Tehnološki razvoj je dominantna komponenta ekonomskog razvoja. Mi danas živimo daleko bolje od naših predaka upravo zbog razvoja nauke, počev od mobilnih telefona i Interneta, preko jeftinih klima uređaja, do efikasnijih lekova. Sve je to rezultat inovacija, koje su često, ali ne uvek, zasnovane na nekim naučnim saznanjima. Kao primer sjajne inovacije koja nije zasnovana na visokoj nauci navodim točkiće na koferima, koji su se pojavili relativno skoro i znatno olakšali život putnicima.
Dakle, mislim da nikome nije sporna konstatacija da su nauka i inovacije veoma bitne.
Da li je to dovoljno da opravda državno finansiranje? Ja mislim da nije, ali ostavljam mogućnost da je možda opravdano državno finansiranje nekih naučnih istraživanja koja se ne mogu, ili se mogu jako teško, komercijalizovati. Na primer, istorija ili astronomija.
Ali, rasprava najčešće ne ide u tom smeru (da se tvrdi da država treba da finansira stvari koje se ne mogu komercijalizovati), već se tvrdi da država upravo treba da finansira stvari koje se kasnije mogu komercijalizovati, odnosno da država treba da "podstiče tehnološki razvoj". Kao klasični primeri, najčešće se navode američki svemirski program iz koga je proisteklo mnogo korisnih inovacija, kao i činjenica da je Internet nastao kao rezultat razvoja američkog vojnog IT sistema. Međutim, nije u tome poenta. Niko ne spori da državna ulaganja mogu da dovedu do korisnih inovacija. Pravo pitanje je da li ta ulaganja dovode do većeg broja korisnih inovacija, nego da su ta sredstva potrošena na tržištu.
Na primer, teško je odgovoriti na pitanje kako je SSSR, pojam socijalističke privrede, uspeo da pošalje čoveka u svemir pre Amerikanaca. Iako je teško odgovoriti, nije nemoguće odgovoriti - ako uložiš dovoljno para, ljudi i vremena u nešto, uglavnom možeš da rešiš problem.
Ali, mislim da lekcija treba da bude nešto drugo - ako država finansira naučna istraživanja, onda će se raditi na onome što je bitno državi, a ne građanima. Konkretno, radiće se na razvoju oružja, a ne na razvoju automobila i veš mašina. Zato je SSSR pravio sjajne rakete, ali katastrofalne automobile. A prosečnom građaninu je bitnije da ima kvalitetan i jeftin auto, nego da vojska raspolaže najsavremenijim protivtenkovskim oružjem. Dakle, da nije bilo državnog ulaganja u nauku, možda danas ne bi smo imali Internet, ali sasvim sigurno ne bi smo imali ni atomske bombe. Neto efekat je veoma teško izmeriti (naravno, ako verujete da je postojanje atomskih bombi sprečilo III Svetski rat, onda je problem druge vrste).
Gde su tu patenti (monopoli na korišćenje neke inovacije)? Suština je da su kroz sistem patenata već zaštićene mnoge inovacije. Da su inovacije čisto javno dobro, imalo bi smisla "posebno ih podsticati" (finansirati) iz budžeta. Međutim, zbog režima patenata, inovacije nisu javno dobro, jer ne možeš da ih prosto preuzmeš od nekoga, već moraš da mu platiš da tu inovaciju koristiš, ako ju je on zaštitio patentom. Koristi od komercijalne inovacije (onih inovacija koje imaju efekta na tehnološki razvoj) su tako internalizovane i argument da inovacija proizvodi pozitivan eksterni efekat je besmisleno koristiti. Dakle, ili ćemo imati patente i prepustiti tehnološki razvoj privatnom sektoru, ili ćemo da plaćamo naučna istraživanja iz budžeta, ali da inovacije postanu javno dobro, kroz ukidanje patenata.
U najvećem broju zemalja postoje oba sistema - i patenti i državne subvencije. Tako dolazimo do situacije koja je veoma česta u američkoj farmaceutskoj industriji - na nekom univerzitetu se razvije aktivna komponenta upotrebom sredstava koje dobiju od NIH-a (države), ali pravo na patent nema država, već se patent proda nekoj firmi. Tako građani dva puta plate istu stvar - prvo kroz poreze, a kasnije kroz monopolsku rentu koju ostvaruje farmaceutska kompanija.