Pages

22 May 2009

Gligorov i kriza kapitalizma

Zanimljiv tekst navedenog autora na Peščaniku. Povod je Posnerova knjiga "Kriza kapitalizma", ali se Gligorov bavi i drugim pomodnim modelima objašnjenja postojeće ekonomske krize koji postuliraju iracionalnost ekonomskih aktera (Akerlof, Ačemoglu itd). Njegov konačni zaključak, po meni sasvim plauzibilan, glasi: "Prednost objašnjenja koja ne odstupaju od racionalističke paradigme jeste u tome što su političke preporuke relativno jasne i jednostavne. Objašnjenja koja polaze od toga da je privredna nestabilnost posledica nedovoljne racionalnosti pojedinaca ne vode jasnim političkim preporukama.". Drugim rečima, sva objašnjenja koja ekonomsku krizu svode na iracionalnost aktera su cirkularna: objašnjavaju "nejasno nejasnijim", ("obscurium per obscuris, stari dobri jezuiti). Reći da je ekonomska kriza proizvod "životinjskog instinkta" ili "pohlepe" je isto ono što su radili neki 19-vekovni fizičari koji su govorili da su elektromagnetni impulsi isto što i "talasanje etra", pri čemu je još manje bilo jasno šta je to "etar". Ovde je doduše jasno šta je to pohlepa al nije jasno zašto pohlepa nekad vodi prosperitetu a nekad krizi. Odlična poenta.

No, Gligorov ne bi bio toliko zanimljiv i istovremeno frustirajući za čitanje da u svakom tekstu nema, pored solidnih poenti, i bar po nekoliko finih logičkih protivrečnosti ili pak vrlo čudnih i "originalnih" tvrdnji. Najpre, demokratija je po njemu brana da se ekonomska kriza pretvori u destruktivan politički ishod, totalitarizam itd. Evo i primera: "Tako da je za očuvanje demokratskog režima od velike važnosti da može da obnovi legitimnost i mandat vlasti na slobodnim izborima. To je, recimo, ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama. Čak i ugledni predstavnici Republikanske partije ističu da je trebalo očekivati da će glasači promeniti partiju na vlasti, jer bi inače demokratski sistem zaista mogao da bude destabilizovan.". Drugim rečima, jedini način da se demokratija u Americi očuva bio je da Obama pobedi. I neki fantomski "ugledni republikanci" se slažu da su oni morali da izgube da bi demokratija pobedila. Ja mislim da je Gligorov očigledno nešto pogrešno razumeo jer jako sumnjam da postoji neki političar (pa bio on "ugledni" ili "ne-ugledni", demokrata ili republikanac) koji bi bio spreman da kaže da je pobeda protivničke strane bila preduslov očuvanja demokratije ili "sprečavanja njene destabilizacije". Možda bi neki rekli da je njihova pobeda taj preduslov, ali protivnička, to je već smehotresno. (dodatno, nejasno je šta bi bilo da je Obama izgubio, dal bi neki general zaveo vojnu huntu, pošto jelte to se u Americi tako često dešavalo tokom poslednjih 200 godina ili bi možda ACORN i slične grupe pokušale da proizvedu nemire i pobunu...Ako je bilo šta od toga po sredi onda je upravo Obamina pobeda najveća destabilizacija demokratije, pošto je jasno da on kontroliše snage koje bi inače izazvale pobunu. To znači da ako on izgubi 2012 demokratija će tada biti destabilizovana. Jedini zaključak bi onda bio da demokratija u Americi može biti stabilna samo ako Obama vlada večno).

Dalje, Gligorov se jako trudi da iskopa što veći jaz između klasičnog liberalizma i američkog konzervativizma. Konzervativci su zatucani, religiozni, protivnici nauke, a klasični liberali za promene, nauku, širenje sekularizma (sve ono što možete da naučite od marksističkih profesora sociologije u Srbiji). Gligorov se poziva na Hajekov esej "Zašto nisam konzervativac" (još jedan mnogo zloupotrebljavan a vrlo malo shvaćen tekst) da bi to dokazao. Zaključak: "Izvorni liberali su, međutim, pre svega zagovornici ličnih sloboda i posebno slobode od državne intervencije. U tom smislu, kao što je to istakao i Hajek, oni se zalažu za promene, a ne za očuvanje tradicionalnih ustanova i vrednosti. U Americi su u poslednjih dvadesetak godina prevladali konzervativci, dakle oni koji se zalažu za državne intervencije kojima se ograničavaju različiti vidovi individualnih prava i sloboda. Kriza je sada u tome što konzervativci gube uticaj na desnici i u javnosti uopšte."

Ovo je dvostruko pogrešno. Prvo, Hajekov pomenuti esej je deo knjige "Poredak slobode". Svako ko pročita tu knjigu videće da u njoj, pa i u eseju o kome je reč, Hajek pravi dramatičnu razliku između konzervativizma u Evropi i u Americi, i da je njegova kritika upućena prevashodno evropskom konzervativizmu koji je etatistički. On kritikuje konzervativce koji su postali socijalisti i od njih želi da se distancira tvrdeći da su liberali treći pol u ekonomskoj politici jer su za individualnu slobodu! Ne distancira od tradicionalnih američkih konzervativaca! Naprotiv, on eksplicitno kaže u Poretku Slobode da "američki liberal s ponosom za sebe može reći da je konzervativac, zato što je sloboda najjača i najstarija američka nacionalna tradicija". Vrlo je problematično reći da Hajek misli da se liberali "zalažu za promene" jer bi onda bilo nejasno u čemu se oni razlikuju od američkih "liberala". Ne, klasični liberali se zalažu za promene samo ako su one u pravcu veće slobode, a u Americi su liberali tradicionalno protiv promena, tj konzervativni, jer je sloboda u Americi vrlo ukorenjena i ogromna većina svih pokreta za "promene" u ovoj zemlji su vukli u pravcu kolektivizma i socijalizma (uključujući i ovaj najnoviji sa Obamom), čemu se liberali protive.

