Šta nosi budućnost ne znamo, ali u svom osnovnom obliku svetska ekonomska kriza je završena. Finansijski sektor se oporavio i najveće zemlje su izašle iz recesije. U knjizi "Svetska ekonomska kriza" detaljno opisujem kako različite škole mišljenja gledaju na ekonomiju uopšte i kakva krizna rešenja iz toga slede. Kratko i grubo, kejnzijanci misle da fiskalna politika dominira i preferiraju fiskalna rešenja; monetaristi vide monetarnu politiku kao glavni pokretač ekonomije u dobru i u zlu.
Na kraju 2014. mislim da se teško može sporiti sledeće. Fiskalni stimulus je oproban, ponajviše u Americi i završio se gubljenjem novca i vremena. I dalje ima investiranih kejnzijanaca koji će odluku stimulusa braniti, ali nesporno je da se posle prve ture politika stimulusa izgubila iz javne debate i u Americi i bilo gde u svetu. Posle već negde 2011. niko više nije dalje razmatrao nastavak politike stimulusa.
Sa monetarnim stimulusom je drugačije. Šta god da mislite o kvantitativnoj ekspanziji (QE), činjenica je da je Fed posle prve ture okrenuo još dve, da su usledili Japan i UK i da se na kraju i ECB, najkonzervativnija centralna banka na svetu, spremila da to uradi. Nije ni čudo, jer se monetarna politika pokazala ključnom u diktiranju makro kretanja. U SAD ni uporne brljotine administracije od finansijskog sektora do zdravstva nisu uspele da zaustave povoljne trendove, a u Evrozoni je upravo restriktivna monetarna politika usporila rast jednih a druge opet gurnula na ivicu bankrota. Sada i ECB to shvata i sa tim, moj zaključak je da se ekonomska politika u praksi udaljila od kejnzijanstva i približila monetarizmu.
Nije bitno da li je ovo veštački oporavak i da li je monetarna ekspanzija dobar recept. Debata se i nije vodila oko toga, nego oko pitanja šta je od dve vrste makroekonomske politike uticajnije. Treba, međutim, ponoviti i da predviđanja hiperinflacije od strane grupe austrijanaca nisu došla ni blizu ostvarenja. Inflacija nije ni jednom izašla iz uobičajenih okvira i pokazalo se da su tržišta, koja sve vreme nikako nisu predviđala inflaciju, bila u pravu. I ne samo da inflacije po standardnim merilima nema već su i cene zlata, nafte i druge robe pale ili i dalje padaju.
Kejnzijanizam ne radi; monetarna politika je dominantna i monetaristi su najpouzdaniji makro prognozeri; a austrijancima bi dobro došlo da malo manje slušaju gurue i proroke a više se oslone na sopstvenu analizu i, ironično, kao u slučaju predviđanja inflacije, na sud tržišta.