Krajem 2000. godine SRS je svedena na stranku koja dobija 320.000 hiljada glasova, odnosno 8,5%. Deo glasača uzima joj SSJ koja je prešla cenzus, a deo odlazi u apatiju. SRS nije ostvarila ništa od svojih ključnih ciljeva 1990-ih, niti je sprečila dva velika poraza. Ako su joj poraz 1995. godine birači mogli oprostiti, budući da je SRS tada sa velikim žarom kritikovala SPS-JUL-ND i pokušala serijom mitinga da pokrene građane Srbije da odbrane RSK (koji su završeni fijaskom od mitinga juna 1995. godine ispred savezne skupštine, gde su Aleksandar Vučić i Maja Gojković bili svedoci mizernog odziva svojih simpatizera (ostatak vrha stranke je bio u zatvoru)), poraz 1999. godine nije bio nešto što se moglo oprostiti. Možda ne bi bio problem da su odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma izašli iz vlade, ali oni su to učinili na dva dana i u suštini podržavali Miloševića sve do njegovog kraja. Istina je da su priznali da je Milošević izgubio izbore septembra 2000. godine i da nisu hteli da budu deo prelazne vlade u Srbiji.
Ako se nešto nije moglo odreći omiljenom opozicionaru svih režima, to je upornost. Već u maju ili junu 2001. godine, na vrhuncu moći DOS, u vreme kada se SPS raspadao na nekoliko frakcija, a njegovi visoko rangirani članovi pokušavali na sve načine na se spasu od onoga što su tada percipirali da im je izgledna budućnost, SRS pokreće akciju "DOS je najgori". Do jeseni 2002. godine SRS je na 20% podrške, Šešelj je zamalo u drugom krugu izbora za predsednika. Već tada je izvesno da se u glavama nekih lidera DOS rađa ideja da je odlično imati opoziciju koja je strašilo i koja vas suštinski spašava od vaših promašaja. SRS je, ne toliko direktno, opet ono što je bio 1990-ih, strašilo koje se koristi kao pokriće sopstvene nekompetentnosti. U zemlji u kojoj DOS predstavlja još veće strano telo za birače SRS, nego što je to bio SPS, ljubav se ponovo obnavlja. Ako su birači SRS bili na marginama života 1990-ih, sada ne samo da su na marginama nego se niko u DOS i ne pravi da su ti ljudi išta više osim marginalaca koji tu treba da ostanu. SRS je i dalje narativno na tragu ideologije srpskog nacionalizma, kako su oni to zvali, a ustvari i dalje koristi iste mehanizme da bude održiv na političkoj sceni . I dalje je nepobitno organizacija gde se jedan čovek pita za sve.
Šešelj odlazi u Hag 2003. godine. Odlazi sa idejom da vodi stranku preko telefona, što će i činiti 5 godina prilično uspešno, barem za one koji to gledaju sa strane. Po njegovom odlasku, njegovi do tada najbliži saradnici prolaze kroz donekle neugodno objašnjavanje da oni nisu isto što i Šešelj (što je nepobitno potvrđeno) u vreme vanrednog stanja i potom shvataju da moraju pronaći načina da upravljaju strankom jer apsolutno nisu upoznati sa time kako ista funkcioniše mimo svog sopstvenog dotadašnjeg polja rada. Uče vrlo brzo i već do 2005-2006. godine su im nepobitno jasne neke suštinske istine. (1) Oni mogu da postignu jednako dobre rezultate kao prva lica stranke, tako, na primer, Nikolić pobeđuje Mićunovića novembra 2003. godine u prvom krugu izbora, koji je bio i poslednji zbog nedovoljne izlaznosti (bojkota DSS i G17) (2) Članstvo im je verno po kulturološkoj liniji i verovatno im je potpuno svejedeno da li će im cilj biti Velika Srbija ili Evropska Unija (3) Zbog svoje veličine i interne jednostavnosti sprovođenja bilo koje agende (klasična liderska stranka, gotovo vojne organizacije), oni mogu postati kredibilna alternativa stranakama koje su proizašle iz DOS. Počinje se prepeglavati imidž, pa tako Nikolić uči da se smeje na koliko-toliko iskren način, dok Aleksandar Vučić pokazuje da je političar koji je za koplje iznad većine političara u DOS u polju ličnog razvoja.
Ako neko posmatra nastupe Aleksandra Vučića kroz godine, može mu se samo skinuti kapa koliko je vežbao da bi usvojio najbolje obrasce obraćanja građanima. I on i Nikolić mogu dobiti poverenje oko 30% birača u periodu 2004-2008, bez obzira kako se obraćali, ali već tada grade nastup koji prvo treba da Nikolića predstavi kao ne-Tadić alternativu, a Vučić tada već verovatno razmišlja o sebi na 50%+1. Naravno, oni su tada još uvek samo kandidati za rezervnu klupu, ali kandidatura je jasna i potvrđena. Na klupu za rezerve političke igrače sedaju 2008. godine, kada definitivno i formalno napuštaju ideologiju SRS, vuku 80% članstva i polako postaju Evropejci, stavljaju toleranciju u svoju agendu i kritikuju ekonomske politike DS-G17. Iako su presvučeni, oni ne ulivaju poverenje ikome osim svojih core birača umanjenih za one koji su ostali verni SRS. Ključnu podršku dobijaju od DS, koji ima ostavlja mandate u skupštinama, iako im po zakonu nisu pripadali, a mnogi ih vide kao buduće partnere DS u vladi koja bi bila sačinjena od dve stranke. U to vreme DS čini kardinalne greške koje će ih koštati vlasti (1) podržavaju barikade na Kosovu (2) Tadić skraćuje madat. DS u to vreme odrađuje posao za SNS time što potpuno disciplinuje medije, uvodi prakse tajnih ugovora, odnosno da se javna vlast ne mora vršiti javno i konačno potpuno se kukavički i bez vizije odnosi prema ekonomskoj krizi. Na sve to DS kreće otvoreno na URS čim ih gubi kao potencijalnog partnera nakon 2012. godine. SPS je uspeo da izraste u feniks pticu koja samo čeka da napusti neugodni zagrljaj nacionalnog pomirenja. Sve se složilo, samo se čekao dobar rezultat SNS.
Međutim, maj 2012. godine je razočarajući za SNS. Stranke koje su činile vladu su mogle same da formiraju novu, a sa LDP/SPO bi imale izuzetno kompotnu većinu. Suštinski preokret je izbor Nikolića za predsednika i jasan amin Zapada da je gotovo sa DS, kao stožerom vlasti. Pravi se vlada za koju niko nije glasao, a SNS mora da nađe načina kako da ispliva iz situacije koja i obećava i koja je neugodna. Moja je procena da je Vučić potpuno svestan da njegove birače zanima da se maknu sa margina , a da je ideologija i ko su partneri potpuno nebitno. A o tome više u završnom postu o tome kako je SNS koji i danas uživa podršku nešto manje od četvrtine građana u Srbiji suštinski propustio priliku koja se dobija svakih 10-ak godina.