Jasno je bilo da se zahtevi novinara za posebnim tretmanom i zaštitom neće završiti samo zahtevom za službenim statusom. Službeni status se ipak ne maže na hleb.
Zato predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine traži beneficirani radni staž za novinare, odnosno traži da im se godina rada računa kao dve. Dakle, da odu u penziju sa 45 godina.
Citat: "Ako se nadležni već toliko hvale svojom brigom za novinare i našu profesiju, neka sada pokažu i konkretnu naklonost kroz konkretnu pomoć."
Da sam novinar, bilo bi me sramota.
31 July 2008
Obavezno osiguranje
Kategorija:
Regulacija
Andrej Kocič, predsednik uprave grupe Triglav, osiguravajuće kompanije, se žali na konkurenciju u Srbiji. Izgleda da mu smeta što neko nudi jeftinije osiguranje automobila: "Važno je da nema dampinga, da se ne ide ispod cene koja je dugoročno neizdrživa." Naravno poziva državu u pomoć. Traži bolju kontrolu od strane NBS - izgleda da je uvek neko drugi kriv. Pored toga mu smeta što ne postoji obavezno osiguranje imovine, ali taj se zakon bar očekuje uskoro. Super.
Šta se desilo sa individualnom odgovornošću? Evo kako je jedan farmer sa američkog srednjeg zapada prokomentarisao poplavu koja mu je uništila imovinu: We’ve always lived our life that we’re responsible for our own choices, our own destiny. And we chose not to carry the flood insurance. That was our responsibility. …[O]f course, we are going to need help, but do I expect it? No. We’ll start over. That’s all I know right now.
Šta se desilo sa individualnom odgovornošću? Evo kako je jedan farmer sa američkog srednjeg zapada prokomentarisao poplavu koja mu je uništila imovinu: We’ve always lived our life that we’re responsible for our own choices, our own destiny. And we chose not to carry the flood insurance. That was our responsibility. …[O]f course, we are going to need help, but do I expect it? No. We’ll start over. That’s all I know right now.
30 July 2008
Austrijska škola i mejnstrim
Kategorija:
Teorija
Branko Milanović na primeru izbora između rada i slobodnog vremena opisuje suštinu neoklasične ekonomije:
"Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка."
Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.
Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?
Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.
Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.
Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.
Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.
"Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка."
Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.
Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?
Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.
Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.
Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.
Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.
That's all folks!
Kategorija:
Regulacija
Cekić i Vasić su smenjeni sa čela Radiodifuzne agencije odakle su godinama maltretirali medije i građane Srbije. O incidentu zbog kojeg su smenjeni smo već pisali početkom jula. Ispravna odluka. Sledeći korak bi trebalo da bude ukidanje ovlašćenja RRA koja im dozvoljavaju da praktično vode uređivačku politiku svih medija u Srbiji. Naravno, privatizovanje RTS bi bilo posebno korisno.
Šta treba da brine ekonomiste
Kategorija:
Ekologija
Pre više godina smo Slaviša i ja vodili jednu polemiku na Katalaksiji o Ronaldu Kouzu i njegovoj znamenitoj teoremi. (ovde, ovde, ovde i ovde)
Jedna od stvari koje je Slaviša tu pomenuo je dvojnost između "ekonomske" i "vrednosne" kritike Kjoto protokola - može se ukazivati na ekonomske štete od tog Protokola, negativne efekte na ekonomski rast, neefektivnost u smislu uticaja na klimu itd, ali s druge strane i na moralni ili vrednosni status promena koje takve politike nameću, pri čemu je on prevashodno insistirao na ovom tehničkom apsektu. To je tzv. cost-benefit analiza koja je poznata u ekonomskoj teoriji (naravno, povod za tu njegovu generalizaciju je bio spor oko cost-benefit analize kao metoda odlučivanja u slučaju sporova o vlasničkim prava u kontekstu Kouzove teoreme). Moja bojazan je bila opštijeg karaktera - iako sam se slagao i sad se slažem da je ekonomska i ekološka štetnost Kjoto prorokola vrlo važna stvar, na duži rok nije presudno da li bi Kjoto protokol imao negativne efekte po svetsku ekonomiju, a bez vidljivih pozitivnih efekata po klimu (što je danas opšteprihvaćena stvar), već kakav tip institucionalnih i političkih promena zahteva njegova primena; uvođenje jedne vrste centralnog planiranja, arbitrarna procena kolike treba da budu emisije CO2, što podrazumeva promenu tipa društva u kome živimo. Na stranu ogromna korupcija i rent-seeking koji bujaju u trouglu vlada-industrijski lobiji-NGOi, vladi se daju ingerencije da kontroliše i reguliše potrošnju energije i time zapravo ekonomski sistem polako prevodi iz tržišne privrede u režim kontrolisane, planske privrede. Pri svemu tome Kjoto protokol je uzet samo kao cinični izgovor za formiranje globalne nadnacionalne vladavine. Francuski predednik Žak Širak je rekao kako je "Kjoto protokol samo prvi korak kao uspostavi globalne vladavine i da ga treba primeniti i ako ne postoji naučna osnova za njega". Sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband rekao je da "klimatske promene pružaju novi osnov za širenje EU, i da je odnos između EU i klimatskih promena odnos između agenta koji traga za idealom za koji će se boriti i ideala koji čeka nekog da ga sprovede u delo". Jasno je da političarima i birokratima Kjoto protokol i takozvane klimatske promene služe samo kao alibi za ono što oni inače žele da urade iz drugih razloga: da uvedu svetsku vladu, globalnu regulaciju ekonomije ili dalji proces centralizacije EU (ili najčešće sve te stvari zajedno kao deo jedinstvenog projekta).
Međutim, nisu samo promene političko-ekonomskog sistema nužna posledica ambicije da se kontroliše emisija CO2. "Promene u načinu života" su jedna od stvari koje takođe postaju stvarnost, i to ne kao privatna kampanja neke grupe već kao državna politika. IPCC u svom poslednjem izveštaju promenu životnog stila u pravcu manje potrošnje energije smatra jednim od načina izlaska na kraj sa klimatskim promenama, a skoro sve ekološke organizacije ultimativno zahtevaju siromaštvo i skromnost kao uslov "spasenja planete".
Kad pogledate ove dalekosežne socijalne i političke promene koje se nameću pod izgovorom borbe s klimatskim promenama, a zapravo iz razloga koji su mnogo stariji - mržnje prema kapitalizmu i slobodnom tržištu i želje da se oni zamene državnom kontrolom naših života - postaje jasno i da ekonomska cost-benefit analiza ima vrlo ogranično dejstvo u oblikovanju javne politike. Nije reč o borbi sa ekonomsko prosvećivanje masa i donosilaca odluka, već o borbi sa opasnim i destruktivnim idejama koje se promovišu pod krinkom humanizma i spasavanja planete. A to je mnogo teža i neizvesnija borba. Ekonomija kao nauka sve više gravitira ka političkoj, pravnoj pa i filozofskoj analizi društva, posebno ona koja se bavi analizom funkcuionisanja tržišta - realni svet a ne cost-benefit matematički modeli pružaju najbolje objašnjenje zašto kapitalistički sistem funkcioniše,a li i opasnost po taj sistem ne potiče usled nerazumevanja detalja tehničkih argumenata u prilog tržištu, već iz atavističkog moralnog protesta proiv individualizma. To su najboji ekonomisti poput Hajeka, Bjukenena ili Pejovića odavno shvatili.
Jedna od stvari koje je Slaviša tu pomenuo je dvojnost između "ekonomske" i "vrednosne" kritike Kjoto protokola - može se ukazivati na ekonomske štete od tog Protokola, negativne efekte na ekonomski rast, neefektivnost u smislu uticaja na klimu itd, ali s druge strane i na moralni ili vrednosni status promena koje takve politike nameću, pri čemu je on prevashodno insistirao na ovom tehničkom apsektu. To je tzv. cost-benefit analiza koja je poznata u ekonomskoj teoriji (naravno, povod za tu njegovu generalizaciju je bio spor oko cost-benefit analize kao metoda odlučivanja u slučaju sporova o vlasničkim prava u kontekstu Kouzove teoreme). Moja bojazan je bila opštijeg karaktera - iako sam se slagao i sad se slažem da je ekonomska i ekološka štetnost Kjoto prorokola vrlo važna stvar, na duži rok nije presudno da li bi Kjoto protokol imao negativne efekte po svetsku ekonomiju, a bez vidljivih pozitivnih efekata po klimu (što je danas opšteprihvaćena stvar), već kakav tip institucionalnih i političkih promena zahteva njegova primena; uvođenje jedne vrste centralnog planiranja, arbitrarna procena kolike treba da budu emisije CO2, što podrazumeva promenu tipa društva u kome živimo. Na stranu ogromna korupcija i rent-seeking koji bujaju u trouglu vlada-industrijski lobiji-NGOi, vladi se daju ingerencije da kontroliše i reguliše potrošnju energije i time zapravo ekonomski sistem polako prevodi iz tržišne privrede u režim kontrolisane, planske privrede. Pri svemu tome Kjoto protokol je uzet samo kao cinični izgovor za formiranje globalne nadnacionalne vladavine. Francuski predednik Žak Širak je rekao kako je "Kjoto protokol samo prvi korak kao uspostavi globalne vladavine i da ga treba primeniti i ako ne postoji naučna osnova za njega". Sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband rekao je da "klimatske promene pružaju novi osnov za širenje EU, i da je odnos između EU i klimatskih promena odnos između agenta koji traga za idealom za koji će se boriti i ideala koji čeka nekog da ga sprovede u delo". Jasno je da političarima i birokratima Kjoto protokol i takozvane klimatske promene služe samo kao alibi za ono što oni inače žele da urade iz drugih razloga: da uvedu svetsku vladu, globalnu regulaciju ekonomije ili dalji proces centralizacije EU (ili najčešće sve te stvari zajedno kao deo jedinstvenog projekta).
Međutim, nisu samo promene političko-ekonomskog sistema nužna posledica ambicije da se kontroliše emisija CO2. "Promene u načinu života" su jedna od stvari koje takođe postaju stvarnost, i to ne kao privatna kampanja neke grupe već kao državna politika. IPCC u svom poslednjem izveštaju promenu životnog stila u pravcu manje potrošnje energije smatra jednim od načina izlaska na kraj sa klimatskim promenama, a skoro sve ekološke organizacije ultimativno zahtevaju siromaštvo i skromnost kao uslov "spasenja planete".
Kad pogledate ove dalekosežne socijalne i političke promene koje se nameću pod izgovorom borbe s klimatskim promenama, a zapravo iz razloga koji su mnogo stariji - mržnje prema kapitalizmu i slobodnom tržištu i želje da se oni zamene državnom kontrolom naših života - postaje jasno i da ekonomska cost-benefit analiza ima vrlo ogranično dejstvo u oblikovanju javne politike. Nije reč o borbi sa ekonomsko prosvećivanje masa i donosilaca odluka, već o borbi sa opasnim i destruktivnim idejama koje se promovišu pod krinkom humanizma i spasavanja planete. A to je mnogo teža i neizvesnija borba. Ekonomija kao nauka sve više gravitira ka političkoj, pravnoj pa i filozofskoj analizi društva, posebno ona koja se bavi analizom funkcuionisanja tržišta - realni svet a ne cost-benefit matematički modeli pružaju najbolje objašnjenje zašto kapitalistički sistem funkcioniše,a li i opasnost po taj sistem ne potiče usled nerazumevanja detalja tehničkih argumenata u prilog tržištu, već iz atavističkog moralnog protesta proiv individualizma. To su najboji ekonomisti poput Hajeka, Bjukenena ili Pejovića odavno shvatili.
29 July 2008
Seoska idila
Kategorija:
Poljoprivreda
Politika je ponovo otvorila temu o napuštanju sela -- jednoj od stvari za koje se novinari i država tradicionalno slažu da je veliki problem. Nije mi jasno zašto, jer mislim da je proces napuštanja neperspektivnih sela odlična stvar. Evo starog posta o tome da smanjenje seoskog stanovništva nema nikakve veze sa razvojom poljoprivrede. Uzročnost je čak suprotna. Poljoprivreda napreduje uvođenjem nove tehnologije, a ne povećanjem broja radnih sati na suncu.
Ova zabrinutost za srpsko selo mi liči na zabrinutost antiglobalista što se afrička plemena ili južnoamerički starosedeoci odriču tradicionalne nošnje, hrane i običaja i dozvoljavaju da ih zapadna kultura "iskvari". Ali ovim ciničnim posmatračima je ustvari najvažnije sopstveno uživanje u posmatranju primitivnh kultura, dok im ne pada na pamet da ti ljudi prihvataju delove zapadne civilizacije upravo zato što im to poboljšava kvalitet života. Od medicine, preko tehnologije, uključivanja u svetsku podelu rada, do mobilnih telefona i koka-kole.
Slično je i sa selom. Ljudi napuštaju nerazvijena područja i odlaze u veća i razvijenija ako hoće da se bave poljoprivredom, ili u gradove ako hoće da se bave nečim drugim. Tako planinska sela nestaju, jer i treba da nestanu. To je proces kreativne destrikcije. Gradovi na drugoj strani rastu. Ali država, uključujući SANU i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku misli da je to problem i sada je u akciji sprečavanja ovog prirodnog, korisnog i neminovnog procesa. Ministarstvo je u akciji subvencionisanja ljudi da, protivno svojoj volji i dugoročnim interesima svoje dece, nastave da žive u planinskim selima.
Ova zabrinutost za srpsko selo mi liči na zabrinutost antiglobalista što se afrička plemena ili južnoamerički starosedeoci odriču tradicionalne nošnje, hrane i običaja i dozvoljavaju da ih zapadna kultura "iskvari". Ali ovim ciničnim posmatračima je ustvari najvažnije sopstveno uživanje u posmatranju primitivnh kultura, dok im ne pada na pamet da ti ljudi prihvataju delove zapadne civilizacije upravo zato što im to poboljšava kvalitet života. Od medicine, preko tehnologije, uključivanja u svetsku podelu rada, do mobilnih telefona i koka-kole.
Slično je i sa selom. Ljudi napuštaju nerazvijena područja i odlaze u veća i razvijenija ako hoće da se bave poljoprivredom, ili u gradove ako hoće da se bave nečim drugim. Tako planinska sela nestaju, jer i treba da nestanu. To je proces kreativne destrikcije. Gradovi na drugoj strani rastu. Ali država, uključujući SANU i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku misli da je to problem i sada je u akciji sprečavanja ovog prirodnog, korisnog i neminovnog procesa. Ministarstvo je u akciji subvencionisanja ljudi da, protivno svojoj volji i dugoročnim interesima svoje dece, nastave da žive u planinskim selima.
Naši novinari
Blic - "gorivo treba da pojeftini oko 4%"
B92 - "Ministarstvo energetike predlaže korekciju cena naftnih derivata, čime bi gorivo trebalo da pojeftini za oko 4 odsto"
Novosti - "Gorivo u Srbiji trebalo bi da pojeftini za oko četiri odsto"
Zaista predloženo pojeftinjenje iznosi oko 2.5% za benzin i oko 3% za različite dizele. Prvo pitanje je - otkud im 4%? Drugo pitanje je - kako su svi napravili baš istu grešku u proračunu?
Odgovor je verovatno da je neko iz Vlade rekao da će gorivo da pojeftini 4%, a novinari su to preneli ne razmišljajući - "Ako gorivo pojeftini za manje od 3 dinara, a cena je negde oko 100 dinara, kako to može da bude 4%?".
B92 - "Ministarstvo energetike predlaže korekciju cena naftnih derivata, čime bi gorivo trebalo da pojeftini za oko 4 odsto"
Novosti - "Gorivo u Srbiji trebalo bi da pojeftini za oko četiri odsto"
Zaista predloženo pojeftinjenje iznosi oko 2.5% za benzin i oko 3% za različite dizele. Prvo pitanje je - otkud im 4%? Drugo pitanje je - kako su svi napravili baš istu grešku u proračunu?
Odgovor je verovatno da je neko iz Vlade rekao da će gorivo da pojeftini 4%, a novinari su to preneli ne razmišljajući - "Ako gorivo pojeftini za manje od 3 dinara, a cena je negde oko 100 dinara, kako to može da bude 4%?".
28 July 2008
Tehnički uslovi za prisluškivanje
Kategorija:
Lične slobode,
Regulacija
Digla se prilična frka oko novih "Tehničkih uslova" koje je doneo RATEL, a kojima se, između ostalog, nalaže internet provajderima da omoguće državnim organima monitoring internet saobraćaja, presretanje elektronske pošte sa atačmentima, čak i presretanje VOIP saobraćaja.
