Zajam za preporod Srbije 4s

NIN ima predlog:

Stranim investitorima za pozajmljenih milijardu dolara država plaća za kamatu od 52,5 do 72,5 miliona dolara godišnje, a taj novac može povoljnije da pozajmi od građana kojima banke za oročenu štednju u američkoj valuti plaćaju upola nižu kamatu. Ministarstvo finansija podržalo ideju NIN-a o emisiji „narodnih obveznica“

Dok država na svakih 1.000 pozajmljenih američkih dolara godišnje za kamate plaća između 52,5 i 72,5 dolara, dotle građani za istu sumu, oročenu na tri godine, od ovdašnjih banaka dobijaju između 11 i 35 dolara, s tim što na taj prihod još plaćaju i porez od 15 odsto. Država, dakle, svake godine plaća skoro 40 dolara više nego što dobijaju njeni građani kada istu sumu dolara polože na štednju. 

Pošto je malo verovatno da bi, uz isti prihod koji im donosi i kamata na štednju, građani hteli da kupuju državne dužničke hartije, realnija je opcija da prinos na „narodne obveznice“ bude nešto veći od kamata na štednju. To bi bila dobitna kombinacija za obe strane. Država bi na taj način mogla da obezbedi deo nedostajućeg novca i da uštedi nekoliko desetina miliona evra, a građani bi, čak i ako taj prihod ne bude oslobođen od plaćanja poreza, dobijali bar upola više nego što im sada daju banke kada novac oroče kod njih.  

„Umesto da građani štede dolare u bankama uz kamatu od dva do 2,5 odsto, a onda ih banke pozajmljuju državi uz znatno višu kamatu, treba razmisliti o dugoročnim obveznicama, koje bi, uz prinos od 4,5 ili pet odsto, mogli da kupuju građani. Tako bi se smanjili troškovi zaduživanja države i istovremeno povećali prihodi stanovništva“, kaže Zec.

Dakle predlog je dao NIN, a Zec, Vlajko Senić i drugi se slažu da je to odlična ideja. Dobro, ideja ništa ne košta, može se probati. Samo, da li se neko setio da pozajmljivanje državi Srbiji i oročavanje novca u reputabilnoj stranoj banci nisu ista stvar? Postoji dobar razlog zašto su ove kamate različite. To su dva ulaganja sa vrlo različitim rizicima.

Prvo, ova kamata na oročenu štednju koju pominju uopšte nije niska za današnje prilike: 1.1-3.5% su sasvim pristojne kamate ovih godina. Ako biste kupili američke ili nemačke obveznice dobili biste manje od toga, ne više.

Zašto onda država Srbija plaća više kamate? Čik pogodi, zato što je država Srbija rizičan dužnik, zato što je na pola puta do bankrota. "Narodne" obveznice ne bi bile nikakva zamena za oročenu štednju, bile bi samo drugačija opcija, rizičnije ulaganje. Kao kada ne stavite pare u banku nego ih pozajmite prijatelju prijatelja koji se kune da ima odličnu šemu samo ne može da vam kaže šta je. Nesigurno je, ali je kamata veća.

Mene čak čudi zašto Srbija i dalje plaća ovako niske kamate na svoje novoemitovane obveznice. Jedini razlog za to su niske kamate na svetskom nivou, zbog čega deo novca odlazi na rizičnija tržišta.

Ako ponude ove obveznice imaće šta da vide -- neće dobiti ni promil nižu kamatu od one koju plaćaju sada.

