Kako je Posner postao Kejnzijanac?

Richard Posner je definitivno prolupao. Pročitajte sami.

Bedno i posramljeno

Био сам у ситуацији да у Паризу, где мојој жени спасавају живот, гледам како су у Србији тукли Француза, ни кривог ни дужног, који је потом од тих батина преминуо. И онда сам се осећао најбедније на свету и посрамљено.

Kaže Aleksandar Vučić u intervjuu za Politiku.

Potrebe JAT-ovih putnika

Juče je profesor Gvozdenović, dekan Saobraćajnog fakulteta, na pitanje "Treba li Srbiji JAT?" odgovorio:

"Nacionalna aviokompanija mora da opstane, pre svega, zbog putnika iz Srbije, jer se red letenja pravi po njihovim potrebama."

Danas su svi JAT-ovi letovi otkazani.

Sve mi se nešto čini da potrebe putnika baš i nisu u prvom planu.

Protivporeska paranoja

Monumentalna fraza:

"protivporeska paranoja koja vodi do nedovoljnih javnih ulaganja i hroničnih budžetskih deficita..."

Ne, nije Katić nego Jeffrey Sachs. Neprijatnost koju osećamo kada nas poreznici udare po džepu je dakle paranoja, još malo pa bolest. A normalno, zdravo psihičko stanje, valjda sledi iz toga, je kada volimo što nam poreznici uzimaju pare. Kada poreskoj inspekciji otvaramo vrata sa osmehom na licu, jer se iskreno radujemo kada nam političari uzimaju zarađeno.

U istoj rečenici od Sachsa saznajemo i šta je uzrok budžetskih deficita. Deficit više nije kada država troši preko onoga što ima. Sada je definicija obrnuta -- budžetski deficit je kad poreski obveznici ne plaćaju dovoljno da bi pokrili državnu potrošnju. Odgovornost za deficit je na nama, poreskim obveznicima.

Na strništu

Samostalni sindikat Centra za strna žita u Kragujevcu najavio je da će zbog lošeg stanja u toj ustanovi zaposleni javno spaliti svoje doktorske disertacije, naučne radove, diplome i knjige iz kojih su učili. Tim gestom zaposleni žele da pokažu "neodgovornost države prema njenom vlasništvu i najvažnijem resursu modernog društva - znanju". Poslovni račun Centra je u blokadi, telefoni su isključeni, nedostaju sredstva za obavljenje nadležnih poslova u poljoprivredi, a zaposlenima četiri meseca nisu isplaćene zarade.
Sindikat ukazuje i na problem zemljišta Centra koje je pripremljeno za specijalne namene i izvođenje naučnih ogleda, a oduzima se bez nadoknade i pretvara u građevinsko zemljište. Prema navodima sindikata tim gestom počinje borba za opstanak naučne ustanove stare 111 godina.

Za mene još jedan dokaz više da država ne treba da finansira nauku kako to danas čini, niti da sprečava prelazak sa potpuno neefikasne sitnoseopstveničke poljoprivrede na poljoprivredu privatnih veleposeda. Mada mi se čini da ne treba da simbolički spaljuju godine svog rada nego da pređu u privatni sektor koji će sigurno znati da valorizuje njihova znanja ili eventulno da traže da se njihov institut privatizuje. Moguće je da će se većina iznenaditi, bilo pozitivno, bilo negativno.

Crni flor

Bez želje da poentiram da je naša država pokazala da ne zna da radi ni ono što joj je osnovna funkcija, a to je da zaštiti živote i imovinu svojih građana i stranaca koji žive ili su gosti u Srbiji.

Četvrtak 17h.

Propast domaće poljoprivede

Blic piše o tome kako se u Srbiju uvoze razni poljoprivredni proizvodi koji uspevaju u Srbiji, poput pasulja, belog luka i lešnika.

Komentatori su, naravno, potpuno besni. Uzgred, svi oni bi, naravno, kukali da sutra beli luk poskupi kao posledica zabranjenog uvoza. Sigurno bi im bio kriv Mišković.

Ali, nije to poenta. Poenta je što je Blic dao podatke o količini i iznosu tog skandaloznog uvoza. Ukupno je uvezeno 98t različitih sorti pasulja (13 grama per capita), vrednosti 80 hiljada evra, 710t belog luka (94 grama per capita) vrednosti 240 hiljada evra, a paprike (slatke, u sirćetu) 76t (10 grama per capita), vrednosti 90 hiljada evra.

Na osnovu toga, Milan Prostran iz PSK traži da se ubuduće između 5% i 10% budžeta izdvaja za poljoprivredne subvencije, umesto sadašnjih 2,2%.

O svemu tome imam potpuno drugačije mišljenje.

Srbi nisu Kejnzijanci

Sajt B92 (odeljak Biz) sprovodi anketu sa pitanjem "Koje mere Vlade protiv efekata ekonomske krize će najviše pomoći privrednom oporavku Srbije?" Navedeno je sedam mera plus "nijedna neće pomoći". Raspored odgovora je sledeći (od oko 6.500 pristiglih odgovora):

1. Povećanje poreza i akciza 1%
2. Aranžman sa MMF-om 3%
3. Krediti za samozapošljavanje 4%
4. Krediti za privredu 7,5%
5. Ulaganje u infrastrukturu 13%
6. Smanjenje broja zaposlenih u upravi 17%
7. Nijedna neće pomoći 23%
8. Smanjenje troškova države 32,5%

Znači, 50% od onih koji čitaju sajt B92 i koji su kliknuli na ovu anketu veruju da su najbolje antikrizne mera "smanjenje troškova države" i "smanjenje broja zaposlenih u upravi". Naravno, tu je 23% ovih koji ne veruju da će bilo koja mera pomoći, a zbir onih koji veruju u pozitivne efekte subvencionisanih kredita i ulaganja u infrastrukturu (odgovori 3, 4 i 5) je svega 25%.

Nije loše, mada naravno ostaje otvoreno pitanje reprezentativnosti uzorka.

Vrhovni vladin sud

Ministar policije poziva partnere u vladi da razmotre odluku suda. Da nije strašno bili bi smešno. Još gori su oni iz izvršne vlasti koji se upuštaju u raspravu na tako opasnu i besmilenu temu, osim da mu daju odgovor da je podela vlasti osnov civilizovanog društva.

Lepe vesti

Lepe vesti iz Nemačke.Imao sam dosta prilike da provodim vreme sa ljudima iz FDP i njihove FNF i mogu reći da oni jesu liberali i to sa vrlo malo zadrške. Današnjih 14,7% je neverovatno dobar rezultat.

Najbolji idu napred

Napredna stranka se približava centru. Karlovac Virovitica via Karlobag se više ne pominje već se diskutuje o saradnji na zapadnom Balkanu i to ni manje ni više nego u Woodrow Wilson centru. Dok je to sve jako pohvalno ja bih voleo da čujem Tomu ili Vučića da kažu da je hapšenje Mladića problem svih građana Srbije (i njih dvojice) a ne samo Borisa Tadića. Ne sumnjam da bi ga Toma izručio Hagu da je kojim slučajem premijer ili predsednik u trenutku njegovog hapšenja, ali bi bilo lepo da to i javno kaže.

Konačno, ne bi bilo zgoreg da predstave i program, ekonomski ili bilo koji. SNS još uvek nema nikakav program ali imaju preko 30 procenata glasača. Ja stvarno ne znam što se ostale stranke maltretiraju i predlažu neka rešenja kada to očigledno uopšte nije bitno.

Drzak kao diplomata

Slaviša je davno imao post o istraživanju Raymond Fismana i Edward Miguela koji su uporedili kazne za ilegalno parkirana vozila diplomata u Njujorku i Vašingtonu sa nivoom korupcije u zemlji koju diplomate predstavljaju. Zaključak je da postoji jasna korelacija između broja kazni i ranga na Transparency International CPI listi, odnosno da je korupcija ponajviše stvar kulture. Srbija i Crna Gora su u periodu od 1997 do 2002 bili 20 na listi, odnosno svaki naš diplomata je u proseku imao 38 neplaćenih parking kazni godišnje. Primera radi Kuvajt je imao 246 kazni dok mnoge zemlje, uglavnom evropske, nisu imale nijednu ili jako malo neplaćenih kazni.

Gradonačelnik njujorka Bloomberg je svojevremeno napravio skandal najavivši da će zapleniti vozila diplomatama koji ne plaćaju kazne. Iz straha da bi taj potez doveo do retaliacije drugih zemalja nađeno je rešenje koje su progurali tada njujorški senatori Clinton i Schumer po kojem se iznos ovih kazni odbija od novčane pomoći državama koje ih prave. Neki izvori tvrde da je ovo dovelo do drastičnog smanjenja 90% u broju napisanih kazni ali ne mogu da nađem precizne podatke.

Ono što mene najviše zanima je naravno koliko godišnje potroše diplomate iz Srbije, odnosno koliko se novca odbija od američke pomoći Srbiji. Ovaj podatak nažalost nije baš lako dostupan ali sam uspeo da dođem do cifre od oko 60,000 dolara. Ako je ukupna američka pomoć Srbiji oko 40 - 45 miliona dolara, opet neproveren podatak, znači da nas diplomate koštaju oko 0.15% ukupne pomoći. 60,000 nije neka cifra ali je tužno da se taj novac gubi samo zbog drskosti državnih činovnika. Diplomatama u Americi bi trebalo skrenuti pažnju da će ovakve troškove ubuduće plaćati sami.

William Kamkwamba

William je momak iz Malavija koji je sa 14 godina napravio vetrenjaču od otpadaka i tako osvetlio svoj dom, ali i pokrenuo pumpu za vodu.

Ovde je snimak sa TED konferencije, a ovde je Vilijamov blog.

Radikalna iskrenost

A.J. Jacobs je vrlo zanimljiv tip. Napisao je nekoliko interesantnih knjiga,a poznat je po svojim "eksperimentima". Na primer, godinu dana je živeo potpuno u skladu sa biblijom (iskustvo prezentuje ovde), jednom je autsorsovao u Indiju sve što je mogao, a jednom je na internetu izigravao lepu ženu kako bi analizirao ponašanje muškaraca iz druge perspektive.

Jedan od eksperimenata mu je bio da bude potpuno iskren. Ćlanak (I think you're fat!) opisuje taj njegov pokušaj, a potpuno u skladu sa principima Brada Blantona.

Citat iz teksta:

I have a business breakfast with an editor from Rachael Ray's magazine. As we're sitting together, I tell her that I remember what she wore the first time we met -- a black shirt that revealed her shoulders in a provocative way. I say that I'd try to sleep with her if I were single. I confess to her that I just attempted (unsuccessfully) to look down her shirt during breakfast.

Jedan od najboljih ekonomskih blogova

Libertarianism, from A to Z, Jeffry Mirona.

Šta je čija odgovornost?

Pre nekoliko dana je Saša imao post o Đilasovoj izjavi da će grad popravljati stambene zgrade.

To me je nateralo da razmislim o nekoliko stvari.

Prvo, znam da postoji Zakon o održavanju stambenih zgrada, donet 1995. godine, kojim su (valjda) sve obaveze vezane za održavanje zgrada prenete na vlasnike, preko kućnih saveta. Pominju se hitne intervencije vezano za ugrožavanje bezbednosti, ali se ne kaže jasno ko to plaća - stanari ili opština/grad.

