Pages

09 August 2012

Pronađeni krivci za finansijsku krizu

Ovako mali Perica, tj. britanski Gardijan objašnjava svetsku finansijsku krizu -- pronašli su i imenovali konkretnih 25 krivaca za stvaranje finansijske krize. Blic prenosi imena.

Evo par činjenica koje spisak ne navodi, a koje bi svako ko razmišlja o uzrocima krize morao da ima u vidu.

Dick Fuld, direktor Lehman Brothersa, u samom vrhu liste, je pre krize bio milijarder, a finansijska kriza je njegovu ukupnu imovinu skratila za 90%. Ostao je sa 100 miliona dolara i između ostalog prodao kuću i umetničku kolekciju. Najveći deo njegovih prethodnih milijardu dolara imovine bile su akcije Lehman Brothersa, firme koju je vodio i koja je propala. Fuld je samo jedan ali tipičan slučaj -- većina čelnika najvećih banaka je slično prošla.

Nešto ispod na listi su Ralph Cioffi i Matt Tanin, niži menadžeri u Bear Sternsu. Ova dvojica su čak bila i krivično gonjena, ali su na sudu u oslobođeni. Jedan od dokaza odbrane: autentični e-mailovi u kojima se neposredno pre propasti hipotekarnih obveznica njih dvojica iskreno čude što neki dižu paniku oko veoma sigurnih hartija, hipotekarnih obveznica sa AAA rejtingom. Takođe, i oni su bili lično investirani u svoje fondove i sa krizom i lično izgubili.

Ne morate žaliti Fulda i ostale, ali ovakve činjenice su veoma važne za razumevanje krize. Po meni je glavna poruka da ni Fuld, ni gotovo bilo ko drugi, nije imao pojma šta se ustvari dešava. Ni regulatori ni eksperti, ni Ben Bernanke ni Tim Gajtner. Kompleksnost, konfuzija, nepredvidivost, nerazumevanje, neznanje, to su ključne reči za razumevanje ove krize.

Ali normalna ljudska sklonost je da se odgovornost za događaje pripisuje namernom i smišljenom delovanju ljudi. Uvek je teško shvatiti da se stvari tek tako od sebe dešavaju, da se neke loše stvari dešavaju uprkos dobrim namerama ili da dobre stvari mogu izaći iz sebičnih motiva. Zato je mnogima tako teško da poveruju u nevidljivu ruku tržišta, mnogi na ovu metaforu čak gledaju s podsmehom. I kad se nešto dobro i kad se nešto loše dogodi, ljudska sklonost, i greška, je da se razlog uvek vidi u smišljenom delovanju pojedinaca. 

Zapošljavanje i energetska efikasnost

Ministar Ilić kaže da 100.000 ljudi može da se zaposli samo na energetskoj efikasnosti. Ministar Ilić greši. Može i više. Mnogo više.

Postoji priča (koja možda nije tačna, ali to sada nije uopšte bitno) da je sedamdesetih godina Milton Fridman bio u Kini i video ljude da kopaju neki kanal lopatama. Na njegovo pianje "Zašto ne koriste bagere?" kineski birokrata je rekao "Pa zato što ovako zapošljavamo više ljudi." Na to mu je Fridman rekao "Ja sam mislio da vam je cilj da iskopate kanal. Ako vam je cilj da zaposlite što više ljudi, što im ne date kašičice umesto lopata?"

Dakle, nije pitanje koliko ljudi može da se zaposli, nego koliko je opravdano da se zaposli. A sud o  opravdanosti zapošljavanja na kraju krajeva daje tržište - ako zaradiš pare, opravdano si zaposlio ljude (stvorio si više vrednosti nego što si potrošio). Ako napraviš gubitak, radili ste uzalud (ono što ste proizveli vredi manje nego resursi, uključujući i rad, koji su iskorišćeni). Problem sa državnim projektima poput poboljšanja energetske efikasnosti je upravo u tome što o opravdanosti odlučuju ljudi poput ministara, a ne tržište. Oni opravdanost programa ne mere takvim prevaziđenim metodama poput cost benefit analize i analize profitabilnosti, već savremenim merama poput (sasvim legitimne) "koliko glasova mi ovo donosi" i (ne baš tako legitimne) "koliko ja tu mogu da se ugradim".

Kad smo već kod energetske efikasnosti, sećam se da je pre par meseci jedan moj poznanik koji je tada radio za vladu postavio na Twitteru pitanje, otprilike "Jel imate neke ideje šta bi moglo da se uradi pa da se u Srbiji poboljša energetska efikasnosti?" Nisam mu tada odgovorio, ali evo odgovora sada: povećajte cenu energije i uvedite direktnu vezu između utroška energije i cene koja se plaća. Bolje mere od toga nema.

Uzmimo za primer parno grejanje. Da li će moj račun biti za dinar niži ukoliko 50 godina stare drvene prozore zamenim novim aluminijumskim? Neće. Pa što bih ja to onda radio? Da li stvarno nemam na šta pametnije da potrošim par hiljada evra? Naravno da imam.

Slično važi i za struju. Zimus sam se krstio gledajući tadašnjeg predsednika Tadića koji u jednoj rečenici kaže "Struja mora da se štedi, energetski sistem je pred pucanjem", a već u sledećoj rečenici kaže "Naložićemo EPS-u da struja za siromašne mora da bude besplatna dok traje mraz."

Zašto bi neko štedeo nešto što je besplatno? Da sam bio u poziciji prosečne srpske siromašne osobe koja se greje na drva, istog časa bih ugasio vatru i uključio peć na trojku.