Pages

05 July 2011

Od Svetog Save ka Novaku Đokoviću

Prolog:
Sa ponosom i nadom da nije sve izgubljeno za Srbiju,
čitamo ovde u Australiji vesti vezane za Kusturicu,
Dodika, Novaka, Matiju Bećkovića...
Za vaše akcije spremni smo da novčano pomognemo
koliko i kako mogadnemo.

J. E, čitalac Politike



Saša je pomenuo u jednom komentaru na prethodni post o Đokoviću da je čitanost naglo skočila posle tog teksta, pa reko', daj da opet usijamo malo žice, ako je kojim slučajem čitanost u međuvremenu pala. :)

Šalu na stranu, razlog zašto se vraćam Đokoviću je jednostavan. Tvrdio sam u prethodnom postu da je Đokovićev sportski uspeh iskorišćen na jedan vrlo specifičan način od strane intelektualnih i medijskih elita Srbije. Evo šta je bila moja glavna teza:

Ja se jako bojim da cela ta neuroza da se o "Srbiji bolje misli u svetu", makar uz pomoć Novaka Đokovića, nema mnogo veze sa Srbijom i Srbima, nego opet sa politikom. Kao što priča o antirspkom haškom sudu nije tu da bi branila "Srbe", nego Miloševićevu politiku i njegov ratni projekat, tako i briga za sliku sveta o Srbiji nije briga za "Srbiju" nego za isti propali politički projekat.


I danas čitam tekst Đorđa Vukadinovića koji pokazuje crno na belo, schwartz auf weiss, koliko je vaš komentator, dragi čitaoci, bio beznadežno u pravu. Iako Vukadinović ne daje mnogo na priču o popravljanju imidža Srbije (naprotiv), jednačina o kojoj sam ja pričao: Srbi i Srbija jednako Sloba, Voja, Ratko, Dobrica i Matija prosto je bolno očigledna.

Osim uobičajenih litanija o Noletu koji vraća Srbljima nacionalni ponos, koji ceni i razume "srpsku duhovnost i tradiciju" i sličnih kritičkih filozofema, Vukadinovićeva specifična teza je da našeg Noleta zapadnjaci mrze. I to zato što je naš, tj srpski, a nas mrze zato što su bezobrazni. Ali "eve im ga" - Noletu ne mogu ništa jer je najbolji, i tako i mi svi ostali treba da budemo najbolji i da nam ne mogu ništa, a ne da se opravdavamo, izvinjavamo zbog Slobe i Ratka, i slično, što je bespredmento, jer su ovi bezobrazni i neće prestati da nas mrze (možda nam i zavide jer smo lepši ,viši i plavlji, i jeli smo zlatnim kašikama u 13 veku, ali to autor na sreću ne elaborira):

Дакле, пошто је Ноле готово беспрекоран (искрено говорећи, мени једино није симпатично оно стењање, али времена су се променила и то – изузев Федерера – сада упражњавају практично сви водећи тенисери), очито је да највећи део анимозитета са којим се Ђоковић суочава долази из негативног односа не према њему лично, него према његовом пореклу и земљи из које потиче. И које се не одриче.


Poslednja, kratka rečenica je ovde ključna. Nole se ne odriče svoje zemlje. Uprkos mržnji kojoj je izložen zbog nje. Zastanimo malo kod te propozicije. Da li ste se nekad zapitali - kako se to čovek "odriče svoje zemlje"? Šta to neko treba da uradi pa da bi objektivni posmatrač, tj Vukadinović, rekao da se dotični "odrekao" svoje zemlje? Prva asocijacija koja se barem meni nameće je - da ode u inostranstvo da tamo živi, recimo zbog nižih poreza. Vukadinović, kao socijalno odgovorni analitičar i osvedočeni neprijatelj divljeg kapitalizma i borac za "socijalnu pravdu" bi svakako morao imati razumevanja za takav argument - kakav je to patriota-bogataš koji odlazi u Monako da sakrije svoje dukate od sirotinje i poreskog egzekutora u Srbiji? Lako mogu da zamislim Vukadinovića kako piše čitav esej o sveopštoj vladavini neoliberalnog duha i pohlepe u Srbiji posle 5 oktobra, koji su "proželi sve pore društvenog života", pa eto nisu zaobišli čak ni našeg Noleta. Ali, avaj, kao što vidimo, ništa od toga - "Nole" je zaključan u srcu a ključ je izgubljen i ne može se naći, a kamoli da bi bilo moguće da se dotični odrekao Srbije životom u Monaku. Daleko bilo.