Drugo, te stvari je veoma, veoma teško sprovesti u delo, jer se često radi o klasičnom javnom dobru. Recimo, čak i ako neko ne želi da plaća za čišćenje ulaza, dobiće čist ulaz. Ja imam dosta dobro iskustvo, ali naš kućni savet čini par desetina stanova i jedan dobro motivisani penzioner. Mogu samo da zamislim na šta liči organizovanje više ljudi, različitih materijalnih stanja i interesovanja. Ima ljudi kojima ni čišćenje hodnika nije previše bitno.

Treće, neke od stvari vezane za održavanje zgrada se tiču i ostalih građana, ne samo stanara. Sa jedne strane su ružne fasade, ali sa druge strane su delovi fasade koji mogu da otpadnu i nekoga ubiju.

Očigledno, postoje dva rešenja. Jedno je rešenje za koje se zalaže Saša, "da se vlasnici nekretnina nateraju da ulažu novac u njihovo održavanje". To bi, verovatno, podrazumevalo da, ukoliko recimo padne komad maltera i povredi nekog prolaznika, svi stanari solidarno za to odgovaraju. Teško je proceniti da li iko treba da bude krivično odgovoran (možda predsednik kućnog saveta, ali onda se niko tog posla ne bi prihvatao), ali bi se načelno posmatrano moglo naći neko rešenje. Ali, kakvo god rešenje da se nađe, teško bi bilo sprovodivo. Koji sud će da osudi 50 vlasnika stanova za nešto? Ni samo suđenje ne bi moglo da se organizuje pošto neko od njih 50 sigurno ne bi došao. A čak i da sudija donese presudu, ko će da ide da prinudno pleni imovinu tolikim ljudima?

Drugo očigledno rešenje je da opština "preuzme na sebe" rešavanje problema koji mogu da ugrože bezbednost ostalih ljudi i da se to finansira ili iz opštih poreza ili iz posebnog poreza koji bi bio uveden samo za te namene i koji bi plaćali samo oni koji žive u zgradama.

Ali, problemi sa bezbednošću nisu jedini. Poznate su priče o tome da stanari nižih spratova prosto neće da plate za popravku lifta, ili da za popravku krova želi da plati samo onaj ko živi na poslednjem spratu - onima ispod ne prokišnjava. Kako sve to urediti, a da bude fer i sprovodivo, zaista ne znam.

Po kom osnovu naterati nekoga na prvom spratu da plati popravku lifta ili krova? Ali, čak i da se to napiše u nekom zakonu, da li će zaista da dođe sudski izvršilac da pleni stvari nekoga ko nije platio svoj deo u računu za popravku krova?

Rešenje za nove zgrade je relativno lako. Investitor može da napravi "Statut" zgrade na koji pristaju svi koji kupuju stan. Ako neko kupuje stan na prvom spratu i zna da će morati da plaća za popravku krova, neće kasnije moći da se buni. Ali, šta raditi sa već postojećim zgradama, stvarno ne znam.

Mislim da su sve to bitne stvari o kojima se u javnosti skoro uopšte ne priča. Sa druge strane, možda to upravo znači da se ne radi o previše bitnim stvarima.

Nepredvidivost krize

Pre par nedelja smo imali raspravu vezano za Slavišin post o Isterliju, korišćenju matematike i predviđanju kriza.

U komentarima sam napisao:

"Kada bi svi izracunali da ce berza sutra da padne, pala bi vec danas, pa bi svi pogresili u proracunu."

Na istu temu piše Arnold Kling i citira dvojicu ekonomista koji suštinski kažu isto što i ja. Međutim, Kling se od tog stava delimično ograđuje i kaže:

"Ali, budite pažljivi. Mislim da su ovo dobri argumenti zašto predviđanje u koje svi veruju ne može da bude tačno. Ali postoji dosta prostora za bilo kog pojedinca ili metod da predvidi krizu i ne ubedi dovoljno ljudi u svoje predviđanje, tako da oni ne urade ništa povodom predviđanja."

Znači, jedini način da ispravno predvidiš krizu je da ti niko ne poveruje. Jer, ako ti poveruju, predviđanje neće biti tačno.

Zato se, između ostalog, ekonomija razlikuje od fizike, jer ljudi reaguju na nove informacije. Predviđanje datuma ekonomske krize nije isto što i predviđanje datuma zemljotresa, jer stavovi i akcije ljudi ne utiču na datum zemljotresa, ali itekako utiču na datum krize.

Predviđanje krize ima mnogo više sličnosti sa predviđanjem broja žrtava zemljotresa, jer u obzir ne uzimaš samo verovatnoću samog zemljotresa, već i to kako će ljudi reagovati na tu vest. Treba u obzir da uzmeš ne samo snagu zemljotresa, već i planove evakuacije, širinu autoputa, kapacitet aerodroma, verovatnoću zagađenja vodovoda, verovatnoću požara, pljački, ubistava i gomilu drugih stvari koje zavise od ljudi i generalno su nepredvidive, ili je greška predviđanja toliko velika da je sama prognoza neupotrebljiva (recimo, kolika je šansa da izbiju nemiri?).

Ali, ključna je stvar da je jedan od osnovnih parametara upravo kredibilitet onoga ko saopštava infomaciju. Ukoliko dovoljno ljudi poveruje u najavu o velikom broju žrtava, broj žrtava će biti manji.

Opšti problem sa svim ovim je - kako uopšte izgraditi kredibilitet u sistemu u kojem ako ubediš dosta ljudi da će biti katastrofe, nje ne bude?

PS. Thomas u komentaru skreće pažnju na tekst "Markets are anti-inductive" koji treba da pročitate ako vas je moj post zainteresovao za ovu temu.

I još malo o Titovim demokratama i liberalima

Jedan lep intervjuu nekoga čijih sam se ekonomskih ideja (ako ih je i bilo u koherentnom obliku) gnušao, ali koji je uvek smeo da kaže neke neprijatne istine. Narod koji ne razume ili neće da razume prošlost ima sumornu budućnost.

Oksimoron dana

Zato država ni u jednoj varijanti ne sme da se odrekne svog kontrolnog paketa u njemu, niti da dozvoli da njegova razvojna pitanja ili privatizacija postanu plod političkog nadmudrivanja.

Kaže profesor i savetnik premijera Jurij Bajec za Politiku, a vezano za EPS.

Tražiti da nešto ostane državno, ali da "razvojna pitanja" ne budu politička, je kao kada bi rekli "Hoću sendvić sa šunkom, ali da bude bez svinjetine". To je prosto nemoguće odvojiti jedno od drugog.

Sve dok je EPS državni monopolista, osnovna pitanja razvoja kompanije poput politike cena, izbora menadžmenta, politike plata, kao i realizacije razvojnih projekata, će biti par excellence politička pitanja.

Koliko vredi menadžer?

Velika se dilema vodila oko pitanja da li su plate menadžera visoke. Teško osporiva tvrdnja je da su plate nekih menadžera u srpskim paradržavnim institucijama previsoke i ako su 1 dinar, ali to i nije predmet posta. Pravo pitanje je da li su previsoke plate ako su one milion ili 100 miliona dolara godišnje, odnosno da li menadžeri stvaraju toliku vrednost.

Na ovom blogu su su već dati dobri odgovori, ali meni je još sinoć pao na pamet dobar primer argumenta koji razume cela Srbija, a od nas ponajviše Slaviša.

Koliko bi vredela košarkaška reprezentacija Srbije bez dobrog menadžera na njenom čelu? Drugim rečima meni se čini da je razlika između sunovrata i zvezda samo u dobrom menadžeru koji je od luzera i raštimovane bande stvorio tim vredan najvećeg respekta.

Defile

Svečanim defileom i bacanjem šapki u vazduh najmlađi oficiri Vojske Srbije ispred Doma Narodne skupštine proslavili su dobijanje čina potporučnika. Ponosno su centrom Beograda marširali mladi, novi potporučnici, srećni što su ušli u red profesionalnih vojnika. Tačno 138 šapki poletelo je u vazduh kao znak da su spremni da se u buduće brinu o svojoj zemlji i građanima. Najboljim diplomcima obratio se predsednik Srbije Boris Tadić.

Odmah da kažem da lično nemam ništa protiv profesionalnih vojnika. To što neko hoće da postane oficir vojske Srbije je lični izbor, možda i genetska predodređenost, a sa moje tačke gledišta blaga devijacija ličnosti. Ali šta je tu je, niko ne sme da im zabranjuje da se bave čime hoće. Ono što međutim nije u redu, je dopustiti ovim individuama da se šetaju centrom Beograda, gde naša deca među kojima su potencijalni naučnici, sportisti ili privatni preduzetnici, mogu da vide njihov defile. Neka oni ostanu u svojim kasarnama, neka se druže među sobom i nećemo dirati ni mi njih ni oni nas. Ne kažem da vojnicima, voleli ih ili ne voleli, treba uskratiti pravo na defile. Ali mogli bi da ga organizuju evo recimo na Ušću.

Mit o broju neosiguranih Amerikanaca

U Americi 46 miliona ljudi (17% stanovništva) nema zdravstveno osiguranje. -- piše Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

Ta cifra se besomučno ponavlja godinama, sada je i Obama upotrebio u nedavnom govoru, ali pouzdano nije tačna. Ona se odnosi na ukupan broj ljudi na teritoriji SAD koji nemaju osiguranje. A od te ukupne cifre:

7 miliona su ilegalni imigranti;

12.5 miliona ima pravo na Medicaid ili Medicare, državna osiguranja za starije, decu, siromašne i ugrožene, ali se u njih nije upisalo;

20 miliona ima dohodak duplo veći od nivoa siromaštva ili $41.300 godišnje za četvoročlanu porodicu;

Kada se to oduzme ostaje 6.5 miliona Amerikanaca na koje se ceo svet sažaljeva jer nemaju zdravstveno osiguranje. To je nešto malo preko 2% stanovništva.

Postoji mnogo problema sa američkim zdravstvenim osiguranjem. Jedan od nih je da se individualna kupovina osiguranja oporezuje, zbog čega je osiguranje preko poslodavca jeftinije, zbog čega je osiguranje često vezano za posao i ljudi koji izgube posao izgube i osiguranje. Ali to je posledica državne politike podsticaja poslodavcima da zaposlenima daju osiguranje. Drugi problem je što savezne države imaju različite zdravstvene politike i nameću osiguranjima obavezu pokrivanja pojedinih stvari, zbog čega je kupovina osiguranja van svoje države nemoguća, pa je konkurencija time ograničena. Treći problem je sudska praksa ogromnih obeštećenja u slučaju lekarskih grešaka, zbog čega su i zdravstvene usluge i osiguranje neminovno skuplji. Četvrti je striktna državna regulacija uslova za medicinske usluge, kontrola izgradnje bolnica, ograničenja ulaska u posao i esnaf medicinskih radnika. Sve ove stvari podižu ukupnu cenu zdravstva u SAD, sve proističu iz državno nametnutih obaveza i regulacija i sve su rešive liberalizacijom zdravstva i zdravstvenog osiguranja.

Ali broj neosiguranih građana, ta cifra koja se toliko vrti po medijima, nije jedan od problema američkog zdravestvenog osiguranja. Kada se od navodnih 46 miliona oduzmu ilegalni imigranti, zatim oni koji ustvari već imaju osiguranje, kao i oni koji imaju sredstava da ga kupe ali neće, ostaje 6-7 miliona neosiguranih koji ne mogu da priušte osiguranje.

