Pages

28 December 2016

Tri crtice iz Pariza

Pošto sam boravio par dana u glavnom gradu Francuske, evo tri kratka lična utiska.

1. Bastilja je pala. Definitivno, nema je uopšte, ništa ne ostade. Otišao sam lično na adresu, gledao, tražio - ništa! Neko bi trebalo da tu ekskluzivnu vest, da je feudalizam propao i da mu nema povratka, javi Javnom servisu (anti)evropske Srbije i velikom delu srpskog biračkog tela koji i dalje duhom pogubljen negde u carstvu Nemanjića.

2. Satima se čeka u redovima za umetnost. Izložba Renea Magrita u Centru Pompidu je odista spektakularna, ali u izvesnom smislu još je spektakularnija činjenica da se ljudi odvažuju na tu avanturu da čekaju po 3-4 sata u ogromnim redovima (delimično napolju, po nimalo prijatnom vremenu) radi “dekadentne buržoaske” moderne umetnosti, kao što su socrealistički drugovi voleli da defeciraju. I pored relativno jeftinih ulaznica, nema šanse da takvi događaji ne zabeleže veliki profit.

3. Gospodin Fransoa Fijon deluje kao vrlo pristojan čovek. Ne samo što mu je politički uzor Margaret Tačer (a pominje, što je još indikativnije, i pozitivan uticaj ser Kifa Džozefa), već je kao i ona u prethodnoj karijeri dužio resor obrazovanja i nauke i to čak dva puta u dve različite vlade. Nekako se u tom ozbiljnom svetu taj resor smatra jednom od najuglednijih pozicija u državi, što pojedincima u Srbiji koji se i dalje kunu u “ministarstva sile” očigledno nije javljeno. Gospodinu Fijonu sve najlepše i nadam se da će, come April, zaustaviti najezdu fašističke gamadi i odvratne <cenzurisano> Lepen.

26 December 2016

Menadžment u sektoru odbrane

Nekoliko zadnjih nedelja je bilo reči o štrajku sindikata vojske i policije. Ne ulazeći u tumačenje ovih događaja, kao ilustracija načina upravljanja u ovom sektoru mogla bi da posluži nedavna vest iz SAD, gde se saznalo da Pentagon ipak neće detaljnije da se pozabavi izveštajem konsultanata iz McKinsey&Co, koji su izračunali da reorganizacijom može da dođe do ušteda u visini od oko 125 milijardi dolara tokom 5 godina, što je skoro četvrtina budžeta (koji iznosi 580 milijardi). Izveštaj koji su oni sastavili je urađen u januaru prošle godine, i može se delom pogledati ovde, a naručen je sa ciljem smanjenja birokratskih troškova.
 
Razlog za odbijanje takve studije je, prema pisanju medija, više nego zanimljiv: ona je otkrila da su neefikasnosti mnogo veće nego što se očekivalo, pa bi bilo jako štetno da se za njih sazna. Drugim rečima, ako bi Kongres uzeo izveštaj u razmatranje, tj. njegove nalaze kao relevantne, mogao bi da smanji budžet za odbranu!
 

20 December 2016

Sve nam je ukrao

Jednom davno, još tokom 1990ih, Vojislav Koštunica se žalio u nekom intervjuu kako su srpski komunisti preuzeli sve programske ideje od njih, "autentičnih"nacionalista. Novinar s kojim je razgovarao, naslovio je intervju frazom koja će postati u narednim godinama u kuloarima nas, odnarođenih NATO špijuna i mundijalista, omiljena krilatica za srpadanje sa "nacošima" i njihovim nevoljama i duševnim patnjama: "Sve su nam ukrali". Jadni Koštunica i Čavoški, Sloba im opljačkao "intelektualni kapital". Ideje Jugoslavije kao "tamnice Srba", avnojevskih granica kao komunističke anti-srpske zavere, Tito ustaša, "pobednici u ratu gubitnici u miru" - kakav je to način da jedan običan komunistički aparatčik bez pedigrea u krugovima oko Dobrice Ćosića, Francuske 7 i Simine 9a, koji nas je, štaviše, do pre koju godinu proganjao zbog ovakvih ideja, sada preuzme svu tu dubinsku mudrost i izgradi svoju karijeru na njoj?

Ovaj proces prestrojavanja bivših komunista ka etno-nacionalizmu, čiji je balkanski paragon bio Milošević, mogao se još tada, tokom 1990ih, videti u celoj istočnoj Evropi, premda je bio mnogo manje dramatičan nego danas. Poljski filozof i vodeći disident Adam Mihnjik napisao je još tada stvar koju sam ja oduvek smatrao najboljim mogućim opisom istočnoevropskog nacionalizma i ksenofobije: "nacionalizam je poslednji stadijum komunizma". Posmatrajući poljske ekvivalente Koštunice i Čavoškog, on je zaključio da nacionalistička halabuka predstavlja samo poslednju malignu transformaciju komunističkog kolektivizma, poslednju farsičnu iteraciju Hajekove spoznaje da je "fašizam stadijum u koji društvo stigne kad se pokaže da je socijalizam bio iluzija". Iz tog razloga mi se oduvek činila površnom i kontraproduktivnom borba mnogih ljudi iz "građanske opcije" u Srbiji, protiv Miloševića i njegovog režima kao "nacionalističkih". Prosto, bila je reč o starom komunističkom režimu koji je u novim uslovima samo morao da promeni svoju legitimacijsku osnovu. Kao što je Staljin učinio u jesen 1941 kada je Hitler stigao na 100 km od Moskve...

