Šta je frakcionalno bankarstvo 2?

Slaviša je ponudio jednostavno objašnjenje frakcionog bankarstva u prethodnom postu. Ipak, ja mislim da je ono problematično, iz tri razloga.

Prvo, on govori o frakcionom bankarstvu kao drevnoj instituciji koja postoji od stare Grčke, a punim rezervama kao nekoj novoj, pomodarskoj ideji koju tek šačica austrijskih renegata promoviše (poput Rothbarda i de Sotoa). Ovo nije slučaj. Ideja 100% bankarstva potiče još iz Rimskog prava. Još tamo je uspostavljena razlika između ugovora o depozitu i ugovora o zajmu. Ugovor o zajmu podrazumeva transfer vlasništva nad dobrima, i specifikovan je vremenski, dok ugovor o depozitu (čuvanju) ne podrazumeva transfer vlasništva i podrazumeva da roba mora biti vraćena na zahtev depozitora u svakom trenutku. U bankarstvu, to je značilo da se neka količina novca može banci pozajmiti na određeno vreme, i time preneti vlasništvo nad novcem, čime banka stiče pravo da taj novac pozajmi nekom drugom. Ako je novac dat na depozit, prenos vlasništva nije izvršen, i svako pretvaranje tog novca u kredit nekom drugom je akt "misaproprijacije" ili krađe. U okviru ovog sistema, depozitor plaća taksu bankaru za usluge čuvanja njegovog novca, a ne dobija kamatu. Stoga, teza o frakcionom bakarstvu kao prevari i krađi nije neka Rothbardova ili de Sotoova pomodarska izmišljotina, nego drevni princip Rimskog prava.

Naravno, iako je ovo bilo generalno razumevanje, u mnogim istorijskim periodima ovaj princip nije poštovan od strane bankara. Još u staroj Grčkoj imamo prve zabeležene slučajeve "misaproprijacije". Ipak, u većini slučajeva bankari su bilo osuđivani kao lopovi čak i u Grčkoj.

Stoprocentno bankarstvo je postojalo u ranom Srednjem veku. Frakciono bankarstvo se pojavljuje postepeno u poznom srednjem veku; i gde god se pojavilo bilo je proizvod saradnje banaka i vladara, a nikad spontanog tržišnog razvoja. Uvek je nastajalo tako što su bankari od strane vladara bili izuzimani iz ograničenja koja je nametalo tradicionalno rimsko pravo (vlro jako i u Srednjem veku).

Uprkos tome što je praksa frakcionog bankarstva postojala, prvo pravno sankcionisanje koje se danas često citira je odluka britanskog suda iz 17 veka kojom je odlučeno da depozit nije vlasništvo depozitora nego bankara. To je presedan koji je u velikoj meri oblikovao bankarske institucije kakve danas postoje u zapadnom svetu. Ipak, čak i u moderno vreme stoprocentno bankarstvo je postojalo – čuvena Bank of Amsterdam je u značajnom periodu vremena operisala sa 100% rezervama.

Dakle, nije 100% sistem bio proizvod državne intervencije a frakciono bankarstvo tržišni razvoj nego obrnuto.

Druga stvar, i još važnija, tiče se ekonomskih efekata frakcionog bankarstva. Slaviša to uopšte ni ne spominje u svom postu. Ja sam dao detaljnu analizu toga kako frakciono bankarstvo kreira poslovne cikluse i kako je to posledica stvaranja nekonzistentne strukture vlasničkih prava na novac ovde.

Ukratko, svojim mešanjem depozitnog i kreditnog ugovora frakciono bankarstvo omogućava da se poveća količina novca koja se investira bez ikakvog povećanja realne štednje. Frakcionalni sistem šalje sistematski isrivljenu informaciju svim tržišnim akterima o realno dostupnoj količini resursa: kad ja stavim 200 dinara u banku, i banka pozajmi 100 dinara nekom drugom, odjednom imamo 300 dinara u sistemu, pri čamu nikakav novi dohodak nije stvoren, nikakva nova odluka o štednji doneta, samo je potezom pera 200 dinara pretvoreno u 300. Zamislite svet u kome bismo vi i ja mogli da sklopimo ugovor po kome oboje posedujemo 100% istog automobila u isto vreme. Ovo je identična situacija. I štediša i investitor poseduju u isto vreme istih sto dinara: ja i dalje verujem da imam cekolupnu sumu od 200 dinara na raspolaganju, i svoje investicione i potrošačke odluke donosim polazeći od te pretpostavke, dok onaj ko dobija kredit veruje da su štediše poslale poruku da žele još 100 dinara njegovih investicija u dugoročnije projekte. Ali, ja nisam želeo da investiram, nego samo da držim novac na sigurnom mestu. On investira polazeći od pogrešne i preterano optimističke slike stope vemenske preferencije, tj spremnosti ljudi da žrtvuju sadašnji dohodak zarad dohotka u budućnosti. Kad greška bude razotkrivena, nastaje proces likvidacije investicija napravljenih u ime te pogrešne slike. I ceo proces je bolan jer uvek nosi sa sobom destrukciju imovine na širokoj skali, pošto su kapitalna dobra, protraćena na pogrešne ivnesticije, specifična, tj ne mogu se tako lako prenameniti u druge svrhe. To je recesija. Centralna banka samo potpomaže i orkestrira ovaj proces, ali ona sama po sebi nije njegov izvor: ona je tehnički instrument koji bankama omogućava da vrše misapropricijaciju novca kooridnisano, tj bez rizika koji bi manje solventnim bankama nametao sistem slobodnog bankarstva.

