Pages

11 October 2007

Agencija za lekove

Jednoj firmi koja uvozi neki preparat protiv glavobolje je traženo da povuče proizvod iz prodaje jer nisu dobili dozvolu već samo mišljenje Agencije za lekove. U svakoj državi postoji neka institucija koja se bavi sertifikacijom lekova i uglavnom je jako teško ubediti ljude da država ne treba time da se bavi. Čim nešto slično pomenem sagovornici pošteno iskritikuju moje neiskustvo i neznanje jer da nema ovakvih agencija ljudi bi umirali od otrovnih aspirina kao što su u srednjem veku umirali od kuge.

Ja ne verujem da su ljudi glupi da bi namerno kupovali loše lekove. Da država ne reguliše ovu oblast sigurno je da bi se pojavile privatne firme ili organizacije koje bi svojim kredibilitetom (i profitom) garantovale kvalitet lekova. Iako bi u tom slučaju možda bilo loših lekova na tržištu siguran sam da bi ljudi instinktivno tražili neki sertifikat, kao što danas pogledaju rok trajanja na jogurtu. Povrh toga verujem i da bi farmaceutske kompanije bile obazrive jer ne bi mogle da prebacuju odgovornost na državne agencije a da ne pominjemo da bi trovanje ljudi bilo loše za posao.

Ako vam ovaj argument nije dovoljno ubedljiv, a obično nije, možda sledeći pomogne. U Americi je poznato da je potrebno jako mnogo vremena pre nego što FDA odobri neki lek, a pretpostavljam da je situacija manje više ista u svim zemljama. FDA organizuje i potrebne i nepotrebne testove jer im je jedini cilj da sepreče pojavljivanje štetnih lekova na tržištu. To je problem. Loša motivacija. FDA interesuju samo životi pacijenata koji su spašeni sprečavanjem prodaje lošeg leka. Njih ne zanima koliko ljudi umire od bolesti za koje postoje lekovi a koji još nisu odobreni. Kada bi se njihov rad vrednovao i na osnovu života koji su izgubljeni jer je lek bio u procesu dobijanja dozvole, verovatno je da bi njihov doprinos bio nagrađen nižom ocenom.

Ništa ne razumeju

Politici i Danilu Šukoviću nije jasno zašto Velja hoće Puteve Srbije i Železnice Srbije, kad su to "neprofitabilne firme". Međutim, Velji, a ni ostalim političarima, uopšte nije bitno da firme budu profitabilne. Bitna je veličina - ukupni rashodi i broj zaposlenih. U stvari, ne baš ukupni rashodi, nego ukupni diskrecioni rashodi.

U tom smislu je, recimo, Fond PIO nezanimljiv, jer i pored ogromnog budžeta direktor na njega ne može mnogo da utiče. Sa druge strane, direktor Galenike, Geneksa ili Puteva Srbije ima skoro ceo budžet firme na raspolaganju. On donosi odluke o tome šta će da se radi, od koga će da se kupuju sirovine i po kojim cenama, kada će kome da se plati, kod koga će firma da se reklamira, koga će da sponzoriše, kada će, šta, kome i pod kojim uslovima da nešto prodaje, u kojoj banci će da ima račun. I to je ono što je bitno. Ko te pita za profit.

Čak, ne bi me iznenadilo da su neuspešne firme u stvari primamljivije. Tamo možeš da radiš šta god hoćeš i niko neće znati koliko ništa ne znaš i koliko kradeš, jer svi znaju da je ta firma loša, pa su i očekivanja niska, a nadzor nikakav.

Siromaštvo - apsolutno ili relativno

Srpska Strategija za smanjenje siromaštva sasvim sigurno nije idealna, ali ipak verujem da je u tom trenutku izvučen maksimum. Prvo, Strategija je prihvatila stav da je osnovni način za borbu protiv siromaštva ekonomski rast, a ne redistribucija. Drugo, ustanovljena je apsolutna, a ne relativna stopa siromaštva. Ovo je veoma bitno.

Ako se siromaštvo definiše relativno (u odnosu na prosečnu, ili medijalnu potrošnju ili dohodak) problem siromaštva se ne može nikada rešiti. Osnovni argument da se siromaštvo definiše u odnosu na prosek je da je većini ljudi relativni položaj u odnosu na druge ljude mnogo bitniji nego apsolutni nivo blagostanja. Recimo, neko može biti nezadovoljan svojim Mercedesom, zato što svi ostali u ulici voze Porsche.

Ako zanemarimo činjenicu da relativno merenje siromaštva suštinski forsira teoriju da državnu politiku treba formulisati na osnovu kriterijuma zavisti i ljubomore, opet ostaje sledeće pitanje - zašto nikada niko iz Srbije nije otišao u Afriku da radi za manju platu nego što zarađuje u Srbiji, a gde bi bio relativno bogat, nego ide u Nemačku za veću platu nego u Srbiji, a tamo je relativno siromašan? Očigledno je ljudima bitan apsolutni nivo dohotka. Ne kažem da je relativni položaj potpuno nebitan, nego da nam postupci velikog broja ljudi govore da je apsolutni položaj mnogo bitniji. Takođe, ljudi dolaze iz "provincije" u Beograd, a ne obrnuto.

Mada, ne verujem da će to ikoga ubediti. "Evropski standard" je 60% medijalnog nacionalnog dohotka, pa sam siguran da i nas to čeka.