Ovih 20 miliona koji mogu da kupe osiguranje ali neće, su uglavnom mlađi ljudi sa nižim dohocima, koji se na to svesno odlučuju. I ja sam dugo živeo u Americi bez osiguranja na taj način, jer sam pretpostavljao da mi je u tim godinama rizik teške bolesti dovoljno mali da se ne isplati kupovati osiguranje, a lekove za prehladu uvek mogu kupiti u apoteci. Kupio sam ga kasnije kada je jedan univerzitet ponudio program po nekoj smešnoj subvencionisanoj cifri. I to je normalno, ljudi koji nemaju osiguranje nisu jedni te isti ljudi. Većina ga u nekom trenutku nema a onda kasnije možda odluči da ga kupi, ili ga nema jer čeka da ga dobije sa dobitkom posla. Osiguranje je lična odluka kao i svaka druga kupovina.

Zdravstvena politika i posledice

Politika je ovde.

Posledica je ovde.

Povorka ponosa - šta da radi Čeda?

Da li se Čedi isplati da se pojavi na Povorci ponosa? Ja mislim da ne.

• Čedina podrška se već sastoji od glasača koji se zalažu za društvene slobode. Jedino na koga može da računa su glasači DSa kojima su prava homoseksualaca prioritet a koji do sada nisu glasali za LDP. Verovatno ih nema puno.
  
• Glasači kojima su društvene slobode prioritet su baza LDPa i Čeda u političkom prostoru apsolutno monopoliše tu temu. Ako se ne pojavi na paradi teško da će neki drugi političar da mu preotme bazu. Eventualno Rasim ali i on bi to radio na štetu svoje baze u Novom Pazaru.
  
• LDP treba da širi svoju bazu i da traži podršku i na drugim mestima ako im je cilj da se odlepe od partija koje plutaju oko cenzusa. Recimo od konzervativaca kojima je bliska ekonomska politika za koju se zalaže LDP ali kojima prava homoseksulaca možda predstavljaju moralnu prepreku da bi glasali za Čedu.
  
• Čeda je napisao pismo podrške u kojem se ne bavi moralnošću ovog problema već obavezom države da zaštiti pojedinca. Odlično. To se od njega i očekivalo. Već je podržao bazu nema potrebe da se pojavljuje.
  
• Pojavljivanjem na skupu dovšće sebe u priliku da se slika pored dugine zastave sa grupom homoseksualaca oko sebe. U sledećoj kampanji kritika neće biti neophodna, ta slika će sama po sebi predstavljati branu širenju baze LDPa. Setite se slike Koštunice sa kalašnjikovim u ruci i koliko je ona pomogla da se kreira slika o Voji salonskom nacionalisti. Svi znamo da Čeda podržava povorku, nema potrebe i da se slika.
  
• Slanje predstavnika je dobra alternativa.
  
• Čeda iza sebe ima dugu istoriju zalaganja za jednakost tako da nepojavljivanjem manje gubi nego što dobija.

Ja sam bio na paradi 2001. a podržao bih je i u nedelju da sam u Beogradu. Sa druge strane ja nisam političar i ne moram da brinem o izborima. Razlika između uspešnih i manje uspešnih političara je što je uspešnima jedina ideologija istraživanje javnog mnjenja; otprilike i Kosovo i Evropa. Ko ne može da se prilagodi treba da prihvati cenzus kao najbolji rezultat. Ja zato samo blogujem.

Jedno priznanje

Zanimljivo je što ovo dolazi iz usta partizana i doktrinarnog koministe, šefa beogradske Udbe koja je uhvatila Dražu Mihailovića:

"Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda, i intelektualce kakav je bio Slobodan Jovanović."

Ima još toga u intervjuu.

Regionalizacija i decentralizacija

Ja nisam neki veliki zagovornik ideje regionalizacije Srbije, iz više razloga.

Prvo, Srbija je mala zemlja, nema potrebe uvoditi još jedan "sloj" vlasti. Meni se čini da su opština i Republika dovoljni. Naravno, ako neko baš želi (kao što izgleda da Vojvođani žele) još jedan nivo vlasti, nemam ništa protiv, ako troškove snose sami. Plaćaj dodatne poreze, ako baš želiš razvojnu banku.

Drugo, nisam siguran da organizaciono ima previše smisla. Koje su to tačno nadležnosti koje bi regioni obavljali efikasnije nego opštine ili Republika? Meni na pamet pada samo veoma mali broj primera - regionalne deponije smeća, možda neke regionalne akumulacije vode i možda održavanje nekih puteva. Sve ostalo, čini mi se, mogu bolje da obavljaju Republika ili opština.

Treće, nije ni u skladu sa našom istorijom. Mislim, mnogi se pozivaju na regionalne zemlje poput Nemačke ili Italije, ali tu postoji velika razlika. Ove zemlje su nastale ujedinjavanjem nezavisnih država. Pokrajine Bavarska, ili Pijemont su nekada bile nezavisne države, sa svojom istorijom i tradicijom. Kakvu tradiciju ima Istočna Srbija kao entitet? Kada je Bor bio centar bilo čega? Isto važi i za Niš ili Čačak.

Mislim da je pitanje decentralizacije daleko bitnije od pitanja regionalizacije. Prenošenje nadležnosti, imovine i para sa Republike na opštinu (uz konkurenciju opština da privuku biznis i stanovništvo nižim porezima i boljim uslugama) bi verovatno dovelo do nekih poboljšanja.

Ali, ima tu jedna druga, takođe bitna stvar, a o kojoj ja nisam čuo da bilo ko u javnosti priča - status sela. Praktično, sva sela u Srbiji pripadaju nekoj opštini čije je sedište grad(ić). Sve odluke se donose u Skupštini opštine koja, prirodno, najviše računa vodi o samom gradu. Gradonačelnici naravno imaju neki podsticaj da se po malo bave i selima, ali sve je to nekako uzgred. I sada postoje mesne zajednice na nivou sela, ali one ne raspolažu nikakvim sredstvima.

Moj predlog je da se selima omogući da održavaju izbore za neplaćene seoske savete koji bi raspolagali parama od poreza na imovinu koji se prikupi u samom selu. To ne bi bile velike pare (recimo, ako selo ima 500 kuća, a svaka kuća sa okućnicom vredi 20.000 evra, a stopa je 0,2%, to bi bilo oko 20.000 evra godišnje) ali bi sa tim parama makar nešto mogli da urade, nešto što sada opštinu nikako ne mogu da ubede - da okreče školu, redovno kose travu pored puta, zasade neko cveće, postave bandere i osvetle ulice, zakrpe rupe, plate lekara opšte prakse da jednom nedeljno pregleda pacijente u selu. Opštinski budžeti time ne bi bili oštećeni (male su to pare, a i inače sada praktično ne naplaćuju porez na imovinu na selu), ali bi seljacima dozvolili da sami odluče šta hoće da rade.

Ovo nije beznačajno pitanje, u selima i dalje živi dosta ljudi, po Popisu iz 2002. oko 40%.

Prisustvo oca

Izgleda da je sa TR otišlo u Blic, a odatle na B92.

Norman Borlaug, RIP

Umro je Norman Borlaug, otac Zelene revolucije. Uvođenjem novih tehnologija u poljoprivredi počev od 1960-ih i njihovim širenjem među siromašnijim zemljama, Borlaug je verovatno spasao više ljudskih života nego bilo koji drugi čovek u istoriji. Ovaj grafik pokazuje rast pšeničnih prinosa u siromašnim zemljama posle uvođenja Borlaugovih inovacija.

To je vrsta ljudi koju klasični liberali slave. Kao što kaže David Boaz, istoričari su mnogim masovnim ubicama među vladarima dali prefiks "Veliki", dok ljudi poput Borlauga dobiju malo pažnje u udžbenicima. Mediji oplakuju političare kao poslednjih dana Teda Kennedyja, a jedva da su i javili za Borlaugovu smrt ovog vikenda. Borlaug naravno nije bio ni sasvim nepriznat, 1970. je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Subvencije za građevinske firme i državnu administraciju

Vlada Srbije u moru bespotrebnih, smešnih i opasnih obećanja dala je i obećanje da će ponovo početi da subvencioniše stambene kredite. Nastranu da je prethodni program subvencija doveo samo do toga da je kamata stopa na stambene kredite pala za nekoliko procentnih poena, a da je narastujuća tražnja dovela do spektakularnog rasta cena koji je subvencije suštinski prebacio u džepove investitora i partijske birokratije koja je oterala ozbiljne inostrane investitore. Sve u svemu kupci u Srbiji su imali čist neto gubitak od subvencija, da ne govorimo o poreskim obveznicima. Međutim, vlada sada ide korak dalje i kroji jedan nadrealan program subvencija od tri tačke:
1. Vrednost nekretnine može biti veća od 100.000 evra (dakle, reč je o ljudima koji su sve samo ne socijalno ugroženi)
2. Moguće je kupiti isključivo novogradnju
3. Novi element subvencije je da u prve tri godine država plaća kamatu.

Ne znam zašto lepo nisu rekli da je najbolje da stanovi imaju pogled na stariji od dva beogradska tržna centra ili barem tramvajsku garažu. Dobro došli u "priuštivu stanogradnju".

Od kolevke pa do krova

Pare beogradskih poreskih obveznika biće potrošene na popravke privatne imovine, parafraziram gradonačelnika Đilasa. Nikako mi nije jasno gde je interes prosečnog platiše poreza u Beogradu da se njegovim parama popravljaju krovovi u privatnom vlasništvu. Da li će sutra Milojica iz Ralje zakucati na vrata Grada Beograda i reći da mu prokišnjava krov na kući i da ne može da naplati pare od majstora Trajka koji mu je postavljao crep jer je ovaj preminuo pre par godina? Da li bih ja mogao da pozovem gradonačelnika da mi plati popravku notorno loših strujnih instalacija u zgradi u kojoj trenutno živim jer je investiror odavno bankrotirao, a meni je život baš težak zbog loših instalacija, a ne bih da se deranžiram i da plaćam održavanje sopstvene imovine. Eh, da imam trabanta sigurno bih imao i besplatan servis.
Umesto da se gradonačelnik bavi paternalističkim marketingom, bilo bi bolje da se vlasnici nekretnina nateraju da uložu novac u njihovo održavanje, jer je danas moguće da neko više decenija ne investira ni evro u nekretnine koje ima u vlasništvu. Teško mi je i pored najbolje volje da razumem da vlasnici zgrade koja ima četiri ulaza od deset spratova i koja teško da ima manje od 80 stanova i tržišnu vrednost od od minimum 4 miliona evra treba da budu finansirani iz gradske kase za radove vrednosti 16.000 evra. Mislim da im sa ovakvim nekretninskim potencijalom i uz prosečan beogradski standard ne bi bio nikakav problem da dobiju komercijalni kredit.
Odoh kod gradonačelnika da mi zameni gumicu na slavini.

