Imam ih za obe strane.
1. Simpatizeri Sirize često kažu da cela intervencija postoji ne da bi se pomoglo Grčkoj već bankama, njenim poveriocima. To je kod svakog bailouta delimično tačno, ali u slučaju Grčke je bilo tačnije 2011. nego danas. U međuvremenu su najveći deo duga preuzeli ECB, MMF, evropski krizni fond (ESM) i pojedine države. I oni su naravno zainteresovani za povraćaj novca, neki manje neki više, ali je opasnost lančane reakcije mnogo manja nego 2011. Finansijska tržišta danas jedva da i reaguju na grčke vesti.
Čisto principijelno, to da novac ide poveriocima a ne "grčkom narodu" je tačno samo ako se gleda sadašnji trenutak. Ono što se tu zaboravlja je da je Grčka prethodno potrošila novac poverilaca, pa sada to samo nadoknađuje. Da, ide poveriocima, zato što je novac tih poverilaca neko prethodno proćerdao.
2. Protivnici Sirize često umanjuju žrtvu koju je do sada Grčka podnela. Ako je i tačno da su 2000-ih živeli na visokoj nozi, od 2009. naovamo Grčka plaća ozbiljnu cenu. Javni sektor su smanjili sa 907 hiljada na 640 hiljada zaposlenih; a to što je Siriza pred kamerama vratila neke na posao je zanemarljivo u široj slici. BDP je smanjen za četvrtinu, što je pad sličan američkoj Velikoj depresiji 1930-ih i uslovno uporediv sa našom propašću 1990-ih. Budžetski deficit je i pored tog pada proizvoda i prihoda smanjen više nego bilo koji drugi u svetu. Na listi poslovnog okruženja Svetske banke Grčka je za ovih nekoliko godina skočila za 48 mesta. Priče o grčkom trošenju, lenjosti i nespremnosti na reforme su možda imale smisla 2009; sada više nije isto.
3. Obe strane prenaglašavaju moralnu dimenziju problema. Kreditorska strana kaže da je jedino ispravno i normalno da se pozajmljeno mora vratiti; grčka strana vidi nešto sasvim dručaije, vidi poverioce kao krvopije i zvaničnici Sirize od početka upadljivo nastupaju kao pravednici.
Ali javni dug je u realnosti mnogo više stvar koristi i troškova nego pravde i principa. Zemlje obično ne bankrotiraju jer a) bankrot nosi neke pravne posledice -- uglavnom manje, mada to zavisi od pravnog tretmana vašeg duga; b) bankrot vas na neko vreme -- opet uglavnom kratko -- udaljava sa tržišta kapitala jer poverioci sumnjaju u vas, i c) bankrot može biti haotičan i izazvati razne unutrašnje probleme (kurs, banke, finansije). Ipak, uz sve to, ako je dug preveliki i izgledi loši, u jednom trenutku vam se može isplatiti da bankrotirate. Taj trenutak je za Grčku bio 2010-11. godine. Grčka tada i jeste bankrotirala ali ne jednostrano već u sklopu dogovora sa Trojkom. Takav bankrot nije bio dovoljan i trebalo je da se otpiše više -- to je bilo jasno i tada i naročito je jasno sada.
Do sada se računica promenila i kad su već toliko ceha platili moguće je da je Grčkoj sada bolje da izdrži. Grci, kao ni bilo koji poreski obveznici, nemaju moralni imperativ vraćanja duga. Ali ekonomski, možda im je sada bolje da nastave sa programom. Naravno, najbolje bi bilo da su još 2011. ispregovarali ozbiljniji popust pod stvarnom pretnjom bankrota ili bankrotirali. Siriza na vlasti, neko ozbilljno spreman na bankrot, im je bio potreban 2011., ne sada.