To je
komentar jednog od komentatora na
post Brajana Kaplana. U tom postu on pita čitaoce da li da iz svoje buduće knjige "Sebični razlozi da imate još dece" izbaci sledeći pasus:
Priznajem da argumente kojima se osporava kloniranje shvatam lično. Ne samo da se njima vređaju moja dva identična sina koje već imam, već se vređa i moj sin koga se nadam da ću imati. Da, želim da kloniram sebe i da to dete uzgajam kao svog sina. Ozbiljno. Želim da doživim tu sjajnu vezu koju bismo sigurno imali. Uveren sam da bi i on bio oduševljen, zato što bih i ja voleo da sam sebe imao za oca. Ne teram druge da kloniraju sebe. Ne tražim od bilo koga da plati ostvarenje mog sna. Samo želim da vlada ostavi na miru mene i druge koji bi hteli da se bave kloniranjem. Jel tražim previše? Teško je reći da li Brajan ovo zaista misli, ili samo želi da podstakne raspravu iz koje će se pokazati da protivnici njegove ideje i nemaju neke baš jake racionalne argumente.
Ja vidim nekoliko razloga zašto ja ne bih želeo tako nešto, ali ne vidim praktično nijedan razlog zašto bi tako nešto moralo da bude zabranjeno Brajanu. Efekti njegovog kloniranja sebe bi bili limitirani na njega i njegovu porodicu, što znači da su, valjda, njihova privatna stvar. Pozivanje na to da bi to bilo loše "za to dete" mi nisu previše uverljivi, jer bi to dete, valjda, više volelo da bude rođeno, makar kao klon svoga oca, nego da ne bude uopšte rođeno.
Ali, ovime se otvara jedno, čini mi se, bitnije i relevantnije pitanje - da li i šire shvaćeni "genetski inženjering" treba zabraniti? Prvo treba skrenuti pažnju na činjenicu da je "genetski inženjering" putem selektivnih abortusa i sada dozvoljen. Najočigledniji primer je izbor pola deteta - u Srbiji je danas sasvim dozvoljeno "isprobavati" sve dok ultrazvuk ne pokaže pol koji ti se sviđa. O tome koliko se ovo radi, pogledajte
ovaj tekst iz The Economista, koji ukazuje na to da se u mnogim zemljama (pa i u Srbiji) rađa neprirodno mnogo dečaka. Možda najbolji dokaz rasprostranjenosti selektivnih abortusa je grafikon koji pokazuje da, kada se radi o trećem detetu, na 100 devojčica se u Južnoj Koreji 1992. godine rađalo skoro 200 dečaka.
Teorijski, ako bi inženjeri napravili ultra zvuk (ili neki sličan uređaj) koji bi mogao dovoljno rano da pokaže i boju očiju, selektivnim abortusima bi mogli da dođete do boje očiju koju želite. I to bi sada u Srbiji, ali i širom sveta, uglavnom bilo dozvoljeno.
Pitanje je zašto genetski inženjering treba da bude zabranjen ako se radi o direktnoj intervenciji na genu? Ako išta, to je manje nehumano od selektivnih abortusa, koji su dozvoljeni, a gde strada veliki broj sasvim nedužnih fetusa sa "pogrešnom" karakteristikom. A, ako se već dozvoli da se menjaju elementi genetskog koda, zašto onda zabraniti kopiranje nečijeg celog genetskog koda?
Priznajem da sve ovo meni deluje krajnje bizarno, ali postoji mnogo stvari koje smatram
bizarnim, pa ne mislim da ih treba zabraniti. Bizarnost, prosto, ne treba da bude relevantan argument.