Bihejvioralna ekonomija je propast

Već smo diskutovali o problemima do kojih dovodi preterana matematizacija ekonomije. Ja mislim da je opasnost koja preti od bihejvioralne ekonomije još veća, jer je to ludost u začetku, čiju je terminalnu fazu sada teško zamisliti pa zbog toga može da izgleda bolje od statusa-kvo. Staviše, oni koji kritikuju nivo matematičke apstrakcije u ekonomskoj nauci su često medju najglasnijim zagovornicima bihejvioralne ekonomije, jer to vide kao raskid sa nerealnim pretpostavkama i najbolji način da se ljudska bića realistično opišu.

Radi se o naizgled razumnoj ideji: pošto su u osnovi ekonomskog ponašanja ljudska bića, ekonomisti treba da se prvo bolje upoznaju sa njihovom psihologijom. A najbolji način da se to uradi je da se skoncentrišemo na inkrementalno sakupljanje informacija o ljudskom ponašanju putem laboratorijskih eksperimenata i raznih korelacionih studija, to jest metodološkim ako ne i tematskim pretvaranjem ekonomije u psihologiju. (Ekonomija nije jedina oblast u kojoj se dešava ovaj proces - slična stvar se dešava i u filozofiji pod imenom "eksperimentalna filozofija").

Ovo je, po mom mišljenju, vrlo loša ideja. Ono što je ekonomistima potrebno za dobru teoriju je, u suštini, aproksimacija čoveka, to jest ljudske prirode, koja će istaći njegove, iz perspektive ekonomije, najrelevantnije strane. Psiholozi su do sad prikupili više nego dovoljno podataka da se napravi takva sinteza. Ali, uopšte nije slučajno da posle više od sto godina, ona i dalje ne postoji. Generisanje novih inkrementalnih podataka o ljudskom ponašanju neće voditi ka boljem već lošijem razumevanju suštine čoveka.

Zašto je to tako? Dobrim delom problem se svodi na ono da se "od drveća ne vidi šuma". Kao rezultat svog empiricizma, psiholozi nisu u stanju da odvoje bitno od nebitnog. Svaka pojava, bez obzira koliko praktično irelevantna, je potencijalno poglavlje u udžbeniku psihologije. Jedini uslov je da postoji instrument koji može da je detektuje i izmeri, što omogućava da se nad njom sprovede odgovarajući statistički ritual. U meri u kojoj ekonomisti budu prihvatili metodologiju psihologa i sami će se naći u haosu beznačajnih empirijskih fenomena.

Evo kako to otprilike izgleda u psihologiji. Kao udžbenički primer Kuhnovske "nezrele nauke", psiholozi su podeljeni u klanove specijalizovane za pojedinačne pojave. Ne postoji nikakvo očekivanje da teorija bilo kog takvog klana bude u skladu sa podacima bilo koga ko se ne bavi istovetnom temom. Primera radi, klan koji se bavi "osetljivosću na odbacivanje" ljudi koje su uvredili ili napustili njihovi partneri, ne oseća nikakvu obavezu da se bavi podacima koje su skupili evolucioni psiholozi koji se bave odnosom izmedju polova, osim ako ih ovi direktno ne prozovu. To prozivanje je, medjutim, vrlo malo verovatno jer psiholozi koji misle da je neka pojava irelevantna mnogo češće ignorišu nego što se sukobljavaju sa onima koji se bave tom pojavom. Jednostavno, teško je, a imajući u vidu trenutne metodolške običaje praktično nemoguće, dokazati da nešto nije bitno. Kao rezultat, ekspert za neku psihološku pojavu je skoro bez izuzetka neko ko precenjuje njen značaj.

U svojoj disertaciji (iz psihologije) sam, izmedju ostalog, pokušala da objasnim u kojoj meri je izvikana teorija poput prospect theory u kontradikciji sa fundamentalnim psihološkim fenomenima koji nominalno ne spadaju u oblast 'donošenja odluka' (psihološko ime za bihejvioralnu ekonomiju). Taj primer ilustruje opštiju činjenicu da bihejvioralna ekonomija ne pruža bolju, nego detaljniju ali istovremeno nepotpunu i veoma iskrivljenu sliku ponašanja.

Po meni, što se više ekonomisti budu bavili psihologijom, to će prikupljenje informacije biti ne samo beskorisnije već i štetnije. Kao i u psihologiji, stvoriće se interesne grupe oko pojedinačnih fenomena koje će ignorisati svaku paradigmu koja ne uključuje njihove rezultate. Desiće se ono sto se u psihologiji dešava svaki put kad neko, poput Pinkera, izadje sa velikom sintezom - stotine onih svrsishodnost čijeg rada je dovedena u pitanje će graknuti kako je sve to mnogo komplikovanije i kako je ignorisao xyz.

Kako bi to moglo u praksi da izgleda pokazuje knjiga "Animal spirits" - papazjanija proizvoljno odabranih psiholoških opservacija koje su teorijski nepovezane i čija je relevantnost u opštem slucaju pod znakom pitanja. Zbog toga ću uvek pre da stanem na stranu mejnstrim ekonomista, poput Pesendorfera, nego bihejvioralnih ekonomista koji u osnovi zadržavaju slabosti mejstrim ekonomije a njene vrline zamenjuju slabostima psihologije. Bihejvioralna ekonomija nije bolja vrsta ekonomije, već kombinacija najgorih osobina obe oblasti.

Alternativnim pravcima (poput austrijske skole) bihejvioralna ekonomija će veoma da oteža posao. Delimično zato što će postaviti novi standard "naučnosti" koji ce ih staviti na marginu. A delimično zbog pomeranja naglaska sa ponašanja tj. izbora na verbalni izveštaj i aktivnost delova mozga kao fundamentalnih kriterijuma opravdanosti izbora. Ova tendencija otvara novi prostor za paternalizam jer omogućava "neutralnim" posmatračima da tvrde da osoba nije trebalo da kupi nove cipele budući da sken mozga i popunjeni upitnik ukazuju da se taj izbor nije hedonistički isplatio.

Navedeno su samo neke moguće negativne posledice. Ne treba zanemariti i ogroman oportunitetni trošak - znanja koja neće biti prikupljena zato sto će se ekonomisti zamlaćivati izvodjenjem psiholoških eksperimenata. Ekonomisti treba da se prevashodno bave ekonomijom, a kad konsultuju psihološku literaturu, da se bave sintezom mnogo šireg opsega informacija od onih koje pruža bihejvioralna ekonomija.

Fiskalizacija

Ne samo da moraš da platiš prisustvo porođaju, već ti se obračunava i PDV od 18%.

Pastirica za udaju

Ekonomist magazin: Da li je Jat trebalo privatizovati kad se moglo?

S. Radovanovic (direktor JAT-a): Kako da ne. Vremenom devojka sigurno nece postati lepša i sad moramo malo da je našminkamo i lepo obucemo.

Sve u svemu, retko dobar intervju sa nekim direktorom javnog preduzeća. Ali ovo je zaista sjajno:

Ekonomist magazin: Dokle se stiglo sa konsolidacijom kompanije, da li ste preduzeli dodatne mere štednje i hocete li uspeti da smanjite broj zaposlenih na planiranih 850 do pocetka sledece godine?

S. Radovanovic: U cilju kontrole troškova niko više ne može u kompaniji bilo šta da kupi ili plati dok nalog ne potpišem ja ili neko od cetiri izvršna direktora, u granicama njihove nadležnosti. Neki od njih su se iznenadili kada su videli da Jat placa i veterinarske troškove!?

Ekonomist magazin: Kakvi veterinarski troškovi?

S. Radovanovic: Jat ima i svoje stado ovaca! U Vršcu, gde imamo Pilotsku akademiju na oko 400 hektara - postoji stado ovaca. Kada sam analizirao bilanse video sam stavku „biološka sredstva“. U cudu, u prvi mah pomislio sam da li je moguce da je neko u Jatu kupovao papagaje ili akvarijume, onda su mi objasnili da Jat ima i stado ovaca i da u sistematizaciji radnih mesta postoji i cuvar stada.

Bihevioralna ekonomija nije spas

Još jednom ću se nepozvan pridružiti raspravi. Vojislav Pejović piše:

"Evo, dakle, po meni glavne stvari: sadašnja ekonomska teorija, ozbiljna i elegantna, koja operiše, ako se ne varam, u skladu sa hipotezom o efikasnom tržištu (a koja se, opet ako se ne varam, zasniva na pretpostavci da su ekonomski akteri savršeno racionalni u svojim odlukama) očigledno nije u stanju da objasni potrese kakav je trenutna ekonomska kriza. ... Nadao sam se, nažalost uzalud, da će se profesor bar jednom riječju osvrnuti na očigledne nedostatke trenutno dominantne ekonomske teorije i prakse, i ko zna, možda pomenuti istraživanja u okviru relativno nove discipline, imenom behavioral economics. (Za one koji još uvijek nisu čuli: pomenuta disciplina spaja ekonomiju, psihologiju i neurobiologiju, i jasno pokazuje da se ljudi u ekonomskim transakcijama ne ponašaju kao racionalni automati. Očigledan cilj je razvijanje modela koji bi mogli da objasne i predvide pojavu pogubnih ”mjehurova”.)"

Ovo je problematično iz dva razloga. Prvi je što se većina tržišnih ekonomista uopšte ne oslanja na pretpostavku o savršenoj racionalnosti. Neki ekonomisti, kao "novi klasičari" iz Čikaga upotrebljavaju savršenu racionalnost kao pretpostavku u modelima, ali čak ni oni ne tvrde da su ljudi savršeno racionalni u svim svojim odlukama, nego kažu da je takvo pojednostavljenje korisno kao pretpostavka. Pošto se individualne neracionalnosti uglavnom potiru, na kraju rezultat ispadne kao da su svi bili racionalni. A još tržišniji ekonomisti, bliski austrijskoj školi, ne veruju ni u to nego upadljivo stavljaju u prvi plan ograničenost ljudskog znanja. Stiglitz, koji je za neracionalnosti na tržištu dobio Nobelovu nagradu, pre svih citira Hayeka u afirmativnom smislu (ne slaže se sa njegovom politikom, ali priznaje da je Hayek prvi sagledao problem nesavršenih informacija na tržištu). Zato da kažem jednom za svagda: savršena racionalnost nije pretpostavka efikasnog funkcionisanja tržišta. Naprotiv, tržišna koordinacija je mehanizam borbe protiv naših individualnih iracionalnosti.

Druga stvar, bihevioralna ekonomija je možda dijagnoza, ali sigurno nije lek za ispravljanje ljudskih neracionalnosti. Bihevioralna ekonomija je rekla neke važne stvari, primetila da ljudi ponekad ne reaguju na cenovne podsticaje kako mi očekujemo ili da su nekad podložni psihologiji krda, što su sve stvari koje se ne uklapaju u idealni model racionalnosti. Svi ovi nalazi se takođe mogu kritikovati, naročito to što psiholozi nalaze iracionalnosti u labaratorijskim eksperimentima sa studentima, dok je u stvarnom svetu važnija neka druga vrsta racionalnosti. Ali ako zanemarimo sve to i uzmemo bihevioralne ekonomiste zdravo za gotovo, opet je jedna stvar primetiti postojanje nekih iracionalnosti, a druga umisliti da se one svesnom intervencijom mogu ispraviti. Problem sa bihevioralnim ekonomistima je kada otkrivanje iracionalnosti prebace u politički ili ekonomsko-politički domen i hoće da ih nekom vrstom državne intervencije "isprave".

