Jedno zanemareno ekonomsko pravilo, koje ipak svako malo ovde pomenemo, je da se porez ne može naplatiti od koga vi hoćete. Jedna je stvar ko formalno plaća porez, a sasvim druga ko snosi trošak poreza. Prvo može propisati država; drugo je van bilo čije kontrole.
Ako država podigne PDV znamo da ona nije time oštetila samo prodavce. Većim delom porastu cene i trošak poreza snose potrošači. Kod PDV-a se ovo dosta dobro razume, ali kad se govori o drugim porezima ista neminovnost se retko uzima u obzir. Na primer, sada se kritikuju advokati koji prvo nisu plaćali a sada izbegavaju porez. Ali uvođenje, povećanje ili striktna naplata poreza advokatima će se najvećim delom samo prenesti na klijente putem viših cena usluga.
Tačno koliki trošak poreza snose potrošači a koliki prodavci zavisiće od strukture ("elastičnosti") ponude i tražnje konkretnih stvari. Ako uvedete 10% poreza na preko potrebne stvari za koje nema prave alternative, na hleb ili mleko, njihove cene će porasti za otprilike toliko. Porez će nominalno platili prodavci, ali trošak takvog poreza snose skoro isključivo potrošači.
Obratno, ako uvedete porez na nešto u čemu prodavci nemaju izbora a potrošači imaju (npr. na Pikasove slike), onda će trošak gotovo u potunosti snositi prodavci. Sve ostalo pada negde između. I što je proizvod ili usluga neophodnija kupcu, to veći deo poreza plaćaju kupci.
Advokatske usluge su bliže grupi neophodnih dobara. Advokate angažuje onaj ko mora, tražnja za njihovim uslugama je neelastična. Ponuda advokatskih usluga je elastična; iz grane se lako izlazi i pravnici imaju i drugih opcija za zaposlenje.
Razumem da država hoće da naplati više poreza od advokata, ali svi ostali od toga imaju više štete nego koristi. Jedan od naših najboljih ekonomskih novinara danas piše da bi advokati trebalo da se solidarišu sa građanima i plate porez. Problem je, međutim, što i trošak advokatskog poreza uglavnom snose građani.