Ja sam od početka čvrsto verovao u to da će Obamina administracija vladati na način koji će mnogi naknadno opisivati kao "autoritarni", a oštriji kritičari kao "fašistički".
Osnova za ovakvu teoriju je činjenica da se ne može slepo verovati u vladu kao rešenje svih problema, a da ne veruješ istovremeno da si ipak ti nekako pozvaniji od drugih da je koristiš za "dobrobit naroda". Tendencija ka politizaciji ekonomije, koja je započela krajem Bušove druge administracije a enormno ojačala već tokom prvih nekoliko meseci prve Obamine, nužno mora voditi političkom autoritarizmu. Ne možeš dati vladi ekonomsku moć, a da joj ne daš političku moć; ne možeš političarima dati dodatna izuzetna ovlašćenja poput kontrole bankarskog sektora ili automobilske industrije, i očekivati da je oni ne upotrebe tj zloupotrebe, što je isto.
Ovo u američkom kontekstu može da iznenadi samo ljude koji imaju idealistički tj. nerealan pogled na američku istoriju. Neki od najslavnijih, najcenjenijih i najviše obožavanih američkih predsednika su bili prilično čisti fašistički diktatori. Linkoln je ukinuo habeas corpus tokom Građanskog rata koji je poveo da spreči zakonitu secesiju Juga, tokom koga je izginulo 650 000 ljudi, a njegovi oficiri počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva u poređenju sa kojima opsade Vukovara i Sarajeva deluju kao dečja igra. On je bacio hiljade političkih protivnika u zatvor i pozatvarao sve novine koje mu se nisu sviđale. Vudro Vilson je bio doktrinarni fašista koji je iskoristio rat da nacionalizuje privredu, organizovao paravosjku koja je nezakonito špijunirala, zastrašivala a povremeno bogami i mlatila sve sumnjivce, uveo prvo ministarstvo propagande u modernoj istoriji (daleko pre Hitlera i Staljina) takođe potrpao sve političke rivale u zatvor i sproveo san svih kolektivista o emancipaciji od kapitalizma putem rata. Franklin Ruzvelt je organizovao "industrijske armije" vrlo slične Hitlerovim, kartelizovao ekonomiju na skoro identičan način kao i Hitler, oživeo i obnovio do u detalje Vilsonovu ratnu ekonomiju, delovao potpuno protivustavno u nizu situacija, ukljućujući otvorenu pretnju da će rasformirati Vrhovni Sud (tj ubaciti u njega još 6 svojih pristalica) ako ovaj ne potvrdi njegov zakon o minimalnim nadnicama, strpao u koncentracione logore desetine hiljada američkih građana samo zbog njihovog sumnjivog etničkog porekla, četiri puta (!) biran za predsednika itd. Musolini mu se divio do imbecilnosti kao "efikasnom diktatoru koji se ne obazire na Kongres i lobije" (pojam "diktator" je naime 1920 ih i 30 ih imao vrlo pozitivnu konotaciju, čak i među američkim progresivcima). Na svakom rangiranju najvećih američkih predsednika ova trojica uvek stoje među prvih pet i predstavljaju heroje američkih "liberala", istih onih koji Buša iz Teksasa smatraju "fašistom" i "gorim od Hitlera" zato što je podvrgavao teroriste ubacivanju stonoge u ćeliju uz napomenu da ne ujedaju, davanju tečne hrane umesto čvrste, agresivnom skretanju pažnje i kao vrhunac, voterbordingu koji se primenjuje i nad američkim marincima.
Ako ovaj kontekst imamo u vidu, Obamine autoritarne tendencije ne deluju neočekivano i neobično, a najmanje kao neki presedan. One su samo bleda senka onog što su radili drugi veliki "progresivci" tokom američke istorije. Ali ključno je uočiti taj paralelizam - da je uvek atak na političke slobode bio u neku ruku propratni efekat ekonomskog kolektivizma, od 19 veka do danas. Ništa se nije promenilo.
Stoga, Obamina nacionalizacija banaka i automobilskih kompanija ne znače samo smanjenje kvaliteta famoznog "korporativnog upravljanja" tj ekonomske efikasnosti preduzeća, nego još važnije, povećanje upliva države u život pojedinaca i mogućnost vlasti da koristi svoju moć da zastrašuje, politički ucenjuje pojedince i kontroliše civilno društvo. Videli smo već kako je to išlo i ide prilikom čerupanja poverilaca tokom procedure stečaja Krajslera. Najnoviji primer je postupanje Bele Kuće sa prodavcima Krajslerovih vozila. Čim je vlada de facto preuzela kontrolu nad Krajslerom, prva stvar koju su uradili jeste da zatvore na desetine prodavnica čiji su vlasnici ljudi koji su davali donacije republikanskoj stranci. Oko 25% prodavnica je na ovaj način već zatvoreno, i među njima prodavnica sadašnjeg republikanskog kongresmena, kao i radnje koje su direktna konkurencija bivšem Klintonovm šefu kabineta.
Ako vam ovo opasno liči na Miloševićevu Srbiju,to je samo zato što politička kontrola ekonomije uvek predvidivo vodi istim rezultatima, kako u ekonomskoj tako i u političkoj sferi. Nema političkih sloboda bez ekonomskih, tj sa vladom koja proizvodi kola, određuje ko će da ih prodaje i kako, ko će da vodi banke, sa kolikom platom, kojoj stranci će da plaća donacije (imate li utisak da je Slobin Telekom ikad donirao opoziciju ili da će Krajsler i njegovi prodavci ikad više donirati republikance, tj bilo koga ko nije trenutno na vlasti?). Stara dilema "tržište ili država" u ekonomskoj alokaciji reusrsa, prevodi se kao "demokratija ili diktatura" u političkoj sferi.
28 May 2009
O jugonostalgiji
Odličan tekst Jovane Papan, objavljen na sajtu NSPM-a.
Оно што је типично за носталгију, па и за југоносталгију, јесте да се најсветлији примери из прошлости упоређују са најцрњим из садашњости. Тако су у СФРЈ „сви били запослени“, иако је 20% радне снаге идући трбухом за крухом завршило у туђини, „стандард је цветао“, иако се економски проблеми сматрају за једно од најкрупнијих семена раздора, и „сви су се волели“, иако се та љубавна прича завршила у општем маскру. С друге стране, када се оцењује данашњица, онда се закључује како, за разлику од некад „нема достојанства“ – иако данас ниједно дете не мора да слуша приче из председниковог детињства и пева песмице о њему, „нема слободе“ – мада нико због испричаног вица не завршава на принудном летовању, и „нема људскости“ – мада се, рецимо, због неколико испребијаних наркомана читава Србија подигла на ноге.
Subscribe to:
Posts (Atom)