I tu upadaju u fundamentalnu grešku diskriminacije među akterima -- tržišni akteri su po njima iracionalni smrtnici, dok su akteri u političkoj sferi sveznajući anđeli. Nadam se da ću uskoro moći da linkujem moj članak koji izlazi u sledećem broju Critical Review, gde govorim o tome da se bihevioralna ekonomija, umesto ovakvog pristupa, mora tretirati kao mač sa dve oštrice. Tu sam posebno uzeo "overconfidence", ili preteranu i neopravdanu samouverenost u svoje znanje, kao jednu iracionalnost koju su psihilozi dokumentovali, i tvrdio da je ona veoma prisutna u političkoj sferi. Specijalni slučaj samouverenosti je, opet psihološki dokumentovana, naša iluzija da uspešno razumevamo neke jako složene pojave i mislimo da su prostije nego što jesu. Državni regulatori, kao i svi ostali ljudi, uključujući i vrhunske eksperte, sistematski precenjuju svoje znanje i razumevanje složenih pojava -- a jedna takva neverovatno složena pojava koja samo na površini izgleda jednostavno, je tržišna ekonomija. Zbog takve iluzije, zanemarivanja da postoji obilje mogućih uzročno-posledičnih veza za koje uopšte ne znamo ili ih nemamo u vidu, regulatori često iz najboljih namera krenu da nešto u ekonomiji popravljaju (npr. jeftini stambeni krediti), i završe sa sasvim drugačijim, nepredviđenim i neželjenim posledicama (npr. finansijska kriza).

Tako da nam bihevioralna ekonomija sama po sebi, kada se primenjuje po jednakim aršinima, ne kaže ništa protiv tržišta a u prilog efikasnosti državne intervencije. Naprotiv, može da nam kaže i suprotno. Neracionalnost na tržištu se skupo plaća, pa su ljudi jako motivisani da razmišljaju ispravno. Osim toga, na tržištu se individualne iracionalnosti uglavnom prevazilaze mehanizmom konkurencije, gde manje racionalni akteri automatski ispadaju iz igre. Konkurencija je u tom smislu evololucioni mehanizam, neracionalni ispadaju, a u igri ostaju oni racionalniji. Isti mehanizam kod državne intervencije ne postoji. Ako je uvedena regulacija "neracionalna", pogrešna, štetna, loše smišljena, ona ne može nestati konkurencijom. Država ima monopol na regulaciju i kada njeni akteri greše posledice snosimo svi.

Nada za Srbiju

Kolumnista Sveta kompjutera, Miodrag Kuzmanović, piše u novom broju:

Bottom line: igrofil, za razliku od filmofila ili sličnog pasivnog fila, predstavlja malu ali značajnu subevolucionu granu čovečanstva, kao i poslednju nadu da će se u Srbiji konačno nešto promeniti nabolje. Igrači koji su elektronskim kriterijumima spašeni od rasta i razvoja u kilavom socijalnom miljeu, koji odbacuju besciljno odpadanje na kauču ili ispred zgrade, slip-nadbubrežne gaće i kiseli kupus, koji od svoje zemlje očekuju efikasnost kolonije na Alfi Kentaura, koji državu i i njene službenike (a posebno policiju) shvataju kao sluge od kojih zahtevaju servilnost i uvlačenje u gu*icu, već neko vreme se nalaze u godinama kada se ostavlja potomstvo. Sledeća generacija, ili makar njen važan deo, imaće šansu da nas konačno iščupa iz Anadolije.

Mali gradovi i sela odumiru

U Švedskoj i Danskoj.

ISKONska konkurencija

Ono što je ovde izuzetno bitno je da je jedan učesnik na tržištu naumio da postane broj 1. Od nule. To znači da nije spreman na kompromise. Bori se za učešće na tržištu i za pobedu. Da bi se odlučili na ovakav korak, morate da znate da ste bolji od ostalih. Kako bolji? Mnogo bolji. Kvalitetniji i jeftiniji. Značajno jeftiniji. Inače nećete uspeti. Bez ovoga je nerazumo ići od nule do broja 1. A kako postajete kvalitetniji i jeftiniji? Novom tehnologijom i inovacijom. Onda znate da imate mogućnost da zavladate tržištem. Jer su drugi kilavi, zastareli, neproduktivni. Sve preko leđa građana. A kada postanete broj 1, a produktivni ste i inovativni, jako vas je teško skinuti sa tog mesta.

Piše Saša Radulović.

4. u svetu

Izašao je novi Doing Business izveštaj, a najveće iznenađenje za mene je da je Srbija rangirana kao 4. na svetu u kategoriji "Getting Credit". Naravno, za mnoge domaće eksperte je i dalje "srpski bankarski sistem potpuno uništen".

Sa druge strane smo deseti od pozadi (174. u svetu) u kategoriji "Dealing with Construction Permits". Sve u svemu, popravili smo prosečni rang tako što smo skočili sa 90. na 88. mesto.

Za sledeću godinu prognoziram nešto veći napredak. Novi Zakon o planiranju i izgradnji nas svakako neće podići u prvih 20 u kategoriji "Dealing with Construction Permits", ali bi mogli da dođemo u barem prvih sto, ako uopšte počne da se primenjuje. Novi Zakon o stečaju, koji treba uskoro da bude usvojen, bi mogao da poboljša "Closing a Business" ocenu, a mislim i da ćemo kod "Starting a Business" imati napredak jer od nedavno Agencija za privredne registre izdaje i PIB umesto Poreske uprave, tako da taj postupak traje sada znatno kraće.

Naravno, sve to pod uslovom da negde drugde debelo ne zabrljamo, a sto naravno nije nemoguće.

Ekonomisti o Obami

Na Peščaniku Miroslav Prokopijević i Vojislav Pejović nastavljaju debatu o Obami od pre nekoliko meseci. Prokomentarisaću samo jednu od tačaka. Prokopijević je u prvom tekstu naveo da su dobri ekonomisti protiv Obame, na šta je Pejović odgovorio podacima koji pokazuju da profesionalni američki ekonomisti većinski podržavaju Obamu (66% članova Američke asocijacije ekonomista i kroz indirektno pitanje ko se od kandidata bolje razume u ekonomiju, 80% članova Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja).

Ovo su naizgled tvrdi podaci, ali u njima se krije velika pristrasnost. Stvar je u tome što akademski ekonomisti i inače, u svakom slučaju politički podržavaju demokrate. Prema podacima koje imam, članovi AEA se u odnosu 7:1 izjašnjavaju kao Demokrate (istraživanje Brookings Institution iz 2001). Ako se gledaju donacije ekonomista političkim kandidatima, odnos je 5:1 u korist Demokrata. Kad se ovolika politička pristrasnost uzme u obzir, onda ispada da je stepen podrške ekonomista Obami ustvari bio proporcionalni dosta manji od podrške McCainu.

(O političkoj naklonosti ekonomista Demokratama drugi put -- treba samo reći da stvar nije u ekonomistima nego u akademiji generalno. Ako se pogleda politička pripadnost drugih prirodnih i društvenih naučnika, ekonomisti su još i najmanje od svih akademika naklonjeni Demokratama. To je sigurno povezano sa činjenicom da najviše od svih podržavaju tržišne slobode.)

Pored ovoga ostaje i problem velikog Obaminog odstupanja od predizbornog plana. On je tada glumio umerenog političara i imao neke liberalne ekonomske savetnike, koje je odmah posle izbora gurnuo u drugi plan. Ja sam tokom primarnih izbora pisao postove o tome da je kod Demokrata Obama bolji od Hilary Clinton i Edwardsa jer je ekonomski liberalniji od njih, ali sada sam dosta siguran da Hilary ne bi ovako nacionalizovala firme i srljala u nezamapćeni budžetski deficit. Nema sumnje da je među ekonomistima, kao i među glasačima, bilo još naivnih.

Crtež za prethodni post

Odlično bi se uklopio u post o savremenoj ekonomiji od pre par dana. Veliki deo matematičke formalizacije je tu ne da doprinese istini nego da impresionira.

Racionalnost koči reforme

Slobodan Vučićević:
Od početka sam sa kolegama predlagao Vladi da se država zaduži i obezbedi privredi „kiseonik“ u trenutku kada ga je najmanje bilo. Uz to, ukazivali smo da država na svom primeru treba da pokaže kako se štedi, ali to do sada nije uradila.

Državna potrošnja je po Vučićeviću dobra kada novac treba dati privrednicima a loša kada se recimo isplaćuju plate zaposlenima. Logično rezonovanje jednog privrednika. Mada treba reći da privrednici nisu ništa bolji od činovnika kada je u pitanju preraspodela državnog novca, teško da bi Slobodan odradio bolji posao od Diane, jer niko nema dovoljno informacija za savršenu alokaciju sredstava. Kao privrednik Vučićević bi trebalo da se zalaže za opšte smanjenje javne potrošnje i poreza a ne za "efikasniju" raspodelu.

Vučićević kritikuje i devalvaciju i zahteva stabilan kurs. Da privrednici njegovog kalibra zahtevaju unilateralnu evroizaciju možda bi do nje i došlo.

O ulaganju u Srebrno jezero gde valjda gradi hotel Vučićević kaže: Umesto da pomogne da se sve to realizuje, država... je za čišćenje jezera obezbedila novac iz NIP-a... Na kraju, jezero nije očišćeno, a novac je na volšeban način nestao.... Tužno je da su neki stavili svoj lični interes, odnosno nepoštenje, ispred ovog lepog projekta.

A toliko nade je polagano u NIP. Naravno da je tužno što ljudi nekad stavljaju lični interes ispred društvenog ali to nije tako redak izuzetak već stvar ljudske prirode. Što ih manje dovodimo u situaciju da biraju to bolje. Umesto da podržava NIP Vučićević je mogao da se zalaže da se tada budžetski suficit iskoristi za smanjivanje poreza. Novac bi tada sigurno bio pametnije uložen.

Generalno, mislim da Vučićević i ostali privrednici u Srbiji prilično dobro identifikuju probleme ali nisu sjajni u predlaganju rešenja. Oni znaju da su glomazna državna administracija, nepredvidiv kurs i korupcija problem, ali ostavljaju utisak da ni oni ne znaju na koji način se ovi problemi mogu efikasno rešiti. To je po meni veoma nesrećna okolnost za liberale i konzervativne ekonomiste jer gube jakog saveznika u poslovnim ljudima koji mogu da budu motor promena. Ne treba kriviti privrednike, oni imaju dovoljno svojih problema, ali možda bi upravo liberali i ekonomisti trebalo više vremena da posvete njihovoj edukaciji ne bi li povećali šanse za sprovođenje ekonomskih reformi. Sigurno je da bi se na primer Miškovićev poziv na uvođenje evra dalje čuo od poziva sa ovog bloga.

Kada je jedan zaposleni pitao Ed Cranea, predsednika Cato instituta, šta misli koji je najbolji način da se osnuje think tank i šire liberalne ideje, odgovorio je "Nađi prijatelja milijardera." Jedina mana ovom pristupu je što su ljudi čiji prijatelji bolje zarađuju generalno nesrećniji. Ekonomske reforme ili sopstvena sreća, racionalnom čoveku nije teško da odluči. Pošto su ekonomisti po definiciji racionalni onda i ne čudi što reforme trpe.

