Pages

26 June 2009

Porodične priče

Ako nešto mrzim u američkoj politici, to je opsesija porodičnim životom političara. Političari paradiraju decom i ženama kao da mi ostali imamo nešto od toga što su ovi požrtvovani očevi ili dobri ljubavnici. Ali, to je još i dobro u poredjenju se publicitetom koju dobijaju razni politički irelevantni skandali. Kad tu krenu mučna javna priznanja i kajanja, a sve to kao deo "ozbiljnih" političkih programa i emisija, stvar postaje ne samo krajnje neprijatna nego i potpuno apsurdna.

Jer, iz toga kakav je neko prema svojoj ženi i deci, sledi vrlo malo o tome da li će da štampa pare ili započne rat, da ne pominjem opštiji smer koji će dati političkim kretanjima. I ne pričam samo o pojedinačnim slučajevima kao što su Obama, Milošević ili Klaus. Postoji i duga tradicija psiholoških istraživanja koja pokazuje da je ljudski karakter vezan za situaciju, i da privrženost konvencionalnim normana u jednoj situaciji ima malo veze sa privrženošću odgovarajućim normama u nekoj drugoj.

Elem, najnovija žrtva tog američkog puritanizma je guverner Južne Karoline Mark Sanford. On je prvo bio potpuno ispario na par dana, pa je izmislio da je bio na planinarenju, dok se na kraju nije ispostavilo da je svratio do Argentine gde je imao ljubavnicu. Naravno, sad je politički mrtav, možda zauvek. Cela stvar je posebno frustrirajuća jer je ovo bio jedan od doslednijih small-government konzervativaca i boljih potencijalnih kandidata za republikansku nominaciju 2012.

Sedam puta veće marže

Premijer je juče u Njujorku izjavio da su marže banaka u Srbiji sedam puta veće nego u nekim drugim zemljama, što po njemu nije opravdano, budući da rizik zemlje nije toliko veći.

Jedna od međunarodnih institucija, OECD, rangira zemlje po nivou rizika. Sudbina se poigrala, tako da je rizik Srbije baš 7, a rizik Austrije, Italije i većine razvijenih EU zemalja (gde su uglavnom centrale ovdašnjih banaka) je 0. Ono što je zaista zabrinjavajuće je da Srbija ni 9 godina posle svrgavanja Miloševića sa vlasti nije uspela da popravi svoj OECD rejting. U isto vreme, rejting Albanije i Crne Gore je 6, Hrvatske i Makedonije 5, a Slovenije 0. Jedino Bosna uz Srbiju ima rejting 7.

Neko može da prigovori da je OECD politička organizacija i da je njihov rejting pod uticajem političkih faktora. To je verovatno tačno, pa hajde da vidimo kako rizik u Srbiji percipiraju privatne rejting kuće. S&P nas drži na BB- već duže vremena, Slovenija ima AA rejting, Hrvatska BBB, Makedonija je na BB-, a Bosna i Crna Gora nemaju rejting. Zemlje EU (u kojima su marže navodno 7 puta manje nego u Srbiji) imaju rejting A+ (Italija), AAA (Austrija) i A- (Grčka). Slična je stvar i kod Fitcha.

Dakle, teško je tvrditi da su marže koje zaračunavaju banke nerazumno visoke. Da su visoke, jesu, ali tako Srbiju percipiraju vodeći svetski investitori. Mi možemo da se ljutimo, da pričamo kako to nije fer, a možemo i da nešto uradimo da tu percepciju promenimo.

Sovjetski Savez

Vladimir Putin, ruski premijer, priredio je nenajavljenu posetu moskovskom supermarketu, nalažući zapanjenim šefovima da snize cene. ...Šetajući između rafova sa glavnim menadžerima kompanije i proizvođačima hrane, Putin je upitao zašto su maloprodajne cene hrane često mnogo veće od cena proizvođača. „Zašto vaše kobasice koštaju 240 rubalja (7,5 dolara)? Je l’ to normalno?“, pitao je Putin. ... „Preskupo“, rekao je Putin. ... „Sutra ćemo sniziti cenu“, obećao je Kobaladze.

Država i nauka

Marko i Slaviša su svakako u pravu u poslednja dva posta: ne postoje nikakvi dokazi da državno finansiranje nauke vodi dugoročno pozitivnim konsekvencama po čitavo društvo. Argumenti za suprotnu tezu se po mom sudu temelje na klasičnom primeru Bastijine teoreme - beneficijeri državnog finansiranja i pozitivne posledice istog se vide, troškovi ne, jer se alternative nikada neće ni pojaviti.