Samoodbrana

Srbija spada u zemlje koje su granicu nužne samoodbrane postavile na nivo koji samoodbranu ustvari u potpunosti onemogućava, bez da onaj koji brani svoju imovinu i život ne bude u poziciji da ili dobije novčanu kaznu ili krivično odgovara. Mene je na ovaj post inspirisalo dešavanje tinejdžera u NS gde je jedan od učenika prema našim zakonima dobrano prešao granicu nužne samoodbrane, iako nam zdrav razum govori da stvari baš nisu takve.
U Srbiji ako vam provalnik uđe u kuću, vi nemate pravo da ga silom zadržite, a možete odgovarati ako mu nanesete povrede ukoliko vas nije napao. Ukoliko vas napadne morate ga upozoriti tipa "Gospodine lopove, ako vas ne bi odveć indisponiralo i konsterniralo, ali ja bih prvo da pozovem organe reda, a vi nemojte da pucate na mene", morate sačekati da on prvi upotrebi silu, pa tek onda imate pravo da ga ozledite i to vrlo precizno. Ovakvo stanje dovodi do toga da su kod nas sitne krađe suštinski legalne, da policija mora da radi stvari koje bi privatna sila sprečila (a suštinski neće to uopšte da radi jer joj oduzima resurse, pa najočitije to otaljava), da građani nemaju gotovo nikakvu moć da se brane od nasilnika jer bi odgovarali prekršajno i/ili krivično, a i kada imaju sva znanja ovog sveta o mirnom rešavanju konflikta i tehnikama aikida, ostaje problem da oružje kod covila u praksi nose kriminalci. Kada je reč o imovini države situacija je još drastičnija, iako bi privatna zaštita državne imovine sigurno preko noći zaustavila prakse divljačkog pljačkanja šahtova, spomenika, bakra i još mnogih drugi stvari gde pljačkaši na jedan dinar zarađen otimačinom, unište barem 10 puta više. Američki pristup iz zemalja koje se ponose pravom na samoodbranu, posedovanje i nošenje oružja bi bio odličan u rešavanju problema sitnog kriminala i nasilništva.

Stvarnost šamara demagoge

Da stvarnost ošamari naše demagoge nije ništa novo, međutim njih šamari činjenica ne bole sve dok im nisu ugroženi vrlo vitalni privatni interesi koji su obučeni u najbolje nacionalno odelo. Elem, čudesni perpetum mobile koji po rečima naših stručnjaka za telekomologiju vredi i celih 5 milijardi evra, ove godine nešto kašljuca. Tako je Telekom ponešto u problemu jer su mu porasli rashodi i smanjeni prihodi, što je obrazloženje u domenu humorističkih stripova. Da cela priča ne deluje tako isprazno, ubačena je depresijacija dinara, iako ne znam zašto bi to bio tako velik problem jer im niko ne brani da slobodno formiraju cene, ako iko danas zna šta su cene usluga telekomunikacionih kompanija kada ih stave u pakete koje niko živ ne može da shvati sa 100% sigurnosti. Kako ti užasni investitori koji ponižavaju Srbiju samo razumeju tu EBIDA, izgleda da ako se po jutru dan poznaje ne da je nisu ponižavali nego da su pokazali lep stepen srpstva vlastitim novčanicima, verujući naravno, ne u svekoliko srpstvo telekomsko, nego u svoje poslovne planove.
Ali ko se još seća cirkusanata telekomskih, sada su na dnevnom redu druge besmilice.

Umetnost penzije

Da li znate čime su nas zadužili Nikola Kusovac, Vito Marković, Dimitrije Kalezić, Božidar Šujica, Đoko Stojičić, Miodrag Ilić, Ljiljana Šop, Simon Simonović, Branko Kukić, Maja Herman-Sekulić i Ljubica Mrkalj. Pretpostavljam da ste za neke čuli, a teško da znate da nabrojite barem 20% onoga što je ključno za rad pomenutih. Izvan Srbije pretpostavljam da se ovi brendovi nalaze u domenu 6 sigma neprepoznatljivosti.

To su ljudi koji su imali poseban doprinos razvoju kulture, tačnije književnosti u Srbiji i mi treba da onima za koje komisija proceni da su našu kulturu unapredili, štagod to značilo, dajemo iz budžeta svake godine 600.000 dinara.

Nisu samo pisci puni potpunih anonimusa, postoje kandidati iz sveta baleta, likovnih umetnosti, kinematografije i iz reda ostalih -ljudi koji su svoj život posvetili svojim hobijima koje su nazvali profesijom i koji treba da budu prepoznati od strane državnih činovnika, ako ih već nisu prepoznali kupci njihovih roba i usluga.

Ovo je jedno neviđeno bahaćenje države koja pretenduje da glumata neke mnogo veće zemlje i da nešto nagrađuje, naravno, tuđim parama, prenoseći svoje bahaćenje na generacije koje se još nisu ni rodile. Ključna je i poruka da se penzija ne mora zaraditi, niti je bitno šta tržište kaže o vašem radu - ideal iz vremena socijalizma i socijalističkog negovanja umetnosti bez odgovornosti ikome osim CK,a sada bez odgovornosti uopšte.

Pored ovih anoninimnih umetnika ima i nekih koji su afrmisani i koji su svojim radom zaista pristojno zaradili. I ovde je pitanje zašto relativno imućnim ljudima davati nacionalnu penziju?