"Antievropski" zakon

Švedski ambasador izjavio je da je "moderno društvo preči cilj od EU". Drago mi je da je konačno i neko iz liberalnog kampa počeo da govori o rastućoj fetišizaciji EU u Srbiji. Meni je to bilo posebno upadljivo poslednjih nedelja kada su protivnici zakona o informisanju zakon zvali, od svega, "antievropskim". Taj zakon jeste antievropski (mada se ni EU ne može pohvaliti besprekornom slobodom govora), ali je pre svega represivan, anticivilizacijski, antislobodarski, antidemokratski (u novijem značenju reči demokratija), protivustavni i mnogo toga. Ali protivnici zakona su valjda znali da sloboda govora, ili sloboda uopšte, sama po sebi nije neka vrednost koja bi dala moralnu snagu protestu. I kod liberalnijeg dela Srbije, izgleda da je Evropa važnija vrednost od same slobode, uključujući i tako fundamentalnu slobodu kao što je sloboda govora i štampe. U redu bi bilo da zakon guši jednu od osnovnih civilizacijskih sloboda, samo da nije antievropski.

Forced Rider

Upravo se tako osećam. Na trideset metara od mog prozora se nalazi bina, pevaju Zvezde Granda, na račun opštine. Razvoj turizma nema cenu.

Prethodnih večeri su se izređali trubači, folklor, Garavi sokak i Ju grupa.

Panem et Circenses.

Šta je Easterly hteo da kaže

Dva posta ispod Marko prenosi izjavu Billa Easterlyja, koji je na pitanje britanske kraljice zašto ekonomisti nisu predvideli krizu odgovorio da ekonomisti nisu predvideli krizu, nego nešto mnogo bolje -- predvideli su da ne mogu predvideti krizu.

Taj Easterlijev post je napravio krug po ekonomskim blogovima i aplaudirali su mu ekonomisti svih ideologija. Ja se ne slažem u potpunosti. U jednom uskom smislu Easterlyjeva primedba je opravdana, jer stav standardne ekonomske metodologije je da se nauka ne bavi predviđanjem budućih događaja jer zna da ih ne može predvideti. Ekonomiste ne treba pitati zašto nisu predvideli krizu zato što nisu ni pokušali da bilo šta predvide.

Problem je, međutim, što se ekonomisti u praksi ponašaju malo drugačije nego što kažu. Na metodologiju se ekonomisti pozivaju skoro isključivo kada od nečega ovako treba oprati ruke. U praksi, sva današnja makroekonomija se sastoji iz modela koji nešto projektuju, predviđaju, daju scenarije. Tačno je da jedan metodolog u svakih hiljadu ekonomista tvrdi da takvi modeli strogo uzevši ne služe predviđanju nego samo "objašnjavanju", ali svi ostali, u akademiji i mnogo više van nje, u savetodavnim telima, vladinim i međunarodnim organizacijama ih koriste za predviđanje i kreiranje scenarija koji se onda publikuju i reklamiraju.

Ali drugo, nije sasvim tačno čak ni to da ekonomisti ne "predviđaju". Kada se kaže da ekonomija ne predviđa, misli se na to da ona ne daje prognoze. Ali ekonomija, kao i svaka druga nauka, predviđa događaje u smislu objašnjenja uzroka i posledica. Drugačije rečeno, kaže se da ekonomija ne može da predvidi veličinu promene (npr. da će izvoz sledeće godine porasti za 11.3%), ali da može da predvidi smer promene (da će izvoz porasti ako kurs padne, uz ostale stvari nepromenjene). To je proklamovani metodološki stav, ekonomija ne daje prognoze, ali daje predviđanje smera ili oblika promene (eng. "pattern prediction").

Tu dolazimo do problema sa ekonomistima. Današnja makroekonomija je igra matematičkim modelima bez smisla i sadržaja. Da biste postali ekonomista na vrhunskim univerzitetima vi pre svega morate biti ozbiljan matematičar. Kada uložite mnogo resursa, truda i vremena u konstrukciju matematičkih modela, vama ostaje vrlo malo interesovanja za ekonomsku stvarnost. Ekonomka kretanja, sa druge strane, su funkcija važećih pravila igre u ekonomiji i da bi razumeli ekonomiju morate znati nešto o tim pravilima. Ako pogledamo finansijsku krizu o kojoj pita kraljica, njeni uzroci su veštačko podsticanje hipoteka, državni oligopol rejting agencija, Bazelski kriterijumi i tako dalje -- sve u svemu postojeća pravila igre. Ogromna većina profesionalnih akademskih ekonomista sa vodećih univerziteta zna vrlo malo o ovim pravilima igre. Zna malo o njima, zato što se pre svega bavi crtanjem komplikovanih matematičkih modela. To su učili na doktoratu, to su radili da bi dobili zaposlenje, takve radove moraju da objavljuju da bi opstali u profesiji i na kraju su i sami poverovali da je to dobra nauka. Ljudi koje vidimo u medijima da o realnim, institucionalnim uzrocima krize rasrpavljaju -- Krugman, Stiglitz, Kling, Cowen, Zingales -- su izuzeci, a čak i oni su čini mi se za ove stvari saznali tek posle krize, pokušavajući da je razumeju i objasne. Većina profesionalnih ekonomista to prosto ne prati jer za njihovu karijeru nije ni važno. U mom slučajnom uzorku, prosečan ekonomski novinar poznaje ekonomiju u smislu pravila igre, zakona, regulacija i njihovih posledica, bolje od prosečnog doktora ekonomije sa boljih univerziteta.

Zato ekonomisti nisu skroz izuzeti od krivice. Niko nije mogao predvideti, odnosno prognozirati kog datuma će kriza početi i koliko će trajati. Ali da su se ekonomisti umesto diferencijalnim jednačinama bavili studiranjem pravila igre, mogli su znati više o uzrocima i mogućim posledicama. Neki od njih bi videli da struktura podsticaja rejting agencija nije dobra ili da stambeno zakonodavstvo ohrabruje davanje loših kredita ili da regulacija stvara lažan utisak o riziku. Da bi se te stvari videle potrebna je potpuno drugačija studija ekonomije, studija pravila igre i uzročno posledičnih veza. Time se bave analitičari na nivou firmi, ali njih ne interesuje makro slika pa su im opštije posledice na makro planu promakle. Ako i pogledamo ko jeste predvideo krizu, to opet nisu bili ekonomisti nego bolje informisani investitori i konsultanti, pre svega Peter Schiff koji je do detalja opisao mehanizam raspada, a sa nešto manje detalja Nouriel Roubini (koji jeste ekonomista i profesor univerziteta, ali pre svega biznis konsultant). Nisu je ni oni prognozirali, ali jesu predvideli jer su razumeli da će neke institucionalne i regulacione pretpostavke dovesti, u nekom trenutku, do određene vrste posledica.

Easterly je, paradoksalno, jedan od boljih ekonomista, kojem ovo izvinjenje i nije potrebno. U oblasti kojom se bavi, rast i razvoj najsiromašnijih zemalja, on ne crta modele nego gleda stvarnu političku ekonomiju, institucije i pravila. Da sam na njegovom mestu ja ne bih branio kolege nego bi ih pozvao da slede moj primer.

Osnove austrijske škole

Pre nekoliko meseci je Božo Stojanović, profesor Ekonomskog fakulteta, izdao knjigu "Osnove austrijske škole".

Što bi rekao Tyler Cowen, selfrecommending, pojam koji otprilike znači - znajući autora, verovatno se radi o odličnoj knjizi, ali je još nisam pročitao.

Objašnjenje kraljici

Engleska kraljica je krajem prošle godine, na nekom skupu, postavila pitanje jednom španskom ekonomisti - "Kako je moguće da je došlo do ovako velike ekonomske krize, a da ekonomisti to nisu predvideli?"

William Easterly, profesor sa NYU-a joj je odgovorio.

Prvo, Vaše Visočanstvo, ekonomisti su uradili nešto još bolje od predviđanja krize. Mi smo ispravno predvideli da uopšte nećemo moći da je predvidimo.

Duhoviti Bakarec

Nebojša Bakarec, u DSS-ovom newsletteru "Poruka", broj juli/avgust, kaže:

Куриозитет је да се заменик градоначелника Кркобабић јуниор (иако јуниор и он је пензионер, јер сваки Кркобабић чим се роди постаје пензионер и потпредседник нечега) већ месецима уопште не појављује на седницама Скупштине града.

Socijalizam u zdravstvu

Zaista sjajan tekst o reformi zdravstvenog sistema u Srbiji. Citati:

Sistem u kojem lekari i pacijenti mogu bez ograničenja da odlučuju o lečenju, a da sistem javne zdravstvene zaštite plati troškove svih tretmana bez obzira na cenu ili korist od datih tretmana, više nije moguć ni u bogatoj Evropi, a još manje u Srbiji.

Ili:

Međutim, iako je primena ekonomske logike u reformi zdravstvenog sistema neminovna, to građanima niko ne želi da kaže. Političari se boje gubitka izbora, lekare uglavnom ni ne interesuje ko će i kako finansirati njihove želje da bi u lečenju pacijenata primenjivali najsavremenije metode, građani već odavno zdravstvenu zaštitu zovu "besplatnom", nastojeći da izbegnu plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje kad god je to moguće, ali očekuju maksimalnu zdravstvenu zaštitu kada im je potrebna.

Ili:

Promena načina finansiranja zdravstvenih ustanova koji će se zasnivati na obimu i kvalitetu njihovog rada, koje predlaže MMF, a težnja je i Fonda zdravstvenog osiguranja, zahteva i konačno raskid sa reliktima socijalizma u Zakonu o radu i Zakonu o platama u javnim službama po kojima svi zaposleni u zdravstvu treba da imaju istu platu bez obzira na obim i kvalitet rada, a neradnika ne možete otpustiti. Ovo je i osnovni razlog što se u zdravstvu (kao i u celom javnom sektoru) u proseku nedovoljno radi, ali tako što jedan deo zaposlenih prekomerno radi, vođen isključivo sopstvenim osećanjem odgovornosti i entuzijazmom, a drugi deo malo ili nimalo jer takvo ponašanje teško može biti sankcionisano. Štaviše, nedavno se jedan direktor "drznuo" da otpusti vozača kola hitne pomoći koji je vozio u alkoholisanom stanju, ali mu je inspekcija rada po hitnom postupku naložila da ga vrati na posao.

Autor je, nećete verovati, dugogodišnja direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja Svetlana Vukajlović.

Mala vlada

Nove partije vole malu vladu. Vrlo zanimljivo.

Prvo, Rasim Ljajić, socijaldemokrata:

Prvi predlog je mala, jeftina i efikasna vlada.

Onda, Vlajko Senić, G17 plus:

Član predsedništva G17 plus Vlajko Senić najavio je da će prioritet nove regionalne stranke, koja će biti osnovana tokom novembra, biti efikasna ekonomija, mala vlada, decentralizacija i regionalizacija Srbije.

Da li ste loša osoba?

Strane ambasade često postavljaju pitanja u formularima za vizu koja se odnose na služenje vojske, terorističke aktivnosti, ratne zločine, krivična dela i slično. Uglavnom ih razumem jer im to omogućava da kasnije zbog laganja na formularu deportuju problematične osobe. Sa druge strane upravo sam na formularu za Veliku Britaniju naišao na najzagonetnije pitanje ikada: Have you engaged in any other activities that might indicate that you may not be considered a person of good character?