No, ja mislim da je stvar s državnim finansiranjem nauke još gora od ovoga. Državno finansiranje ne samo da usmerava taj razvoj u smeru koji sama država odabere, ono pozitivno i sistematski šteti razvoju nauke. Uvek kad država finansira nauku, ona učestvuje u definisanju i promovisanju ciljeva istraživanja, u odabiru vrste ili podvrste nauke koje će biti finansirane, i grupa i paradigmi unutar svake discipline koje će dobiti pare. Sa državom kao glavnim finansijerom, ogroman broj naučnika postaju lobisti a ne naučnici (ograničen kolač za neograničeno mnogo ambicija), i politizacija je neminovna. Unutar naučnih ustanova, instituta, univerziteta itd. veći je broj ljudi koji rade ne koncipiranju "projekata" i lobiranju vlade za pare, nego što se bavi samom naukom. Ako žele da budu cenjeni, promovisani, ili da uopšte dobiju pare, naučnici moraju da se bave onim što političari žele i očekuju, na način i sa rezultatima koje političari i javnost žele i očekuju.

Najbolji primer toga su klimatolologija i klimatsko modeliranje. Istraživanja koja su ranijih decenija dovela do prodora u svemiru i do razvoja novih oružja i oblika energije stvorila su moćnu armiju inženjera, fizičara i komjuterskih eksperata, koji su sa krajem Hladnog rata, sumraka svemirske i trke u naoružanju počeli da gube prestiž i pare. Oni su se krajem 1980-ih preorijentisali na globalno zagrevanje kao "defining challenge", kao opasnost od koje oni upotrebom svojih znanja treba da štite svet. Ista znanja i tehnike rada koje su koristili ranije sada su samo prilagodili - upotreba moćnih kompjuterskih modela i tehnologija razvijena za potrebe svemisrkog istraživanja i ratovanja sa Rusima sada je zamenjena upotrebom za prognoziranje klime. U skladu sa Drugim Rotbardovim zakonom ("nobody quits") samo su zamenili opasnost od koje spasavaju svet. Umesto mantre "platite nas, ili ćete umreti", lanisrali su mantru "platite nas ili ćete se skuvati". Milijarde i milijarde dolara se godišnje ulažu u kompjuterske modele klime, ali ne i u klimatološka proučavanja u užem smislu. Za vreme Buša starijeg izdvajanja za klimatologiju i povezane nauke su bila nekoliko stotina miliona. Danas su 7 milijardi godišnje! Ja sam ovde istraživao ono što sam nazvao eko-industrijskim kompleksom, koalicijom koja održava globalno zagrevanje kao "problem", i naučnici u njemu igraju istaknutu ulogu.

Što je posebno opasno, ovakav položaj nauke nije samo ekonomski štetan, on je velika opasnost po samu nauku, jer stimuliše konformizam, političku korektnost i saglašavanje sa javnim mnenjem i političarima kao kriterijum naučnog doprinosa. Da bi u klimatologiji postao neko, moraš da propovedaš IPCC priču o klimatskom smaku sveta, jer ćeš u suprtonom biti marginalizovan, ili će ti čak biti onemogućeno da se baviš naukom. Ogroman broj lobija, ušančenih interesa i pojedinaca parazitira na "problemu" globalnog zagrevanja, i što je neko pitanje veći "challenge" to više rastu pritisci da se ono nikad ne reši. Zato naučnici dobijaju pare za razvoj sve savremenijih kompjuterskih modela, čija osnova je vrlo primitivna fizička reprezentacija klime koja suštinski nije odmakla ništa od onog što je bilo poznato 1950 godine. Zato proučavanje prirodne klimatske varijabilnosti i načina na koje klimatski sistem zaista funkcioniše nije potrebno, jer nikoga više ne zanima da to zna, ni naučnike, ni političare. ako naučnici poljujaju uverenje političara i javnosti da je lgobalno zagrevanje opasna stvar, nestaće motivacija da se nastavi sa finansiranjem. Odličan pregled stanja u klimatologiji daje Richard Lindzen, jedan od vodećih svetskih klimatologa, u svom sledećem tekstu. Njegov zaključak je tačno da klimatololgija nije dizajnirana da reši problem, nego da ga veštački što duže održi.

Nauka može da napreduje samo ako naučnici znaju da politizacijom i intelektualnom korupcijom neće napredovati i postajati bogatiji i cenjeniji. A to će biti slučaj samo kad država ne bude finansirala nauku ovako kao sada. Što je neka oblast nauke više "potpomognuta" državnom asistencijom i što se više smatra "strateškom", to podsticaji za nova otkrića i napredak zapravo slabe, a rastu za konformizam i poplavu mediokritetstva.