Legalna pljačka

Državni automobilista koji nas još uvek "predstavlja u svetu", a za kojeg niko nikad nije čuo, nas je ponovo opelješio. Ministarka sporta mu je ovog puta poklonila 100.000 evra iz našeg džepa.

Na stranu nemoral arbitrarnog finansiranja tuđim parama, zapanjujuća je nelogičnost ovog i drugih slučajeva sportista i umetnika koji finansiranje opravdavaju time što nas navodno predstavljaju u svetu (ako i pretpostavimo da je zbog nečega smisleno "predstavljati" odnosno reklamirati građane Srbije tako kao kolektivitet u svetu). Nelogičnost je to što očigledno nisu dovoljno popularni da nađu privatne sponzore da bi finansirali sopstveno bavljenje sportom, ali tvrde da su dovoljno su popularni da predstavljaju zemlju u dobrom svetlu. Kako je to moguće? Da jesu popularni, sponzori bi se otimali od njih. A pošto očigledno nisu, onda nam njihovo predstavljanje ne vredi puno.

A ako su oni i prevaranti, kako onda ministarka razmišlja o ovom sofizmu? Ili ne razmišlja mnogo, nego samo piše čekove.

Obama i sindikati

A sad malo kontrasta u odnosu na prethodno. Američki predsednik Obama koji je inače veliki ljubitelj sindikata upravo je izdao izvršnu naredbu kojom se ukida ranija zabrana zahtevanja od ugovarača na federalnim projektima da zapošljavaju samo sindikalizovane radnike. Nova naredba dozvoljava federalnim agencijama da zahtevaju sindikalno članstvo od firmi koje apliciraju za poslove iz domena "stimulusa". Od svih građevinskih radnika u Americi procenjuje se da samo 16% njih radi u sindikalizovanim firmama. Ovo potencijalno isključivanje 84%radne snage i najvećeg broja firmi iz posla bi moglo da podigne cenu infrastrukturnih radova za 10-20%,zbog smanjenja konkurencije za projekte među firmama.

Poreski obveznik tako treba da finansira Obamino vraćanje duga sindikatima koji su puno para i energije uložili u njegov izbor. Nada i promena na delu...

Donald Tusk

Pravo je čudo ta srednja Evropa. Bivši češki premijer a sada predsednik Vaclav Klaus je doktrinarni mizesovac i jedini šef države u svetu danas koji se protivi poplavi državnog intervencionizma pod izlikom krize, i ortodoksiji globalnog zagrevanja. Poljski premijer Donald Tusk takođe ima potpuno neočekivane, "klausovske" stavove za jednog političara. Tokom ove krize odbio je bilo kakvu ideju o bailoutu banaka ("one treba da daju pare a ne da ih dobijaju") kao i o fiskalnom stimulusu, gde je rekao da on neće slušati "takozvane eksperte iz SAD i Zapadne Evrope", i predložio je smanjenje državne potrošnje i poreza na dohodak kao antirecesione mere! Na pitanje da li je u postojećoj krizi on kejnzijanac ili fridmanovac, on odgovara:

"If I had to identify myself with someone, at this time it would have to be with Friedrich von Hayek who, talking about the business cycle, highlighted the fact that every artificial boom caused by the expansion of credit by banks works in the end against itself."

Nephodna je intervencija države

Ovaj pomalo smešan naslov stoji na B92. Vlada je izabrala stručni savet ekonomista da razmotri odgovor na krizu, a savet uzvraća sa "Neophodna je intervencija države". Može li neko da zamisli drugačiji ishod -- da vlada izabere savet, a da savet kaže da nikakva intervencija nije neophodna? Takav slučaj u istoriji nije zabeležen.

Kao što kaže ekonomista Mises, ekonomska profesija je proizvod intervencionizma i ovakvi odgovori su potpuno očekivani. Dok sa jedne strane ekonomisti u proseku bolje razumeju da tržište radi i kad se ne kontroliše, sa druge većina njih ima želju da tu makar malo nešto petlja, doteruje, ispravlja. Tako dobijamo klasu stručnjaka koja je za tržište u načelu, ali kad god je direktno umešana u stvar naprasno zavoli intervencionizam. Još kada neutralni stručni savet biraju političari, onda odgovor ovih ekonomista unapred znamo, neophodna je intervencija države. Jedino bi ih samoubilački instinkt naveo da kažu suprotno.