U ovom konrektnom slučaju, pravi problem je velika javna potrošnja. Vladin budžet više podseća na pismo Deda mrazu u kome deca napišu spisak želja nego na ozbiljan dokument. Želimo povećanje penzija, NIP, subvencije, žirafe i slično. Kao što deca obično ne dobiju sve poklone koje traže tako su se i u vladi neprijatno iznenadili računicom.Pošto se budžet ne puni samo poreskim prihodima već i raznim zakonskim monopolima kratkoročno rešenje je jednostavno. Povećajmo cenu impulsa ili gasa ne bi li skupili dovoljno para da isplatimo penzije u Novembru. Ovim povećanjem ne rešavaju problem nego leče posledice, ali verovatno ni to neće biti dovoljno.

Možda bi bilo najbolje da MMF ne odobri kredit sledeće godine, da sve planirane privatizacije propadnu i da država ne uspe da proda dovoljno obveznica kako bi se "lideri" konačno prizvali pameti i smanjili javnu potrošnju. Od reformi neće biti ništa dokle god su u stanju da pokrpe ovaj prenaduvani budžet. Možda će ih jedino stečaj (eh da može) naučiti koliko stvarno košta socijalna politika.

Hangar obdaništa

Đilas je obišao novi vrtić za 120 mališana na Novom Beogradu. Kaže da ni to nije dovoljno pa zato beogradska vlada rekonstruiše (pretpostavljam povećava) postojeće, iznajmljuje privatne objekte i zida još novih vrtića. Gradnja državnih hangar obdaništa (termin pozajmljen od Miss T.) je jedan način da se reši problem.

Drugi je finansiranje roditelja putem vaučera. Već smo pisali o tome pre par meseci. Ne samo što bi kapaciteti bili brže pripremljeni već bi i usluga bila bolja. Kao što je lighthouse primetio, vrtići bi se gradili tamo gde ima potražnje, grupe bi verovatno bile manje i prilagođene različitim potrebama dece. Iako bi ovaj sistem bio bolji za roditelje a verovatno i poreske obveznike ipak ima jednu veliku manu. Gradonačelnik ne bi mogao da organizuje svečano otvaranje novih prostorija.

Ne mogu da verujem...

Piše B92:

Iako je država pre dve godine usvojila Nacionalnu strategiju za pomoć starim osobama, njihov položaj nije se mnogo poboljšao.

Ali, kako je to moguće, pa doneta je Strategija! Dalje u tekstu piše:

Ljajić kaže da se država ne brine dovoljno o starijoj populaciji.

Kao da je u nekoj nevladinoj organizaciji, kao da nije upravo on ta "država". Naravno, poenta ove izjave nije "ja ne radim dobro svoj posao" već "Vlada treba da mi da više para".