Ovo nije moje originalno razumevanje nego je već razvijeno dosta daleko kod Mizesa, Hajeka i Rothbarda. Evo nekih citata iz Misesa koji vam pokazuju da on jasno razume da je kreator poslovnog ciklusa frakcionalno banakrstvo sa svojom kreditnom ekspanzijom, a ne centralna banka sama po sebi:

The notion of “normal” credit expansion is absurd. Issuance of additional fiduciary media, no matter what its quantity may be, always sets in motion those changes in the price structure the description of which is the task of the theory of the trade cycle. Of course, if the additional amount issued is not large, neither are the inevitable effects of the expansion

Komentarišući čuveni Peel's Act u Engleskoj iz 1844 Mises tvrdi da je njegova glavna slabost bila što je ostavio frakcionalno bankarstvo da postoji:

the two shortcomings of the Currency School vitiated this famous act. On one hand, the system of government interference with banking was preserved. On the other hand, limits were placed only on the issuance of banknotes not covered by specie. The fiduciary media were suppressed only in the shape of banknotes. They could thrive as deposit currency.

Tu dolazimo do treće stvari: Slaviša naravno može kritikovati 100% bankarstvo, ali nema mnogo smisla kad tvrdi da je to "ne-austrijska" doktrina, ili pak da je zastupaju samo neki anarhistički radikali poput Rothbarda i de Sotoa koje ne treba uzimati za ozbiljno.

Lepa analiza

Bliže se izbori, a mi slabo postujemo na tu temu. Stoga za zagrejavanje prenosima jednu lepu i pomalo emotivnu analizu Saše Radulovića.

Šta je frakcionalno bankarstvo?

Često ovde pomenemo takozvano frakcionalno bankarstvo, ili njegovu alternativu, bankarstvo sa 100% rezervi, a ne sećam se da smo ikada objasnili šta ove stvari znače.

Frakcionalno bankarstvo je bankarstvo kakvo ga znamo danas i koje ustvari postoji od samih početaka bankarstva -- od stare Grčke, preko srednjeg veka, do danas. Kad na račun u banci stavite depozit, banka ne čuva sav vaš novac na računu, već deo pozajmi nekom drugom. Radeći to, banka računa da neće svi klijenti doći po svoj novac u isto vreme. Čuva dovoljno novca da podmiruje normalnu dnevnu potražnju, dok je ostatak plasiran u kredite. 

Ako banka u proseku čuva 10% depozita a ostatak daje u zajam, to je frakcionalno bankarstvo sa 10% rezervi.  Opasnost kod ove prakse postoji ako svi klijenti dođu po novac u isto vreme.  Sa razvijenim međubankarskim tržištem, ili sa postojanjem centralne banke, ni to nije problem -- ako je zdrava i solventna, banka može pozajmiti od drugih banaka da takav kratkoročni nalet podmiri. 

Koliko rezervi će banka držati je stvar izbora i što je bankarski sistem razvijeniji taj procenat može bezbedno biti niži. U najvećem broju zemalja, ne i svuda, centralna banka utvrđuje minimum obaveznih rezervi, pa tako banke moraju da čuvaju najmanje recimo 10 ili 15% depozita. 

Alternativa koju neki predlažu je bankarstvo sa 100% rezervi. To bi značilo da vaš depozit koji ostavite u banci, banka mora da čuva u celom iznosu i nema pravo da taj novac koristi za kreditiranje drugih.  Banka onda prestaje da bude finansijski posrednik, prestaje da bude veza između onih koji štede i onih koji bi da troše ili ulažu, i ima jednostavnu funkciju sefa. Ali zašto bi banka čuvala vaš novac, ako ne može da ga daje u zajam i iz toga ubire kamatu?  Ne bi -- u sistemu 100% rezervi banke bi morale da naplaćuju držanje tekućih računa.  U frakcnionalnom sistemu račun držite besplatno (ili je ta usluga relativno jeftina, a tamo gde je konkurencija među bankama veća to je besplatno), jer banka ima interesa da prikuplja vaš novac da bi iz njega davala kredite. U sistemu 100% rezervi banka kredite može davati samo iz oročenih štednih uloga. Pa samo ako obećate da novac nećete podizati u narednih godinu dana, banka može da ga upotrebi za jednogodišnji kredit nekome. 