O aspektu zaštite privatnosti, piše Tibor Jona. Tu moram nešto da prokomentarišem - ne treba kriviti RATEL. Svi bitni elementi ovih Uslova se nalaze u Zakonu o telekomunikacijama (član 55.), kojim je zaista predviđeno da internet provajderi, o svom trošku, moraju da obezbede uslove državnim organima za "monitoring saobraćaja". Kao i mnogo puta do sada, Zakon je retko ko čitao, a ljudi se bune tek kada zakon počne da se primenjuje. A zakon je, podsećanja radi, donet još 24. aprila 2003. godine.
Pitanje je da li je RATEL mogao da, u skladu sa ovim zakonom, drugačije formuliše same Uslove. Meni se čini da nije. Tiboru i mnogim ljudima smeta to što će BIA moći da kada god hoće "prisluškuje Internet" i da te informacije prodaje. Toga je i mene naravno strah, ali ja mislim da RATEL nije ni mogao da svojim Uslovima definiše pod kojim uslovima će BIA da vrši prisluškivanje. Time RATEL prosto ne može da se bavi.
Dobro, koga onda kriviti? Ne znam, možda onoga ko je tada, kao nadležni ministar za telekomunikacije, koordinirao rad na izradi Zakona o telekomunikacijama.
PS. Da li možete da poverujete da i dalje postoji sajt Saveznog ministarstva za telekomunikacije, koje je ukinuto pre više od 5 godina?
O aspektu zaštite privatnosti, piše Tibor Jona. Tu moram nešto da prokomentarišem - ne treba kriviti RATEL. Svi bitni elementi ovih Uslova se nalaze u Zakonu o telekomunikacijama (član 55.), kojim je zaista predviđeno da internet provajderi, o svom trošku, moraju da obezbede uslove državnim organima za "monitoring saobraćaja". Kao i mnogo puta do sada, Zakon je retko ko čitao, a ljudi se bune tek kada zakon počne da se primenjuje. A zakon je, podsećanja radi, donet još 24. aprila 2003. godine.
Pitanje je da li je RATEL mogao da, u skladu sa ovim zakonom, drugačije formuliše same Uslove. Meni se čini da nije. Tiboru i mnogim ljudima smeta to što će BIA moći da kada god hoće "prisluškuje Internet" i da te informacije prodaje. Toga je i mene naravno strah, ali ja mislim da RATEL nije ni mogao da svojim Uslovima definiše pod kojim uslovima će BIA da vrši prisluškivanje. Time RATEL prosto ne može da se bavi.
Dobro, koga onda kriviti? Ne znam, možda onoga ko je tada, kao nadležni ministar za telekomunikacije, koordinirao rad na izradi Zakona o telekomunikacijama.
PS. Da li možete da poverujete da i dalje postoji sajt Saveznog ministarstva za telekomunikacije, koje je ukinuto pre više od 5 godina?
Nacionalizacija
Kategorija:
Regulacija
Miša Brkić ima lep tekst o nacionalizaciji imovine preduzeća iz bivših republika SFRJ. Cela priča je prošla prilično nezapaženo ili je bar ja nisam ispratio. Da li neko zna više detalja?
27 July 2008
Berlin
Kategorija:
Svet
Gledajući Obamu u Berlinu setio sam se po meni najdirljivijih političkih rečenica svih vremena. Reganovih: "Gospodine Gorbačov, otvorite ovu kapiju. Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!"
(Skoro da podseća na Milojka Panitća sa "Gospodine Galer, imate li časovnik?")
Ako ih neko slučajno nije video, ovde je snimak. Naježim se svaki put.
(Skoro da podseća na Milojka Panitća sa "Gospodine Galer, imate li časovnik?")
Ako ih neko slučajno nije video, ovde je snimak. Naježim se svaki put.
26 July 2008
Fašizam u LA
Kategorija:
Regulacija
Postaje sve teže osporiti fenomenalna ekonomska dostignuća kapitalizma - pogledajte samo prethodni post o pojeftinjenju kompjutera za 90% u proteklih 10 godina. Ko nam je to omogućio? Postoji neka inicijativa "lap-top za svako dete", koja je deo lobija za međunarodnu pomoć. Ali pre nego što oni stignu da urade bilo šta, kapitalizam će se, ako pojeftinjenje nastavi sličnim tempom, sam pobrinuti za to. Kao što Šumpeter kaže, nije dostignuće kapitalizma što može da napravi više svilenih čarapa za kraljicu Viktoriju; nego što je uspeo da svilene čarape napravi dostupnim i običnim fabričkim radnicama. Tako je danas sa tehnologijom, a sutra će biti sa nekim drugim luksuzom.
Ali kako je sve teže ekonomski kritikovati sistem slobode pojedinca, neprijatelji slobode, elitisti i planeri se koncentrišu na druge aspekte. Sloboda je sve više ugrožena sa druge strane. Dve najveće pretnje dolaze od klimatskih aktivista i od paternalista zabrinutih za zdrav život. Paternalisti su sa lakoćom, uz opšti aplauz, pobedili u borbi protiv pušača (pušenje je u Americi i većem delu Evrope zabranjeno i u privatnim barovima i restoranima, ne samo javnim mestima), a sada prelaze i na druge oblasti. Grad New York je pre nekoliko meseci zabranio posebnu vrstu masti, trans-fat, koja se koristi za pomfrit i druge stvari. Obrazloženje je bilo da su ove masti jako loše po srce i da se uz neveliku razliku u ukusu mogu koristiti zdravije alternative. To je nekako prošlo. Sada je cela država Kalifornija, 35 miliona ljudi, zabranila upotrebu istih trans-fat masti. A grad Los Angeles je juče ni manje ni više nego zabranio otvaranje lanaca brze hrane na većem delu svoje teritorije. Evo vesti.
Nemojte se zavaravati da je uprava grada zabranila McDonaldsu bilo šta. Restorani samo odgovaraju na tražnju. Grad ustvari zabranjuje svojim ljudima da se hrane kako hoće. I ovog puta nije reč o srčanim bolestima direktno kao u slučaju trans-fat, nego prosto o nameri da se smanji gojaznost stanovništva. Direktivom odozgo.
Nadam se da će stvar na kraju doći do Vrhovnog suda Kalifornije ili SAD, koji će ovakvu zabranu smatrati neustavnom. To je jedina nada. U suprotnom možemo, kao i sa pušenjem, očekivati širenje ovog trenda iz Kalifornije dalje na istok, sve do Evrope i novih članica EU. Koliko znam, pušenje na privatnim mestima je zabranjeno u Italiji i od nedavno Francuskoj, dok se Austrija još uvek odupire. Ako se ovako nastavi, za deset godina lap-top će koštati dvadesetak evra, ali će se Big Mac valjati na crno.
Ali kako je sve teže ekonomski kritikovati sistem slobode pojedinca, neprijatelji slobode, elitisti i planeri se koncentrišu na druge aspekte. Sloboda je sve više ugrožena sa druge strane. Dve najveće pretnje dolaze od klimatskih aktivista i od paternalista zabrinutih za zdrav život. Paternalisti su sa lakoćom, uz opšti aplauz, pobedili u borbi protiv pušača (pušenje je u Americi i većem delu Evrope zabranjeno i u privatnim barovima i restoranima, ne samo javnim mestima), a sada prelaze i na druge oblasti. Grad New York je pre nekoliko meseci zabranio posebnu vrstu masti, trans-fat, koja se koristi za pomfrit i druge stvari. Obrazloženje je bilo da su ove masti jako loše po srce i da se uz neveliku razliku u ukusu mogu koristiti zdravije alternative. To je nekako prošlo. Sada je cela država Kalifornija, 35 miliona ljudi, zabranila upotrebu istih trans-fat masti. A grad Los Angeles je juče ni manje ni više nego zabranio otvaranje lanaca brze hrane na većem delu svoje teritorije. Evo vesti.
Nemojte se zavaravati da je uprava grada zabranila McDonaldsu bilo šta. Restorani samo odgovaraju na tražnju. Grad ustvari zabranjuje svojim ljudima da se hrane kako hoće. I ovog puta nije reč o srčanim bolestima direktno kao u slučaju trans-fat, nego prosto o nameri da se smanji gojaznost stanovništva. Direktivom odozgo.
Nadam se da će stvar na kraju doći do Vrhovnog suda Kalifornije ili SAD, koji će ovakvu zabranu smatrati neustavnom. To je jedina nada. U suprotnom možemo, kao i sa pušenjem, očekivati širenje ovog trenda iz Kalifornije dalje na istok, sve do Evrope i novih članica EU. Koliko znam, pušenje na privatnim mestima je zabranjeno u Italiji i od nedavno Francuskoj, dok se Austrija još uvek odupire. Ako se ovako nastavi, za deset godina lap-top će koštati dvadesetak evra, ali će se Big Mac valjati na crno.
Braća Rusi
Kategorija:
Privatizacija
Zamislite da prodajete stan. Dođe potencijalni kupac i kaže - "Znam ja da je cena koju nudim mnogo niža od cene koju nude drugi kupci. Ali takvi ljudi su zainteresovani samo za to da žive u tom stanu. Međutim, zar nije bolje da stan prodate meni, jer ja imam svoju molersku firmu, pa ću ga renovirati i uložiti u njega."
Koji prodavac bi rekao - "Ima to logike, pristajem!"? Verovatno nijedan.
Dmitrij Mališev, predsednik UO Gasproma, u intervjuu za Politiku kaže: "Postoje i oni koji bi mogli dati više za NIS. Takvi kupci mogu biti među onima koji na Srbiju gledaju samo kao na tržište za naftne proizvode koje proizvode u sopstvenim fabrikama. Oni bi bili spremni da plate višu cenu za obezbeđivanje svoje pozicije na ovom tržištu. Međutim, zar nije bolje prodati NIS kupcu koji poseduje resurse i može da garantuje nabavku sirovina kompaniji? Praktičan i razborit vlasnik prodao bi imovinu upravo takvom kupcu, ukoliko on sprovede modernizaciju i rekonstrukciju preduzeća."
Ne. Praktičan i razborit vlasnik prodaje onome ko ponudi najvišu cenu.
Koji prodavac bi rekao - "Ima to logike, pristajem!"? Verovatno nijedan.
Dmitrij Mališev, predsednik UO Gasproma, u intervjuu za Politiku kaže: "Postoje i oni koji bi mogli dati više za NIS. Takvi kupci mogu biti među onima koji na Srbiju gledaju samo kao na tržište za naftne proizvode koje proizvode u sopstvenim fabrikama. Oni bi bili spremni da plate višu cenu za obezbeđivanje svoje pozicije na ovom tržištu. Međutim, zar nije bolje prodati NIS kupcu koji poseduje resurse i može da garantuje nabavku sirovina kompaniji? Praktičan i razborit vlasnik prodao bi imovinu upravo takvom kupcu, ukoliko on sprovede modernizaciju i rekonstrukciju preduzeća."
Ne. Praktičan i razborit vlasnik prodaje onome ko ponudi najvišu cenu.
25 July 2008
Kamp slobode
Kategorija:
Razno
Libertarni Klub u septembru organizuje "Kamp slobode" u Bohinju u Sloveniji. Miroslav Prokopijević i Ivan Janković su neki od predavača. Ako ste mladi i zainteresovani za liberalizam ovo vam je idealna prilika da upoznate prijatelje iz regiona i da nešto naučite. Da ne kažem i da se zabavite, pošto kampovi sa gomilom libertarijanaca nikada nisu dosadni.
Bezbednost na radu
Kategorija:
Regulacija
Iz maila koji sam jutros dobio:
S' obzirom da je kaznena politika, u slučaju nepoštovanja ovog Zakona, veoma stroga i predviđa krivičnu odgovornost poslodavca, privremenu zabranu rada kao i novčane kazne, želim da Vas podsetim da uvek možete da računate na nas kao Vašeg sigurnog i pouzdanog partnera.
Ja predstavljam specijalizovanu licenciranu firmu za poslove bezbednosti i zdravlja na radu, čije su usluge primenom Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu neophodne svakom pravnom licu i preduzeću koje posluje na teritoriji Srbije
- Izradu Akta o proceni rizika za sva realna mesta u radnoj okolini
- Izrada Pravilnika o bezbednosti i zdravlju na radu
- Edukaciju i testiranje zaposlenih iz BZR
- Mesečno servisiranje - Lice za bezbednost
- Obuka za polaganje stručnog ispita iz BZR
Da li me to neko zeza, ili je to stvarno tako, znaću tek pošto pogledam zakon. Mada, deluje sasvim logično pošto velike opasnosti vrebaju na svakom koraku! Bez Akta o proceni rizika možda ne primetim prag između kancelarija, pa se sapletem, pa povredim nogu, a to onda ide na trošak Fonda za zdravstveno osiguranje.
Šta misle Evropljani
O Obami i McCainu: u Francuskoj 64% za Obamu, 4% za McCaina. Slično kažu i ostali.
Adam Smith
Adam Smith je dobio spomenik u Edinburgu. Finansiran, kako i priliči, privatnim donacijama.
PS: Mada se on ne bi bunio ni da je državnim, jer je nakon što je slavu stekao kao proponent slobodne trgovine, godinama radio kao upravnik carine.
PS: Mada se on ne bi bunio ni da je državnim, jer je nakon što je slavu stekao kao proponent slobodne trgovine, godinama radio kao upravnik carine.
24 July 2008
Penzioneri kao uticajni farmeri
Kategorija:
Socijalna politika
Boško Mijatović u Politici nudi podatke o povećanju penzija od 2000. do danas uzimajući u obzir inflaciju. Penzije su u ovom periodu realno povećane 188.4 procenata. Mijatović tvrdi da stoga nije tačno da se o penzionerima do sada nije vodilo računa kao što PUPS tvrdi. Penzionerima dakle nije gore nego što im je bilo. Kao što je Marko već pisao, nije im gore ni u poređenju sa drugim zemljama.
Mijatović pravilno tvrdi da penzioneri od imidža socijalno ugroženih građana mogu da završe sa imidžom efikasne lobi grupe koja traži za svoje članove veliki deo zajedničkih primanja bez obzira na posledice po ostale građane. Kako su sejali takvi će im biti i rezultati. Nije nemoguće da na narednim, a možda i prevremenim izborima neka od stranaka uslovi formiranje vlade upravo drastičnim smanjenjem penzija. Sada je pravi trenutak da koriguju svoje nerealne zahteve.
Mijatović pravilno tvrdi da penzioneri od imidža socijalno ugroženih građana mogu da završe sa imidžom efikasne lobi grupe koja traži za svoje članove veliki deo zajedničkih primanja bez obzira na posledice po ostale građane. Kako su sejali takvi će im biti i rezultati. Nije nemoguće da na narednim, a možda i prevremenim izborima neka od stranaka uslovi formiranje vlade upravo drastičnim smanjenjem penzija. Sada je pravi trenutak da koriguju svoje nerealne zahteve.
A šta bi oni uradili, II
Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула (hapšenje Karadžića). ... Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници.
Kako ove dve tvrdnje mogu da idu zajedno u istom pasosu? Odgovoran za zločine, a žao nam je što ga hapse?
Mogu, ako se primeni princip relativnog morala o kojem smo skoro pisali. Trik je da se pokaže da ima još gorih od njega:
Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином...
To je od Slobodana Antonića. Po principu relativnog morala koji dominira kod patriotskih analitičara, u redu je uraditi bilo šta, sve dok neko drugi radi to isto ili gore. Ne hapsimo naše, jer oni ne bi uhapsili njihove. Karadžić je u redu, jer je Orić gori.
Kako ove dve tvrdnje mogu da idu zajedno u istom pasosu? Odgovoran za zločine, a žao nam je što ga hapse?
Mogu, ako se primeni princip relativnog morala o kojem smo skoro pisali. Trik je da se pokaže da ima još gorih od njega:
Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином...
To je od Slobodana Antonića. Po principu relativnog morala koji dominira kod patriotskih analitičara, u redu je uraditi bilo šta, sve dok neko drugi radi to isto ili gore. Ne hapsimo naše, jer oni ne bi uhapsili njihove. Karadžić je u redu, jer je Orić gori.
23 July 2008
Izjava nedelje i potpuno novi koncept na jednom mestu
Kategorija:
Socijalna politika
Otvaranje novih radnih mesta je ključ rešenja problema nezaposlenosti - Vladimir Ilić.