Ok, možda život u inostranstvu nije odricanje od Srbije, ali bi recimo odricanje od srpskog državljanstva i pasoša i/ili prihvatanje stranog mogli da budu. Nole drži srpski pasoš i igra za Davis kup reprezentaciju, pa je time dobar patriota. Možda je tu caka? Ali, ne verujem ni da je ovo ključ, jer ako jeste, onda bi i takvi kvalitetni srpski rodoljubi poput Srđe Trifkovića i Obrada Kesića morali da budu proglašeni za odrode i izrode jer imaju strane, pa još, Bože mi oprosti što psujem, američke, pasoše. Nešto mi govori da Vukadinović ne bi bio spreman da ovu dvojicu uglednih nacionalnih radnika baci među izdajnike, pa sledstveno sumnjam da bi onda i Noleta, čak i kad bi ovaj postao de jure Amerikanac. S druge strane, siguran sam da Vukadinović misli da su se mnogi koji imaju srpske pasoše i žive u Srbiji odrekli ove odavno, pretpostavljam na čelu sa zloglasnom Drugom Srbijom, "misionarima" i sličnima. Tako da je ovo irelevantno, ni državljanstva ni pasoši nam nisu od velike pomoći.

Ali, ako nije ni ovo, šta bi moglo da bude? Da pustimo mašti na volju - Nole bi, recimo, mogao da kaže da nije Srbin, da mrzi Srbiju i odriče je se. Ali, to je potpuno suludo. Niko, ili skoro niko, to ne bi nikada rekao. To ni najgori izdajnici i "evro-unijati" iz Druge Srbije ne čine. To bi bio neki vrlo radikalan i neubičajen, i nadasve malo verovatan, čin. A opet, Vukadinović insinuira da je Noletovo neodricanje jedan stvaran, hrabar i netrivijalan čin, odolevanje nekom sasvim realnom i svakodnevnom iskušenju i mogućnosti, nešto na čemu bi mu trebalo čestitati i podržati; oni mrze njega jer je iz zemlje iz koje je, a on je se ipak ne odriče. Hm, misterija, zar ne, šta bi to tako strašno Nole mogao da uradi na odricanju od Srbije, a nije? Na kakvom je on to iskušenju?

Dozvolite da improvizujem malo i da vam dam jedan ad hoc ali relativno tačan primer. Verujem da bi se Nole "ispisao iz Srba", tj "odrekao svoje zemlje" ako bi recimo javno, negde na televiziji, ili u novinama, rekao nešto poput sledećeg:

Izručenje ratnog zločinca Ratka Mladića Hagu je ispravan korak kojim se uspostavlja pravda prema njegovim žrtvama a moja zemlja suočava sa odgovornošću za ratne zločine 1990ih.


Mislim da bi se "naš Nole", ponos, dika i veliki poznavalac "srpske tradicije i duhovnosti" obnoć premetnnuo u skota, kretena, odroda, slugu Iluminata i Vatikana, a nadasve, odrekao bi se "Srbije". Ili recimo - mogao bi da odbije orden Svetog Save, ili da kaže nešto protivu Nemanje Kusturice ili Matije Bećkovića i njihovog političkog projekta. Možda da se slika sa Sonjom Biserko ili javno donira neke pare "Peščaniku". Šta mislite koliko bi opstao kao nacionalna ikona takav "Nole"? Tačno, pet sekundi. Ne bi se majci onda izvukao ni sa svojim Monakom, svojim parama koje ne da srpskoj sirotinji i nejači, i da ne nabrajam.