U međuvremenu, ironija istorije nam je priredila još jedno blisko sučeljavanje nacionalizma i socijalizma na Zapadu, samo što se to sučeljavanje i "uzajamno artikulisanje" tamo, izgleda, odvija u suprotnom smeru od istočnoevropskog: svedočimo, naime, upečatljivom usponu takozvnaih "ektremno desnih" stranaka i pokreta, koji izgleda da "kradu" ideologiju od levičara, a ne obrnuto: od gospođe Le Pen u Francuskoj, Nigela Faragea u Britaniji, AfD u Nemačkoj, Hofera u Austriji, onog klovna-pevača (ili šta li je već) u Italiji pa sve do novog američkog predsednika, Donalda Trumpa, nova internacionala post-modernog etno-fašizma se formira, koja kombinuje anti-imigrantski i ksenofobični impuls sa ekonomskim etatizmom starih levičara. Umesto socijalne države blagostanja iz prošlosti, nazočimo sada vaspostavljanju "nacionalne" zaštitničke države blagostanja, u korist "starosedelaca", a protiv imigranta i manjinaca.

Prošlog meseca u britanskom Guardianu sam pročitao članak koji je se bavio ovom neobičnom transformacijom. Članak je bio nešto najbliže mom starom, kultnom Koštuničinom "Sve su nam ukrali" intervjuu iz 1990-ih, samo sa obrunutim ulogama: engleski levičari se ovde žale upravo na to da su ekstremni nacionalisti "ukrali" (doslovce) socijalni program stare levice, i rebrendirali ga kao nacionalistički, te preotimaju time glasače od starih socijal-demokratskih stranaka. Podnaslov članka je bio: "Širom kontinenta, desničarski populisti su preuzeli kontrolu političkog dijaloga. Kako su uspeli to da urade? Tako štu su ukrali jezik, teme i glasače stare levice".

Donald Trump je možda najdramatičnija ilustracija sveprisutnosti ovog trenda, upravo zato što dolazi iz zemlje za koju su mnogi (uključujući i mene) verovali da je znatno imunija na ove trendove fašizacije nego Evropa. Time je njegov "blend" postideološkog "populizma" i ksenofobije sa oslanjanjem na jaku državu zanimljiviji za proučavanje.

Trump je klasični predstavnik nove ksenofobične "desnice" i kao takav vodeći i do sada najuticajniji promoter fatalne evropeizacije američke politike. Bilo je i ranije u američkoj politici populističkih demagoga evropskog tipa koji su kombinovali etnički nacionalizam sa zaklinjanjem u jaku državu blagostanja (primeri Ross Perrota i Pata Buchanana) ali ni jedan od njih nije došao ni blizu mesta predsednika. Trump oličava sve karakteristične crte evropskog populizma: ksenofobija, retorika protiv imigranata, pizma na slobodnu trgovinu i zagovaranje protekcionizma i poništavanja međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini (u Trumpovom slučaju NAFTAe i TPPa), i agresivno obnavljanje kompromitovane kejnzijanske "industrijske politike" koju su čak i levičari napustili; a na drugoj strani, tu su obećanja darežljive države blagostanja "za nas domaće", protivljenje bilo kakvim reformama državnog penzionog i zdravstvenog sistema (Trumpova stalna obećanja da on neće dozvoliti smanjenje penzionih beneficija, kao i da će obezbediti da država plati da svako ima zdravstveno osiguranje). Još jedna karakteristika ovog novog populizma, vrlo naglašena kod Trumpa, je poza "pragmatizma" i kritika "ideologa" - vrlo poznata fašistička ideološka žvaka, još od Musolinija: fašista nije dosadni ideolog koji se raspravlja u parlamentarnim brbljaonicama sa buržoaskim ideolozima nego praktičan čovek jake volje koji preuzima stvar u svoje ruke i "rešava probleme" (vozovi uvek "idu na vreme" u fašističkoj utopiji).

U Trumpoovom slučaju ova fašistička "pragmatička" ideologema je upotpunjena, i amplifikovana činjenicom da je on potpuni ignoramus, čovek koji bukvalno nema pojma ni o čemu: on misli da sudije u Americi "potpisuju zakone" ("sign bills"), ne zna šta je nuklearna trijada, zaklinje se da će da štiti član 12 Ustava (Ustav ima 7 članova)  itd. Naizgled paradokaslno, ovaj intelektualni primitivizam je deo Trumpove atraktivnosti za jedan deo birača, na sličan način na koji je cirkuzantski nastup Bogoljub Karića, sa njegovim nekoherentnim mumlanjem, namerno naglašenim "južnim akcentom", salatama i sličnom ikonografijom bio popularan kod jednog dela srpskih birača. Trump koji je je "otvoren" i koji "kaže kako jeste" je u neku ruku američki Bogoljub Karić,

Ali ima kod Trumpa još jedan mračniji element za koji takođe imamo presedan u Srbiji: njegova gotovo opscena vulgarnost, kao i odsustvo bazičnih ljudskih i džentlmenskih manira (podsmevanje hendikepiranim osobama, sirovi seksizam, rasistički ispadi, podržavanje nasilja na mitinzima, besprizorni cinizam i otvoreno laganje "bez blama") čine ga vrlo sličnim Vojislavu Šešelju, samo bez Šešeljevih retoričkih veština i "intelektualne" ambicije: svojim skučenim vokabularom i konceptualnim aparatom (neke analize su pokazale da Trump ne koristi mnogo više od 500 reči), odustvom sposobnosti da sastavi jednu koherentnu rečenicu na engleskom jeziku, kao i svojim muljatorskim talentom i vulgarnim odsustvom stila (pogledajte njegova zlatna kupatila dostojna balkanskih "bizmismena"), Trump zaista najviše liči na Bogoljuba Karića, uz dodatak Šešeljeve kriminogene i siledžijske malignosti.