Znam da je prilično grupo odgovoriti pozitivno na bilo koje pitanje u ovom delu formulara ali oko ovoga sam stvarno morao da se zamislim. Odgovor zavisi od toga ko procenjuje koje aktivnosti su moralno prihvatljive ili ne. Čak i da prihvatimo da postoje neki objektivni standardi na nivou određenih grupa (religija, etnicitet) nemoguće ih je primeniti na zemlju koja je heterogena poput Sudana jer ono što je prihvatljivo u jednom delu ne mora da bude u drugom. Ovde bi me veliki broj ljudi smatrao osobom lošeg karaktera jer pijem alkohol iako je na jugu Sudana to i zakonom dozvoljeno a i moralno prihvatljivo. Ipak ću odrično da odgovorim na ovo pitanje bez obzira što bi verovatno pao u Trenutku istine. Ovaj rizik se isplati jer je proizvod verovatnoće da budem uhvaćen i potencijalne kazne relativno nizak.

Srpski nacionalizam

Umro je Danko Popović, ne bih ni čuo da nije Miša Đurković napisao u današnjoj Politici.

Osim "Knjige o Milutinu" mislim da ništa drugo nisam pročitao, ali i da je samo to napisao, dosta je. Ne sećam se tačno kada sam čitao, ima sigurno 15-ak godina, ali mi je knjiga ostala duboko u sećanju, verovatno jedna od najboljih domaćih koje sam do tada pročitao.

Neki u toj knjizi vide srpski nacionalizam, ja vidim istoriju patnje srpskog seljaka. Koliko se ja sećam knjige (a pročitaću je ponovo) ona je kritika srpskog predratnog nacionalizma makar koliko i komunizma. Evo, par citata, našao sam sada elektronsku verziju knjige:

Idem kući i sve razmišljam o tim Slovenima. I da l' će da bude ko što učitelj reče. Teško ti, bre, da te u rat uvlače kad kome prasne ćef. Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam ja i otpre mloge one školce. Dođu prekoleta na ferije, pa se raspričaju o oslobođavanju svi krajeva de žive naša braća - čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke "naše braće". Kažem ti, raspričaju se pred opštinom, pred školom ili crkvom, kako-kad, pa sve ko da će neko da im pokloni ono što bi oni mogli da ištu. Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred opštinom - raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kaže, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.

Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono što je on naumio.

Dobro, Velibore, a koliko će to da košta? - javi se Čedoljub Petrović, bio onda još živ. Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija?

Čedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakošnji ratovanja? - veli.

E ne radi se o vašim ambarima i koševima, štalama i torovima, o ujedinjenju se radi, - drzak, bogati, Velibor, drzak, a nema ga šaka jada, dugačak ko pritka. I bolestan. Tuberkuloza samo što ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.

I još jedan citat:

Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je škole u Beču učio - beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, ako beše takoga naroda, šta bi s njim, usreći li se?

Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.

Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod - mislim se. Pa jel' tako sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?

Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali su u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa jel' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.

The more things change...

Svi oni kojima domaće novine svakodnevno ispiraju mozak o medu i mleku u kojem se kupaju talentovani ljudi u inostranstvu ("samo mi ne umemo da cenimo...") treba da pročitaju ovaj tekst. Radi se o ispovesti profesora univerziteta (City College of New York, dakle nikakav Harvard ili Princeton), koji opisuje iskustvo zapošljavanja docenta na odeljenju za filozofiju. Na oglas se prijavilo preko 600 kandidata a kraj je neočekivano srećan jer je, umesto jednog, zaposleno dvoje.

Autor na više mesta naglašava ono što van Srbije manje-više svako zna, a to je da broj prihvatljivih kandidata daleko prevazilazi broj slobodnih mesta. Načelno govoreći, sve su ovo talentovani i vredni ljudi koji su, da bi stigli do "stočne pijace" koja se u tekstu opisuje, savladali veliki broj popriličnih prepreka. Sam upis na postdiplomske studije filozofije je vrlo selektivan (prima se reda veličine par procenata prijavljenih), a onda su tu i godine učenja, čitanja i analiziranja složenih, apstraktnih tekstova, smišljanje, pisanje, odbrana teze i sl. Prema kriterijumu "Politike" koja na naslovnu stranu stavlja ljude čiji je glavni uspeh to što su uspeli da diplomiraju u Americi, većini ovih kandidata bi, da su Srbi, pripadao višenedeljni feljton.

Zašto se sve ovo dešava? Jedan od razloga su mnogo hvaljene besplatne postdiplomske studije. Studenti doktorskih studija ne plaćaju školarinu, koja bi, za pet godina studiranja, iznosila možda i $200,000. Da se plaća, skoro niko od njih se ne bi upustio u doktorat iz filozofije budući da za iste, ili čak manje pare, moze da završi lakši, kraći i daleko profitabilniji law school. Ali pošto se ne plaća, marginalni studenti se usmeravaju u ovom, kao što će se pokazati kasnije, tragičnom smeru. Jer filozofijom se u svakom slučaju neće baviti, a pri tome će biti i mnogo slabije plaćeni.

Naravno, ovo nije nova pojava. Još je Adam Smith kritikovao stipendiranje "men of letters" - pametnih i savesnih ljudi, koji su mogli da budu korisni drugima, a koji su usmeravani ka sticanju naoko važnih a u realnosti uglavnom beskorisnih znanja, da bi na kraju školovanja molili za dozvolu da prose.

"It has been considered as of so much importance that a proper number of young people should be educated for certain professions, that, sometimes the public, and sometimes the piety of private founders have established many pensions, scholarships, exhibitions, bursaries, &c. for this purpose, which draw many more people into those trades than could otherwise pretend to follow them. ..The long, tedious, and expensive education, therefore, of those who are, will not always procure them a suitable reward, the church being crowded with people who, in order to get employment, are willing to accept of a much smaller recompence than what such an education would otherwise have entitled them to...That unprosperous race of men commonly called men of letters, are pretty much in the situation which lawyers and physicians probably would be in upon the foregoing supposition...The time and study, the genius, knowledge, and application requisite to qualify an eminent teacher of the sciences, are at least equal to what is necessary for the greatest practitioners in law and physic. But the usual reward of the eminent teacher bears no proportion to that of the lawyer or physician; because the trade of the one is crowded with indigent people who have been brought up to it at the public expence; whereas those of the other two are incumbered with very few who have not been educated at their own. The usual recompence, however, of public and private teachers, small as it may appear, would undoubtedly be less than it is, if the competition of those yet more indigent men of letters who write for bread was not taken out of the market. Before the invention of the art of printing, a scholar and a beggar seem to have been terms very nearly synonymous. The different governors of the universities before that time appear to have often granted licences to their scholars to beg. In ancient times, before any charities of this kind had been established for the education of indigent people to the learned professions, the rewards of eminent teachers appear to have been much more considerable."

Premotaj dvesta i kusur godina unapred, i naš profesor se setio rešenja za višak doktora filozofije, a to je - izdavanje licenci.

Kako kaže Paul Johnson: "The study of history is a powerful antidote to contemporary arrogance. It is humbling to discover how many of our glib assumptions, which seem to us novel and plausible, have been tested before, not once but many times and in innumerable guises; and discovered to be, at great human cost, wholly false."

Obamina podela vlasti

Jedna dimenzija Obamine vladavine koja se sve jasnije vidi je njegova korenita promena sistema vlasti. Od samog početka mandata, Obama imenuje specijalne rukovodioce za mnoge od svojih pojedinačnih inicijativa. Funkcije imaju razne nazive ali ih mediji ukratko nazivaju "carevima" za ovo ili ono. Te funckije nije izmislio Obama, bilo ih je sporadično i kod ranijih predsednika, ali su postale Obamina specijalnost.

Problem je u tome što ove pozicije narušavaju ustavni sistem podele vlasti. Sekretare države (ministre) za svaku oblast imenuje predsednik a potvrđuje Senat. Ali sada, pored legalno izabranih sekretara, Obama nastavlja da samostalno imenuje, bez potvrde drugih tela, svoje specijalne poverenike za razne oblasti koji su odgovorni samo njemu. Dodatni, praktični i politički problem kod ovoga je preplitanje nadležnosti, a svako ko je radio u bilo kakvoj organizaciji, od firme do države, zna kako to može da izgleda. Recimo legalno imenovani i kongresno potvrđeni sekretar za energiju sada mora da koordiniše sa carem za energiju koji uživa podršku predsednika. Sekretari su takođe u službi predsednika (jer je on u Americi istovremeno i premijer i predsednik), ali pored njih on sada ima i svoje specijalne izvršioce od poverenja.

Za sada je imenovao čak 34 cara. Evo kopiram, alfabetnim redom:

Afghanistan czar, AIDS czar, border czar, car czar, climate czar, copyright czar, cyberspace czar, drug czar, economic czar, education czar, energy czar, executive pay czar, faith-based czar, Great Lakes czar, green jobs czar, Guantanamo closure czar, health reform czar, infotech czar, intelligence czar, Iran czar, Middle East peace czar, non-proliferation czar, Persian Gulf/Southeast Asia czar, regulatory czar, science czar, stimulus accountability czar, Sudan czar, TARP czar, terrorism czar, urban czar, war czar and WMD and terrorism czar.

Ova promena strukture administracije je dobra savremena tema za studente političkih nauka. Problem je dakle zaobilaženje Kongresa i postavljanje svojih ljudi van uobičajene ustavne procedure, ali šta je uzrok? Neki kažu da je u pitanju Obamino nagomilavanje izvršne vlasti. To sigurno jeste slučaj, ali drugi i važniji izvor ove tendencije je njegova progresivistička ideologija. I bez posebne želje da nagomilava vlast, Obama misli da su ljudi koje on imenuje eksperti, da su oni tu da upotrebe svoje znanje i efikasno reše zadate probleme, umesto da se natežu sa dosadnim procedurama imenovanja i podela nadležnosti. Ali po posledicama, takvo razmišljanje nije ništa manje opasno od običnog vlastoljublja.

Reforme, Šveđani, kultura i institucije

Za sve one koje zanima kako treba sprovesti program fiskalne konsolidacije, predlažem intervju sa Goranom Perssonom, bivšim ministrom finansija i premijerom Švedske, inače socijaldemokratom. Između ostalog:

One strategy—aiming to improve productivity, service quality, and freedom of choice—involved the liberalization of telecommunications, mail, railways, and other infrastructure industries. It also involved allowing privately run providers to compete with public ones in providing tax-financed services for the school system, health care, child care, and care for the elderly.

Švedsku liberali baš i ne vole, zbog ogromnog javnog sektora, ali Švedska danas nije ista kao pre 15 godina. Dobrim delom, upravo zbog Perssona. Ali, zašto je uopšte Švedska došla u tako dramatičnu poziciju početkom devedesetih? Na prvu loptu, odgovor je - uglavnom zbog imigranata.

Moja baba živi u Štokholmu, pa sam bio tamo više puta i upoznao dosta naših ljudi. Budući da veliki broj njih bukvalno parazitira tamo, niko ne voli savremene švedske političare. Sa setom se sećaju Palmea. Navešću dva primera.

