Problem sa Gini koeficijentom

Gini koeficijent (čita se Džini, ili čak Đini, jer se radi o Italijanu) je mera jednakosti raspodele dohotka. Da ne bih sada prepričavao nešto što već postoji na netu, koga detaljnije zanima šta je to i kako se meri, može da pogleda recimo ovde.

Na sledećem grafikonu su prikazane dve populacije, 1 i 2, kao i "idealna" raspodela dohotka, u kojoj svaki decil stanovništva po dohotku (što je prikazano na x-osi) ima tačno jednu desetinu dohotka (što je prikazano na y-osi). Dakle, raspodela je znatno "pravednija" u populaciji 2 (Gini koeficijent oko 40%)  nego u populaciji 1, gde je Gini oko 60% i gde prvih pet decila (polovina populacije) nema apsolutno nikakav dohodak.

Sada dolatimo do zanimljivog dela - odakle mi ovi podaci, o kojim populacijama se uopšte radi?
Populacije su potpuno izmišljene, generisane u Excelu, ali tako da, sada dobro pazite, svaki građanin ima apsolutno istu radnu istoriju!

U obe populacije mesečni dohodak zavisi isključivo od godina starosti, u skladu sa sledećom tabelom:

godine	dohodak
0	0
10	0
20	0
30	1000
40	2000
50	3000
60	2500
70	1000
80	1000
90	1000

Dakle, SVAKI stanovnik u obe zemlje ne zarađuje ništa dok ne napuni 30 godina, zatim zarađuje 1000 dok ne napuni 40, kada počinje da zarađuje 2000 i tako dalje, dok se u 70. godini ne penzioniše od kada opet zarađuje samo po 1000 - dakle postoji apsolutna JEDNAKOST svih građana u obe zemlje tokom životnog ciklusa, prosto ne može pravednije od ovoga.

Zašto sam onda dobio tako različite distribucije dohotka? Pa, samo zato što sam pretpostavio različitu starosnu strukturu. Dok je u populaciji 2 prosečna starost 40 godina, a standardna devijacija 20 godina, u populaciji 1 je prosečna starost 30 godina, a standardna devijacija je 15 godina.  Evo kako izgledaju starosne strukture u obe populacije (nakon što sam izbacio po nekoliko građana u obe zemlje koji su imali negativan broj godina) :




Razmislite o tome - pošao sam od toga da su svi građani apsolutno jednaki po dohotku tokom životnog ciklusa, odnosno da svi građani imaju apsolutno istu radnu istoriju (da apsolutno svi rade isti posao za istu platu), a došao sam do bitno različitih Gini koeficijenata za dve zemlje samo na osnovu različitih demografskih pretpostavki.

Još bitnije, populacija 1, gde je Gini koeficijent neverovatnih 0.6 (što je, mislim, nezabeleženo nejednaka raspodela dohotka u savremenom svetu) se sastoji od potpuno identičnih individua koji se razlikuju jedino po sadašnjoj starosti. To dosta govori o Gini koeficijentu kao meri.

Prosto, treba imati na umu da Gini meri jednakost raspodele dohotka samo tokom jedne godine, a jedna te ista osoba kroz svoj život prolazi kroz mnoge dohodovne decile - nekada ne zarađuje ništa, nekada zarađuje dosta dobro. Gini te varijacije ne može da "uhvati". Ja ne kažem da je Gini kao mera potpuno besmislen, nije besmislen, ali po samoj svojoj suštini on prenaglašava nejednakosti jer ne uzima u obzir životni ciklus ljudi. Gini koeficijent koji ne bi merio godišnji, već ukupni životni dohodak bi bio mnogo bolja mera, ali kako znati koliki životni dohodak će imati neko ko sada ima 30 godina?

Takođe, treba imati na umu da poređenje Gini koeficijenta u različitim zemljama, bez uzimanja u obzir demografskih karakteristika (ne samo starost, već i broj imigranata na primer) dovodi do velikih razlika koje nemaju mnogo veze sa jednakošću raspodele dohotka.

PS. Ako nekoga baš, baš zanima kako sam u Excelu generisao populacije, izračunao Gini i nacrtao grafike, mogu da objasnim u komentarima.

Koji je fakultet teži?

Ove rasprave o privatnim i državnim fakultetima skroz promašuju poentu. Privatni se navodno prelako završava, dok je državni teži -- što bi zbog nečega trebalo da znači da je i bolji.

Tako smo se i kad sam ja negde krajem 18. veka bio brucoš raspravljali da li je "teži" fakultet u Beogradu ili u Nišu ili u Novom Sadu. Negde do kraja prvog semestra sam shvatio da je to apsolutno nebitno u odnosu na glavni problem, na količinu beskorisnog absurda koju ja treba da nabubam da bi stekao diplomu. To što je fakultet bio "težak" nije mi donelo ništa dobro, samo mi je nanelo veći oportunitetni trošak. Da je bio lakši, više sam vremena mogao utrošiti na tada nova izdanja Global Booka ili Friedmana ili Galbrajta ili obilazak knjižare Nikola Pašić na istoimenom trgu gde su se mogli naći dragulji poput starih prevoda Milla ili Šumpetera ili Živojina Rakočevića u borbi protiv novog svetskog poretka. Ovako mi je to vreme mahom otišlo na memorizovanje proizvoljnih klasifikacija: vrste robnog prometa, podvrste trgovinskih objekata, odlike dobrog menadžera, sve je to moralo napamet, po knjizi. Izdeklamovati na usmenom ispitu.

Naravno, izuzetaka je bilo i na ekonomskom tada, a ima ih i sada. I situacija je sada, čini mi se, nešto bolja nego što je bila. Ali to su i dalje državni fakulteti, favorizovani od strane države, favorizovani i od strane medija i javnog mnjenja koje težinu studija izjednačava sa kvalitetom i njihovi podsticaji da se menjaju su mali. Jedino što vas može spasti je nekoliko entuzijastičnih profesora koji iskaču iz sistema.

Ako pogledate kako se rangiraju svetski univerziteti, težina ne da nije kriterijum nego je čak i obratno -- procenat diplomiranih u odnosu na upisane uzuma se kao jedan od pozitivnih indikatora. Težina fakulteta je, u tom smislu, indikator slabijeg kvaliteta.

Pop ekonomija

Prva epizoda: cene.