A sada nešto potpuno drugačije:
On je najavio i potpuno novi koncept javnih radova u 2009. godini u koji će biti uključeni teško zapošljive kategorije (stariji od 50 godina, osobe sa invaliditetom i oni koji žive na nedovoljno razvijenim područjima gde nema otvaranja novih radnih mesta).
A sada nešto potpuno drugačije:
On je najavio i potpuno novi koncept javnih radova u 2009. godini u koji će biti uključeni teško zapošljive kategorije (stariji od 50 godina, osobe sa invaliditetom i oni koji žive na nedovoljno razvijenim područjima gde nema otvaranja novih radnih mesta).
Tuga jednog Miška
Kategorija:
Regulacija
Strani prevoznici u Srbiji ne mogu da obavljaju usluge domaćeg prevoza. Mogu ali uz posebnu dozvolu i samo ako privredna komora potvrdi da u Srbiji niko drugi to ne može da uradi. Esnaf domaćih autoprevoznika štiti zakon (član 7). Zato naše esnaflije ne mogu da žalim kada se bune što im je hrvatska vlada kontramerom ukinula jedan broj dozvola.
Naravno špediteri traže krivca na pogrešnom mestu. Oni su naveli da je nekolicina funkcionera iz Ministarstva za infrastrukturu omogućilo „Zagrebtransu" da nezakonito posluje u Srbiji, što je rezultaralo neprimerenom reakcijom hrvatskog ministarstva. Nisu im dozvole za prevoz u hrvatskoj ukinute jer je ministarstvo za infrastrukturu omogućilo hrvatskom prevozniku da vozi u Srbiji već upravo jer im je to bilo zabranjeno. Zašto je strancima domaći prevoz zabranjen je podjednako dobro pitanje i za srpsku vladu i za domaće prevoznike. Ta mera jedino ima za cilj da građanima Srbije učini prevoz skupljim. Pošto su monopoli trenutno popularna tema možda bi i ovo ograničenje slobodne trgovine trebalo da se stavi na tapet.
Naravno špediteri traže krivca na pogrešnom mestu. Oni su naveli da je nekolicina funkcionera iz Ministarstva za infrastrukturu omogućilo „Zagrebtransu" da nezakonito posluje u Srbiji, što je rezultaralo neprimerenom reakcijom hrvatskog ministarstva. Nisu im dozvole za prevoz u hrvatskoj ukinute jer je ministarstvo za infrastrukturu omogućilo hrvatskom prevozniku da vozi u Srbiji već upravo jer im je to bilo zabranjeno. Zašto je strancima domaći prevoz zabranjen je podjednako dobro pitanje i za srpsku vladu i za domaće prevoznike. Ta mera jedino ima za cilj da građanima Srbije učini prevoz skupljim. Pošto su monopoli trenutno popularna tema možda bi i ovo ograničenje slobodne trgovine trebalo da se stavi na tapet.
Šešelj liberal, pre deset godina
Kategorija:
Politika
Sinoć sam, na sugestiju prijatelja, odgledao duel Šešelj-Đinđić (snimak na Youtubeu), iz maja 1998. godine, koji je snimljen par meseci nakon što su radikali ušli u Vladu sa koalicijom SPS-JUL. Moj utisak je da je po svim pitanjima (osim "nacionalnih") Šešelj ideološki bio daleko liberalniji nego Đinđić. Tri stvari se posebno ističu.
Prvo, privatizacija. Šešelj je napao Đinđića zbog toga što su 1994. godine demokrate podržale predlog socijalista da se donese zakon kojim se poništava privatizacija koja je odrađena po zakonu iz vremena Ante Markovića. Dok je Đinđić koristio današnje radikalske argumente ("neki su za šaku dinara kupili fabrike koje je ovaj narod godinama gradio"), Šešelj je koristio prilično liberalne argumente tipa "sve jedno, zakon ne sme da važi retroaktivno", "ako je nešto jeftino prodato, kriv je prodavac, a ne kupac", a bukvalno je rekao da je "i najgora privatizacija bolja od društvene svojine" i "da je sve privatizovano početkom devedesetih, ekonomska situacija bi danas bila mnogo bolja".
Drugo, visoko obrazovanje. Počela je priča o nekom tadašnjem dogovoru vlasti sa Albancima na Kosovu da im se dozvoli da osnivaju privatne univerzitete. Đinđić je to napao iz izuzetno etatističkog ugla, argumentima tipa "država mora prvo da odobri te programe", "to će se pretvoriti u buvlju pijacu" i "u svakoj normalnoj državi država propisuje nastavne programe", na šta je Šešelj otprilike rekao "to su gluposti, država treba da propiše uslove za osnivanje fakulteta u smislu broja profesora, ali program određuju sami, to se zove autonomija univerziteta" i, za mene sasvim porazno, jer to nisam čuo od 5. oktobra na ovamo, "država ne može da od fakulteta napravi dobar fakultet, može samo da ga upropasti", kao i "kvalitet fakulteta na kraju krajeva se određuje na tržištu radne snage".
Treće, priča o devalvaciji. Đinđić je prilično populistički napao Šešelja zato što je, na predlog Savezne vlade, Narodna banka devalvirala kurs dinara. Argument je otprilike bio "to sve ide na teret sirotinje, ako ste već morali da devalvirate, devalvacija je morala da bude praćena i odgovarajućim socijalnim programom", na šta je Šešelj rekao "mi, srpski radikali, se uvek zalažemo da kurs dinara bude tržišni, ne treba država da veštački održava kurs".
Sve ukupno, bio sam prilično iznenađen, jer sam se uglavnom slagao sa time što Šešelj priča. Sve dok nisu došli do Kosova i "zavere stranih sila".
Naravno, ovde se radi "samo" o rečima. Šta god Šešelj govorio, Vlada u kojoj je on sedeo će ostati upamćena kao jedna od najgorih i "najdiktatorskijih", kako zbog Kosova i političkih ubistava, tako i zbog stvari za koje su direktno radikali krivi, poput Zakona o obrazovanju i Zakona o informisanju. Sa druge strane, Đinđićeva Vlada će verovatno ostati upamćena kao prilično liberalna.
Prvo, privatizacija. Šešelj je napao Đinđića zbog toga što su 1994. godine demokrate podržale predlog socijalista da se donese zakon kojim se poništava privatizacija koja je odrađena po zakonu iz vremena Ante Markovića. Dok je Đinđić koristio današnje radikalske argumente ("neki su za šaku dinara kupili fabrike koje je ovaj narod godinama gradio"), Šešelj je koristio prilično liberalne argumente tipa "sve jedno, zakon ne sme da važi retroaktivno", "ako je nešto jeftino prodato, kriv je prodavac, a ne kupac", a bukvalno je rekao da je "i najgora privatizacija bolja od društvene svojine" i "da je sve privatizovano početkom devedesetih, ekonomska situacija bi danas bila mnogo bolja".
Drugo, visoko obrazovanje. Počela je priča o nekom tadašnjem dogovoru vlasti sa Albancima na Kosovu da im se dozvoli da osnivaju privatne univerzitete. Đinđić je to napao iz izuzetno etatističkog ugla, argumentima tipa "država mora prvo da odobri te programe", "to će se pretvoriti u buvlju pijacu" i "u svakoj normalnoj državi država propisuje nastavne programe", na šta je Šešelj otprilike rekao "to su gluposti, država treba da propiše uslove za osnivanje fakulteta u smislu broja profesora, ali program određuju sami, to se zove autonomija univerziteta" i, za mene sasvim porazno, jer to nisam čuo od 5. oktobra na ovamo, "država ne može da od fakulteta napravi dobar fakultet, može samo da ga upropasti", kao i "kvalitet fakulteta na kraju krajeva se određuje na tržištu radne snage".
Treće, priča o devalvaciji. Đinđić je prilično populistički napao Šešelja zato što je, na predlog Savezne vlade, Narodna banka devalvirala kurs dinara. Argument je otprilike bio "to sve ide na teret sirotinje, ako ste već morali da devalvirate, devalvacija je morala da bude praćena i odgovarajućim socijalnim programom", na šta je Šešelj rekao "mi, srpski radikali, se uvek zalažemo da kurs dinara bude tržišni, ne treba država da veštački održava kurs".
Sve ukupno, bio sam prilično iznenađen, jer sam se uglavnom slagao sa time što Šešelj priča. Sve dok nisu došli do Kosova i "zavere stranih sila".
Naravno, ovde se radi "samo" o rečima. Šta god Šešelj govorio, Vlada u kojoj je on sedeo će ostati upamćena kao jedna od najgorih i "najdiktatorskijih", kako zbog Kosova i političkih ubistava, tako i zbog stvari za koje su direktno radikali krivi, poput Zakona o obrazovanju i Zakona o informisanju. Sa druge strane, Đinđićeva Vlada će verovatno ostati upamćena kao prilično liberalna.
Relativna cena nafte
Kategorija:
Resursi
Relativna prema ukupnom dohotku ili u procentima GDP-ja (američkog, ali slika nije bitno drugačija na svetskom nivou). Prava cena nafte dugoročno opada.
22 July 2008
Mora od nečega da se živi
Ivan je već prokomentarisao hapšenje Karadžića. Ja sam malo pretražio internet i našao sam sajt Karadžićeve "firme" (Psy Help Energy - Human Quantum Energy). Za ime firme sam saznao iz ovog teksta (pogledati sliku sa vizit-kartom).
Preko sajta se može kupiti nekoliko "pomoćnih rekvizita", poput "Velbing četvorostruke spirale", "L antene", ili "Krstolike kompozicije najmanjeg velbinga".
A činjenica da je Karadžić držao predavanja o zdravom životu je zaista sjajna. Prvo je prošle godine u Smederevu održao predavanje na temu "Odnos tihovanja i meditacije", a letos je održao predavanje na Adi, na "Trećem festivalu zdravog života" na temu "Kako negovati sopstvene energije". Glavni sponzor festivala je bilo Javno preduzeće Ada Ciganlija.
Preko sajta se može kupiti nekoliko "pomoćnih rekvizita", poput "Velbing četvorostruke spirale", "L antene", ili "Krstolike kompozicije najmanjeg velbinga".
A činjenica da je Karadžić držao predavanja o zdravom životu je zaista sjajna. Prvo je prošle godine u Smederevu održao predavanje na temu "Odnos tihovanja i meditacije", a letos je održao predavanje na Adi, na "Trećem festivalu zdravog života" na temu "Kako negovati sopstvene energije". Glavni sponzor festivala je bilo Javno preduzeće Ada Ciganlija.
Sloboda veroispovesti
Kategorija:
Lične slobode
Italijanski Vrhovni sud je pre nekoliko dana presudio da "pušenje i posedovanje marihuane ne predstavlja krivično delo, već religiozni čin, ukoliko je osoba rastafarijanske veroispovesti".
Sjajno. Nisam se tome nadao od Italijana.
Sjajno. Nisam se tome nadao od Italijana.
Karadžić uhapšen
Jedan od dvojice najtraženijih haških optuženika, Radovan Karadžić uhapšen je sinoć u Beogradu. Po rečima tužioca Vladimira Vukčevića i ministra Rasima Ljajića, on je potpuno normalno živeo na teritoriji opštine Novi Beograd, gde je radio u jednoj privatnoj lekarskoj ordinaciji i bavio se alternativnom medicinom. Vizuelno je toliko promenio identitet da ga ni poslodavci ni stanodavci nisu prepoznavali.
Mislim da je ovo jedan od najsnažnijih signala itnegriteta i ozbiljnosti ove države posle 5. oktobra. Ova stvar je učinila više za srpski nacionalni interes od svih "patriotskih" parada, gestova, povlačenja ambasadora, retorike itd. Iznad svega, ovo je trijumf pravde i satisfakcija za žrtve.
Mislim da je ovo jedan od najsnažnijih signala itnegriteta i ozbiljnosti ove države posle 5. oktobra. Ova stvar je učinila više za srpski nacionalni interes od svih "patriotskih" parada, gestova, povlačenja ambasadora, retorike itd. Iznad svega, ovo je trijumf pravde i satisfakcija za žrtve.
Srednji glasač i američki izbori
Kategorija:
Svet
Teorema srednjeg glasača predviđa da na dvostračankim izborima kandidati imaju motiv da se približavaju glasaču koji je na sredini. Recimo, svi koji su desno od McCaina će ionako glasati za McCaina da bi sprečili pobedu Obame. Slično i za Obamu, sa leve strane. Teorija predviđa da će se oba kandidata neminovno pomerati prema sredini, dok ne postanu skoro isti.
Ova teorija ponekad radi, ali ne i uvek. Radila je kod predsedničkih izbora u Srbiji. U drugom krugu između Tome i Tadića niste mogli razabrati ko je ko: Tadić je branio Kosovo, a Toma je postao veliki EU entuzijazista.
Čini mi se u ovim američkim izborima do sada nije tako, bar ne za McCaina. Ja sam očekivao da se McCain, koji je već i bio dosta u centru, pomera dalje ulevo, a Obama na desno. Obama to donekle i radi, recimo upravo sada se setio da poseti trupe u Iraku i Avganistanu i vidi stanje na terenu. Ali McCain je prijatno iznenađenje, jer se ustvari pomera udesno. Kod spoljne politike i ne može desnije nego što je bio, ali u ekonomiji je predstavio programe smanjenja poreza i tržišnije verzije zdravstvenog osiguranja. (Plus detalji kao što su pozdravljanje Heller odluke za nošenje oružja, ili osuda odluke o habeas corpus za ratne zarobljenike, itd.)
Razlog je u tome što McCain ima problem sa republikanskom bazom. Kad je Bush dobijao izbore protiv Gorea i Kerryja, strategija koju je Karl Rove osmislio za njega je bilo upravo to, mobilisanje baze. Teorema srednjeg glasača naime zaboravlja da za glasače postoji i treća opcija – ne izaći na izbore. U zemlji gde je izlaznost tipično oko 50%, ta opcija je značajna. Bush nije dobio izbore udvaranjem centru, nego mobilisanjem desnice. Ima indicija da McCain radi to isto. Što je odlična stvar, samo kad bi još i radila.
Hiperinflacija
Kategorija:
Monetarna politika
Zimbabve je odštampao novčanicu od 100 milijardi dolara, ali to još uvek nije rekord. Za one koji se ne sećaju SR Jugoslavija je 1993. imala 500 milijardi dinara, što je najveća suma na jednoj novčanici svih vremena. Mugabe je sada vrlo blizu ali videćemo da li će nas i dostići.
Čini mi se da u svetu nije dovoljno pažnje posvećeno srpsko-crnogorskoj hiperinflaciji iz 1993, kad se ima u vidu da je ona, po različitim kriterijumima (dužina trajanja, godišnja inflacija, mesečna inflacija) ili najveća ili u tri najveće hiperinflacije svih vremena. Najčešće se čuje o nemačkoj hiperinflaciji iz 1923., iako ta inflacija nije čak ni u rangu sa najvećima.
Razlog je možda u tome što su Nemci bukvalno nosili novac u torbama pa je to onda izgledalo strašno, dok se Milošević dosetio ne samo štampanja sve većih i većih novčanica, nego i famoznih denominacija – povremenih skraćivanja nula na novčanicama tako da bi milion dinara od sutra postalo jedan dinara, milijardu bilo preštampano u hiljadu, itd. Zimbabve to još nije radio, tako da i ovih 100 milijardi nije ni blizu onome što smo imali 1993.
21 July 2008
Bolje smrt nego trgovina
Kategorija:
Lične slobode,
Zdravstvo
Verovatno ne postoji nijedna državna zabrana koja je ubila više ljudi i nanela više patnje bolesnima, od zabrane trgovine ljudskim organima.
Organima i krvlju je zabranjena trgovina iz jednog dobrog i jednog lošeg razloga. Loš razlog je "ako se dozvoli trgovina, ljudi koji su u bezizlaznoj situaciji će prodavati svoje organe". Dakle, nekome ko ima jednu jedinu opciju pomažemo tako što mu tu jedinu opciju oduzimamo? Potpuno besmisleno. Naravno, postoji i dobar argument koji kaže - "ako bi se dozvolila prodaja krvi i organa, dominirali bi organi i krv niskog kvaliteta".