Drugo, potpuno je netačna tvrdnja da klasični liberal mora biti "liberalan" u pogledu socijalnih pitanja, recimo abortusa. Gligorov insinuira da se abortusu protive samo konzervativci zbog svoje zatucanosti, dok pravi liberal mora biti za i to upravo na osnovu liberalne teorije o individulanim pravima. Propušta samo da nam kaže da bi protiv abortusa takođe mogao još pre da bude i ne-zatucani klasični liberal koji recimo misli da je beba ljudsko biće, te da je stoga abortus ubistvo ljudskog bića, i kao takvo zabranjeno na osnovu istih tih liberalnih principa. Recimo anarho-libertarijanski filozof Volter Blok koji misli upravo tako (i koji se čak zalaže za nasilno uništavanje klinika lekara koji praktikuju abortus) bi se jako iznenadio kad bi saznao da je on samo "zatucani konzervativac". Naravno, da li će neko biti protivnik ili zagovornik abortusa zavisi od toga da li će bebu definisati kao ljudsko biće ili ne, ali tu odluku nije moguće doneti na osnovu liberalnih principa.

Najnetačnija insinuacija iz Gligorovljevog teksta jeste da Beker i Posner predstavljaju manjinu među američkim konzervativcima, ali da su zato oni pravi klasični liberali. Ne, Posner je oportunista bez ikakve fiksne ideologije i principa koji misli danas jedno sutra drugo, a ova nova knjiga i druga pisanija o krizi se jedva razlikuju od Krugmana i Stiglitza, otvorenih socijalista. Misli da je jedan od glavnih uzroka krize deregualcija finansijskih tržišta. Gligorov: "Beker, takođe, iznosi argumente protiv intervencionizma u međunarodnim odnosima, sa čime se, kao i sa većinom drugih stavova, Pozner slaže". Da, ali je zanimljivo da ne misli da je vlada neefikasna iznutra, pa bi po njemu recimo trebalo pojačati regulativu finansijskih tržišta kao odgovor na krizu. Posebno oduran je njegov napad na Saru Pejlin i Džoa vodoinstalatera koji Gligorov takođe afrimativno navodi. Nejasno je kako je to republikanska stranka imala štete od čoveka koji je prozvao kanidata Obamu da želi da redistribuira njegove pare preko federalne vlade i većih poreza? Šta je tu antiliberalno u evropskom smislu? Ili u konzervativizmu Sare Pejlin? Njena religioznost je slična Reganovoj, koji se takođe zalagao za uvođenje kreacionizma u škole i bio vrlo "fundamentalistički" nastrojeni hrišćanin. Fancy konzervativci bi nekako hteli da difamiraju Saru Pejlin ali ne i Regana.

Uzimati Posnera i Bekera kao "liberalne" kritičare konzervativizma je isto što i uzimati Krugmana i Stiglitza. Reč je (barem u Posnerovom slučaju) o kolektivističkim kritičarima "divljeg liberalizma", a ne liberalima.

Dakle, imamo dva teksta u jednom - prvi, mnogo bolji, koji objašnjvava zašto ni jedna kritika kapitalizma koja polazi do pretpostavke iracionalnih aktera nije uverljiva, i drugi, znatno lošiji, u kome se afirmiše navodna "liberalna kritika konzervativizma", koja se, međutim, najvećim delom svodi na socijalističku kritiku liberalizma.

Šta će da kaže Ustavni sud?

Pre neki dan sam imao post u kojem sam rekao da je značajno usložljavanje postupka izdavanja pasoša jedna od mogućnosti da se građanima Kosova de facto ne izdaju srpski pasoši.

Izgleda da se ide u tom smeru:

Pored centralizacije izdavanja pasoša, zbog čega će kosovski Albanci morati da dolaze u Beograd, kao i iznalaženja mehanizama da se spreči lažno prijavljivanje mesta boravka u centralnoj Srbiji, nadležni državni organi će uspostaviti niz izuzetno komplikovanih procedura.

"Kako bi poštovali sva pravila koja ćemo uvesti, Albanci s Kosova će morati da ispune hiljade dokumenata i da maltene desetak puta idu na relaciji Kosovo-Beograd", navodi izvor lista iz Vlade.

Međutim, kak i da u potpunosti zanemarimo Zakon o zabrani diskriminacije (koji je bio navodni USLOV za ukidanje viza), Ustav ima brojne odredbe kojima se zabranjuje diskriminacija i posebno garantuju manjinska prava. Veliko je pitanje kakav će stav zauzeti Ustavni sud ako se usvoji najavljeno rešenje. Sasvim je moguće da ga Ustavni sud proglasi neustavnim.

Takođe, u Mapi puta (kojim je definisano šta sve Srbija treba da uradi kako bi se vize ukinule) piše (navodim samo relevatne tačke):

Serbia should:

- ensure full and effective access to travel and identity documents for all Serbian citizens including women, children, people with disabilities, people belonging to minorities and other vulnerable groups;

- ensure that constitutional provisions on protection of minorities are observed;

Iskreno se nadam da će, pre nego što donesu propise o kojima pričaju, ljudi iz MUP-a otvoreno popričati sa ljudima iz Evropske unije, kao i sa sudijama Ustavnog suda. Ako ne dobiju potvrdu i jednih i drugih da je ovo rešenje njima prihvatljivo, rizikuju da izgubimo još mnogo vremena.