No ova, kako bi Putin rekao, "živopisna" crta Trumpove ličnosti nije najvažnija. Fascinirani Trumpovom upečatljivom spoljašnjom stranom, kritičari gube iz vida glavnu stvar, a to je njegov autoritarni politički instinkt. Trump u svemu vidi zaveru neprijatelja Amerike koju oni sprovode slobodnom trgovinom i "otimanjem naših radnih mesta" čemu se ima stati na kraju "čvrstom rukom" kući. Fascinacija čvrstom rukom, snagom i moći, i autoritarnom politikom je konstanta koju kod njega možete pratiti od 1980ih naovamo. Još 1988 on je zakupio celu stranu u New York Timesu da bi se žalio na "slabo liderstvo" Ronalda Reagana koji dozvoljava da Japanci otimaju naša radna mesta i uništavaju američku automobilsku industriju. Već decenijama, kao pokvarena ploča, on ponavlja istu tu priču, samo se predsednici i spoljni neprijatelji menjaju, ali zavera poganih stranaca i saučestvovanje američkih vlasti ostaju konstanti. Zamislite psihologiju čoveka kome je Ronald Reagan bio "slab lider".

Evo još detalja. U jednom intervjuu iz 1980ih Trump je kritikovao Gorbačova što previše povlađuje tim svojim robovima, umesto da zavede "čvrstu ruku" i prekine anarhiju koja vlada u zemlji. Dakle, sve što je Trump video u SSSR u drugoj polovini 1980ih bio je haos i odsustvo reda i discipline - ne podrivanje komunizma i šansu za oslobađanje ruskog i ostalih istočnoevropskih naroda od komunističke diktature. Razmislite o tome. U jednom drugom intervju iz ranih 1990ih, na pitanje šta misli o protestima na Tjenanmenu koje su kineski komunisti ugušili masovno izgazivši demonstrante tenkovima, Trump je rekao da su crveni drugovi "umalo upropastili stvar" (" almost screwed everything up") ali da su se onda prizvali pameti i zaveli red. Imate tako američkog predsednika koji u Tjenanmen protestima kineskih studenata za slobodu i demokratiju vidi samo "nerede" (riots), i podržava akciju kriminalne, diktatorske vlasti da tenkovima uguši te "nerede". Treba li ikoga da čudi Trumpovo divljenje za Vladimira Putina, koga on naziva "velikim liderom"? Putin je sve ono što bi Trump želeo da bude, ali što, kako zbog svoje lične nekompetencije tako i zbog i ograničenja koja takvoj ambiciji postavlja američki ustavni sistem, nikada (nadati se!) neće biti u stanju da sprovede: da kontroliše "čvrstom rukom" celu ekonomiju, konfiskuje i otima privatnu imovinu političkih neposlušnika, zatvara (ili likvidira) novinare koji ga "kleveću" itd. Na pitanje jednog novinara kako može da podržava Putina kada ovaj ubija političke protivnike, recimo Litvninenka i Njemcova, on je odovorio da i Obama "ubija dosta naokolo". Suočeni smo tako sa američkim predsednikom koji ne vidi moralnu razliku između ubijanja terorista dronovima u ratu i trovanja političkih protivnika radioaktivnim polonijumom.

Ovo sam sve napisao iz prostog razloga što postoji jedna pobožna nada, jedno očekivanje kod ljudi na američkoj desnici koji nemaju nikakvih iluzija o Trumpu, ali veruju da će on makar svojim agresivnim, autokratskim stilom "prodrmati Vašington" i razmontirati etabliranu administrativnu državu. U prilog ovakvoj nadi idu neka od imenovanja koja je Trump napravio u svom kabinetu: bivši guverner Teskasa Rick Perry postavljen je za sekretara za energiju. čovek kji se zalaže za ukidanje ovog ministarstva (!), zagovara slobodno tržište i čak je napisao knjigu o federalizmu sa tipične teksaške i južnjačke tačke gledišta. Sekretari za obrazovanje i zdravstvo su isto tako odlični i obećavaju da će sprovesti proram vaučera u školstvu, kao i ukinuti Obamacare i zameniti ga više pro-tržišnom alternativom. Direktor EPA je političar iz Oklahome koji je proveo poslednjih pet godina tužeći EPA (!) i glavni cilj mu je eliminisanje Obaminih klimatskih inicijativa i smanjenje moći EPA. Sekretar za rad je milijarder koji je proveo karijeru tukući se sa sindikatima i jedini program mu je kako da im stane na rep. Koliko god bio svestan opasnosti koju po američku demokratiju ali i po konzervatvno-libertarijansku političku ideju u Americi predstavlja Trump i njegov pokret, ne mogu da ne budem makar malo zadovoljan kad vidim totalnu paniku među američkim levičarima da će Trump da napravi "reakcionarnu kontrarevoluciju", da poništi sve što su oni napravili od NjuDila, Velikog društva do Obamacarea, i vaspostavi 19-vekovnu verziju divljeg laissez-faire.

