Nedavno su postali vrlo frekventni zahtevi privatnih univerziteta da se uvede vaučersko finansiranje visokog obrazovanja u Srbiji. Ove ideje sam prvi put čula pre nekoliko godina, ali izgleda da je ideja sada već ozbiljno upakovana: može se naleteti na „visokoškolske vaučere“ na raznim televizijama i novinama. Čak je i TR preneo glas o tome nedavno.
Mada nešto ne pratim obrazovno-političku srpsku i svetsku scenu u poslednje vreme, ovaj iskaz mi je zaparao uho. Šta mi to ometa lepotu rečenice koja je objektivno u pro-choice, pro-market, pro-competition tonalitetu? Prva stvar je ovo: vaučerski modeli kod drugih potpuno se razlikuju od situacije u Srbiji.
1. DRUGI: Teorijska i praktična istorija vaučera povezana je 99% sa preduniverzitetskim obrazovanjem. Ako čitate Fridmana ili Westa, ideja vaučera je prvenstveno vezana za obavezno (osnovno i/ili srednje) obrazovanje. U osnovu, važan deo školarine finansira se na osnovu vrednosti vaučera po učeniku. Tehničke varijante su razne, ali obično škole unovče novac nakon upisa učenika, a forme u kojoj roditelji dobijaju vaučere uglavnom postoje u privatnim vaučerskim sistemima (na ovo ću se vratiti u drugom delu)
Dakle, vaučeri su najviše vezani za osnovnu školu. U srednjim stručnim je uvedeno tamo gde nema kapaciteta države (npr. Kolumbija). U sporadične ideje državne vaučerizacije visokog obrazovanja spadaju ovi slučajevi: stari vaučerski G.I.Bill - program za veterane u SAD, ustavno osporeni pokušaj uvođenja vaučera u Koloradu ili australijska debata krajem osamdesetih, koja nikada nije realizovana. Verovatno ima još takvih zametaka, ali za mene je bitno da ono što naši privatni univerziteti traže nema veze sa primerima dobre prakse u svetu. Kada država prisiljava da se pohađa osnovna ili srednja škola, onda je logično da se pojavi pitanje organizacije i kvaliteta za koji ide porez.
SRBIJA: vaučeri su omiljeni kod privatnih univerziteta, ali ne nivou predškolskog ili osnovne škole.
2. DRUGI: Vaučeri su uvođeni gde postoji segregacija uglavnom jako dobrih privatnih škola i uglavnom loših državnih škola (ne znači da ne postoje izuzeci). Obično postoji neka neravnoteža: socijalna (siromašni nemaju pristup dobrim školama), organizaciona (prevelika tražnja a nema kapaciteta, primer su predškolse ustanove), očajne državne škole (u tom slučaju se uvode i drugi modeli- charteri, ali obično vaučeri služe da se indirektno nešto uradi sa tim školama). Od Milvokija do Čilea, od Vašingtona do Švedske – država uvodi vaučere jer postoje saglasni interesi više strana.
SRBIJA: Pošto ne mogu da pronađem neke procene vrednosti ljudskog kapitala za srpske uslove (ne tvrdim da nisu rađene analize) moja intuitivna analitiza kaže da ne postoji disbalans tržišne vrednosti diplome u korist privatnih fakulteta.
3. DRUGI: Privatne škole su obično bile protiv vaučera, što je logično, jer se plaše se da će neki socijalni disbalans ili zahtevi države uništiti kvalitet učenika i nastave.
SRBIJA: Privatni fakulteti su obično imali slogan da su komercijalni zato što su dobri. Tako bi se valjda moglo očekivati da će privatni fakulteti želeti da zaštite svoju akademsku supstancu, pa se postavlja pitanje: zašto žele omasovljavanje?
Ako dopustimo da ideju ipak treba razmotriti, kako bi to izgledalo u Srbiji?