Često se govori o "uklanjanju birokratskih prepreka", ali se retko kada ode dalje od bržeg izdavanja građevinskih dozvola i sličnih stvari. A sličnih stvari bukvalno ima na svakom koraku. Uklanjanje bilo koje od njih neće dati spektakularne rezultate, ali bi politička odluka da se sprovede temeljna i dosledna liberalizacija i deregulacija poslovnih aktivnosti možda mogla da znatno uveća ekonomski rast.
Pre neki dan mi je drug ispričao da je tokom devedesetih njegov ćale bio vlasnik relativno male livnice. Posao je išao super negde do 2001. - 2002. godine, kada je porastao uvoz i tržište bilo preplavljeno jeftinom robom. Shvatio je da neće može da se takmiči sa Kinezima koji proizvode standardizovane livene proizvode (mesing, aluminijum, bronza) vrlo jeftino, ali je pomislio da bi mogao da ponudi relativno jeftinu izradu bisti i raznih personalizovanih skulptura evropskom tržištu. Jednostavno, neko iz EU bi mogao mejlom da pošalje par fotografija, neki domaći student umetnosti bi od toga napravio model, skulptura ili bista bi bila izlivena i prodata za recimo 800 evra. Inicijalna analiza je pokazala da bi vrlo sličan proizvod u EU koštao oko 2.500 evra. Na kraju, od ideje nije bilo ništa. Zašto?
Zato što je izvoz umetničkih predmeta na režimu dozvole. Dakle, da bi mogao da izvezeš skulpturu, potrebno je da pribaviš dozvolu Ministarstva kulture. Navodno, te dozvole se relativno lako pribavljaju (kada se ne radi o nekim poznatim umetničkim delima i/ili antikvitetima), ali je zakonski rok za izdavanje dozvole 30 dana. Time je poslovna ideja "pošalješ mi slike mejlom i dobiješ bistu poštom za 10 dana" postala "pošalješ mi slike mejlom i verovatno dobiješ bistu poštom za 45 dana, osim ako osoba koja izdaje dozvole nije na godišnjem odmoru ili bolovanju". Kada je shvatio da će za SVAKU pošiljku morati da traži saglasnost Ministarstva kulture, odustao je od posla.
Pre neki dan mi je drug ispričao da je tokom devedesetih njegov ćale bio vlasnik relativno male livnice. Posao je išao super negde do 2001. - 2002. godine, kada je porastao uvoz i tržište bilo preplavljeno jeftinom robom. Shvatio je da neće može da se takmiči sa Kinezima koji proizvode standardizovane livene proizvode (mesing, aluminijum, bronza) vrlo jeftino, ali je pomislio da bi mogao da ponudi relativno jeftinu izradu bisti i raznih personalizovanih skulptura evropskom tržištu. Jednostavno, neko iz EU bi mogao mejlom da pošalje par fotografija, neki domaći student umetnosti bi od toga napravio model, skulptura ili bista bi bila izlivena i prodata za recimo 800 evra. Inicijalna analiza je pokazala da bi vrlo sličan proizvod u EU koštao oko 2.500 evra. Na kraju, od ideje nije bilo ništa. Zašto?
Zato što je izvoz umetničkih predmeta na režimu dozvole. Dakle, da bi mogao da izvezeš skulpturu, potrebno je da pribaviš dozvolu Ministarstva kulture. Navodno, te dozvole se relativno lako pribavljaju (kada se ne radi o nekim poznatim umetničkim delima i/ili antikvitetima), ali je zakonski rok za izdavanje dozvole 30 dana. Time je poslovna ideja "pošalješ mi slike mejlom i dobiješ bistu poštom za 10 dana" postala "pošalješ mi slike mejlom i verovatno dobiješ bistu poštom za 45 dana, osim ako osoba koja izdaje dozvole nije na godišnjem odmoru ili bolovanju". Kada je shvatio da će za SVAKU pošiljku morati da traži saglasnost Ministarstva kulture, odustao je od posla.