Upravo zato mislim da ne postoji veća greška od potpirivanja ovakvih iluzija od strane ljudi na desnici. Trump je autoritarac, populistički demagog evropskog stila zaljubljen u moć i državu, a ne američki konzervativni borac poput estalbišmenta poput Reagana ili Goldwatera. On ne veruje u američki ustavni poredak, slobodno tržište ni dobre tradicije slobode - on veruje samo u sebe i svoju neograničenu moć. Ako nas istorijski iskustvo u ovom domenu išta uči onda je to da populistički demagozi tog tipa nikada nisu slobodno-tržišni reformatori.

Tačno je da su kadrovi važni, ali je još važnije kakav je predsednik i kakva je njegova agenda. Bilo kakva, i najmanje radikalna, akcija smanjenja državne moću u Vašingtonu će biti nepopularna, i zahtevati od predsednika i njegovog tima da plate veliki politički trošak za bilo šta što preduzmu, a što remeti postojeću raspodelu resursa i šećerlema. Predsednik mora da se izloži riziku da izgubi sledeće izbore, a u najmanju ruku midterm izbore 2018 godine u Kongresu (kao što je Obama svesno preuzeo rizik 2009 sa Obamacareom i neslavno izgubio 2010 i bio okrivljen za taj poraz). Da li vam Trump liči na čoveka koji bi bio u stanju da založi svoj politički kapital za bilo šta što će ga makar kratkoročno učiniti vrlo nepopularnim kod birača? On bio morao da veruje u nešto da bi tako šta uradio. Ali, Trump je "pragmatista" koji ne veruje ni u šta (što njegove pristalice ponosno ističu kao "vrlinu"), i koji ima instinkt da je država uvek rešenje svakog problema. Koji motiv on može da ima da podržava stvari koje će ga sigurno učiniti nepopularnim?

Ništa od ovoga nije teorija nego realnost. Pogledajte samo Trumpova predizborna obećanja i retoriku, i pogledajte njegovo ponašanje od kad je izabran i sve je jasno. Njegove glavne teme u kampanji su bile izgradnja fizičkog zida prema Meksiku da sreči tamošnje "silovatelje i ubice" da preplave Ameriku, i uspostava protekcionističkog ekonomskog zida prema spoljnjem svetu da spreči strane ekonomske agresore i silovatelje (prevashodno Kineze) da otimaju američka "radna mesta". Prvog dana u ofisu obećao je da će poništiti TPP, ugovor o slobodnoj trgovini sa zemljama pacifičkog regiona. Zatim, jedno od glavnih obećanja je projekat "ulaganja u infrastrukturu" težak trilion dolara (1 000 milijardi), koji je klasična demokratska šema kreiranja "prosperiteta" otvaranjem fiktivnih radnih mesta o trošku poreskog obveznika. Trumpov doglavnik Steve Banon se hvali kako će to da bude novi New Deal koji će da raskrsti sa konzervativnom ortodoksijom kontrole budžeta i potrošnje. Po novim izveštajima medija, Trump je već u dosluhu sa demokratima u Senatu, i njihovim novim vođom Chuckom Schumerom, koji još nisu videli program državne potrošnje koji im se nije svideo, i koji će skoro sigurno glasati za ovu Trumpovu sumanutu inicijativu. Od bilo kakvih reformi programa socijalnog osiguranja nema ništa; štaviše Trump je vodio kampanju na očuvanju Social security i Medicare ovakvim kakvi jesu i čak predlagao (pod uticajem svoje socijalističke ćerke Ivanke) novu redsitribuciju za childcare. I tako dalje i tako dalje.

Mislim da je potpuno jasno da oni se koji veruju da će Trump voditi konzervativnu ekonomsku politiku zanose vrlo smešnim iluzijama. Trump će uraditi samo ono što njemu lično donosi popularnost, i ništa više. U ovom trenutku još nije rekao šta će uraditi po pitanju Obaminih incijativa u domenu "klimatskih promena" ali ne sumnjajte da ako ga neko ubedi da će izgledati kao faca i da će ga svi voleti i aplaudirati mu ako pokaže "liderstvo u toj oblasti", da će svi ovi desničari koje se sada kao muve okupljaju oko njegove administracije u sekundi biti pušteni niz vodu bez trunke oklevanja. Njegova pomenuta ćerka je veliki fanatik Al Goreove "vizije" i planira da svoju povlašćenu poziciju koristi da gura ovu inicijativu. Da li kukavni klimatski skeptici koji sada aplaudiraju Trumpu zausta veruju da će on, apsolutni cinik i ignoramus, biti odan njihovim "idejama" više nego svojoj popularnosti i nagovorima svoje ćerke?

Trump nema nikakve ideje, ali ima istinkte autoritarca. Stoga je on mnogo bliži demokratima nego konzervativcima, jer su demokrati stranka autoritarizma i državnog inžinjeringa. Nije slučajno da je glasač Bernie Sandersa ekonomski vrlo blizak glasaču Donalda Trumpa, skoro u svakom detalju, od protekcionizma, preko države blagostanja, do subvencija. Trump je verovatno jedna od najboljih ilustracija procesa koji novinari Guardiana žale pod imenom "krađe" levičarskih ideja od strane ekstremne desnice. Za godinu ili dve, možda i pre, videćete među američkim levičarima verovatno kombinaciju pohvala Trumpu što je odstupio od "konzervativne ortodoksije" i prihvatio etatizam, i očajnih žalbi ala Guardian ili Koštunica: "Sve nam je ukrao".oliti

17 December 2016

Trump, Putin, Tillerson, familija Bush

Mislio sam da seriju komentara o Americi nastavim opštijom analizom Trumpove ideologije i njenih sličnosti i razlika sa evropskim fašistima i kvazifašistima, ali najnoviji razvoj događaja je prosto toliko zabavan i skoro nadrealan, da moram da se pozabavim Trumpovom nominacijom Rexa Tillersona sa državnog sekretara i najnovijim zapletom oko Putinovog hakovanja izbora u Americi.