Zastupnici sistema 100% rezervi, malobrojni ali glasni, guraju tezu da je sistem frakcionalnih rezervi nekako povezan sa modernim dobom i intervencijama centralnih banaka. To nije tačno, jer sistem frakcionalnih rezervi je prirodan, spontano nastali sistem koji postoji koliko i samo bankarstvo i sve vreme je apsolutno dominantan. Depozitori učestvuju u sistemu i dobro znaju da banka njihov novac koristi za kredite. Transakcija je dobrovoljna.

Ekonomisti kao Rothbard i Huerta de Soto se teškom mukom upinju da pokažu da ova transakcija nekako nije dobrovoljna, da su depozitori prevareni i da ne znaju šta se stvarno sa njihovim novcem dešava. Moguće je i to tvrditi, mada se to baš ne uklapa u njihovu libertarijansku viziju -- više liči na Ralfa Nadera i pokret za zaštitu potrošača ili na bihevioralne ekonomiste koji nas smatraju za glupe i hoće da nas država zaštiti od nas samih.  Huerta de Soto je čak uspeo da nađe nekoliko srednjovekovnih sudskih slučajeva gde sudovi odlučuju da je upotreba depozita u kreditne svrhe bila nelegalna. Ono što propušta je da je frakcionalno bankarstvo opšteprisutna i dozvoljena praksa sve to vreme. Sudovi koji su osuđivali pojedinačne prevare ili očiglednu neodgovornost nekih banaka, nisu ukinuli i praksu po sebi. 

Vas kao depozitora ništa ne sprečava da ne učestvuje u sistemu. Možete novac čuvati kod sebe ili čak i kod banke i zahtevati da se stavi u sef umesto na račun. Ni banke ne moraju da učestvuju u sistemu. Koliki procenat rezervi se drži je individualna procena banke. Kad bi stvarno postojala tražnja za većim rezervama, banke bi se takmičile u tome da privuku potrošače i nivo rezervi bi rastao.  Centralne banke određuju samo minimalnu rezervu, a svaka banka je slobodna da drži sve preko toga, pa i 100% ako misli da je to ono što će privući klijente. Dobro, u današnjem svetu sve je to iskrivljeno jer država garantuje depozite i ne znamo kako bi to danas izgledalo bez garancije depozita i bez centralnih banaka koje vam u slučaju problema mogu pomoći. Ali ni u prošlosti rezerve nikad nisu spontano i dobrovoljno dostizale 100%. 

Opet je ovo u suprotnosti sa libertarijanskom vizijom proponenata. Umesto da misle da će banke u takmičenju same utvrditi šta je optimalno, oni pozivaju državnu intervenciju da nametne 100% obevezne rezerve svima.  I to se opet bazira na labavom argumentu da su depozitori nekako prevareni sa frakcionalnim sistemom. Da depozitori nisu znali i nisu mogli znati da banka njihov novac ne čuva u sefu nego ga koristi za davanje zajmova. 

Drugi i još gori argument za 100% rezervi je da frakcionalni sistem nekako izaziva inflaciju. Taj argument je loš jer, prvo, ako neka individualna akcija izaziva inflaciju to ne može biti opravdanje za njenu zabranu. Ako je tako onda je u redu zakonski zabraniti i povećanje marži. A drugo, frakcionalno bankarstvo uopšte i ne izaziva inflaciju. Inflaciju bi moglo izazvati jedino smanjenje nivoa rezervi koje banke drže. Taj nivo je obično stabilan, ili u sumnjivim vremenima, kao sada, može privremeno da poraste. Kad je jednom sve u ravnoteži, banke već drže minimum rezervi koji im je dovoljan za normalno funkcionisanje i ne mogu više da ih smanjuju.

Ima li frakcionalno bankarstvo nekakve veze sa finansijskim krizama kao što je današnja? Apsolutno ne. Finansijske i bankarske krize, prvo američka pa sada evropska, nastale su jer su banke držale mnogo aktive za koju su mislili da je bezrizična a onda se pokazala rizičnom.  Uopšte nije bitno da li su banke za to upotrebljavale depozite, ili su to finansirale iz štednih depozita, kredita, sopstvenog kapitala ili bilo čega. Priroda krize je skroz drugačija i nema veze sa klasičnom bankarskom krizom, navalom depozitora na banke zbog sumnje da će ostati bez depozita. 

