U poslednjih nedelju dana podigla se velika prašina oko procesa pred američkim Vrhovnim sudom, gde je na tapetu Propozicija 8, zakon izglasan na referendumu u Kaliforniji kojim se brak definiše kao zajednica "jednog muškarca i jedne žene". Vrhovni sud Kalifornije je to proglasio neustavnim i sad je, kao po običaju, sve stiglo do federalnog Vrhovnog suda.
Ako pročitate američki Ustav, kratak i relativno jasno pisan dokument, federalnoj vladi nigde nije dato pravo da donosi zakone iz oblasti porodičnog prava. To spada u domen saveznih država. Kao i krivični zakonik i sve ostalo, što nije pobrojano u Članu 1, odeljak 8 Ustava. Deseti amandman kaže da sve što nije na toj listi rezervisano je za savezne države.
Ovo bi trebalo da bude pametnome dosta, ali kao što znamo, u Americi Ustav više nema nikakvo značenje, on je parče papira. On je ono što 5 ajatolaha danas kaže da jeste. 95% onog što federalna vlada danas radi je direktno i flagrantno protiv slova Ustava. Ne treba onda da nas čudi što je i ovako očigledan primer lokalne teme predmet odlučivanja Vrhovnog suda. Od 14 amandmana, dokumenta koji nikad nije propisno usvojen, ali ipak jasno napisanog i sa vrlo jasnim i ograničenim značenjem, sudije su 50 godina po njegovom "usvajanju" napravile oruđe kojim mogu da federalizuju bilo šta. Reč je o doktrini "inkorporacije" po kojoj nekoliko klauzula ovog amandmana inkorporira Bill of Rights i čini ga primenljivim na države. Tako se na mala vrata, sve ono što je tekstom Ustava i desetim amandmanom ostavljeno u ingerenciji država pretvara u federalnu ingerenciju.
Da bih pojasnio evo teksta 14 amandmana (najvažniji stav):
Funkcija ovog amandmana je bila jasna: zaštiti osnovna ljudska prava na pravično suđenje novooslobođenih crnih robova. Prva rečenica zapravo kaže: "crnci su građani kao i belci". Prva odredba naredne rečenice, "privileges and Immunities" odnosi se na stare garancije običajnog prava, naredna precizira da i ponavlja garancije 5 amandmana da crnci ne mogu biti stavljeni u zatvor bez pravičnog suđenja, i poslednaj precizira da se zakoni moraju jednako primenjivati na sve.
Ova poslednja fraza je ključna u argumentaciji zagovornika gej brakova. Pošto sva država mora da da jednaku zakonsku zaštitu svim građanima, argument je da države (39) njih koje zabranjuju gej brakove krše ovaj deo 14 amandmana.
Naravno za zagovornike "Living Constitution" sve je ovo irelevantno, ali je stvar malo škakljivija za konzervativce i libertarijance koji bi hteli da zadrže političku korektnost. Naime, rasna desegregacija na američkom Jugu je izvršena direktno protivustavno, tvrdnjom da je "jednaka zaštita zakona" 14 amandmana zabranjuje segregirane škole. Ipak, nikome od sastavljača 14 amandmana 1868 nije padalo na pamet da bi ovaj amandman mogao da služi kao izgovor za rasnu desegregaciju, štaviše u samom Vašingtonu gde se debata vodial postojale su segregirane škole, i nastavile su da postoje se do 1950ih. 14 amandman nije obuhvatao čak ni pravo crnaca da glasaju, da ne govorimo o nečem višem: on je smao štitio njihova osnovna prava na postojanje kao građana. Američki čuveni istoričar Forrest McDonald je najbolje to sumirao:
Dakle, 14 amandman je originalno trebalo samo da zaštiti pravo crnaca da imaju pravo na fer suđenje, pravo da stiču imovinu i naseljavaju se. Ništa više. Ali američki desničari ne žele da to priznaju, jer bi onda, između ostalog, ispalo da je rasna desegregacija koju je 1950ih izveo Vrhovni sud pozivajući se na 14 amandman bila protivustavna (kao što jeste). Oni su u ovom domenu potpuno prihvatili doktrinu Living Constitution i napustili orginalizam. Najodurniji primer je naravno Cato institut, kao i obično: oni otvoreno podržavaju Vrhovni sud da donese federalni dekret kojim bi se države koje sada zabranjuju gej brakove prisilile da ga odobre. Možete pročitati moju kritiku vodećih teoretičara ovog libertarijansko-centralističkog usmerenja (Richard Epstein, David Bernstein, Randy Barnett) ovde.
Do sada je 14 amandman korišćen za sve i svašta: da se dokaže da je zabrana abortusa protivustavna, da smanjenje socijalne pomoći krši jednakost pred zakonom, da je smrtna kazna protivustavna, da je molitva u školama protivustavna, i tako redom. Gej brakovi su samo poslednje poglavlje iste farse.
Ako pročitate američki Ustav, kratak i relativno jasno pisan dokument, federalnoj vladi nigde nije dato pravo da donosi zakone iz oblasti porodičnog prava. To spada u domen saveznih država. Kao i krivični zakonik i sve ostalo, što nije pobrojano u Članu 1, odeljak 8 Ustava. Deseti amandman kaže da sve što nije na toj listi rezervisano je za savezne države.