Ali, postoji i jedan predlog koji zaobilazi oba ova problema - prodaja organa preminulih ljudi. Prvo treba shvatiti da se svakog dana sahranjuju ili spaljuju stotine i hiljade relativno zdravih organa, koji bi nekome mogli da spasu, ili značajno unaprede život. Umesto što se na ljude apeluje da zaveštaju svoje organe, mogla bi da se uradi jedna od dve stvari. Prva opcija je da se ljudima dozvoli da testamentom ostave prava naslednicima da prodaju njihove organe, tipa "zaveštavam srce i jetru ćerki, a bubrege i pankreas sinu, da ih prodaju ili poklone kome god žele". Druga opcija je da se omoguće ugovori tipa: "u slučaju moje smrti, sve svoje organe zaveštavam firmi XX, a ona mi za uzvrat odmah isplaćuje iznos od Y dinara". Cena bi u drugom slučaju bila znatno niža i to bi reflektovalo neizvesnost da li će jednog dana organi biti u prihvatljivom stanju.
Realnost je da ljudi umiru ili žive zaista jadne živote zato što nema dovoljno organa. Realnost je i da je efikasnost apelovanja na savest ljudi veoma ograničena. Zašto se ne bi dozvolila trgovina organima u slučajevima u kojima su jedine opcije "baciti organ" i "spasiti nekome život" meni zaista nije jasno.
Organima i krvlju je zabranjena trgovina iz jednog dobrog i jednog lošeg razloga. Loš razlog je "ako se dozvoli trgovina, ljudi koji su u bezizlaznoj situaciji će prodavati svoje organe". Dakle, nekome ko ima jednu jedinu opciju pomažemo tako što mu tu jedinu opciju oduzimamo? Potpuno besmisleno. Naravno, postoji i dobar argument koji kaže - "ako bi se dozvolila prodaja krvi i organa, dominirali bi organi i krv niskog kvaliteta".
Ali, postoji i jedan predlog koji zaobilazi oba ova problema - prodaja organa preminulih ljudi. Prvo treba shvatiti da se svakog dana sahranjuju ili spaljuju stotine i hiljade relativno zdravih organa, koji bi nekome mogli da spasu, ili značajno unaprede život. Umesto što se na ljude apeluje da zaveštaju svoje organe, mogla bi da se uradi jedna od dve stvari. Prva opcija je da se ljudima dozvoli da testamentom ostave prava naslednicima da prodaju njihove organe, tipa "zaveštavam srce i jetru ćerki, a bubrege i pankreas sinu, da ih prodaju ili poklone kome god žele". Druga opcija je da se omoguće ugovori tipa: "u slučaju moje smrti, sve svoje organe zaveštavam firmi XX, a ona mi za uzvrat odmah isplaćuje iznos od Y dinara". Cena bi u drugom slučaju bila znatno niža i to bi reflektovalo neizvesnost da li će jednog dana organi biti u prihvatljivom stanju.
Realnost je da ljudi umiru ili žive zaista jadne živote zato što nema dovoljno organa. Realnost je i da je efikasnost apelovanja na savest ljudi veoma ograničena. Zašto se ne bi dozvolila trgovina organima u slučajevima u kojima su jedine opcije "baciti organ" i "spasiti nekome život" meni zaista nije jasno.
Investiciona prilika
Kategorija:
Sport
New York Times ima tekst o tome da su se u Brazilu pojavili investicioni fondovi koji otkupljuju ugovore mladih fudbalera i zarađuju na transferima. Mehanizam je da fond otkupi ugovore velikog broja mladih igrača, koje onda pozajmi brazilskim klubovima. Ako igrač postane dobar, pa ode u Evropu, fond uzme dobar deo para od transfera. Prinosi su, navodno, preko 30% godišnje.
Kod nas se slična pojava nazivala "fudbalskom mafijom".
Kod nas se slična pojava nazivala "fudbalskom mafijom".
19 July 2008
PDV za spas Srbije
Kategorija:
Porezi
Ministarka finansija kaže: Moraju se, takođe, promeniti zakoni o porezu na kapitalnu dobit i prenos apsolutnih prava. U zemljama sa nerazvijenim finansijskim tržištem obično i ne postoje ovakvi porezi, dok u Srbiji postoje i visoki su. Ja sam pristalica ideje da se oni ukinu. I ja sam!
U tom slučaju ne verujem da će biti očekivanih prihoda od povećanja progresivnosti poreza na dohodak pa bi mogli i od toga da odustanu. Po meni je najpošteniji fiksni iznos poreza. Recimo da svaki građanin da godišnje 500 evra državi. Na kraju krajeva svi dobijamo iste usluge pa bi mogli isto i da platimo. Naravno, ova ideja je neprimenjiva. Druga najbolja opcija mi je PDV. Svako plaća tačno onoliko koliko troši. Sviđa mi se činjenica da ljudima nudi kakav takav izbor. Odnosno svojom potrošnjom bi sami sebi određivali poresku stopu. Ko neće mnogo da plaća ne mora mnogo da troši. Naplata poreza bi bila mnogo jednostavnija i jeftinija jer treba kontrolisati samo firme ne i pojedince.
Budžet najviše prihoduje od PDV i akciza. Od njih se ove godine očekuje prihod od 5,3 milijardi evra dok su ukupni planirani rashodi budžeta 8,2 milijarde evra, odnosno 65 odsto ukupnih rashoda. I da svi ostali porezi budu ukinuti u državnoj kasi bi ostalo mnogo novca samo od PDV i akciza. Naplata bi se sigurno i povećala da građani nisu opterećeni drugim nametima. Poreski sistem zasnovan samo na PDV i akcizama - ne zvuči loše.
U tom slučaju ne verujem da će biti očekivanih prihoda od povećanja progresivnosti poreza na dohodak pa bi mogli i od toga da odustanu. Po meni je najpošteniji fiksni iznos poreza. Recimo da svaki građanin da godišnje 500 evra državi. Na kraju krajeva svi dobijamo iste usluge pa bi mogli isto i da platimo. Naravno, ova ideja je neprimenjiva. Druga najbolja opcija mi je PDV. Svako plaća tačno onoliko koliko troši. Sviđa mi se činjenica da ljudima nudi kakav takav izbor. Odnosno svojom potrošnjom bi sami sebi određivali poresku stopu. Ko neće mnogo da plaća ne mora mnogo da troši. Naplata poreza bi bila mnogo jednostavnija i jeftinija jer treba kontrolisati samo firme ne i pojedince.
Budžet najviše prihoduje od PDV i akciza. Od njih se ove godine očekuje prihod od 5,3 milijardi evra dok su ukupni planirani rashodi budžeta 8,2 milijarde evra, odnosno 65 odsto ukupnih rashoda. I da svi ostali porezi budu ukinuti u državnoj kasi bi ostalo mnogo novca samo od PDV i akciza. Naplata bi se sigurno i povećala da građani nisu opterećeni drugim nametima. Poreski sistem zasnovan samo na PDV i akcizama - ne zvuči loše.
Promocija kroz nagradne igre
Kategorija:
Razno
Ivan Stanković ima interesantan tekst u Biznisu o organizovanju nagradnih igara za promociju proizvoda. Nudi lepu analizu i ostavlja čitaocima da zaključe da li je organizovanje nagradnih igara dobra ili loša ideja. On, čini mi se, veruje da to nije sjajna strategija. Meni logika kaže da je verovatno dobra čim je toliko preduzeća u Srbiji koristi, mada moguće je da sam potcenio ljudsku glupost.
Kada kavijar postane popara
Kategorija:
Razno
Alex Tabarrok ima interesantan post o štednji. Naime, on tvrdi da preko 40 odsto ljudi u Americi previše štedi. Problem je što svi očekujemo da ćemo doživeti duboku starost pa na osnovu toga pravimo ambiciozne planove. Pogotovu ako oba partnera štede. Tabarrok je objasnio da ne želi da štedi za budućeg muža svoje žene. Dodatni problem je što stariji ljudi obično manje troše. Manje se kreću, manje izlaze a manje troše i na impresioniranje potencijalnih partnera. Pored toga u Americi mnoge troškove u određenom trenutku preuzima država putem Medicare i Medicaid programa. Otprilike štedimo kao da ćemo sa devedeset godina imati isti životni stil kao danas. A ako ih i doživimo - nećemo. Kome god je baka pravila poparu za doručak zna o čemu Tabarrok priča.
Kažem mi a mislim na Amerikance. Kod nas taj problem verovatno nije toliko izražen jer je i dalje primaran pay as you go sistem i jer imamo mnogo više ljudi koji zarađuju relativno malo pa i ne mogu da štede. Sa druge strane, dosta ljudi i kod nas štedi na primer kupovinom dodatnih stanova koji im možda nikada neće trebati. Investiranjem u budućnost se ustvari lišavamo života danas. Kao što se islamski fundamentalisti ili mučenici uzdržavaju od alkohola i seksa da bi posle ubistva-samoubistva otišli u raj i pili alkohol i praktikovali seks. Tako da ako potrošite previše novca namenjenog za depozit za stan ovog vikenda ne očajavajte. Možda ste dugoročno sebi učinili uslugu.
Kažem mi a mislim na Amerikance. Kod nas taj problem verovatno nije toliko izražen jer je i dalje primaran pay as you go sistem i jer imamo mnogo više ljudi koji zarađuju relativno malo pa i ne mogu da štede. Sa druge strane, dosta ljudi i kod nas štedi na primer kupovinom dodatnih stanova koji im možda nikada neće trebati. Investiranjem u budućnost se ustvari lišavamo života danas. Kao što se islamski fundamentalisti ili mučenici uzdržavaju od alkohola i seksa da bi posle ubistva-samoubistva otišli u raj i pili alkohol i praktikovali seks. Tako da ako potrošite previše novca namenjenog za depozit za stan ovog vikenda ne očajavajte. Možda ste dugoročno sebi učinili uslugu.
18 July 2008
Državni stanovi
Kategorija:
Socijalizam,
Socijalna politika
Oliver Dulić najavljuje izgradnju državnih stanova za siromašne. Država će za početak izgraditi tri do pet hiljada stanova i onda ih izdavati za 50 do 70 evra mesečno. Ako kvadrat izgranje košta 325 evra, kako kaže Dulić, a prosečan stan ima 50 kvadrata onda će ova investicija građane koštati i do 80 miliona evra ove godine. Šlag naravno predstavlja otvaranje Nacionalne agencije za stanovanje i lokalnih agencija koje će voditi brigu o ovim stanovima.
Već smo ranije pisali o izgradnji stanova za siromašne u Beogradu i tada smo primetili par problema, pa nema potrebe da se ponavljamo. Osnivanje agencije sa druge strane zaslužuje posebnu pažnju. Na pet hiljada stanova ova agencija će prikupljati 3,6 miliona evra rente godišnje. To je pod uslovom da svi plaćaju na vreme, a pitanje je zašto bi? Koji političar sme da izbacuje siromašne građane na ulicu? Sa druge strane, agencije nisu besplatne. Nije nemoguće da troškovi njenog rada pojedu veći deo od prikupljene rente. O korupciji prilikom dodele stanova da i ne govorimo.
Ako je već neophodno da se pomogne siromašnima zašto se to ne bi uradilo malo pametnije. Umesto izgradnje stanova država može da daje keš (ili vaučere) za iznajmljivanje stanova. Pet hiljada porodica po 100 evra mesečno je 6 miliona evra godišnje. Mislim da je to bolja alternativa od 80 miliona evra za izgradnju i prikupljanja rente. Država se ne bi bavila izgradnjom što i nije njen posao, ne bi morala da osniva agenciju a i konkursi za vaučere bi verujem bili jednostavniji od konkursa za dodelu stana. Konačno, država ne bi morala nikoga da izbacuje zbog neplaćene kirije niti da vodi računa o održavanju zgrada što svakako košta.
Već smo ranije pisali o izgradnji stanova za siromašne u Beogradu i tada smo primetili par problema, pa nema potrebe da se ponavljamo. Osnivanje agencije sa druge strane zaslužuje posebnu pažnju. Na pet hiljada stanova ova agencija će prikupljati 3,6 miliona evra rente godišnje. To je pod uslovom da svi plaćaju na vreme, a pitanje je zašto bi? Koji političar sme da izbacuje siromašne građane na ulicu? Sa druge strane, agencije nisu besplatne. Nije nemoguće da troškovi njenog rada pojedu veći deo od prikupljene rente. O korupciji prilikom dodele stanova da i ne govorimo.
Ako je već neophodno da se pomogne siromašnima zašto se to ne bi uradilo malo pametnije. Umesto izgradnje stanova država može da daje keš (ili vaučere) za iznajmljivanje stanova. Pet hiljada porodica po 100 evra mesečno je 6 miliona evra godišnje. Mislim da je to bolja alternativa od 80 miliona evra za izgradnju i prikupljanja rente. Država se ne bi bavila izgradnjom što i nije njen posao, ne bi morala da osniva agenciju a i konkursi za vaučere bi verujem bili jednostavniji od konkursa za dodelu stana. Konačno, država ne bi morala nikoga da izbacuje zbog neplaćene kirije niti da vodi računa o održavanju zgrada što svakako košta.
Rat i mir
Kategorija:
Kultura,
Lične slobode,
Obrazovanje,
Svet
Kad neko kaže da je za "mir i saradnju među narodima", odmah možete biti sigurni da je taj za kolektivizam, socijalizam i svetsku vladu, i smatra rat najboljim oruđem ostvarenja kolektivističkih ciljeva.
Karnegijeva fondacija za međunarodni mir je jedna od tih organizacija na čijem zvaničnom sajtu piše da je njen cilj "promocija saradnje među narodima i aktivnog angažmana SAD u inostranstvu". Sličnu agendu imaju i mnoge druge američke fondacije poput Rokfelerove ili Fordove.
Međutim, u jeku makartizma u Americi 1953, obrazovana je kongresna komisija koji je trebalo da istraži delovanje velikih neprofitnih fondacija, njihov uticaj na američku politiku i promene u sistemu obrazovanja. Pod rukovodstvom Carol Reece, i operativnim upravljanjem Normana Doda Komisija je došla do zapanjujućih zaključaka: neprofitne fondacije služe kao oruđa nametanja kolektivizma američkom narodu i postepenog preoblikovanja političkog i ekonomskog sistema od ustavnog poretka ka socijalizmu.
Priča o Karnegijevoj fondaciji je posebno šokantna i pokazuje posebno jasno suštinsku vezu između socijalizma i rata. Iz zapisnika Komisije Reecove sačinjenih na osnovu internih dokumenata same Fondacije se vidi da ova organizacija za "međunarodni mir" od osnivanja 1908 pa do 1914 godine nije radila ništa drugo do pokušavala da ugura Ameriku u neki rat kao sredstvo transformacije američkog društva ka kolektivizmu. Šefovi ove fondacije su u svojim brojnim diskusijama došli do zaključka da nema efikasnijeg načina da se celokupan socijalni život i politički sistem jedne nacije preoblikuju ka kolektivizmu od rata. U jeku I Svetskog rata Karnegijeva fondacija šalje šokantni telegram predsedniku Vilsonu u kome od njega traži da se rat ne "završi prebrzo", a da proces prelaska na kolektivizam ne bude obavljen. Zanimljivo je primetiti da je većina progresivnih intelektualaca prve polovine XX veka aktivno učestovala u ovom poduhvatu promene intelektualne i političke paradigme u Americi, od tradicionalnog individualizma i liberalizma ka kolektivizmu i zapravo fašizmu. Vilijem Džejms, osnivač pragmatizma, pisao je podržavajući ceo pokret da je "Americi potreban moralni ekvivalent rata", dakle kolektivistička mobilizacija i brainwashing kakvi su mogući samo u ratu. Džejms Djui, njegov sledbenik i veliki "reformator obrazovanja" pisao je o tome kako je sa individualizmom završeno i kako dolazi vreme da socijalni inženjeri upravljaju celokupnim društvom, gde će pojedinac morati da se utopi u kolektivni um.
Posle I svetskog rata fondacije su glavninu energije usmerile na konsolidaciju kolektivizma osnaženog ratom, kroz "reformu" obrazovanja, gde je poseban akcenat bio stavljen na formiranje nove istoriografske škole koja će učiti da je celokupna prethodna istorija Amerike bila pogrešna, i da propoveda "progresivno" viđenje te istorije. Današnje Udruženje istoričara Amerike je nastalo posle I svetskog rata od jezgra od 20 mladih "progresivaca" koji su bili finansirani i postavljeni na vodeća mesta na Univerzitetima od strane Karnegiejve i Gugenhajmove fondacije. Ovo je urađeno pošto su svi ostali tadašnji istoričari odbili ponudu da učestvuju u ponovnom pisanju istorije Amerike u ključu kolektivizma. Posle 20 ili 30 godina niko osim kolektivista nije ni preostao na većini univerziteta. Karnegijeva fondacija je uložila 400 000$ u rad koji je kulminirao pisanjem sedmotomne studije američke istorije, čija se suština, sažeta u sedmom tomu, ogleda u tvrđenju da "budućnost pripada kolektivizmu, administriranom sa karakterističnom američkom efikasnošću".