Ima mnogo intervencija koja kvari današnje bankarstvo i finansije -- univerzalno državno osiguranje depozita i dela štednje, bazelski standardi, inkorporacija rejting agencija u regulaciju, baioouti i moralni hazard su samo neki.  I pri svemu tome, neverovato je da neki koji misle da su nastavljači austrijske tradicije misle da je problem u vekovima prisutnom, praktično jedinom načinu bankarstva za koji svet zna, frakcionalnom. I rešenje traže, od svega, u još jednoj državnoj intervenciji, u podizanju obavezne rezerve na 100%. 

Socijalna odgovornost

U intervjuu za Novosti Dragan Đilas kaže:

Imamo mnogo socijalno ugroženih građana i moramo da im pomognemo, kao u Beogradu. Hajde da omogućimo da deca u celoj Srbiji imaju besplatne udžbenike, da pomognemo najstarijim sugrađanima, ženama na trudničkom da primaju celu platu.

Problem je što iz prve rečenice uopšte ne sledi druga. To što su mnogi građani siromašni jeste naravno problem, ali baš zato državne mere treba da budu usredsređene na one koji su zaista socijalno ugroženi, a ne na SVU decu, SVE najstarije sugrađane i SVE žene na trudničkom bolovanju.


Činjenica je da kod nas ima mnogo "socijale", ali malo usredsređenosti na zaista siromašne. U Srbiji postoje samo dva programa podrške onima koji su siromašni - materijalno obezbeđenje porodice i dečiji dodatak. Ukupni godišnji rashodi za ova dva programa su negde oko 15 mlrd dinara, dakle oko 1% konsolidovane javne potrošnje.


Svi ostali programi socijalne zaštite i socijalnog osiguranja u širem smislu (penzije, besplatno školstvo i zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti) nemaju nikakve veze sa siromaštvom, praktično za sve njih se kvalifikuju i Miroslav Mišković i Novak Đoković, odnosno njihove porodice, a ukupno koštaju najmanje oko 800 mlrd dinara, dakle skoro 2/3 ukupne javne potrošnje. 

Meni i inače nije baš jasan taj pojam, ali sumnjam da se ovo što mi imamo uklapa u bilo koju koncepciju socijalne odgovornosti.

Hajek o ekonomskim depresijama, i neke reperkusije

Jedna od omiljenih taktika "levih" Austrijanaca (npr ovih) je da svakog ko zagovara zlatni standard ili 100% rezerve, ili je protiv kreditne ekspanzije za vreme recesije nazovu "rotbardovcem". To je klasična etiketa koja treba da kaže da eto, ti ljudi veruju u razne čudne stvari poput anarhizma, zlatnog standarda itd. To je jedna uska grupa, kako se ponekad čuje, "neoaustrijanaca" koji imaju neke svoje radikalne, idiosinkratske teorije, ali mainstraim Austrijanci su ok.

Moj odgovor na ovakve teorije je da citiram uvek Misesa i Hajeka i do pokazujem da Rothbard i rotbardovci nisu zapravo mnogo originalni u ovakvim idejama, a još manje "neoaustrijanci": 100% bankarstvo je zastupao Mises jednako kao i Rothbard, zlatni standard je zastupao Mizes jednako kao i Rothbard, a sve najnepopularnije i najmrskije deflacionističke i likvidacionističke teorije je najmerodvanije razvio Hajek. Ovde sam o tome malo više raspravljao. Evo jednog podužeg ali vrlo znakovitog citata iz 1932.

Far from following a deflationary policy, central banks, particularly in theUnited States, have been making earlier and more far-reaching efforts than have ever been undertaken before to combat the depression by a policy of credit expansion—with the result that the depression has lasted longer and has become more severe than any preceding one. What we need is a readjustment of those elements in the structure of production and of prices that existed before the deflation began and which then made it unprofitable for industry to borrow. But, instead of furthering the inevitable liquidation of the maladjustments brought about by the boom during the last three years, all conceivable means have been used to prevent that readjustment from taking place; and one of these means, which has been repeatedly tried though without success, from the earliest to the most recent stages of depression, has been this deliberate policy of credit expansion...To combat the depression by a forced credit expansion is to attempt to cure the evil by the very means which brought it about; because we are suffering from a misdirection of production, we want to create further misdirection—a procedure that can only lead to a much more severe crisis as soon as the credit expansion comes to an end.

Zvuči gore nego Rothbard, ne? Hajek je kanonizovan danas kao politički filozof, a marginalizovan kao ekonomista. To nije slučajno - njegova trećelinijaška levo-liberalna gledišta koja se razvijaju od sredine 30ih nadalje mnogo su prijemčivija za politički i akademski mainstream od njegove mizesovske ekonomske teorije iz ranih 30ih. Ova knjiga sažima po mom sudu najvažnije stvari koje je Hajek ikada napisao. I zahvaljujući kojima taktika napada na ljude poput Joe Salerna ili Guido Hulsmana kao "neoaustrijance" nema šanse na uspeh.