Prvo, u davna, srećna vremena, švedski policajci su patrolirali autoputevima sa kanisterom goriva u gepeku. Ukoliko bi neko ostao bez goriva, ubrzo bi došao policajac koji bi sa zadvoljstvom sipao 10 litara u rezervoar. Naravno, postojao je problem moralnog hazarda, ali nije bilo ništa ozbiljno. Onda su neki naši ljudi na put ka "Jugi" počeli da kreću sa polupraznim rezervoarima. Uz dva ili tri stajanja na putu do Malmea, uspevali su da besplatno stignu do Danske (nekih 600 km). Šveđanima dugo nije bilo jasno šta se dešava, onda su shvatili, pa su uveli praksu da policajac naplaćuje gorivo koje bi sipao. Odjednom su građani postali pažljiviji, a naši su se duboko razočarali u Šveđane.

Drugi primer su penzije. Otići u invalidsku penziju u Švedskoj je bilo relativno lako - trebalo je samo ubediti jednog lekara da si bolestan i da ne možeš da radiš. Švedski lekari, takvi kakvi su, nisu pristajali na mito, tako da je odlazak u penziju bio relativno lak za bolesne, ali je zdravim ljudima ipak bilo teško. Sve se to promenilo kada su sedamdesetih počeli da pristižu naši lekari. Navodno, prvi naš lekar koji je dobio švedsku licencu je za godinu dana poslao više ljudi u penziju nego prosečan švedski lekar za 10 godina. Švedskoj vladi je to bilo sumnjivo, ali prosto nije postojao mehanizam kontrole - pitali su se ljudi "Zašto bi iko lagao da je bolestan, to nema nikakvog smisla." Dok su promenili zakone, nekoliko hiljada naših je otišlo u invalidsku penziju, a leta su provodili obrađujući njive u Srbiji.

Reforma penzijskog sistema, nakon koje postoji drugostepena komisija koja može da revidira odluke lekara, dovela je do još jednog razočarenja naših u švedsku državu, ali su i Šveđani bili veoma besni što je, zbog imigranata, jednostavan sistem postao veoma kompleksan.

Ekonomistima se često prigovara da zanemaruju kulturu kao faktor ekonomskog razvoja. Međutim, nije to zato što ne prepoznajemo da je ona bitna, već zato što ne znamo kako tačno da o njoj razmišljamo, šta je u stvari "kultura" i kako da je ubacimo u ekonomske modele. Takođe, ostaju neodgovorena pitanja - a odakle ta kultura, zašto se ona razlikuje od zemlje do zemlje i slično. Prosto, ako pojam kulture shvatite dovoljno široko, sve razlike se mogu objasniti kulturom, što znači da objašnjenja u stvari nema. Evo ga konkretan problem.

Šta je to što objašnjava zašto Švedski lekari nisu bili podložni korupciji, a naši koji su došli u Švedsku jesu? To nikako ne mogu da budu institucije, jer su one iste za sve lekare. Na prvi pogled, jedina razlika između njih je nacionalnost. Pošto niko više ne želi da tvrdi da je razlika genetska, ostaje kultura.

Međutim, ekonomista ima problem sa tim obrazloženjem. Ne zato što smatra da je kultura nebitna, već zato što nije izvesno da su "prosečan švedski lekar" i "prosečan jugoslovenski lekar koji je otišao u Švedsku" isti po svemu ostalom. Recimo, deluje razumno tvrditi da su tada u Švedsku išli lekari koji su, relativno posmatrano, avanturisti i, verovatno, spremniji da prihvate rizik. Naravno, ovo ne može da objasni celu razliku, samo navodim primer da postoje i druga, "ne-kulturna" objašnjenja.

Međutim, jedna druga stvar je možda i bitnija, a to je da je kultura u velikoj meri proizvod prethodnih institucija - tradicije, ako želite tako da je zovete. Država koja je vekovima bila benevolentna, u kojoj se znalo šta se može, a šta ne, mogla je sasvim dobro da funkcioniše sa tako glupim propisom kao što je "ako ostaneš bez goriva, daće ti policajac". Dobre institucije su izgradile kulturu naroda koji ne želi da zloupotrebljava državu i u kojoj je sramota nešto ukrasti. Sa druge strane, krađa je u Srbiji prolazila nekažnjeno vekovima, tako da je postala društveno prihvatljiva. Čak se kod nas namerno ostajanje bez goriva verovatno ne bi ni smatralo krađom, već "pravom", pošto u nekom zakonu piše da imaš "pravo" na pomoć policajca ako ostaneš bez goriva.

Ali, pošto su Šveđani počeli da primaju imigrante, počela je drastično da se menja i kultura. Ne samo da su imigranti zloupotrebljavali raznorazna "prava", već su i Šveđani, kada su videli da to tako može i da kazni nema, počeli da se isto ponašaju. To je dovelo do fiskalne krize, koju je Persson (sa početka teksta) donekle rešio.

Međutim, iako su švedske javne finansije danas u mnogo boljem stanju nego pre 15 godina, švedski problemi sa imigrantima su postali daleko ozbiljniji.

Šverceri

Komentar na post na Marginal Revolutionu:

The only force fighting for the people against the tyrants was smugglers and underground moneychangers.

Meni se čini da bi bilo veoma teško ubediti prosečnog građanina Srbije da su šverceri i "dileri" za vreme Miloševića verovatno uradili više za narod nego bilo koja druga profesija. Jeste, gorivo je bilo 3 marke (ni sada nije mnogo jeftinije, by the way), ali ga je barem bilo. Da nije bilo švercera za vreme bombardovanja, sve vreme bih pušio crveni Point do koga sam nekako došao. Kada mi je drug rekao da zna tipa kod koga može da se nađe Bond, svanulo mi je.

Problem sa švercerima je, po meni, druge prirode. Jednostavno, ne valja kada se u nekom društvu "biznisom" bave samo sumnjivi tipovi, jer onda oni pošteni ljudi beže u druge profesije. Naravno, to što je neko švercer ne znači da je pravi kriminalac (lopov, siledžija, ubica), ali mislim da nije neopravdano pretpostaviti da su te stvari ipak donekle korelisane - veće je učešće kriminalaca među švercerima, nego u celoj populaciji. Čak, budući da se radi o ilegalnoj delatnosti u kojoj ne postoji državno sprovođenje ugovora, stvari krenu u smeru da u sporovima ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko ima više pištolja. Nakon nekog vremena, švercom se bave samo kriminalci.

Dodatni problem je političko-ekonomski, što šverceri mogu da u izvesnoj meri preuzmu državu, a što se verovatno i desilo u Srbiji za vreme Miloševića. Kada šverceri preuzmu državu, rezultat nije slobodna trgovina, već dodatna ograničenja uvozu i slobodnom tržištu, što ima svoje negativne posledice.

Dakle, moje mišljenje je da su na kratak rok šverceri veoma, veoma korisni. Ali, mislim da je na nešto duži rok, ekonomija zasnovana na švercovanju osuđena na propast.

A neko kuka na Kurir

Ako ste mislili da su zvezde srpske ekonomske nauke, Žarko Jokanović i Aleksandar Vulin sam vrh i da ih je teško prevazići, u Politici je otkriven jedan novi talent koji je sve zasenio. U današnjem članku na naslovnoj strani Vesna Arsenić je pokazala takvo nepoznavanje ekonomije da se svako ozbiljan mora upitati u čemu je razlika između Kurira i Politike, mada je verovatan odgovor da u Kuriru novinari barem ne pretenduju da pišu autorske članke o onome o čemu nemaju pojma i da urednici iste ne stavljaju na naslovne strane.
Prvi biser o kojem je Lazar već danas pisao je da neko kao kredibilan izvor navodi "neke brokerske kuće" koje se zovu na prefiks 0900 (koji je poznat uglavom po hotlajnu i kviz prevaramaa)i da žali što su građani koji ne žive u prestonici ili Novom Sadu uskraćeni za znanje o ovoj neverovatnoj pogodnosti. Naravno, neotuđivo pravo svakoga je da veruje u nečije obećanje, ali je čudno da se 0900 "brokerske kuće" reklamiraju na prvoj strani Politike. Kao i Lazar i ja sam spreman da svoje akcije odmah prodam za 200 evra, ali ako je moguće da se prijavim preko neke linije koja manje košta.
Drugo, hajde da zanemarimo činjenicu da neko hoće da prenosi prava na buduća vlasnička prava (koja će, opet, neko vreme biti ograničena nemogućnošću otuđenja u određenom roku) što je pravno gotovo neizvodljivo, jer je ostatak teksta interesantan za analizu kvaliteta ekonomskog novinarstva uopšte.
Autorska kaže sa velikom dozom posprdnosti da su lakomi i neupućeni građani idealna meta za mešetare. Ovo govori o neznanju proste činjenice da su ti mešetari društveno korisni i da svojim aktivnostima vrše fino prilagođavanje ponude i tražnje i na sebe preuzimaju upravljanje rizikom. Naivni građani nisu primorani da bilo kome prodaju bilo šta, a ako već žali zbog toga što smo dobili toliko naivnih akcionara koji to nisu po samoj prirodi stvari, onda neka pita Deda Mraza sa početka teksta zašto je uopšte delio vlasnička prava po celoj državi. Nastranu činjenica da vam za mešetarenje trebaju kotirane akcije, pa je samim tim teško shvatiti zašto bi neko prodao bilo šta ispod tržišne cene koja je lako dostupna i svima znana. Ako ćemo o paradajzu i akcijama, cena i jednog i drugog varira.
Autorka se poziva na primer Crne Gore i lepih zarada koje su ostvarili oni koji su investirali u 2004. godini i svoje akcije prodali krajem 2005. godine. Iako je period prosperiteta na crnogorskim (i srpskoj) berzama trajao nešto duže, sve do početka 2007. godine, ovde se prećutkuje činjenica i da je neko ko je investirao 5000evra 2007. godine, početkom ove godine uglavnom imao portfolio vredan 250-300 evra. Dakle, cena može ići i nadole i nagore i moguće je da će oni koji prvi prodaju biti najpametniji, osim ako autorka ne insistira na svojim 0900 brokerima kao najrelevantnijim proceniteljima vrednosti budućih akcija koje će biti kotirane nekog neodređenog dana u budućnosti. Neko ko bi imao ovakve nadljudske i nezabeležene sposobnosti sigurno ne bi traćio vreme u Srbiji nego bi zarađivao barem milijardu dolara godišnje na ozbiljnim berzama.
U tekstu ima i poneka lepa rečenica, kao ona da u tržišnoj privredi svako vodi računa o svom interesu, ali onda sledi samo primer da su neki akcionari Apatinske pivare svojevoljno prodali svoje akcije po ceni koji je bila niža od one koja je kasnije postignuta na tržištu. Lepo bi bilo navesti primere i gde su strpljivi akcionari na kraju prodali svoje akcije po ceni koja je bila višstruko niža od one koja im je prvobitno ponuđena.
Za kraj i pitanje otkuda nekome ideja da su dubiozne kompanije predvođene političkim apartčicima, gde caruje nesposbnost ispred politike, poput Jat Airwaysa i Galenike elitne kompanije. Jadna bi bila privreda u kojoj su te kompanije najbolje. Dalje, da li iko veruje bilansima javnih preduzeća posle revizije bilansa NIS-a.Biće da srpske plave čipove valja tražiti negde drugde, a ne u ovom paketu.
Biće i da žutu štampu ne treba tražiti samo u Kuriru.