Norman Dodd, šef osoblja Komisije Reecove, svedoči o neverovatnom susretu u Njujorku sa šefom Fordove fondacije koja dodatno pokazuje do koje mere su američke fondacije bile i ostale posvećene promociji kolektivizma i socijalizma. Čuvši da Kongres istražuje njihovo delovanje, šef Fordove fondacije Gaither je pozvao Dodad u svoju centralu u Njujorku. Evo kako se Norman Dodd seća tog razgovora: "Rowan Gaither was, at that time, president of the Ford Foundation. Mr. Gaither had sent for me when I found it convenient to be in New York, asked me to call upon him at his office, which I did. Upon arrival, after a few amenities, Mr. Gaither said: “Mr. Dodd, we've asked you to come up here today because we thought that possibly, off the record, you would tell us why the Congress is interested in the activities of foundations such as ourselves?” Before I could think of how I would reply to that statement, Mr. Gaither then went on voluntarily and said:
“Mr. Dodd, all of us who have a hand in the making of policies here have had experience either with the OSS during the war or the European Economic Administration after the war. We've had experience operating under directives, and these directives emanate and did emanate from the White House. Now, we still operate under just such directives. Would you like to know what the substance of these directives is?”
I said, “Mr. Gaither, I’d like very much to know,” whereupon he made this statement to me: “Mr. Dodd, we are here operate in response to similar directives, the substance of which is that we shall use our grant-making power so to alter life in the United States that it can be comfortably merged with the Soviet Union.”
Karnegijeva fondacija za međunarodni mir je jedna od tih organizacija na čijem zvaničnom sajtu piše da je njen cilj "promocija saradnje među narodima i aktivnog angažmana SAD u inostranstvu". Sličnu agendu imaju i mnoge druge američke fondacije poput Rokfelerove ili Fordove.
Međutim, u jeku makartizma u Americi 1953, obrazovana je kongresna komisija koji je trebalo da istraži delovanje velikih neprofitnih fondacija, njihov uticaj na američku politiku i promene u sistemu obrazovanja. Pod rukovodstvom Carol Reece, i operativnim upravljanjem Normana Doda Komisija je došla do zapanjujućih zaključaka: neprofitne fondacije služe kao oruđa nametanja kolektivizma američkom narodu i postepenog preoblikovanja političkog i ekonomskog sistema od ustavnog poretka ka socijalizmu.
Priča o Karnegijevoj fondaciji je posebno šokantna i pokazuje posebno jasno suštinsku vezu između socijalizma i rata. Iz zapisnika Komisije Reecove sačinjenih na osnovu internih dokumenata same Fondacije se vidi da ova organizacija za "međunarodni mir" od osnivanja 1908 pa do 1914 godine nije radila ništa drugo do pokušavala da ugura Ameriku u neki rat kao sredstvo transformacije američkog društva ka kolektivizmu. Šefovi ove fondacije su u svojim brojnim diskusijama došli do zaključka da nema efikasnijeg načina da se celokupan socijalni život i politički sistem jedne nacije preoblikuju ka kolektivizmu od rata. U jeku I Svetskog rata Karnegijeva fondacija šalje šokantni telegram predsedniku Vilsonu u kome od njega traži da se rat ne "završi prebrzo", a da proces prelaska na kolektivizam ne bude obavljen. Zanimljivo je primetiti da je većina progresivnih intelektualaca prve polovine XX veka aktivno učestovala u ovom poduhvatu promene intelektualne i političke paradigme u Americi, od tradicionalnog individualizma i liberalizma ka kolektivizmu i zapravo fašizmu. Vilijem Džejms, osnivač pragmatizma, pisao je podržavajući ceo pokret da je "Americi potreban moralni ekvivalent rata", dakle kolektivistička mobilizacija i brainwashing kakvi su mogući samo u ratu. Džejms Djui, njegov sledbenik i veliki "reformator obrazovanja" pisao je o tome kako je sa individualizmom završeno i kako dolazi vreme da socijalni inženjeri upravljaju celokupnim društvom, gde će pojedinac morati da se utopi u kolektivni um.
Posle I svetskog rata fondacije su glavninu energije usmerile na konsolidaciju kolektivizma osnaženog ratom, kroz "reformu" obrazovanja, gde je poseban akcenat bio stavljen na formiranje nove istoriografske škole koja će učiti da je celokupna prethodna istorija Amerike bila pogrešna, i da propoveda "progresivno" viđenje te istorije. Današnje Udruženje istoričara Amerike je nastalo posle I svetskog rata od jezgra od 20 mladih "progresivaca" koji su bili finansirani i postavljeni na vodeća mesta na Univerzitetima od strane Karnegiejve i Gugenhajmove fondacije. Ovo je urađeno pošto su svi ostali tadašnji istoričari odbili ponudu da učestvuju u ponovnom pisanju istorije Amerike u ključu kolektivizma. Posle 20 ili 30 godina niko osim kolektivista nije ni preostao na većini univerziteta. Karnegijeva fondacija je uložila 400 000$ u rad koji je kulminirao pisanjem sedmotomne studije američke istorije, čija se suština, sažeta u sedmom tomu, ogleda u tvrđenju da "budućnost pripada kolektivizmu, administriranom sa karakterističnom američkom efikasnošću".
Norman Dodd, šef osoblja Komisije Reecove, svedoči o neverovatnom susretu u Njujorku sa šefom Fordove fondacije koja dodatno pokazuje do koje mere su američke fondacije bile i ostale posvećene promociji kolektivizma i socijalizma. Čuvši da Kongres istražuje njihovo delovanje, šef Fordove fondacije Gaither je pozvao Dodad u svoju centralu u Njujorku. Evo kako se Norman Dodd seća tog razgovora: "Rowan Gaither was, at that time, president of the Ford Foundation. Mr. Gaither had sent for me when I found it convenient to be in New York, asked me to call upon him at his office, which I did. Upon arrival, after a few amenities, Mr. Gaither said: “Mr. Dodd, we've asked you to come up here today because we thought that possibly, off the record, you would tell us why the Congress is interested in the activities of foundations such as ourselves?” Before I could think of how I would reply to that statement, Mr. Gaither then went on voluntarily and said:
“Mr. Dodd, all of us who have a hand in the making of policies here have had experience either with the OSS during the war or the European Economic Administration after the war. We've had experience operating under directives, and these directives emanate and did emanate from the White House. Now, we still operate under just such directives. Would you like to know what the substance of these directives is?”
I said, “Mr. Gaither, I’d like very much to know,” whereupon he made this statement to me: “Mr. Dodd, we are here operate in response to similar directives, the substance of which is that we shall use our grant-making power so to alter life in the United States that it can be comfortably merged with the Soviet Union.”
17 July 2008
Mali Satana i progresivci
Kategorija:
Svet
Izrael je juče izvršio razmenu jednog poznatog libanskog zatvorenika za tela dvojice svojih vojnika koje su kidnapovali teroristi Hezbolaha pre dve godine. U Izraelu je sada dan žalosti.
Međutim, kada čitate vesti vodećih zapadnih medija nećete saznati mnogo ko je taj libanski zatvorenik. U tekstu koji potpisuje Asociated Press on se ne spominje, samo se sugeriše da je to verovatno neki politički zatvorenik, jer u "izraeslkim zatvorima ima oko 10 000 palestinksih zatvorenika, što je za njih vrlo emocionalno pitanje". Da, zaista emocionalno pitanje. U tekstu AFP u kome se opširno prenosi atmosfera slavlja u Libanu zbog oslobođenja ovog zatovrenika, izdašno citira njegopva majka i rođaci koji nisu mogli da sačekaju da ga vide, njegovi sugrađani koji ga nazivaju herojem, govori se o ratu pre 2 godine gde je "poginlo 160 Izraelaca uglavnom vojnika i 1200 Arapa uglavnom civila" (čitaj: Izrael teroriše narod, Hezbolah se herojski bori s moćnom armadom)i tek u jednoj kratkoj, šturoj rečenici pred sam kraj tog hvalospeva uzgred se napominje da je osuđeni imao 17 godina (zabludeli klinac!) kad je osuđen za trostruko ubistvo u Izraelu. Bez iakkvih detalja koji su inače toliko dragi zapadnim novinarima.
Međutim, čovek koji je pušten iz zatvora je niko drugi Samir Kuntar, poznat po tome što je u izraelskom zatvoru ležao na doživotnoj robiji zbog bestijalnog ubistva porodice Haran u gradu Naharija 1979, pri čemu je najpre upucao u leđa Danija Harana a onda ga zadavio na očigled četvoorgodišnje ćerke, kojoj je onda razbio glavu kundakom puške. Taj čovek je sada oslobođen, i dočekan je kao heroj u rodnom Libanu, a i na palestinskim teritorijama; "umereni" predsednik Abas je organizovao miting dobrodošlice Kuntaru u Ramali i poslao mu sa Malte, gde je u zvaničnoj poseti, pozdravni telegram! Zvaničnik Fataha i Abasov savetnik Abdel Rahman nazvao je Kuntara "velikim borcem". Zaista, veliki borac sa herojskim delima iza sebe!
Od mržnje arapskih ekstremista prema Izraelu samo je veća mržnja zapadne Inteligentsiae i medija prema Americi, i Izraelu kao njenom proxy-ju na Bliskom Istoku. Veliki Satana i Mali Satana...
P.S. Kao dodatak prethodnom pasusu, evo kako New York Times pod naslovom "U Libanu očekuju heroja u zamenu za izraelske vojnike" opisuje našeg heroja: "Perhaps Israel's most reviled prisoner, Samir Kuntar, will return to a hero's welcome when he crosses into Lebanon this week, 29 years after he left its shores in a rubber dinghy to kidnap Israelis from the coastal town of Nahariya.
That raid went horribly wrong, leaving five people dead, a community terrorized and a nation traumatized. Two Israeli children and their father were among those killed." Čik neka čitalac pogodi ko je koga ubio, zašto i kako, kada je operacija kidnapovanja jevrejskih civila "krenula naopako".
Međutim, kada čitate vesti vodećih zapadnih medija nećete saznati mnogo ko je taj libanski zatvorenik. U tekstu koji potpisuje Asociated Press on se ne spominje, samo se sugeriše da je to verovatno neki politički zatvorenik, jer u "izraeslkim zatvorima ima oko 10 000 palestinksih zatvorenika, što je za njih vrlo emocionalno pitanje". Da, zaista emocionalno pitanje. U tekstu AFP u kome se opširno prenosi atmosfera slavlja u Libanu zbog oslobođenja ovog zatovrenika, izdašno citira njegopva majka i rođaci koji nisu mogli da sačekaju da ga vide, njegovi sugrađani koji ga nazivaju herojem, govori se o ratu pre 2 godine gde je "poginlo 160 Izraelaca uglavnom vojnika i 1200 Arapa uglavnom civila" (čitaj: Izrael teroriše narod, Hezbolah se herojski bori s moćnom armadom)i tek u jednoj kratkoj, šturoj rečenici pred sam kraj tog hvalospeva uzgred se napominje da je osuđeni imao 17 godina (zabludeli klinac!) kad je osuđen za trostruko ubistvo u Izraelu. Bez iakkvih detalja koji su inače toliko dragi zapadnim novinarima.
Međutim, čovek koji je pušten iz zatvora je niko drugi Samir Kuntar, poznat po tome što je u izraelskom zatvoru ležao na doživotnoj robiji zbog bestijalnog ubistva porodice Haran u gradu Naharija 1979, pri čemu je najpre upucao u leđa Danija Harana a onda ga zadavio na očigled četvoorgodišnje ćerke, kojoj je onda razbio glavu kundakom puške. Taj čovek je sada oslobođen, i dočekan je kao heroj u rodnom Libanu, a i na palestinskim teritorijama; "umereni" predsednik Abas je organizovao miting dobrodošlice Kuntaru u Ramali i poslao mu sa Malte, gde je u zvaničnoj poseti, pozdravni telegram! Zvaničnik Fataha i Abasov savetnik Abdel Rahman nazvao je Kuntara "velikim borcem". Zaista, veliki borac sa herojskim delima iza sebe!
Od mržnje arapskih ekstremista prema Izraelu samo je veća mržnja zapadne Inteligentsiae i medija prema Americi, i Izraelu kao njenom proxy-ju na Bliskom Istoku. Veliki Satana i Mali Satana...
P.S. Kao dodatak prethodnom pasusu, evo kako New York Times pod naslovom "U Libanu očekuju heroja u zamenu za izraelske vojnike" opisuje našeg heroja: "Perhaps Israel's most reviled prisoner, Samir Kuntar, will return to a hero's welcome when he crosses into Lebanon this week, 29 years after he left its shores in a rubber dinghy to kidnap Israelis from the coastal town of Nahariya.
That raid went horribly wrong, leaving five people dead, a community terrorized and a nation traumatized. Two Israeli children and their father were among those killed." Čik neka čitalac pogodi ko je koga ubio, zašto i kako, kada je operacija kidnapovanja jevrejskih civila "krenula naopako".
Siromaštvo, nejednakost i Hajekova teorema
Jedna od debata koje su dominirale u prvoj polovini ove decenije u teoriji ekonomskog razvoja bilo je pitanje uticaja ekonomske globalizacije na siromaštvo i nejednakost u svetu.
Spor koji je ovde ranije spominjan između Sala-I-Martina i Milanovića ostao je kao neka paradigma svih sličnih sporova: zagovornici globalizacije su navodili podatke ili procene o smanjenju siromaštva i nejednakosti u poslednjih 30 godina kao dokaz da je globalizacija koristila najsiromašnijima, dok su kritičari tražili podatke koji govore suprotno da bi dokazali da je ista bila štetna.
Ipak, kao i obično u ekonomskoj teoriji, suočeni smo sa onim što je zovem "Hajekova teorema" - "nije problem da prikupimo dovoljno podataka da bismo testirali teorije, nego da smislimo dovoljno teorija da bismo objasnili podatke koje već imamo". Nije problem da li je ili nije recimo "globalno siromaštvo" poraslo i čija kalkulacija PPP dohotka je preciznija, nego šta konkretno znači "globalno siromaštvo" ili još bolje "globalna nejednakost" i koliko su kao kategorije pogodne za bilo kakvu analizu efekata globalizacije. Zaista, da pretpostavimo da nema spora oko empirijskih činjenica, da recimo Milanović i svi drugi levičari priznaju da su globalno siromaštvo i nejednakost drastično opali sa globalizacijom - šta bi to tačno značilo/dokazivalo o uticaju globalizacije na ove fenomene? Ili kad bi se nesumnjivo dokazalo da jesu porasli? Kakve bi to implikacije imalo po "atribuciju" kapitalizmu tj. globalizaciji takvog stanja stvari?
Da bi bilo jasnije na šta mislim, pretpostavimo da podsaharska Afrika beleži ekonomsku stagnaciju i porast stope ekstremnog siromaštva poslednjih decenija (kao što beleži). Istovremeno, kontinent je skoro potpuno isključen iz tokova globalizacije svetske privrede i zakočen u jednom primitivnom socijalističkom sistemu i diktaturama. No, sve to se dešava u eri globalizacije u drugim krajevima sveta. U kakvom je odnosu afričko siromaštvo sa globalizacijom? Teško je reći. Zašto onda koristimo siromaštvo ui Africi kao argument, tj inkorporiramo ga u baze podataka "svetskog siromaštva" koje onda koristimo za "atribuciju" siromaštva (ili nejednakosti) kapitalizmu?
Druge zemlje, poput Kine, Indije, azijskih tigrova ili istočnoevropskih zemalja snažno napreduju a uključene su u globalizaciju. Očigledno, ona njima ne smeta. Takođe, od zemalja koje su snažno privržene ekonomskoj globalizaciji nejednakost u nekima raste, u nekima opada, a u nekima stagnira. Kakve zaključke iz ovoga možemo izvesti? Očigledno, siromaštvo opada sa globalizacijom, jer da nije tako očekivali bismo da Estonija, Poljska, Singapur ili Indija postaju sve siroamšniji, a Severna Koreja, Kuba ili Zimbabve sve bogatiji, što belodano nije slučaj. Moguće je i da neki drugi faktor osim globalizacije vodi ovako divergentnim rezultatima, tj da nije globalizacija uzrok bogatstva. Ali, ona svakako nije uzrok siromaštva. A za nejednakost je mnogo komplikvanije dati makar i ovako uopšteno objašnjenje - nije jasno zašto bi stepen nejednakosti rastao recimo u Kini a ne i u Mađarskoj.