Mislim da Vukadinović ima upravo ovo u vidu. Srbije se ne odričeš i iz Srba ne ispisuješ ni odlaskom iz nje, ni menjanjem pasoša niti državljanstva, niti ičim takvim, nego određenim političkim stavom. Što kažu - kretanjem izvan dominantnog, oficijalnog političkog diskursa i standarda "pristojnog" ponašanja U NINu, Francuskoj 7, NSPM, RTSu i ostalim nacionalnim institucijama kulture. Dakle, ne pominji Mladića u negativnom kontekstu, druži se sa Jeremićem, Kusturicom, primaj orden Svetog Save, oblači onu idiotsku majicu sa srpskom zastavom i ćiriličkim natpisom "šampioni" (dakle, ne ja, Novak Đoković šampion, nego mi Srbi šampioni) itd. Ako Nole ikad pređe crtu i kaže nešto ružno o "nama Srbima" (čitaj nacističkom, genocidnom programu i politici 1990ih i njenim intelektualnnim lučonošama) gotov je. Pa makar osvojio i petnaest Vimbldona.

Onaj smehotresni "prolog" koji sam citirao na početku - čitalac Politike koji stavlja u isti koš Dodika, Bećkovića, "Noleta" i Nemanju Kusturicu kao jedine nade Srbije, pravi je manifest srpske političke misli, tj jezgrovito, istinito i elegantno izricanje shvatanja koja Vukadinović i ostali analitičari i intelektualci formulišu samo malo zakukuljenije. Podsetilo me je i na izjavu neke iste takve komične figure pune priča o "istinskoj duhovnosti" iz Bosne, koja je izjavila kako će Bošnjaci opstati (zapazite kako je "narod" kod nacista uvek na rubu opstanka) "samo sa Kuranom u desnoj i sevdalinkom u lijevoj ruci". Tako i mi Srblji opstajemo samo sa Svetim Savom u desnoj i Novakom Đokovićem u levoj ruci. I možda sa Teslom kao "duhovnom sponom" među njima.

Ko koga drži u šaci?

Često se naglašava da Rusija drži Evropu u šaci zbog energenata. Međutim, da li je baš tako?

Pogledajte strukturu ruskog izvoza (link na ruski Zavod za statistiku) - pune dve trećine izvoza je izvoz "mineralnih proizvoda". Pogledajte strukturu prihodne strane ruskog federalnog budžeta - prošle godine je 45% prihoda dolazilo od taksi i poreza na naftu i gas.

Suština je da koliko god Evropa ne može bez kupovine ruskih energenata, toliko ni Rusija ne može bez prodaje energenata. 

Otimači izgubljenog blaga

U Indiji su pronašli blago u jednom manastiru, koje izgleda da vredi preko 20 mlrd dolara (naravno, nisam poverovao Pressu, cifra deluje nerealno, ali i svetski mediji tako prenose). Iz članka u Pressu:


Kao što su predvideli mediji u Indiji, već je počela veoma oštra debata o tome šta da se radi sa nalazom u zemlji u kojoj 450 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva. Verske vođe hinduista smatraju da blago treba da bude uloženo u aktivnosti hrama, što mnogi intelektualci smatraju „sumanutim", kako se izrazio jedan kolumnista, i umesto toga predlažu da se novac uloži u javno dobro. Pominje se i činjenica da je dosadašnji nalaz vredniji od godišnjeg prosvetnog budžeta Indije. Na strani potonjih je i bivši sudija vrhovnog suda Krišna Ijer, koji je obećao da će sav svoj zamašni autoritet uložiti u lobiranje da se blago usmeri tamo gde je, prema njegovom mišljenju, najpotrebnije.

Šta decentralizovati?

