Keš za krntije

Po akademskim kredencijalima, Obama ima vrhunski ekonomski tim. Tu su sve sami profesori sa najprestižnijih univerziteta, a predvodi ih Larry Summers, ekonomista sa najboljim pedigreom na svetu (njegovi ujaci su Paul Samuelson i Kenneth Arrow, ne samo Nobelovci nego među najcitiranijim i akademski najuticajnijim ekonomistima 20. veka.) Kako se jednom takvom timu desilo da smisli nešto kao Keš za krntije, program otkupa i uništenja starih automobila, u zamenu za subvenciju za nove automobile? Možda nisu smislili ali su prećutno aminovali, što u tom slučaju više govori o njihovim karakterima nego znanju, ili bolje rečeno zdravom razumu.

Svejedno, program je završen i efekti su sada jasni. Odmah po završetku programa prodaja novih domaćih automobila je drastično opala, za u proseku 25%, što pokazuje da program nije doneo "oživljavanje proizvodnje", nego samo jednokratni porast. Potencijalni kupci su samo vremenski premestili odluke o kupovini i kupili novi automobil nešto ranije nego što su inače mislili, a stari dali na profitabilno uništenje.

Ekonomski neto efekat je čist gubitak. U osnovi programa je stara iluzija razbijenog prozora, ideja da razbijanje prozora ekonomski dobro, jer zapošljava stakloresca. Jeste dobro za stakloresca, ali je u celini neto negativno. Bogatstvo se ne može kreirati uništavanjem imovine.

Čak i ako se uzme u obzir pozitivan ekološki efekat, što je takođe bila ideja programa, on je zanemarljiv. Po jednom računanju ceo program donosi 0.2% uštede benzina godišnje. To je skoro duplo manje od količine benzina koji se potroši za jedan dan.

Ljudi iz Cato instituta su proglasili Cash for clunkers za najgluplji državni program ikada. Potrošeno je 3 milijarde dolara za nula ekonomskog i zanemarljiv ekološki efekat, a ovaj link lepo izlistava i sve ostale efekte. Wall Street Journal je nešto blaži i u uvodniku danas je ovo nazvao jednom od najglupjih ideja ikada.