Dakle, vraćamo se staroj austrijskoj poenti o besmislu statistike, i ekonomske analize koja barata agregatima i prosecima, pa i one koja agregira i uprosečuje "svetsko siromaštvo". Ono što nam treba je uzročno-posledično objašnjenje veze između tipa institucionalnog poretka i određenih ekonomskih rezultata koji iz toga slede, a ne nejasne prosečne magnitude i još nejasnija njihova atribucija globaliazciji, kapitalizmu, tržištu itd. Činjenica da je Afrika siromašna u eri globalizacije je analitički potpuno bezvredna, ako ne specifikujemo institucionalno okruženje u kome postoji i produkuje se to siromaštvo. Tek kad vidimo kakav je sistem, stepen vladavine prava, porezi, spoljnotrgovinski režim itd u zemljama koje su siromašne možemo da donosimo bilo kakve zaključke o uzrocima i posledicama. Još je besmislenije praviti statističke podatke o svetskom siromaštvu i iz njih izvoditi bilo kakve zaključke iste vrste.
Ergo, teorija, a ne podaci...
Spor koji je ovde ranije spominjan između Sala-I-Martina i Milanovića ostao je kao neka paradigma svih sličnih sporova: zagovornici globalizacije su navodili podatke ili procene o smanjenju siromaštva i nejednakosti u poslednjih 30 godina kao dokaz da je globalizacija koristila najsiromašnijima, dok su kritičari tražili podatke koji govore suprotno da bi dokazali da je ista bila štetna.
Ipak, kao i obično u ekonomskoj teoriji, suočeni smo sa onim što je zovem "Hajekova teorema" - "nije problem da prikupimo dovoljno podataka da bismo testirali teorije, nego da smislimo dovoljno teorija da bismo objasnili podatke koje već imamo". Nije problem da li je ili nije recimo "globalno siromaštvo" poraslo i čija kalkulacija PPP dohotka je preciznija, nego šta konkretno znači "globalno siromaštvo" ili još bolje "globalna nejednakost" i koliko su kao kategorije pogodne za bilo kakvu analizu efekata globalizacije. Zaista, da pretpostavimo da nema spora oko empirijskih činjenica, da recimo Milanović i svi drugi levičari priznaju da su globalno siromaštvo i nejednakost drastično opali sa globalizacijom - šta bi to tačno značilo/dokazivalo o uticaju globalizacije na ove fenomene? Ili kad bi se nesumnjivo dokazalo da jesu porasli? Kakve bi to implikacije imalo po "atribuciju" kapitalizmu tj. globalizaciji takvog stanja stvari?
Da bi bilo jasnije na šta mislim, pretpostavimo da podsaharska Afrika beleži ekonomsku stagnaciju i porast stope ekstremnog siromaštva poslednjih decenija (kao što beleži). Istovremeno, kontinent je skoro potpuno isključen iz tokova globalizacije svetske privrede i zakočen u jednom primitivnom socijalističkom sistemu i diktaturama. No, sve to se dešava u eri globalizacije u drugim krajevima sveta. U kakvom je odnosu afričko siromaštvo sa globalizacijom? Teško je reći. Zašto onda koristimo siromaštvo ui Africi kao argument, tj inkorporiramo ga u baze podataka "svetskog siromaštva" koje onda koristimo za "atribuciju" siromaštva (ili nejednakosti) kapitalizmu?
Druge zemlje, poput Kine, Indije, azijskih tigrova ili istočnoevropskih zemalja snažno napreduju a uključene su u globalizaciju. Očigledno, ona njima ne smeta. Takođe, od zemalja koje su snažno privržene ekonomskoj globalizaciji nejednakost u nekima raste, u nekima opada, a u nekima stagnira. Kakve zaključke iz ovoga možemo izvesti? Očigledno, siromaštvo opada sa globalizacijom, jer da nije tako očekivali bismo da Estonija, Poljska, Singapur ili Indija postaju sve siroamšniji, a Severna Koreja, Kuba ili Zimbabve sve bogatiji, što belodano nije slučaj. Moguće je i da neki drugi faktor osim globalizacije vodi ovako divergentnim rezultatima, tj da nije globalizacija uzrok bogatstva. Ali, ona svakako nije uzrok siromaštva. A za nejednakost je mnogo komplikvanije dati makar i ovako uopšteno objašnjenje - nije jasno zašto bi stepen nejednakosti rastao recimo u Kini a ne i u Mađarskoj.
Dakle, vraćamo se staroj austrijskoj poenti o besmislu statistike, i ekonomske analize koja barata agregatima i prosecima, pa i one koja agregira i uprosečuje "svetsko siromaštvo". Ono što nam treba je uzročno-posledično objašnjenje veze između tipa institucionalnog poretka i određenih ekonomskih rezultata koji iz toga slede, a ne nejasne prosečne magnitude i još nejasnija njihova atribucija globaliazciji, kapitalizmu, tržištu itd. Činjenica da je Afrika siromašna u eri globalizacije je analitički potpuno bezvredna, ako ne specifikujemo institucionalno okruženje u kome postoji i produkuje se to siromaštvo. Tek kad vidimo kakav je sistem, stepen vladavine prava, porezi, spoljnotrgovinski režim itd u zemljama koje su siromašne možemo da donosimo bilo kakve zaključke o uzrocima i posledicama. Još je besmislenije praviti statističke podatke o svetskom siromaštvu i iz njih izvoditi bilo kakve zaključke iste vrste.
Ergo, teorija, a ne podaci...
16 July 2008
Srpska Maggie
Kategorija:
Porezi,
Socijalna politika
Jedan od preduslova za pravljenje koalicije sa SPS i PUPS je bio i povećanje penzija. Ministarka finansija sada taj detalj dovodi u pitanje. Sa punim pravom. Tvrdi da neće finansirati penzije prihodima od privatizacije već da će taj novac ulagati u infrastrukturu i u reformu penzionog sistema. Neće prodavati stan da bi otišla na letovanje. Ne kaže ni da je moguće povećati penzije ako se povećaju redovni prihodi jer kaže da do 2010. nije moguće povećati akcize na duvan. U isto vreme tvrdi da želi da smanji akcize na naftu da bi pomogla u obuzdavanju inflacije. Ne pada joj na pamet ni da se zadužuje u inostranstvu za isplatu penzija a planirano domaće zaduživanje ne bi moglo da pokrije troškove povećanja penzija. Drugim rečima, ništa od značajnog povećanja penzija. Ipak, Rasim Ljajić je danas najavio povećanje od 10 odsto za septembar. Pošto je po sredi političko a ne tehničko pitanje, moguće je da će Ministarka Dragutinović biti u vladi kraće od njenih kolega. Ja joj iskreno želim pun mandat.
15 July 2008
Precenjeni dinar
Kategorija:
Monetarna politika,
Trgovina
Nebojša Katić kaže:
Проблеми српске економије неће се решити снижавањем пореза или царина, а буџет ће се изложити додатним искушењима. Ако нешто треба смањити, онда би то морала бити вредност динара у односу на евро. Не постоји ниједна мера пореске политике која може неутралисати негативне последице либерализације капиталних токова и прецењеног динара.
Ako je dinar precenjen, kako onda objašnjava to što je mesečni izvoz porastao sa oko 300 miliona, na više od milijardu dolara za samo tri i po godine?
Na kraju krajeva, najbolji pokazatelj toga da li je dinar precenjen ili potcenjen je kretanje deviznih rezervi. Ako se devizne rezerve povećavaju, teško je tvrditi da su toliki ljudi budale jer prodaju evre kako bi kupili preskupe dinare. A, evo kretanja deviznih rezervi od 1.1.2000. do danas:
Jeste, jedan deo rasta obe serije se može pripisati padu dolara, ali devizne rezerve su skočile sa par stotina miliona na skoro 16 milijardi dolara. Sve u svemu, da je dinar precenjen, ljudi bi ga prodavali i kupovali evro, a ne bi se dešavalo obrnuto.
Kada rezerve budu padale jedno 6 meseci, onda ima smisla govoriti o prejakom dinaru.
Проблеми српске економије неће се решити снижавањем пореза или царина, а буџет ће се изложити додатним искушењима. Ако нешто треба смањити, онда би то морала бити вредност динара у односу на евро. Не постоји ниједна мера пореске политике која може неутралисати негативне последице либерализације капиталних токова и прецењеног динара.
Ako je dinar precenjen, kako onda objašnjava to što je mesečni izvoz porastao sa oko 300 miliona, na više od milijardu dolara za samo tri i po godine?
Na kraju krajeva, najbolji pokazatelj toga da li je dinar precenjen ili potcenjen je kretanje deviznih rezervi. Ako se devizne rezerve povećavaju, teško je tvrditi da su toliki ljudi budale jer prodaju evre kako bi kupili preskupe dinare. A, evo kretanja deviznih rezervi od 1.1.2000. do danas:
Jeste, jedan deo rasta obe serije se može pripisati padu dolara, ali devizne rezerve su skočile sa par stotina miliona na skoro 16 milijardi dolara. Sve u svemu, da je dinar precenjen, ljudi bi ga prodavali i kupovali evro, a ne bi se dešavalo obrnuto.Kada rezerve budu padale jedno 6 meseci, onda ima smisla govoriti o prejakom dinaru.
Na početku beše marama
Kategorija:
Svet
Više puta smo pričali o političkom sistemu u Turskoj. Koliko sam ja shvatio, Slaviša i Marko veruju da je u redu da se vojskom ograničava demokratija odnosno da se nameće sekularizam. Ja kažem nameće oni bi verovatno rekli brani, ali svi otprilike znamo šta to znači. Uglavnom politička situacija u Turskoj je sada jako interesantna. U toku je proces pred ustavnim sudom koji će verovatno rezultirati zabranom vladajuće islamske partije (sama osvojila 49% na prošlim izborima) zbog narušavanja sekularnog opredeljenja države. Realno je očekivati da će oni odmah formirati novu stranku (možda više frakcija) ali će predsedniku i premijeru Turske kao i mnogim istaknutim članovima biti zabranjeno bavljenje politikom na neko vreme. Verovatni rezultat će biti novi vanredni izbori na jesen.
Izgleda da je prirodan sled stvari da se prvo zabrani nošenje marama na univerzitetima da bi se zatim menjala vlada sudskim dekretom. Koji je rezultat vojničke kontrole vlade u Turskoj? Neizvesnost. Ustvari jedino je izvesno da imaju puč na deset godina. Trenutna vlada ima podršku građana i ostvaruje fantastične ekonomske rezultate ali to nažalost nije dovoljno ubedljivo grupi oficira koji glume čuvare svetog grala. Nemojte pogrešno da shvatite ulogu turske vojske. Ona ne brani individualne slobode već nameće kolektivnu obavezu pridržavanja sekularizma svim građanima.
Ukoliko zaista dođe do zabrane vladajuće političke partije u Turskoj to će dati opravdanje političarima u EU da prolongiraju njen prijem. Konačno, pitanje je koliko dugo će većina ljudi u Turskoj trpeti maltretiranje od strane vojske i kakav bi režim hipotetička islamska revolucija mogla da proizvode.
Izgleda da je prirodan sled stvari da se prvo zabrani nošenje marama na univerzitetima da bi se zatim menjala vlada sudskim dekretom. Koji je rezultat vojničke kontrole vlade u Turskoj? Neizvesnost. Ustvari jedino je izvesno da imaju puč na deset godina. Trenutna vlada ima podršku građana i ostvaruje fantastične ekonomske rezultate ali to nažalost nije dovoljno ubedljivo grupi oficira koji glume čuvare svetog grala. Nemojte pogrešno da shvatite ulogu turske vojske. Ona ne brani individualne slobode već nameće kolektivnu obavezu pridržavanja sekularizma svim građanima.
Ukoliko zaista dođe do zabrane vladajuće političke partije u Turskoj to će dati opravdanje političarima u EU da prolongiraju njen prijem. Konačno, pitanje je koliko dugo će većina ljudi u Turskoj trpeti maltretiranje od strane vojske i kakav bi režim hipotetička islamska revolucija mogla da proizvode.
Poreske stope na zarade
Kategorija:
Porezi
Moj tekst o najavljenom menjanju poreskih stopa u Biznisu.
14 July 2008
Oduzimanje starateljstva?
Kategorija:
Regulacija
Već dugo vremena mi posebno idu na živce priče o tome kako je nužno što pre doneti novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju. Ajde zatvor i veće novčane kazne, ajde čak i kazna za razgovor mobilnim, ali konfiskovanje vozila, oduzimanje dece? Ej, bre Zakonom o bezbednosti u saobraćaju propisati oduzimanje starateljstva nad detetom!
Da li je profesor Vujanić normalan? Da li uopšte ima predstavu o tome sa čime se igra?
Da li je profesor Vujanić normalan? Da li uopšte ima predstavu o tome sa čime se igra?
Demokratizacija pozorišta
Kategorija:
Kultura
Pošto se javno mnjenje zgražava, treba neko da stane i u odbranu Boška Ničića, gradonačelnika Zaječara koji je ukino lokalno pozorište. Ako ćemo pravo Ničić nije ukinuo pozorište, nego je prestao da ga plaća iz budžeta grada. To je, naravno za pohvalu. Ali možemo ići i dalje i reći da je Zaječar demokratizovao pozorište. Zašto bi nekoliko stranačkih funkcionera u gradskoj vlasti raspoređivalo novac po svojoj volji? Dajte narodu da odluči kako se njegov novac troši. A zaječarski narod je do sada očigledno odlučio da ne plaća glumce.
Ja mislim da je pozorište je jedna od najgorih svetih krava danas, pre svega zbog raširene prakse da se pozorište izjednačava sa kulturom ukupno. Razlog je možda to što pozorište jeste nekada bilo glavni vid zabave. Ali u međuvremenu je izmišljena štamparska presa, masovno i sve jeftinije štampanje knjiga, nastala je klasična a onda i drugi vidovi muzike, izmišljen je film, radio, nosači zvuka, televizija, internet, moda, sport. U takvoj konkurenciji normalno je da pozorištu opada uticaj. Ali ljudi pozorišta su nekako uspeli da nas ubede da su oni ovaploćenje kulture, da kultura počinje i završava se sa pozorištem. U stvarnosti je pozorište danas, i finansijski i sadržajno, jedan vrlo mali procenat aktivnosti koje se mogu svrstati u kulturu. Kada ne bi bilo državno sponzorisano, bilo bi ga tačno onoliko treba -- a to je vrlo malo.
U vreme Adama Smitha profesori su na univerzitetima držali predavanja tako što je student pri ulasku u učionicu najpre ubacio novčić u šešir. Profesor je određivo cenu i tako je svako pojedinačno predavanje bilo plaćeno tačno koliko treba. Ali to je istovremeno bio najbolji znak da to šta profesor ima da kaže, nekome vredi. Ako pozorišni glumci ne mogu to isto da urade, postavlja se pitanje opravdanosti njihovog postojanja. Adam Smith bi to shvatio kao znak da je vreme za promenu zanimanja.
Ja mislim da je pozorište je jedna od najgorih svetih krava danas, pre svega zbog raširene prakse da se pozorište izjednačava sa kulturom ukupno. Razlog je možda to što pozorište jeste nekada bilo glavni vid zabave. Ali u međuvremenu je izmišljena štamparska presa, masovno i sve jeftinije štampanje knjiga, nastala je klasična a onda i drugi vidovi muzike, izmišljen je film, radio, nosači zvuka, televizija, internet, moda, sport. U takvoj konkurenciji normalno je da pozorištu opada uticaj. Ali ljudi pozorišta su nekako uspeli da nas ubede da su oni ovaploćenje kulture, da kultura počinje i završava se sa pozorištem. U stvarnosti je pozorište danas, i finansijski i sadržajno, jedan vrlo mali procenat aktivnosti koje se mogu svrstati u kulturu. Kada ne bi bilo državno sponzorisano, bilo bi ga tačno onoliko treba -- a to je vrlo malo.
