Pages

02 August 2006

Happy Planet Index

Sa zakašnjenjem sam otkrio Happy Planet Index. Grupa poznata kao New Economics Foundation definisala je ovaj indeks kao proizvod indeksa životne satisfakcije (dobijenim na osnovu anketa) i očekivanog životnog veka, podeljen ekološkim efektom potrošnje prirodnih resursa:

HPI = (Life satisfaction x Life Expectancy) / Ecological Footprint

Jedina interesantna stvar kod ovog indeksa je što je dobio veliku pažnju i bio citiran u ozbiljnim medijima kao neko naučno utemeljeno merilo dobrobiti zemalja. Na sajtu indeksa se kaže da su autori hteli da nađu obuhvatnije merilo od prostih kvantitativnih pokazatelja kao što je GDP zemlje.

Ali kada se pogleda kako se izračunava, ovaj indeks je potpuno arbitraran. Iza njega je očigledno ideja o tzv. održivom razvoju – ograničavanju ekonomskog rasta brigom o potrošnji prirodnih resursa. Will Wilkinson sa Cato Instituta kaže da bi Cato isto tako mogao da pomnoži indeks životnog zadovoljstva stopom rasta GPD, i podeli procentom državne potrošnje, i to nazove recimo Happy World Index. I jedan I drugi indeks bi tako bili samo odraz respektivnih ideologija, nikakva objektivna merila.

Sami rezultati su dovoljno sumnjivi: najsrećnija zemlja po HPI su ostvra Vanuatu, a slede Kolumbija i Kostarika. Na dnu su Francuska (129. mesto), Australija (139), i očekivano SAD (150). Kad budem čuo za slučaj emigracije iz nesrećnih SAD u srećnu Kolumbiju poverovaću.

Pozorište

Za sada je sigurno da će se dobar deo para od prodaje i iz budžeta potrošiti na kulturu. B92: Za obnovu pozorišta širom Srbije iz Nacionalnog investicionog fonda biće izdvojeno oko 15 miliona evra.

Ali zašto? Država može opravdano da troši samo na javna dobra. To su dobra za koja se pretpostavlja da koriste svima, ali ih privatnici ne proizvode zbog problema isključivosti – oni koji ne plaćaju se ne mogu lako isključiti iz upotrebe. Nacionalna odbrana je javno dobro. Niko pojedinačno ne bi hteo da plaća za nju, ali bi svako hteo da ona ipak postoji. Zato što nije lako izuzeti od usluga nacionalne odbrane one koji neće da plate, plaćanje je prinudno, obavezno sa sve. Ali zašto bi se pozorište finansiralo iz prinudno prikupljenog novca? To nije samo ekonomski apsurdno; to je nemoralno.

Ekonomisti za „Blic“ šta sa 1,15 milijardi evra?

Infrastruktura i proizvodnja

"Direktor Instituta za tržišna istraživanja Miloje Kanjevac i profesor Beogradske bankarske akademije Dejan Erić slažu se da bi 1,15 milijardi evra od prodaje „Mobi 63“ najbolje bilo uložiti u jačanje infrastrukture.

Za državu, po mišljenju ekonomiste Saše Đogovića, najbolje bi bilo da novac uloži u izvozno orijentisane proizvodne programe.

Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede kaže da bi ona milijardu evra uložila u tri privredne oblasti:
- Prvo u jačanje proizvodnje preko razvoja malih i srednjih preduzeća, drugo u poljoprivredu, odnosno iskorišćavanje prirodnih resursa i u turizam .

Najbolje bi bilo da se tim novcem otpočne privatizacija penzionog fonda, smatra ekonomista Miroslav Prokopijević.

Ekonomista Stojan Stamenković izrazio je bojazan da će se značajan deo novca ipak preliti u potrošnju:
- U šta god da se investira, jedan deo ide i na plate zaposlenih. Dobra je vest da će biti više zaposlenih, ali je loša vest ako odgovor ne može da stigne dovoljno brzo i taj priliv novca izvrši pritisak na cene ili na izvoz ili na oboje."


Glasam za privatizaciju penzionog fonda.

Infrastruktura je takođe podnošljiv predlog.

Ali da li je moguće da ekonomisti misle da država treba ulagati u proizvodnju? Institut za tržišna istraživanja (Hamović & Đogović) zabraniti. Ili konačno obavestiti da je Lenjin posle kraće bolesti preminuo.