Prvo Putin i Trump. Više niko (osim Trumpa) ne sumnja da su ruske obaveštajne službe hakovale DNC i Johna Podestu ovog leta i prosledile negativne informacije odatle svojoj filijali Wikileaks, koji su onda strateški, u najvažnijim tačkama kampanje "leakovali" ove informacija da pomognu Trumpu i naštete Hillary. Prvi put je provaljeno da je reč o ruskim obaveštajnim službama u junu ove godine, mnogo pre nego što je pitanje ruskog mešanja uopšte isplivalo kao politička tema: firma koja se bavi kompjuterskom bezbednošću DNCja uhvatila je na delu dve nezavisne hakerske grupe, od ranije poznate, od kojih jedna radi za FSB (bivši KGB) a druga za rusku vojnu obaveštajnu službu, GRU. U to vreme, vođeni prevaziđenim konceptima geopolitike, većina američkih posmatrača su verovali da su Rusi napravili ovaj hack da bi ukrali dosije o Trumpu koji su demokrati u svojim opozicionim istraživanjima kompilirali: mnoge države, uključujući i američku, često se bave ovakvom vrstom špijunaže, i cilj je uvek da se bolje upozna "iznutra" sa mogućim kandidatima i pripremi za eventualnost da on pobedi. Međutim, vrlo brzo je postalo jasno da je Putinova svrha mnogo ambicioznija: da on želi da aktivno pomogne Trumpu da pobedi kroz pružanje medijima "prljavih" insajderskih informacija o demokratima dobijenih hakovanjem.  U svim ključnim momentima kampanje, Wikileaks je pouzdano i poslušno obavljao posao za Putina i Trumpa, "cureći" razne po Clintonovu štetne informacije, od prezira prema Bernie Sandersu demokratskih insajdera do govora Clintovove na Wall Streetu gde ona hvali slobodnu trgovinu i otvorene granice (užas, užas).

7 oktobra ove godine 17 američkih obaveštajnih agencija je izašlo sa javnim saopštenjem u kome nedvosmileno optužuju "vrh" ruske vlade sa ovu operaciju hakovanja i tvrde kako je njen cilj bio da se unese pometnja i delegitimizuju američki izbori. Pre nekoliko dana, u medije je procurelo da je CIA na tajnom brifingu članova Kongresa objavila da sada ima nepobitne dokaze ne samo da je Putin lično koordinirao ovu akciju, nego i da je ona izvedena sa specifičnim ciljem pomaganja Trumpu da pobedi na izborima. Danas je potvrđeno da se FBI slaže sa ovim nalazom CIAe.

Naravno, ne treba biti veliki genije, niti raspolagati sofistikovanim obaveštajnim resursima CIAe ili FBI, da bi se izveo ovaj očigledan zaključak. Trump je vrlo, vrlo koristan Putinu, i može se upotrebiti kao oruđe podrivanja američkog uticaja u svetu, a posebno u Istočnoj Evropi i pomaganja Putinovim imperijalsitičkim ambicijama obnove Sovjetskog Saveza. Trump, ingoramus i narcisista koji se divi diktatorima i želi da ga oni vole i prihvataju, idealna je meta manipulacije i ekspolatacije. Više puta u kampanji je izjavljivao kako je NATO prevaziđen, kako on kao predsednik neće da brani istočnoevropske članice NATOa od ruske agresije, kako će da razmotri priznavanje Putinove aneksije Krima i ukidanje sankcija Rusiji, podržavao je Putina u Siriji, i njegovog klijenta Asada, hvalio samog Putina kao "velikog lidera" više puta, čak i u debatama na televiziji sa Hillary. Trump je pravio neviđene vratolomne promene mišljenja po bilo kom pitanju osim jednog: njegovog divljenja prema Putinu, obećanja da će da sarađuje sa njim. Ovo je dovedeno do totalnog paroksizma tokom republikancke konvencije ovog leta kada je pisana stranačka platforma, formalni dokument koji nikog ne obavezuje, i ima samo simboličko značenje. Trump i njegova kampanja su bili totalno nezainteresovani za bilo šta što tamo piše osim jedne jedine stvari stvari: odredbe po kojoj će se republikanska stranka zalagati da se Ukrajini pošalje pomoć u ubojitom naoružanju ("lethal  weapons"). Trumpovi ljudi su pribegli komplikovanim i dugotrajnim manevrima da bi izbrisali ovu odrebu i zamenili je bezličnim  izrazom "adekvatna pomoć". To je već tada delovalo vrlo, vrlo sumnjivo

Osim toga, od početka kampanje, Trump se okružio gomilom ljudi bliskih ruskom diktatoru, od šefa kampanje Pola Manaforta koji je godinama bio najbliži saradnik i "konsiljore" Putinovog marionetskog kleptokrate Janukoviča u Ukrajini, preko Cartera Pagea savetnika za energetsku politiku, i akcionara u Gazpromu, do generala Michaela Flynna koji je zbog svojih pro-putinovskih stavova bio nagrađen gostovanjima na RT i plaćenim putovanjem u Moskvu gde je na proslavi godišnjice RT sedeo pored samog Putina. Taj Flynn je sada Trumpov savetnik za nacionalnu bezbednost (!), a njegov zamenik je lik koji se proslavio izjavom da Putin "treba da dobije Nobelovu nagradu za mir".