Vodi se ovih dana rasprava o decentralizaciji. Kaže Saša " Nigde ni govora o istinskoj decentralizaciji koja podrazumeva vraćanje ovlašćenja", pa rekoh da probam da dam svoj doprinos. Dakle, pitanje je - šta bi to Republika mogla da prenese na opštine? (Zanemarujem sada pitanje da li država uopšte, na bilo kom nivou, treba nečim da se bavi.)

Hajde prvo da vidimo šta uopšte opštine danas rade. Prvo i osnovno, bave se građevinskim dozvolama. Dakle, imaju skoro potpunu kontrolu nad time gde šta može da se gradi. Drugo, bave se komunalnim delatnostima (voda, kanalizacija, daljinsko grejanje, gradski prevoz, groblja, pijace...), uključujući i održavanje ulica i lokalnih puteva, obično preko komunalnih preduzeća. Opštine se takođe bave predškolskim obrazovanjem, a i finansiraju održavanje školskih i zdravstvenih objekata. Ima tu i drugih stvari - neke mere socijalne zaštite, poput jednokratne pomoći i narodnih kuhinja, zatim promocija turizma, poljoprivrede, finansiranje nekih sportskih i kulturnih događaja i institucija itd.

Dobro, šta bi onda opštine mogle još da rade?

1. Decentralizacija policije i pravosuđa - moguće bi bilo (mada ja uopšte nisam ubeđen da bi to bilo dobro), da policija bude u nadležnosti opštine, odnosno da lokalnog šefa policije ("šerifa") ne postavlja ministar unutrašnjih poslova, već gradonačelnik. Tako postavljena policija bi se bavila samo određenim krivičnim delima i prekršajima (šta znam, klasične pljačke, krađe, tuče, "obična" ubistva), a druga krivična dela bi bila u nadležnosti ministarstva (organizovani kriminal, korupcija itd), kako bi se izbegla situacija da šef policije treba da hapsi svog šefa, gradonačelnika, zbog korupcije. Znači, ta republička policija bi bila nešto poput našeg FBI. Saobraćajnu policiju bih zadržao na republičkom nivou, prosto imam utisak da bi se lokalna saobraćajna policija pretvorila u reketiranje vozila sa tablicama drugih gradova. Verovatno bi onda trebalo nešto uraditi i sa Tužilaštvom, možda i sa sudovima (ne znam, da se "opštinski" prekršaji i krivična dela procesuiraju u "opštinskim" sudovima), ali se u to stvarno ne razumem dovoljno.

2. Odlučivanje o mreži škola i finansiranje prosvete. Načelno posmatrano, stvari je moguće postaviti manje ili više radikalno. Radikalniji pristup bi podrazumevao finansiranje osnovnih i srednjih škola isključivo iz lokalnih poreza, dok bi manje radikalan pristup podrazumevao "per student" transfere opštini iz republičkog budžeta, a onda bi posao opštine bio da sa tim parama uradi najviše što može. Dakle, ideja je da će opštine moći bolje nego Ministarstvo prosvete da racionalizuju školsku mrežu, da zatvore škole koje su nepotrebne, da izgrade škole koje su neophodne i da organizuju prevoz đaka tamo gde to ima smisla. Takođe, obrazovanje bi postalo onda predmet lokalne politike, direktore škola bi postavljao gradonačelnik i za to snosio političku odgovornost na lokalnim izborima. Što se školskih programa tiče, verovatno bi imalo logike da se time i dalje bavi Ministarstvo.

3. Zdravstvo. Teško mi je da zamislim sistem u kojem se zdravstvo u Srbiji finansira iz lokalnih poreza, pa tako mogu samo da razmotrim sistem u kojem se zdravstvo finansira iz budžeta (Fonda RZZO), ali opština ima veću ulogu u samom rukovođenju bolnicama/domovima zdravlja. Dakle, moguće bi bilo da sve medicinske ustanove (ili možda ne baš sve, recimo samo one koje pružaju primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu) postanu opštinske, a da se finansiraju iz Fonda u skladu sa unapred definisanim cenovnikom usluga. Ideja je da kadrovska politika u zdravstvu, kao i sam kvalitet zdravstvenih usluga postanu pitanja opštinske politike. Ima neke logike, a kako bi funkcionisalo u praksi, bog će ga znati....

