Pages

18 April 2012

Racionalni inat

Inat znači uraditi nešto na sopstvenu štetu samo da bi se naudilo nekom drugom. Ima i par drugih mogućnosti za definisanje inata, može da znači i neku radnju u sopstvenu korist (npr. za inat je završila fakultet), ali u tim drugim korišćenjima koncept inata nije toliko jedinstven i interesantan -- ako u definiciji nema sopstvene štete onda se inat i ne razlikuje od jake motivacije. 

Ako uzmemo standardnu ekonomsku definiciju racionalnosti, inat je po definiciji iracionalan. Ekonomska racionalnost znači donošenje odluka na osnovu dobro informisane procene troškova i koristi. Pošto je inat odluka na sopstvenu štetu to znači da je po standardnoj definiciji iracionalan. 

Ali standardna ekonomska definicija racionalnosti nije jedina i po meni nije najbolja definicija racionalnosti. Kognitivni psiholog Gerd Gigerenzer, poznat ali po meni nedovoljno slavljen, ima definiciju racionalnosti koju on zove ekološka racionalnost. To nema nikakve veze sa ekologijom i životnom sredinom -- ekološka racionalnost je sleđenje nekih jednostavnih pravila bez pokušaja procenjivanja troškova i koristi. Vernon Smith, koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002., stigao je do istog koncepta i sa istim imenom (začuđujuće, nezavisno od Gigerenzera). Racionalnost u ovom smislu ne sadrži direktno merenje troškova i koristi u svakoj situaciji, već je obrazac ponašanja koji je evoluirao tako da donosi dugoročnu ekološku (evolutivnu) prednost onom ko ga sledi. 

Evo kako to izgleda na primeru inata. Bihevioralni ekonomisti vole takozvanu igru ultimatuma. U jednostavnoj igri ultimatuma ima dva učesnika, recimo Marko i Laza; izvođač eksperimenta Marku daje 100 evra sa zadatkom da deo sume, bilo šta od 0 do 100, ponudi Lazi. Ako Laza prihvati ponudu, onda obojica zadržavaju svoje sume i idu kući. Ako Laza ne prihvati, onda nijedan ne dobija ništa.

Kad sam kao mladi ekonomista prvi put čuo za ovu igru, jedan predavač nas je  pitao koliko biste na Markovom mestu ponudili Lazi.  Ekonomski odgovor, odgovor u skladu sa ekonomskim viđenjem racionalnosti, je 1 evro i ja sam mislio da sam najpametniji u učionici što sam tako odgovorio. Po ekonomskom rezonu, jasno je da je u Markovom interesu da ponudi što manje. Pošto je i Laza racionalan, on iako zna da je Marko uzeo 99 evra, ipak razume i da je 1 evro više od nule koju će dobiti ako odbije ponudu. Zato se očekuje da i Laza prihvati ponudu i uzme 1 evro.

Ali u stvarnom svetu stvari su malo drugačije. U praksi, kada se ovaj eksperiment izvodi, prvi učesnik uglavnom nudi više od 1, a manje od 50 -- najverovatniji rezultat je da Marko ponudi Lazi 20 ili 30 evra i Laza to prihvati. Ima više načina da se tumači ovo odstupanje od udžbeničke racionalnosti, a jedan (koji, razumljivo, strani istraživači nisu eksplicitno uzeli u obrzir) je inat.  Laza će odbiti 1 evro ili 5 evra, iz inata. Videviši da Marko hoće da uzme baš nesrazmerno više, kod Laze proradi inat i on se iracionalno odrekne 1, 5 ili 10 evra. 

To je iracionalno striktno ekonomski. Međutim, šta Gigerenzer ili Vernon Smith kažu, to je racionalno u jednom dubljem smislu. Takav Lazin obrazac ponašanja daje Marku i svima ostalima lekciju. Marko takođe zna za mogućnost inata i zato je u stvarnosti već u startu kooperativniji. Zato se u eksperimentima češće dobija rezultat da Marko ponudi 20-30 ili celih 50 evra radije nego 1.

Inat je iracionalan u konkretnom postupku, ali može biti racionalan kao obrazac ponašanja. Ekonomistički gledano inat je iracionalan, ali je ekološki ili evolutivno racionalan.

Evoluciona pozadina racionalnosti inata je što u stvarnosti retko postoje ovakve jednokratne igre, kao igra ultimatuma u kojoj nam neko ponudi nešto i onda ga više nikada ne vidimo. U stvarnosti su interakcije ponovljene, igre su mnogokratne. U mnogokratnim igrama, ako prvi put odbijemo 1 evro, drugi učesnik će se ponašati drugačije. U beskonačno ponovljanoj igri ultimatima rezultat će u limitu težiti ka podeli na ravne časti, 50-50. 

Pošto i politikolozi vole da koriste racionalan izbor u analizi politike, pogledajmo kako bi izgledala ova distinkcija između dve racionalnosti na predstojećim izborima. Među prosvećenijim srpskim glasačima postoji velika doza saglasnosti da DS i druge stranke koje sudeluju u vlasti treba kazniti za učinjeno i neučinjeno. Ali kažnjavanje DS-a najverovatnije znači SNS na vlasti, a SNS ista grupa glasača smatra još gorom opcijom. Ako pojednostavimo političku scenu na dve najveće stranke oko kojih će se koalicije praviti, izbor je -- biti racionalan i još jednom glasati za DS iako mislite da ih treba kazniti; ili samo za inat glasati za SNS iako mislite da će biti još gori. (Opciju neglasanja, precrtavanja listića i slično isključujem jer one ne sadrže izbor -- one jednostavno znače prepuštanje izbora onima koji su glasali.)

Ekonomistički racionalni glasač bi u tom slučaju glasao za DS čak i ako misli da to nisu zaslužili i da bi ih inače trebalo kazniti. Ali ni kažnjavanje DS-a samo iz inata nije nužno iracionalno, već bi moglo biti racionalno u ekološkom smislu. Sve zavisi od toga koliko ste ljuti na DS, koliko ste zaboravili ove druge, kako procenjujete marginalnu, dodatnu štetu od vlasti SNS-a, koliko ste inatljivi, itd. Ako vam se račun poklapa tako da vam je kazna radi kazne prioritet, to takođe nije iracionalan izbor. 

Inače, ovo je primer a ne preporuka za glasanje. Iako sam opciju neglasanja precrtao kao ne-izbor, ja ću postupiti upravo tako kukavički, a i nisam u zemlji pa imam izgovor.

P.S. Pošto Barselona igra večeras (valjda sa Hetafeom ili možda Čelzijem, svejedno je), imate ovaj prošlogodišnji post o suštinski istoj stvari, o evolutivnoj racionalnosti, u slučaju Barseloninog fudbala.