Ovo bi trebalo da bude pametnome dosta, ali kao što znamo, u Americi Ustav više nema nikakvo značenje, on je parče papira. On je ono što 5 ajatolaha danas kaže da jeste. 95% onog što federalna vlada danas radi je direktno i flagrantno protiv slova Ustava. Ne treba onda da nas čudi što je i ovako očigledan primer lokalne teme predmet odlučivanja Vrhovnog suda. Od 14 amandmana, dokumenta koji nikad nije propisno usvojen, ali ipak jasno napisanog i sa vrlo jasnim i ograničenim značenjem, sudije su 50 godina po njegovom "usvajanju" napravile oruđe kojim mogu da federalizuju bilo šta. Reč je o doktrini "inkorporacije" po kojoj nekoliko klauzula ovog amandmana inkorporira Bill of Rights i čini ga primenljivim na države. Tako se na mala vrata, sve ono što je tekstom Ustava i desetim amandmanom ostavljeno u ingerenciji država pretvara u federalnu ingerenciju.
Da bih pojasnio evo teksta 14 amandmana (najvažniji stav):
All persons born or naturalized in the United States, and subject to the jurisdiction thereof, are citizens of the United States and of the state wherein they reside. No state shall make or enforce any law which shall abridge the privileges or immunities of citizens of the United States; nor shall any state deprive any person of life, liberty, or property, without due process of law; nor deny to any person within its jurisdiction the equal protection of the laws.
Funkcija ovog amandmana je bila jasna: zaštiti osnovna ljudska prava na pravično suđenje novooslobođenih crnih robova. Prva rečenica zapravo kaže: "crnci su građani kao i belci". Prva odredba naredne rečenice, "privileges and Immunities" odnosi se na stare garancije običajnog prava, naredna precizira da i ponavlja garancije 5 amandmana da crnci ne mogu biti stavljeni u zatvor bez pravičnog suđenja, i poslednaj precizira da se zakoni moraju jednako primenjivati na sve.
Ova poslednja fraza je ključna u argumentaciji zagovornika gej brakova. Pošto sva država mora da da jednaku zakonsku zaštitu svim građanima, argument je da države (39) njih koje zabranjuju gej brakove krše ovaj deo 14 amandmana.
Naravno za zagovornike "Living Constitution" sve je ovo irelevantno, ali je stvar malo škakljivija za konzervativce i libertarijance koji bi hteli da zadrže političku korektnost. Naime, rasna desegregacija na američkom Jugu je izvršena direktno protivustavno, tvrdnjom da je "jednaka zaštita zakona" 14 amandmana zabranjuje segregirane škole. Ipak, nikome od sastavljača 14 amandmana 1868 nije padalo na pamet da bi ovaj amandman mogao da služi kao izgovor za rasnu desegregaciju, štaviše u samom Vašingtonu gde se debata vodial postojale su segregirane škole, i nastavile su da postoje se do 1950ih. 14 amandman nije obuhvatao čak ni pravo crnaca da glasaju, da ne govorimo o nečem višem: on je smao štitio njihova osnovna prava na postojanje kao građana. Američki čuveni istoričar Forrest McDonald je najbolje to sumirao:
the authors of the Amendment, far from contemplating a social and political revolution, as defenders of judicial activism maintained, intended only to protect the freedmen from southern Black Codes that threatened to return them to slavery. More specifically yet, Berger found that the two key passages in the Fourteenth Amendment—privileges or immunities of citizens and due process of law—far from being vague and elastic, as activists maintained, were “terms of art” that had precise, well-understood, and narrow legal meanings. “Equal protection,” a new concept, was identified by the framers with the right to contract, to own property, and to have access to the courts.
Dakle, 14 amandman je originalno trebalo samo da zaštiti pravo crnaca da imaju pravo na fer suđenje, pravo da stiču imovinu i naseljavaju se. Ništa više. Ali američki desničari ne žele da to priznaju, jer bi onda, između ostalog, ispalo da je rasna desegregacija koju je 1950ih izveo Vrhovni sud pozivajući se na 14 amandman bila protivustavna (kao što jeste). Oni su u ovom domenu potpuno prihvatili doktrinu Living Constitution i napustili orginalizam. Najodurniji primer je naravno Cato institut, kao i obično: oni otvoreno podržavaju Vrhovni sud da donese federalni dekret kojim bi se države koje sada zabranjuju gej brakove prisilile da ga odobre. Možete pročitati moju kritiku vodećih teoretičara ovog libertarijansko-centralističkog usmerenja (Richard Epstein, David Bernstein, Randy Barnett) ovde.
Do sada je 14 amandman korišćen za sve i svašta: da se dokaže da je zabrana abortusa protivustavna, da smanjenje socijalne pomoći krši jednakost pred zakonom, da je smrtna kazna protivustavna, da je molitva u školama protivustavna, i tako redom. Gej brakovi su samo poslednje poglavlje iste farse.