I na kraju, šlag na tortu: Trump predlaže za državnog sekretara Rexa Tillersona, CEOa naftne kompanije ExxonMobil. Ko je Rex Tillerson? Ako pomislite da je još jedan iz plejade Putinovih bliskih drugara nećete pogrešiti. U Rusiji od 1990ih, on je postao CEO Exxona 2006 i od tada je enormno proširio obim opracija tamo, kuliminirajući u strateškom dilu sa ruskim državnim monopolom Rosneft 2011, vrednim do 500 milijardi dolara, za koji je od Putina dobio orden prijateljstva, najviše odlikovanje koje ruska vlada dodeljuje strancima. Tillersona opisuju kao Amerikanca sa najbližim vezmaa s Putinom, uključujući i višedecenijsko blisko prijateljstvo sa Igorom Sećinom, jednim od najvažnijih Putinovih satrapa i direktorom Rosnefta. Ovaj dil je obuhvatio zajedničko bušenje nafte na Arktiku (za šta Exxon ima jedini tehnologiju) kao i u Meksičkom zalivu. Na nesreću celog društva, dil se na kraju izjalovio kad je Obamina administracija uvela sankcije Putinu 2014 zbog aneksije Krima i agresije u Ukrajini. Svaka dalja saradnja je stopirana i Exxon je izgubio milijarde. Da bi ovo sprečio, Tillerson je 2014, posle aneksije Krima žestoko lobirao Obaminu administraciju protiv sankcija, ali bez uspeha. I sad taj isti Tillerson dolazi na mesto državnog sekretara, i bingo, već najavljuje da planira da ukine te odvratne sankcije Rusiji, jer one "nisu efikasne". Tillerson ima 200 miliona dolara u deonicama u Exxonu i oko 70 miliona penzione štednje. Kakve bi efekte po njegovu finansijsku poziciju ukidanje sankcija dovelo ne treba mnogo spekulisati.

Putin svakako nije naredio ovu sabotažu da bi se igrao ili samo "podrivao legitimitet izbora", nego i direknto pomogao svom preferiranom kandidatu da pobedi. Trump je  na najnovije potvrde od strane američkih obaveštajaca da je njegov omiljeni lider hakovao demokrate da bi pomogao njemu, Trumpu, odgovario tvrdnjom da CIA laže, i da ne samo da Vladimir nije uradio to da bi pomogao njemu, nego da nije ni odgovoran za hakovanje. I kao drugi korak, predlažio, kao ilustraciju gluposti optužbi da je on u konspiraciji sa Putinom, za državnog sekretara lika koji je dobio "orden prijateljstva" od kremaljskog diktatora, koji ima direkan finansijski interes da ukine sankcije Rusiji, i koji obećava da će to i učiniti.

Ali, grešite ako mislite da je ovo kraj tragikomedije. Ima još jedan dodatni, skoro crnohumorni zaplet. Odakle, naime, Trumpu ideja da odabere Tillersona? Putinovi agenti? A, ne. Izgleda da Trump nije poznavao od ranije Tillersona i da ga je izabrao na preporuku, zapravo insistiranje, Condoleeze Rice i Roberta Gatesa, bivših najbližih saradnika George W Busha i dugogodišnjih pulena porodice Bush. Takođe, važnu ulogu u ubeđivanju Trumpa igrali su Dick Cheney i bivši državni sekretar Busha starijeg, James Baker. Konačno, danas se horu oduševljenih Bušista pridružio i Veliki Satana lično, George W. Bush, lobirajući za Tillersona kod nekih republikanskih senatora (koji treba da ga potvrde, a od kojih su nekolicina vrlo nervozni). Dakle, Putinov drugar koji obećava ukidanje sankcija i mir, ljubav i razumevanje sa kremaljskim diktatorom je proguran na tu poziciju od strane mrskih "neokonova" koji, ako je verovati "Trumpkinima", (odomaćen izraz za Trumpove pristalice, igra reči od "pumpkin", što će reći ne baš najbistrija osoba) žele "treći svetski rat" sa Rusijom.

Kako je to moguće? Stvar je vrlo prosta. Rice i Gates imaju privatnu konsultantsku firmu i Exxon Mobil je jedan od njihovih klijenata, iliti "poslovnih partnera". James Baker ima isto privatnu pravnu firmu u Teksasu i njegovi vrlo lukrativni klijenti su ne samo ExxonMobil nego i Rosneft i Gazprom. Moguće je da Bush klan, osim finansijskog interesa, slično Putinu, veruje da je Trump pacer i diletant koga je moguće lako manipulisati, i da će preko Tillersona zapravo oni kontrolisati spoljnu politiku Amerike. Štaviše, kad pogledate istorijat Bushove politike prema Putinu (od zagledanja u oči i otkrivanja da je ovaj demokrata, pa nadalje) uopšte nije daleko od pameti da bi Tillerson jednako odgovarao i Trumpu i Bushovima.

Tako je Vladimir Putin izgleda uspeo nešto što niko nije mogao ni da sanja: da ujedini u jedan front korupcije i bezprizorja paleokonzervativce i neokonzervativce, trumpistički bašibozuk i najjaču republikansku dinastiju u Americi. Prvima je dobar bilo ko ko povlađuje trenutno najpopularnijem antiameričkom koljaču, a drugi su prosto korumpirani i beskrupulozni.


