Mnogo je logičkih nedoslednosti u celoj raspravi. Zbog ideološkog spinovanja ili čega, zaključci koje kvazistručnjaci, mediji i sledeći njih opšta javnost izvode, odudaraju od činjenica i premisa kao retko kad.
Pogledajmo sledeće jednostavne i poznate činjenice: Hipotekarno tržište, koje je u srcu ove finansijske krize, je jako regulisano tržište. Za polovinu svih hipotekarnih kredita odgovorne su državne firme, Fannie i Freddie. Obimna regulacija je, naročito u poslednjih desetak godina, uključivala i zahtevanje od banaka da odobravaju stambene kredite i onima sa slabijim kreditnim sposobnostima. Samo što su to političari tad zvali "affordable housing", a otkad je počela kriza zove se "subprime krediti".
Kako kriza na jednom ovakvom, preregulisanom i ustvari poludržavnom tržištu može biti dokaz u prilog daljeg državnog mešanja, a protiv slobodnog tržišta? Kada banke u Lihtenštajnu ili na Kajmanskim ostrvima počnu da propadaju, kada finansijski sistem u Hong Kongu počne da se urušava, tada ćemo moći da govorimo o krizi slobodnog tržišta. Za sada, teret dokaza je na regulatorima da pokažu da je tržište koje je propalo bilo slobodno. Ali umesto da u ofanzivi budu pristalice lesefera, u ofanzivi su regulatori.
Kao što je Milton Friedman govorio 1980-ih: Nisu mi jasni. Imali smo socijalizam i nije radio. Na drugoj strani imamo kapitalizam i radi. Na osnovu toga, oni zaključuju da nam u kapitalizmu treba još socijalizma.