4. Aktivne mere zapošljavanja i socijalna politika. Suštinski, Nacionalna služba za zapošljavanje bi mogla da prestane da postoji, a da umesto nje svaka opština (koja to želi) oformi svoju službu i finansira svoje programe zapošljavanja/ekonomskog razvoja. Isplatu naknade za nezaposlenost (pasivna mera) bi mogao da radi neko drugi, recimo Fond PIO. Takođe, druge mere socijalne politike bi mogle da se decentralizuju, mada je dosta toga i sada na lokalnom nivou (šta znam, dnevni boravci za decu sa posebnim potrebama, pomoć u kući starim osobama itd), a finansiranje socijale verovatno mora da ostane na republičkom budžetu.

5. Što se javnih preduzeća tiče, nisam siguran. Aerodrom Beograd bi svakako mogao da postane beogradsko javno preduzeće, ali ne vidim šta bi to promenilo. Za ostala javna preduzeća verovatno ima smisla da ostanu jedinstvena, ili ako se veće dele, da to ne bude na opštinskoj osnovi.

6. Što se puteva tiče, koliko sam ja čuo, pripremljena je nova kategorizacija, koja dobar deo putne mreže treba da prebaci na "lokal", odnosno smanjiće se mreža puteva koji se smatraju "nacionalnim" i za čije održavanje su nadležni Putevi Srbije.

Ostaju stvari koje je praktično nemoguće ili besmisleno decentralizovati (penzije, vojska, poljoprivreda, spoljni poslovi itd).

Dobro, kako sve to finansirati?

Meni se čini da je sadašnji sistem u suštini dobar. Iole razvijene opštine se dominantno finansiraju iz sopstvenih prihoda (bilo izvornih, bilo ustupljenih) - dakle kroz učešće u porezu na dohodak, zatim porez na imovinu i lokalne takse i naknade. Siromašne opštine se dominantno finansiraju iz transfera i tu nedavno usvojene izmene zakona koje je predložio URS neće ništa bitno da promene - promeniće se struktura prihoda, nabolje, ako mene pitate.

Opštine i sada imaju veliku slobodu u vođenju poreske politike kod poreza na imovinu, kao i kod utvrđivanja taksi i naknada. Lično mislim da im tu slobodu treba ograničiti kada se radi o taksi i naknadama, jer se to često svodi na klasično reketiranje, a firme nemaju kome da se žale. Dakle, mislim da treba utvrditi zajediničke kriterijume na nivou Republike, a opštinama ostaviti da utvruđuju iznos i naplaćuju potraživanje. U suštini, jedino ostaje pitanje poreza na dohodak - da li opštinama treba dati mogućnost da određuju iznos poreske stope? Argument za "Da" je jak - poreska konkurencija, ali problem sa time je u sistemu transfera koji direktno podriva tu istu konkurenciju.

Ako se ide na dalju decentralizaciju u smislu u kojem sam malo pre pisao (policija, prosveta, zdravstvo, socijala...), mora se naći mehanizam da se novac koji sada ide u centralni budžet prebaci opštinama. Kod prosvete postoje dve mogućnosti - per student transferi ili lokalno finansiranje. Meni je teško da vidim koji bi izvor lokalnog finansiranja bio dovoljno "izdašan" za tako nešto. Republici su ostali PDV, akcize, carine i porez na dobit, a sva tri prihoda je praktično nemoguće (ili je besmisleno i preskupo) dati opštinama na administriranje i naplatu. To znači da su per student transferi realnije rešenje. Što se zdravstva tiče, tu pretpostavljam da ostaje sistem sa Fondom RZZO, samo bi suštinski zdravstvene ustanove prešle u nadležnost opštine.

Ima neko nešto da doda/oduzme?