06 December 2016

Američki izbori I

Kao što je Saša dao nekoliko uzastopnih komentara pred američke izbore, ja ću pokušati sada u nekoliko komentara da analiziram post-izbornu situaciju - šta se desilo i šta se može očekivati kao posledica izbora. Počeću sa samim izborima, a kasnije, pošto će nova adminsitracija uskoro biti kompletirana - šta se od nje može očekivati, (s obzirom na to ko je sačinjava).

Prvo, sami izbori. Uprkos većini predviđanja, Trump je pobedio. Ovo nisu predvideli ni istraživanja javnog mnenja, ni betting markets. Većina statističkih modela su davali ogromnu prednost Clinton, od 90% do 99% verovatnoće za pobedu. Jedini izuzetak je bio Nate Silver koji je Trumpu davao oko 35% šansi, ali kako se ispostavilo, iz pogrešnih razloga. Trumpove pristalice ovo uzimaju kao krunski dokaz zavere elita i njihove odrođenosti od naroda, nesposobnosti da prepoznaju populističku revoluciju protiv establišmenta, kao što je nisu prepoznale  u slučaju Brexita, itd. Nadasve, rezultat izbora uzimaju kao dokaz dubinske političke promene u Americi.

No, to je u osnovi pogrešno. Pogledajmo rezultate. Na osnovu više od 99% glasova (ostalo još malo listića da se prebroji u Kalifroniji što će učiniti rezultate još nepovoljnijim po Trumpa), Trump je osvojio elektorski koledž sa 308 glasova dok je Clinton osvojila 230. Međutim, kad je reč o ukupnom broju glasova on je izgubio izbore, i to dosta ubedljivo: prednost za Hillary Clinton je nešto preko 2.6 miliona glasova, ili oko 2%! To je nezabeleženo do sada u američkoj istoriji : da kandidat koji izgubi izbore za 2% osvoji većinu elektorskih glasova. Poslednji put kad se kombinacija "nacionalna većina = elektorska manjina" desila, 2000 godine, Al Gor je izubio osvojivši oko 530 000 glasova više od Busha (oko 0.5% razike!).

Sve ovo vam govori da popularna priča o tome da su sondaže javnog mnenja bile pogrešne, da nisu "uhvatile" Trumpove "stidljive glasače", republikansku "tihu većinu" i slične besmislice, naprosto nije tačna. Nacionalna ispitivanja javnog mnenja davala su Clinton u proseku oko 3% glasova prednosti, a ona će završiti sa nešto više od 2% prednosti. To je dosta dobro i precizno predviđanje, mnogo boljie nego 2012, kada su sondaže potcenile Obamin ukupni broj glasova za skoro 3%. Kako je onda bilo moguće da Trump pobedi?

Vrlo jednostavno, raspored glasača je bio povoljan po njega. On je vrlo tesno osvojio pet ključnih država, Floridu, Severnu Karolinu, Pensilvaniju, Mičigen i Viskonsin, poslednje tri sa manje od 100 000 glasova ukupno, dok je Clinton zabeležila bolji rezultat od Obame u državama koje su ili tradicionalno demokratske (Kalifornija, Njujork),  ili pak solidno republikanske te ona nije imala šansu da svoj relativno bolji rezultat tamo ikad pretvori u elektorske glasove ( recimo Teksas, Džordžija, Južna Karolina - svejedno da li ćeš Teksas izgubiti sa 20% ili 12% razlike, imaš 0 elektorskih glasova. U Texasu Trump je pobedio sa 52% glasova prema 43%. Romney je pobedio Obamu 2012 sa 57% prema 41%! u Džordžiji Trump je osvojio 51%, Romney 2012 53%).

Koliko je Trumpov rezultat loš u smislu broja glasova najbolje se može videti ako uporedite njegov ukupni procenat glasova sa gubitnicima na prethodnim izborima: Richard Nixon je osvojio 1960 49.55%, Gerald Ford 1976 - 48.01%, Al Gore 2000 - 48.28%, John Kerry 2004 - 48.26%. Čuveni "luzer" Mitt Romney osvojio je 2012 oko 47.15% glasova. Trump 2016 - 46.1%! Dakle, Trump je osvojio manje od većine gubitnika na prethodnim izborima - najbliži mu je po procentu glasova luzer nad luzerima, Michael Dukakis (sa oko 45.65% glasova), koga je stariji Buš "isprašio" 1988.

Ovo neizbežno upućuje na zakjučak da je fama koju su Trump i njegove pristalice napravili od navodnog "populističkog talasa" protiv establišmenta neopravdana. Kakva je to masovna "populistička" pobuna čiji lider ubedljivo izgubi glasove naroda, a pobedi samo zahvaljujući starinskom sistemu izbora od strane "elektora", koji je, uzgred budi rečeno, svojevremeno bio uveden od strane mudrih Očeva utemeljivača, upravo da bi sprečio bukače i demagoge poput njega da ikad dođu na vlast? A da omrznuta Hillary Clinton, oličenje "odnarođenog" establišmenta dobije 2.6 miliona glasova više od pobedonosnog "populističkog" vođe.

