Megatrend je objavio da će upisati celu jednu generaciju studenata za džaba, tačnije 2500 studenata. Ministar prosvete, (kako nam naša praksa u poslednjih 9 godina pokazuje, nije potrebno reči ime, kogod da je obavljao tu funkciju bio je jedna od slabijih karika u vladi) počeo je nešto neodređeno da hvali i da priča o socijalnoj odgovornosti, veltšmecu i sličnim tlapnjama. Uglavnom, na nivou dosadašnjih izjava i dela, slaba dvojka i to samo u našoj zonskoj ligi.
Međutim, vlasnik Megatrenda je promućuran preduzetnik, a ne filantrop. I za to mu skidam kapu. Računica je da je bolje od 2500 studenata naplatiti dve godine po 1500 evra, nego od, recimo, 1500 studenata naplatiti tri godine. U momentu kada su mu drugi privatni univerziteti smanjili broj upisanih studenata Megatrend je pametno reagovao.
29 March 2012
Sport, uspeh, brend
Dežurne svrake koje se kite tuđim sportskim perjem su nešto što je naša otužna realnost nacije koja je gladna sopstvenog uspeha, ali se mora zadovoljiti tuđim. Na nivou vox populi logika je: ja sam mali (da ne kažem neku težu reč) - Novak je veliki - Novak je Srbin - Srbi su veliki - ja sam velik. Za razliku od naših sportista demagoga koji pothranjuju takvo mazohističko razmišljanje Marko Jarić ima tri Bambija od mene.
Komentar o rehabilitaciji
Naš poznati novinar Mijat Lakićević mi je poslao komentar vezano za rehabilitaciju Draže Mihajlovića koji u dogovoru sa njim ovde objavljujem. Pretpostavljam da se komentar odnosi na Sašin post od pre par dana. Svoje viđenje ću izneti u komentarima.
Rehabilitacija
Mijat Lakićević
Istorija nije crno-bela pojava, više je “simfonija boja”,
prepuna i jakih tonova i finih nijansi. Ali, ima i oštrih linija. Koje ne smeju
da se pređu. Jedna od takvih je linija između fašizma i antifašizma.
Zato Amerikanci nisu sa Hitlerom krenuli na Moskvu, nego
sa Straljinom na Berlin. Ma koliko za njih nesumnjivo komunizam bio (veliko)
zlo, fašizam je bio neuporedivo veće. U tome za Amerikance nije bilo dileme, čak
ni na početku rata.
Nasuprot tome, četnici oko toga nikako nisu bili načisto,
mada su, u stvari, i po ideologiji koja je stajala iz tog pokreta, ali, što je
najvažnije, i po njihovim (ne)delima u toku rata stalno bili bliži onoj drugoj
strani i na kraju su se za nju i nedvosmisleno opredelili. Izabrali su da se sa
fašistima bore protiv partizana (nisu svi partizani bili komunisti, daleko od
toga).
Kada su Amerikanci i Englezi tražili od četnika da se
priključe partizanima u borbi protiv fašista, dali su im zapravo (poslednju)
šansu da izaberu pravu stranu. Neki su to prihvatili, sam Draža Mihailović je
to odbio; tačnije, izabrao je onu drugu.
Ove činjenice daleko pretežu nad tim da su četnici
spasili 500 američkih pilota kod Kraljeva.
Toliko o istoriji. Koja za aktuelnu priču oko
rehabilitacije Draže Mihailovića, ma koliko to paradokalno zvučalo, iako
suštinska, nije najvažnija.
Liberalizam je temelj vladavine prava; temelj vladavine
prava je nezavisnost sudstva; temelj nezavisnog sudstva je dvostrani postupak.
Dakle, da postoji tužba i odbrana, jedna strana koja nešto tvrdi i traži, i
druga strana, koja to osporava. U sredini je sud koji presuđuje. U postupku
rehabilitacije, kako je ona zamišljena u Srbiji, predviđeno je da učestvuje
samo jedna strana – tužilac. I ne samo
to, nego su i oni koji su pokušali da u procesu budu druga strana – odbijeni.
Na osnovu zakona? Takav zakon ne može biti u saglasnosti sa Ustavom. A ako
jeste, onda taj Ustav ne vredi ni prebijene pare.
Tako grubo da pogaze osnovno pravno načelo nisu se
usudili ni komunisti pre 70 godina, u još (polu)ratnom stanju, a danas u Srbiji,
na početku novog veka to, eto, prolazi ‘ladno. Može da se razume da ima (dosta)
onih kojima to ništa ne smeta. Ali je neshvatljivo da među takvima ima i onih
koji sebe smatraju demokratama, pa još i liberalnim.
Subscribe to:
Posts (Atom)