Ali razlike među njima su ogromne. Ne znam da li već ima nekih demografskih istraživanja o Okupatorima, ali bilo bi jako zanimljivo to videti. Za pripadnike Čajanke znamo da su bili mahom iz unutrašnjosti, srednjih godina, predstavnici srednje klase po obrazovanju i materijalnom statusu. O Okupatorima ne znamo mnogo, ali znamo da je život u Njujorku jako skup i to što siromašni i obespravljeni već mesec dana borave tamo je jako sumnjiv paradoks. Vidimo i da se radi o mlađim ljudima, verovatno studentima, a u Njujorku i oko njega ima dosta dobrih univerziteta.
Ako pretpostavimo da među njima nema velike razlike u obrazovanju, zašto su ekonomske ideje ova dva pokreta tako različite? Pripadnici Čajanke svoje ideje crpe iz vrednosti i morala. I ako bi trebalo izdvojiti jedno moralno pravilo koje ih vodi, to je samoodgovornost. Svako treba da snosi posledice svojih postupaka -- zato ne treba spašavati bankare bez obzira na navodne strašne posledice, porezi ne treba da služe za raspodelu bogatstva bez obzira na nejednakosti, država ne sme da oprašta ili primorava na oproštaj dugova i nema pravo da stimuliše ekonomiju prekomernim zaduživanjem i premeštanjem tereta na buduće generacije. Mada među njima ima ljudi koji, kao Michelle Bachmann, čitaju Misesa na plaži, ekonomska filozofija Čajanke je izvedena pre svega iz ovakvih jednostavnih moralnih načela.
Ekonomska filozofija Wall Street Okupatora je izvedena iz nešto primitivnijih instiknta. To naizgled nije tako, ali pogledajte ovaj detalj. Pošto im je zabranjena upotreba megafona, Okupatori su smislili drugi metod -- horsko ponavljanje reči gostujućih govornika kao što su Stiglitz ili Žižek. Takav metod, horsko ponavljanje reči lidera grupe, je nešto što se nikako ne bi moglo zamisliti na skupovima Čajanke -- on oslikava kolektivizam do komičnog nivoa, toliko da scene sa govornicima neodolljivo podsećaju na čuvenu scenu iz Žitija Brajanovog.
Taj bazični kolektivizam je onda pomešan sa površnim znanjem i pogrešnim razumevanjem ekonomije i društva, koju propagira grupa levičarskih intelektualaca od Stiglitza do Čomskog, ali koja je najtipičnija za studente prve godine koji su upravo otkrili neke stvari i misle da sada razumeju sve, dok ustvari ne shvataju sopstvenu površnost -- baš kao ovi hipici u South Parku. Činjenica da linkujem dve komedije iako pokušavam da govorim o ozbiljnoj stvari, sama po sebi govori o kakvoj se stvari radi.
Šteta je da je tako, jer kao što rekoh, ispravno su primetili da sa Wall Streetom nešto ozbiljno nije u redu. Ali im nije palo na pamet da je država ta koja je spasila banke -- da sam ja bankar i ja bih prihvatio pomoć. Država ih je izvukla ne zato što im je tako palo na pamet ovog puta, nego zato što je to nastavak višedecenijskog trenda, ne samo bailouta, nego opšte kolektivizacije finansijskog sistema. U poslednjih dvadeset godina u vodećim svetskim ekonomijama je postepeno nastao novi društveni ugovor u finansijskom sektoru -- država reguliše banke, ali i preuzima odgovornost za regulaciju i spašava po potrebi. To je krajnji i najvažniji uzrok i američke krize i ove evropske agonije.
Okupatori Wall Streeta ne vide da je to srž problema i ustvari su za nastavak statusa quo. Stiglitz, njihov lider, je u godinama pre sloma hvalio sistem državno sponzorisanih hipotekarnih kredita i tvrdio da u sistemu nema rizika. Ali okupatori hoće još toga -- još ljudi kao Stiglitz koji će dizajnirati regulacije i ocenjivati rizike na političkom nivou, umesto da puste da sopstvene rizike ocenjuju deregulisane individualne banke ostavljene same sebi u dobru i u zlu. Oni nisu protiv bailouta, kao što nisu bili ni njihovi intelektualni i politički lideri, od Stiglitza i Krugmana do Obame. Oni bi voleli nastavak hiperregulisanog sistema i ne smetaju im bailouti načelno -- smeta im jedino što su bankari, sa ili bez bailoutova, bogatiji od njih. Njihov protest protiv Wall Streeta ne nastaje iz nekog intelektulanog rezona kao kod libertarijanaca, ili iz moralnih principa kao kod konzervativaca iz Čajanke, nego iz socijalističkog instinkta -- istog onog zbog kojeg vole da ponavljaju u horu.