Najjasniji zaključak koji se može izvesti iz svega ovoga potvrđuje ocenu koju je Saša dao u njegovom komentaru pred izbore: imali smo dva najnepopularnija kandidata u modernoj istoriji. Svaki normalni demokratski kandidat bi pobedio Trumpa za bar 10-15% razlike kao što bi i svaki normalan republikanski kandidat pobedio Hilari sa sličnom razlikom. Razlog zašto je Trump pobedio na ovaj bizaran način je jednostavan: njegova podrška u odnosu na Romneya je kolabirala nešto manje nego podrška Clintonovoj u odnosu na Obamu. Drugi faktor je geografska i demografska kompozcija Trumpovih glasača: iako je njegov procenat glasova bio za 1% manji od Romneyjevog, njegovi su geografski bili mnogo srećnije raspoređeni: u "tesnim" državama Srednjeg Zapada. Trump je izgubio deo obrazovanih konzervatvnih glasača iz predgrađa i iz bogatijih država poput Teksasa, dok je dobio jedan deo "white trasha" - manje obrazovanih i siromašnijih glasača koji rade u industrijama i rudnicima na Srednjem Zapadu koji sve više propadaju u ekonomiji 21 veka, što zbog opštih promena ekonomskih uslova, što zbog opresivnih regulativa federalne vlade (ne zbog slobodne trgovine). Demografske analize posle izbora su pokazale da je opšta kompozicija Trumpovog biračkog dela slična Romneyjevoj (uključujući i sličan procenat crnih i Latino glasača, što je mnoge iznenadilo) a da je jedina drastična razlika u tome što je Trump osvojio neuporedivo više glasova belaca bez koledž diplome, preko 67%! Romney je osvojio oko 53% tih glasača. Što vam govori da su konzervativni Tea Party birači (koji su dominantno obrazovani i žive u predgrađima i disproporcionalno u bogatim državama) ostali kući 8 novembra 2016, još i više nego 2012. I Trump je pobedio samo zato što su njegovi white trash demokrati sa Srednjeg Zapada mnogo bolje strateški raspoređeni u elektorskom koledžu nego mnogobrojniji Tea Party konzervativci koje je izgubio.

Ali, republikanci koji misle da je to pobednosna strategija: prilagodiš poruku nisko informisanim glasačima koji vole "nacionalistički" naherenu veliku državu: carine, subvencije i državnu brigu za "nas" - napraviće veliku grešku. Brojevi su neumoljivo protiv toga. Evo ilustracije: četiri ključne države koje su omogućile Trumpu da pobedi uprkos ubedljivom porazu na nacionalnom nivou, Pensilvanija, Ohio, Michian i Wisconsin (sa visoko disproporcionalnim udelom belih neobrazovanih  glasača) imale su 1980 godine kad je Reagan pobedio ukupno 79 elektorskih glasova. Ove godine ta cifra je bila 64. S druge strane, Kalifornija je 1980 imala 47, sada 55 elektorskih glasova. Texas je imao 29, sada ima 38.

Demografska tranzicija od zemlje sa skoro 90% belaca do oko 70% sada (verovatno još manje u budućnosti), je jedan od uzroka ovoga ali ne jedini ni najvažniji: promena profila i strukture belih glasača je isto važna: od ionako manjeg udela belaca sve je manje neobrazovanih belaca koji su plodno tle za Trumpov primitivni nativistički i ksenofobičarski populizam ala Ross Perot ili Pat Buchanan. Zahvaljujući izuzetno bizarnom sticaju okolnosti oni su mu omogućili pobedu u elektorskom koledžu ovaj put, ali bilo ko iz republikanske stranke ko misli da je to način da dugoročno tuče demokrate uhvatio se za suvu granu. Ako želiš da načiniš republikansku stranku više etatističkom nego pre, i ako želiš da se osloniš na bele, a ne manjinske glasače u tom poduhvatu, jedini način je da prilagodiš poruku dramatično rastućem segmentu obrazovanih urbanih i suburbanih glasača sa koledž diplomama. A oni nisu zainteresovani za isterivanje Meksikanaca i Muslimana, izgradnju zidova, maltretiranje firmi koje outsourcuju i carine od 40% da se "sačuvaju naša radna mesta". Oni hoće klimatske promene, afirmativnu akciju, rasnu senzitivnost, veću i drastičniju regulaciju biznisa itd. Ili pak možeš nazad u Cruz-Rubio Tea Party konzervativizam, ali onda ništa od etatizma. Trump je hohštapler i prevarant, ali kao i svi talentovani politički prevaranti on ima vrlo istančan "njuh" za to šta prolazi a šta ne prolazi na dugu stazu. Sve više je znakova da on shvata prethodnu matematiku i da će pokušati da tiho remodeluje svoju politiku od agresivnog i primitivnog nacionalističkog kolektivizma koji sada praktikuje ka malo umivenijoj verziji gde će pokušati da napravi neki most prema američkim levičarima. Da proširi svoju etatističku bazu sa white trasha na određen broj "liberala. Ali, o tome više u sledećem komentaru.

Trumpov politički genije je  u tome što je za trenutak politiku identiteta i afirmativne akcije doveo do njenog krajnjeg logičkog ishodišta, tj apsurda: levičari su decenijama izmišljali razne potlačene manjinske grupe kojima treba zaštita države od spoljnjeg sveta, tj belih opresora. Trump je došao na ideju da postoji jedna zapostavljena grupa, white trash u Apalačima i "Rust beltu" i da je najbolji način da konceptualizuje politiku identiteta za tu grupu - promena neprijatelja od bogataša i Amerike ka strancima i manjinama, i promena politike od afirmativne akcije, klimatskih promena i sličnih pitanja životnog stila ka carinama, ksenofobiji i promociji ekonomskog nacionalizma. Još jednom se potvrdila Hajekova stara ideja u novom obliku  da je "fašizam stadijum u razvoju kolektivizma kada postane jasno da je internacionalistički socijalizam bio iluzija".