U vreme Adama Smitha profesori su na univerzitetima držali predavanja tako što je student pri ulasku u učionicu najpre ubacio novčić u šešir. Profesor je određivo cenu i tako je svako pojedinačno predavanje bilo plaćeno tačno koliko treba. Ali to je istovremeno bio najbolji znak da to šta profesor ima da kaže, nekome vredi. Ako pozorišni glumci ne mogu to isto da urade, postavlja se pitanje opravdanosti njihovog postojanja. Adam Smith bi to shvatio kao znak da je vreme za promenu zanimanja.
Koridor 10
B92 javlja da danas počinju radovi na Koridoru 10, na deonici između Preševa i Vladičinog Hana.
Moj odnos prema srpskim autoputevima je prilično ambivalentan. Sa jedne strane, naravno da su putevi bitni. Takođe, naravno da bi bilo dobro da Srbija ima pristojne autoputeve.
Ali, sa druge strane, postavljam pitanje opravdanosti. Putem od Soluna do Beograda sam prošao u petak pre podne. Mogu samo da kažem - nigde žive duše. Autoput kroz Makedoniju je avetinjski prazan, stao sam na jedan parking na par minuta, NIKO nije prošao pored mene dok sam stajao, u sred letnje sezone. U Srbiji je situacija malo bolja, ali opet je put koji postoji sasvim dovoljan. Jeste problem kada se naiđe na kamion, ali nije problem preticanje, osim malo kroz Grdeličku klisuru.
Putem ka Sofiji nisam išao skoro, ali slutim da je slična situacija. Manje - više je isto i ka Mađarskoj. Pre par meseci sam tuda vozio i ni u jednom trenutku nisam posmislio da su tri trake malo.
Sa druge strane, po gradovima su gužve i to ne samo u Beogradu. Dakle, da se ja pitam, ja bih sredstva za infrastrukturu uložio primarno u završetak obilaznice oko Beograda, kao i u izgradnju još 2-3 mosta u Beogradu. Takođe, ne bih uopšte išao na izgradnju autoputeva punog profila (po tri trake sa obe strane, međusobno odvojene), već u izgradnju puteva sa 4 ili čak samo 3 trake. Mislim da su takvi putevi dosta jefitniji, a realno nema potrebe za punim autoputevima. Takav put bi bio sasvim dovoljan od Beograda do Požege, kao i za deonicu Kragujevac-Batočina.
Moj odnos prema srpskim autoputevima je prilično ambivalentan. Sa jedne strane, naravno da su putevi bitni. Takođe, naravno da bi bilo dobro da Srbija ima pristojne autoputeve.
Ali, sa druge strane, postavljam pitanje opravdanosti. Putem od Soluna do Beograda sam prošao u petak pre podne. Mogu samo da kažem - nigde žive duše. Autoput kroz Makedoniju je avetinjski prazan, stao sam na jedan parking na par minuta, NIKO nije prošao pored mene dok sam stajao, u sred letnje sezone. U Srbiji je situacija malo bolja, ali opet je put koji postoji sasvim dovoljan. Jeste problem kada se naiđe na kamion, ali nije problem preticanje, osim malo kroz Grdeličku klisuru.
Putem ka Sofiji nisam išao skoro, ali slutim da je slična situacija. Manje - više je isto i ka Mađarskoj. Pre par meseci sam tuda vozio i ni u jednom trenutku nisam posmislio da su tri trake malo.
Sa druge strane, po gradovima su gužve i to ne samo u Beogradu. Dakle, da se ja pitam, ja bih sredstva za infrastrukturu uložio primarno u završetak obilaznice oko Beograda, kao i u izgradnju još 2-3 mosta u Beogradu. Takođe, ne bih uopšte išao na izgradnju autoputeva punog profila (po tri trake sa obe strane, međusobno odvojene), već u izgradnju puteva sa 4 ili čak samo 3 trake. Mislim da su takvi putevi dosta jefitniji, a realno nema potrebe za punim autoputevima. Takav put bi bio sasvim dovoljan od Beograda do Požege, kao i za deonicu Kragujevac-Batočina.
Kako šarmirati ekonomiste?
Kategorija:
Politika
Greg Manikw u editorijalu za NYT nudi osam poruka koje bi političari mogli da koriste da bi dobili glasove ekonomista. Na toj listi nema poreske ni zdravstvene politike jer oko toga ne postoji širi koncenzus. Ono oko čega se ekonomisti slažu je: Više slobodne trgovine, ukidanje poljoprivrednih subvencija, ostavljanje naftnih kompanija i špekulanata na miru, veće oporezivanje energije, kasnije penzionisanje, dovođenje više obrazovanih imigranata, dekriminalizovanje korišćenja narkotika i subvencije ekonomskom istraživanju. Ovo poslednje verovatno ni on ne uzima za ozbiljno. Osim toga ja se ne slažem jedino sa većim oporezivanjem energije. Ekonomisti se za to zalažu jer bi veća cena uticala na smanjenje potrošnje energije a to posledično na manje gužve u saobraćaju, čistiji vazduh i slično. Ja u ovom slučaju ipak biram niži porez.
Ovi predlozi se mogu koristiti i za šarmiranje ekonomista u Srbiji, naravno pod uslovom da predlažete sve suprotno.
Ovi predlozi se mogu koristiti i za šarmiranje ekonomista u Srbiji, naravno pod uslovom da predlažete sve suprotno.
12 July 2008
Sindikalac
Kategorija:
Sport
Toplica Spasojević, predsednik Crvene Zvezde, je u razgovoru za Vreme rekao kako sportske klubove ne treba privatizovati dok se o tome ne izjasni društvo. Dok ono ne odluči šta je najbolje. Toplica vidi sledeće probleme u privatizaciji: "Zato što je u svaki od velikih klubova utkan rad više generacija i teško je izmeriti koliko kome pripada. Koliki je doprinos bivših igrača i navijača. Mislim da bi pored svega društvo više trebalo da se pozabavi stanjem u sportu jer on pomaže ozdravljenju nacije, a mi smo sada svi pomalo bolesni zbog ove tranzicije koja toliko dugo traje."
Na stranu što nas sve naziva bolesnicima koje može da izleči jedino fudbalska terapija i što želi da produži tranziciju za koju kaže da predugo traje, tvrdi da privatizacija nije jednostavan proces. Toplica je kao osnovac koji je poslednjih 20 godina sedeo na ušima pa nije čuo da se privatizacija većine firmi privodi kraju i da su gotovo svi najuspešniji evropski klubovi u privatnom vlasništvu. Proces privatizacije nije previše komplikovan. Koji deo Zvezde pripada Šekularcu a koji Šaviji je manje bitno. Moguće je da će zaposleni i bivši zaposleni dobiti neki procenat od privatizacije kao što je to bio slučaj sa ostalim preduzećima. Ne vidim tu neki poseban problem jer ga i nema.
Toplicu ne brine nedostatak društvene podrške u privatizaciji ili problem u raspodeli vlasnštva kao što tvrdi. Pravi odgovor zašto se kategorički zalaže protiv privatizacije je što želi da poreski obveznici finansiraju preduzeće koje vodi. Evo kako on to slikovito objašnjava: "Kada je reč o Zvezdi i Partizanu...neophodan je svež kapital. U sadašnjim okolnostima to je teško, ali ako se žele veliki rezultati, potreban je veliki novac. Zato je potrebno da se "društvo" više uključi u čitav proces i pomogne da se problemi rešavaju." Kada Toplica kaže pomogne on ustvari misli da taj veliki novac treba da dođe iz republičkog budžeta. Jer na kraju krajeva: "za Zvezdu i Partizan, kao nacionalno vredne klubove, potrebno je naći neko specifično rešenje." Drugim rečima, nema problema da gazduje dokle god neko drugi plaća.
Nije gazda Toplica škrt ni kada su u pitanju manji klubovi. "Na primer, u Nišu koji je veliki grad trenutno nemate gotovo nijedan sportski značajan klub – savezi i grad ili Ministarstvo sporta trebalo bi da naprave analizu šta je najpotrebnije i da pomogne klubove... da pomognu Radnički, na primer, sa milion evra da bi se napravio tim." Ako bi Zvezdu i Partizan pomagao zbog ostvarenih rezultata druge klubove bi pomagao upravo zbog onih neostvarenih. Kada Toplica planira svi dobijaju. Konačno: "Ne treba gledati na privatizaciju kao na rešenje za sportske probleme." Treba gledati u poreske obveznike koji će biti dovoljno glupi da plaćaju fine plate i bonuse fudbalerima i funkcionerima Crvene Zvezde a sve u cilju očuvanja viših nacionalnih vrednosti i svetosavlja.
Teško mi je da poverujem da je ova gomila samoupravljačkih parola potekla od jednog od naših najuspešnijih privrednika. Ako je privatizacija loša za sportske klubove onda je verovatno loša i za ostala preduzeća. Ako je argumentacija Toplice Spasojevića tačna, a nije, trebalo bi da nacionalizujemo i privatne kompanije između ostalog pošto društvo još nije dalo jasan stav o tom obliku vlasničke strukture. Mogli bi upravo da počnemo sa ITM Grupom pošto njihov vlasnik očigledno uživa u samoupravnom okruženju pa mu nacionalizacija verovatno ne bi smetala.
Na stranu što nas sve naziva bolesnicima koje može da izleči jedino fudbalska terapija i što želi da produži tranziciju za koju kaže da predugo traje, tvrdi da privatizacija nije jednostavan proces. Toplica je kao osnovac koji je poslednjih 20 godina sedeo na ušima pa nije čuo da se privatizacija većine firmi privodi kraju i da su gotovo svi najuspešniji evropski klubovi u privatnom vlasništvu. Proces privatizacije nije previše komplikovan. Koji deo Zvezde pripada Šekularcu a koji Šaviji je manje bitno. Moguće je da će zaposleni i bivši zaposleni dobiti neki procenat od privatizacije kao što je to bio slučaj sa ostalim preduzećima. Ne vidim tu neki poseban problem jer ga i nema.
Toplicu ne brine nedostatak društvene podrške u privatizaciji ili problem u raspodeli vlasnštva kao što tvrdi. Pravi odgovor zašto se kategorički zalaže protiv privatizacije je što želi da poreski obveznici finansiraju preduzeće koje vodi. Evo kako on to slikovito objašnjava: "Kada je reč o Zvezdi i Partizanu...neophodan je svež kapital. U sadašnjim okolnostima to je teško, ali ako se žele veliki rezultati, potreban je veliki novac. Zato je potrebno da se "društvo" više uključi u čitav proces i pomogne da se problemi rešavaju." Kada Toplica kaže pomogne on ustvari misli da taj veliki novac treba da dođe iz republičkog budžeta. Jer na kraju krajeva: "za Zvezdu i Partizan, kao nacionalno vredne klubove, potrebno je naći neko specifično rešenje." Drugim rečima, nema problema da gazduje dokle god neko drugi plaća.
Nije gazda Toplica škrt ni kada su u pitanju manji klubovi. "Na primer, u Nišu koji je veliki grad trenutno nemate gotovo nijedan sportski značajan klub – savezi i grad ili Ministarstvo sporta trebalo bi da naprave analizu šta je najpotrebnije i da pomogne klubove... da pomognu Radnički, na primer, sa milion evra da bi se napravio tim." Ako bi Zvezdu i Partizan pomagao zbog ostvarenih rezultata druge klubove bi pomagao upravo zbog onih neostvarenih. Kada Toplica planira svi dobijaju. Konačno: "Ne treba gledati na privatizaciju kao na rešenje za sportske probleme." Treba gledati u poreske obveznike koji će biti dovoljno glupi da plaćaju fine plate i bonuse fudbalerima i funkcionerima Crvene Zvezde a sve u cilju očuvanja viših nacionalnih vrednosti i svetosavlja.
Teško mi je da poverujem da je ova gomila samoupravljačkih parola potekla od jednog od naših najuspešnijih privrednika. Ako je privatizacija loša za sportske klubove onda je verovatno loša i za ostala preduzeća. Ako je argumentacija Toplice Spasojevića tačna, a nije, trebalo bi da nacionalizujemo i privatne kompanije između ostalog pošto društvo još nije dalo jasan stav o tom obliku vlasničke strukture. Mogli bi upravo da počnemo sa ITM Grupom pošto njihov vlasnik očigledno uživa u samoupravnom okruženju pa mu nacionalizacija verovatno ne bi smetala.
Cena dizela
Kategorija:
Porezi,
Regulacija
CEVES u svojoj novoj analizi kaže da su cene goriva bez poreza, u Srbiji više nego igde u Evropi. Nisam proveravao računicu, ali mi deluje kao sasvim tačna. Za mene to uopšte nije iznenađenje. U Evropi ne postoji nijedna naftna kompanija koja je na domaćem tržištu zaštićenija nego što je to NIS u Srbiji, pa je takav rezultat sasvim očekivan.
Međutim, tema ovog posta je nešto drugo - cena dizel goriva. Dizel je oduvek u Srbiji jeftiniji od benzina. Ja sam dugo mislio da je to zato što je jeftinije napraviti dizel nego benzin - nekako mi je delovalo sasvim logično. Međutim, nisam uopšte bio u pravu - benzin bi bio jeftiniji kada poreza ne bi bilo, budući da je akciza na benzin oko 36, a na naftu oko 19 dinara, a da je razlika u maloprodajnoj ceni samo 13-14 dinara. To znači da ovakvom poreskom politikom Vlada stimuliše narod da vozi dizel vozila. Imajući u vidu da dizel motori manje troše gorivo i inače, neke moje računice su govorile da se dizel motor isplati ako se vozi više od 20-ak hiljada km godišnje. Na osnovu toga sam se lično i odlučio za dizel auto, budući da prelazim oko 30 hiljada km godišnje.
Problem je u tome što dizel motori više zagađuju nego benzinci, čak i ako benzin nije bezolovni. Poreska politika naše Vlade je da se zagađivanje realno subvencioniše. Pitanje je - zašto? Odgovor je vrlo jednostavan - zbog privrede i, pre svega, poljoprivrede - kamioni, traktori, kombajni, građevinske mašine, pretežno koriste dizel, pa je to još jedan način "pomaganja domaćoj privredi". Inače, širom Evrope, dizel je nekih 10-ak posto skuplji od benzina.
Međutim, tema ovog posta je nešto drugo - cena dizel goriva. Dizel je oduvek u Srbiji jeftiniji od benzina. Ja sam dugo mislio da je to zato što je jeftinije napraviti dizel nego benzin - nekako mi je delovalo sasvim logično. Međutim, nisam uopšte bio u pravu - benzin bi bio jeftiniji kada poreza ne bi bilo, budući da je akciza na benzin oko 36, a na naftu oko 19 dinara, a da je razlika u maloprodajnoj ceni samo 13-14 dinara. To znači da ovakvom poreskom politikom Vlada stimuliše narod da vozi dizel vozila. Imajući u vidu da dizel motori manje troše gorivo i inače, neke moje računice su govorile da se dizel motor isplati ako se vozi više od 20-ak hiljada km godišnje. Na osnovu toga sam se lično i odlučio za dizel auto, budući da prelazim oko 30 hiljada km godišnje.
Problem je u tome što dizel motori više zagađuju nego benzinci, čak i ako benzin nije bezolovni. Poreska politika naše Vlade je da se zagađivanje realno subvencioniše. Pitanje je - zašto? Odgovor je vrlo jednostavan - zbog privrede i, pre svega, poljoprivrede - kamioni, traktori, kombajni, građevinske mašine, pretežno koriste dizel, pa je to još jedan način "pomaganja domaćoj privredi". Inače, širom Evrope, dizel je nekih 10-ak posto skuplji od benzina.
10 July 2008
Špekulanti
Kategorija:
Resursi
Dobio sam e-mail u kojem nekoliko avio kompanija poziva u kampanju protiv naftnih špekulanata. Kažu da cena nafte raste zbog špekulanata i pozivaju ljude na potpis peticije američkom Kongresu za čvršću regulaciju protiv špekulacije naftom i drugom robom. Linkuju i sajt koji to podržava.
Za početak teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle: potpisani su CEO-ovi svih najvećih američkih avio kompanija, Delta, United, American Airlines, US Airways, itd. Lakše mi je da verujem u neku zaveru, kao da na primer ustvari traže neke druge beneficije od Kongresa, a ovo je uvod u celu priču.
Teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle, zato što su špekulanti ne samo da nisu krivi za rast cene nafte, nego ustvati obavljaju jednu vrlo korisnu aktivnost. Špekulanti kupuju kad je jeftino, a prodaju kad je skupo. Ako je cena nafte sada visoka, špekulanti će prodavati naftu koju su kupili kad je bila jeftina, a to može samo da snižava a ne povećava današnju cenu. Ako špekulanti čak i sada kupuju naftu, to mora da bude zato što očekuju da će cena još više rasti (mada tržište fjučersa ne kaže tako). Ali onda ponovo dorpinose smanjenju oscilacija u ceni, jer će je prodavadi onda kada bude još skuplja. U svakom slučaju špekulanti doprinose ravnanju cene tokom vremena. Kada je jeftino onu kupovinom podižu cenu (što je dobro, jer stvaraju zalihe za crne dane za sve nas), a onda kad je skupo te zalihe prodaju i tako snižavaju cenu.
Špekulante krive mnogi, između ostalih i Barack Obama i John McCain. Ali ako se oni dodvoravaju biračima, zašto to rade CEO-ovi avio kompanija? Ne znam šta je posredi.
Za početak teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle: potpisani su CEO-ovi svih najvećih američkih avio kompanija, Delta, United, American Airlines, US Airways, itd. Lakše mi je da verujem u neku zaveru, kao da na primer ustvari traže neke druge beneficije od Kongresa, a ovo je uvod u celu priču.
Teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle, zato što su špekulanti ne samo da nisu krivi za rast cene nafte, nego ustvati obavljaju jednu vrlo korisnu aktivnost. Špekulanti kupuju kad je jeftino, a prodaju kad je skupo. Ako je cena nafte sada visoka, špekulanti će prodavati naftu koju su kupili kad je bila jeftina, a to može samo da snižava a ne povećava današnju cenu. Ako špekulanti čak i sada kupuju naftu, to mora da bude zato što očekuju da će cena još više rasti (mada tržište fjučersa ne kaže tako). Ali onda ponovo dorpinose smanjenju oscilacija u ceni, jer će je prodavadi onda kada bude još skuplja. U svakom slučaju špekulanti doprinose ravnanju cene tokom vremena. Kada je jeftino onu kupovinom podižu cenu (što je dobro, jer stvaraju zalihe za crne dane za sve nas), a onda kad je skupo te zalihe prodaju i tako snižavaju cenu.
Špekulante krive mnogi, između ostalih i Barack Obama i John McCain. Ali ako se oni dodvoravaju biračima, zašto to rade CEO-ovi avio kompanija? Ne znam šta je posredi.
Skupa hrana, ne mora da bude šansa
Kategorija:
Poljoprivreda
Dejan Jeremić iz Delta agrara, u svom tekstu Skupa hrana šansa za Srbiju, tvrdi da će hrana zbog povećane potražnje u budućnosti sigurno biti još skuplja. Naime, pošto potražnja raste zbog rasta broja stanovnika, rasta životnog standarda i korišćenja hrane u proizvodnji bio goriva, on smatra da će nesumnjivo i cena nastaviti da raste. U suštini ako bi se zadržao ovaj nivo ponude a potražnja poraste, Dejan Jeremić bi nesumnjivo bio u pravu. Ipak, njegova analiza uopšte ne dotiče buduću ponudu hrane i zbog toga njegov zaključak ne mora da bude tačan.
U osnovama mikroekonomije se uči da ukoliko postoji mogućnost dobre zarade u određenoj privrednoj grani da će više ljudi pokušati da tu zaradu ostvari. To će dovesti do veće ponude što će opet uticati na snižavanje cena. Povrh toga, razvoj tehnologije će unaprediti efikasnost proizvođača hrane pa će za 10 godina prinosi po hektaru verovatno biti veći nego što su danas. Kod nas bi i stara tehnologija kao što je navodnjavanje pomogla u ostvarivanju većih prinosa. Kada je cena hrane visoka verovatno će više proizvođača odlučiti da uloži makar u navodnjavanje. Ne treba zaboraviti ni da se u Americi farmeri plaćaju da ne rade, jer proizvode previše hrane.
Imajući sve to u vidu, ja bih rekao da je trenutno poskupljenje hrane privremenog karaktera izazvano naglim skokom potražnje. U narednim godinama, pošto ljudi počnu da reaguju na podsticaje, slobodno tržište će verovatno dovesti do snižavanja cena. Posledično investiranje u poljoprivredu, kada svi to čine, ne mora da bude tako profitabilno kao što to izgleda danas.
U osnovama mikroekonomije se uči da ukoliko postoji mogućnost dobre zarade u određenoj privrednoj grani da će više ljudi pokušati da tu zaradu ostvari. To će dovesti do veće ponude što će opet uticati na snižavanje cena. Povrh toga, razvoj tehnologije će unaprediti efikasnost proizvođača hrane pa će za 10 godina prinosi po hektaru verovatno biti veći nego što su danas. Kod nas bi i stara tehnologija kao što je navodnjavanje pomogla u ostvarivanju većih prinosa. Kada je cena hrane visoka verovatno će više proizvođača odlučiti da uloži makar u navodnjavanje. Ne treba zaboraviti ni da se u Americi farmeri plaćaju da ne rade, jer proizvode previše hrane.
Imajući sve to u vidu, ja bih rekao da je trenutno poskupljenje hrane privremenog karaktera izazvano naglim skokom potražnje. U narednim godinama, pošto ljudi počnu da reaguju na podsticaje, slobodno tržište će verovatno dovesti do snižavanja cena. Posledično investiranje u poljoprivredu, kada svi to čine, ne mora da bude tako profitabilno kao što to izgleda danas.
09 July 2008
Happy end iluzija
Kategorija:
Porezi
Budžet je navodno opet u suficitu. To bi trebalo da nam pomogne da se osećamo bolje. Ministarstvo finansija standardno planira veće rashode i onda ispadne na kraju godine da su odradili sjajan posao. Bolje bi bilo da planiraju niže rashode pa da za taj iznos smanje poreze. Ovako, na kraju godine kada ostvare "suficit" razmišljaju na koji način da potroše pare. To je pre par godina bio slučaj sa Nacionalnim investicionim planom. Ako se novac potroši, onda to i nije suficit. Suficit bi trebalo ili da se vrati građanima ili da se prebaci u budžet za narednu godinu što bi omogućilo smanjenje poreza.
Efraim Kišon je najbolje pokazao kako funkcioniše birokratski mozak. Otprilike javna je tajna da sva ministarstva planiraju 20 procenata više rashode dok finansije planiraju 20 procenata niže. Na obostrano zadovoljstvo uvek se nađu na sredini. Takođe, normalno je očekivati da Ministarstvo finansija neće izvršiti sve isplate koje su planirane. Pošto ni ostali ministri nisu glupi oni tu razliku ukalkulišu na početku godine. Ministarstvo finansija zatim može da se hvali svojom štedljivošću dok su ostali ministri zadovoljni jer su dobili tačno onoliko koliko su i planirali. Konačno, u jednoj priči (ne sećam se kojoj) daje primer ministarstva odbrane u Izraelu, koje organizuje velike manevre i vežbe u decembru. Kada shvate koliko im je novca ostalo trude se da potroše što više da im budžeti za naredne godine ne bi bili smanjeni. Danima ne gase tenkove ne bi li potrošili što više nafte i tako ispunili kvote. Kišon je bio satiričar koji je odlično razumeo podsticaje kojima se rukovode političari. Ova priča oko neplaniranog suficita nije priča sa srećnim krajem, ali eto političari i dalje pokušavaju da nam prodaju ovu happy end iluziju.
Efraim Kišon je najbolje pokazao kako funkcioniše birokratski mozak. Otprilike javna je tajna da sva ministarstva planiraju 20 procenata više rashode dok finansije planiraju 20 procenata niže. Na obostrano zadovoljstvo uvek se nađu na sredini. Takođe, normalno je očekivati da Ministarstvo finansija neće izvršiti sve isplate koje su planirane. Pošto ni ostali ministri nisu glupi oni tu razliku ukalkulišu na početku godine. Ministarstvo finansija zatim može da se hvali svojom štedljivošću dok su ostali ministri zadovoljni jer su dobili tačno onoliko koliko su i planirali. Konačno, u jednoj priči (ne sećam se kojoj) daje primer ministarstva odbrane u Izraelu, koje organizuje velike manevre i vežbe u decembru. Kada shvate koliko im je novca ostalo trude se da potroše što više da im budžeti za naredne godine ne bi bili smanjeni. Danima ne gase tenkove ne bi li potrošili što više nafte i tako ispunili kvote. Kišon je bio satiričar koji je odlično razumeo podsticaje kojima se rukovode političari. Ova priča oko neplaniranog suficita nije priča sa srećnim krajem, ali eto političari i dalje pokušavaju da nam prodaju ovu happy end iluziju.
Pitanje nafte
Kategorija:
Resursi
Nema razumnih izgleda da u budućnosti možemo pokriti rastuće potrebe za ovim nezamenjivim izvorom energije.
Tako nekako je formulisao problem William Stanley Jevons, jedan od trojice ekonomista koji su 1870-ih reformisali političku ekonomiju u modernu nauku o ekonomiji, uvođenjem koncepata subjektivne korisnosti i graničnog troška. Nezamenjivi izvor energije o kojem je govorio je ugalj, a ovde se može naći "Pitanje uglja", čitava knjiga koju je objavio tim povodom. Predvideo je rast cene uglja, a zatim i potpuno iscrpljivanje resursa.
Zvuči poznato? Da, samo je "nezamenjivi izvor energije" danas nešto drugo. A i ima ih više, iako se u poslednje vreme najčešće govori o nafti, dok je tada ugalj bio ubedljivo najvažniji pokretač industrije. Kao što sada zabrinutost Jevonsa, a i mnogih drugih pametnih ljudi iz tog doba za rezerve uglja izgleda smešno, verujem da će za nekoliko desetina godina današnja zabrinutost za rezerve nafte izgledati smešno. Ne samo zato što nafte još uvek ima više nego dovoljno u odnosu na današnje potrebe, nego što imamo razloga da verujemo da će i dalje biti otkrivani novi izvori energije i da će buduća tehnološka otkrića poboljšavati upotrebu postojećih. Sa Jevonsove tačke gledišta, stvar je jasna -- kad se potroši ugalj, nemamo gde. Razmišljajući 1866. godine, on nema ni naftu ni električnu energiju kao opcije. Ko zna šta sve mi danas nemamo kao opcije.
Tako nekako je formulisao problem William Stanley Jevons, jedan od trojice ekonomista koji su 1870-ih reformisali političku ekonomiju u modernu nauku o ekonomiji, uvođenjem koncepata subjektivne korisnosti i graničnog troška. Nezamenjivi izvor energije o kojem je govorio je ugalj, a ovde se može naći "Pitanje uglja", čitava knjiga koju je objavio tim povodom. Predvideo je rast cene uglja, a zatim i potpuno iscrpljivanje resursa.
Zvuči poznato? Da, samo je "nezamenjivi izvor energije" danas nešto drugo. A i ima ih više, iako se u poslednje vreme najčešće govori o nafti, dok je tada ugalj bio ubedljivo najvažniji pokretač industrije. Kao što sada zabrinutost Jevonsa, a i mnogih drugih pametnih ljudi iz tog doba za rezerve uglja izgleda smešno, verujem da će za nekoliko desetina godina današnja zabrinutost za rezerve nafte izgledati smešno. Ne samo zato što nafte još uvek ima više nego dovoljno u odnosu na današnje potrebe, nego što imamo razloga da verujemo da će i dalje biti otkrivani novi izvori energije i da će buduća tehnološka otkrića poboljšavati upotrebu postojećih. Sa Jevonsove tačke gledišta, stvar je jasna -- kad se potroši ugalj, nemamo gde. Razmišljajući 1866. godine, on nema ni naftu ni električnu energiju kao opcije. Ko zna šta sve mi danas nemamo kao opcije.
08 July 2008
Subvencije
Kategorija:
Regulacija
Biznis: Pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Srbije Igor Brkanović izjavio je da će država ove godine uložiti oko 20 milijardi dinara za dalji razvoj malih i srednjih preduzeća (MSP) u Srbiji.
Prosto računsko pitanje je: ako 20 milijardi treba da ide u razvoj malih i srednjih preduzeća, od koga onda tu sumu treba oduzeti? Jer od nekoga mora. Mogući odgovori su:
a) Od velikih preduzeća.
b) Od drugih malih i srednjih preduzeća, onih koji nisu na spisku za subvancije.
c) Od ličnih primanja građana.
Voleo bih da znam šta bi činovnici ministarstva zaokružili i kako bi objasnili svoj rezon.
Prosto računsko pitanje je: ako 20 milijardi treba da ide u razvoj malih i srednjih preduzeća, od koga onda tu sumu treba oduzeti? Jer od nekoga mora. Mogući odgovori su:
a) Od velikih preduzeća.
b) Od drugih malih i srednjih preduzeća, onih koji nisu na spisku za subvancije.
c) Od ličnih primanja građana.
Voleo bih da znam šta bi činovnici ministarstva zaokružili i kako bi objasnili svoj rezon.
07 July 2008
Agencija za mlade, singapurska verzija
Kategorija:
Svet
Singapur često pominjemo kao jednu od ekonomski najslobodnijih zemalja, ali evo i čime se njihova vlada bavi: ovo je državni sajt za druženje, upoznavanje, e-muvanje. Kažu da je krajnji cilj borba protiv bele kuge.
Klimoglavci
Kategorija:
Politika
Čedomir Jovanović kaže da se u Srbiju uvodi polupredsednički sistem, pošto Boris Tadić ima nesumnjivi uticaj na vladu. Nije Čeda prvi koji je to primetio, mada mislim da svi greše. Nemamo mi ni predsednički ni parlamentarni a ni polupredsednički sistem. Kod nas vlada partijski sistem odnosno politbiro. Sastanci u Krunskoj su važniji od sastanaka Skupštine. Mislim da bi bilo sjajno kada neka politička partija ne bi primoravala svoje poslanike da potpisuju blanko ostavke. Bilo bi idealno da to prvo učini LDP i tako jasno demonstrira da se ta stanka zalaže za vraćanje dostojanstva parlamentu i poslanicima, koje sada pridev klimoglavci najbolje opisuje.
Izgovor da ljudi glasaju za stranke a ne za pojedince pa zbog toga treba svi unapred da podnesu ostavke ne stoji jer građani nemaju izbora osim da glasaju za stranke. Takođe, strah da će poslanici odstupiti od programa stranke je neprimeren jer ne postoje blanko ostavke stranačkih lidera u slučaju da oni odustanu od originalne platforme. Na primer, Nikolićeva ostavka bi trebalo da bude aktivirana pošto je prvo bio za poništavane SSP a kasnije za potpisivanje. Naravno bilo bi idealno da se uvede dvodomni parlament pa da barem jedan broj poslanika bude biran po većinskom sistemu, ali to je već ustavna kategorija i neće se skoro menjati.
Izgovor da ljudi glasaju za stranke a ne za pojedince pa zbog toga treba svi unapred da podnesu ostavke ne stoji jer građani nemaju izbora osim da glasaju za stranke. Takođe, strah da će poslanici odstupiti od programa stranke je neprimeren jer ne postoje blanko ostavke stranačkih lidera u slučaju da oni odustanu od originalne platforme. Na primer, Nikolićeva ostavka bi trebalo da bude aktivirana pošto je prvo bio za poništavane SSP a kasnije za potpisivanje. Naravno bilo bi idealno da se uvede dvodomni parlament pa da barem jedan broj poslanika bude biran po većinskom sistemu, ali to je već ustavna kategorija i neće se skoro menjati.
Ali Baba i 40 razbojnika
Kategorija:
Politika
Koliko me sećanje služi ovo je najbolji ekspoze jednog premijera. Ciljevi su jasno navedeni a sredstva nisu etatistička. Tu su ne samo završetak privatiizacije društvenih preduzeća nego i banaka u državnom vlasništvu, što se inače retko pominje, zatim poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, kao i uvođenje konkurencije u komunalne usluge i infrastrukturu. Onda ovo, stara priča ali dobro da je u prioritetima:
Predvidjeno je i ukidanje nepotrebnih propisa kojima se otežava privredni život i pojednostavljenje važećih propisa, zatim povećanje efikasnosti sudskih organa pri rešavanju privrednih sporova, kao i u sprovodjenju stečajnih procedura, ali i privatizacija državnog poljoprivrednog i gradjevinskog zemljišta.
Ja nemam sumnji u samog premijera, naročito ne posle ovog ekspozea, ali on će biti okružen grabljivicama. Cena 26 ili koliko ministara nisu njihove plate i troškovi prevoza, nego što će svako od njih doći sa novim idejama da nešto reguliše, troši ili čuva u strateškom državnom vlasništvu. Dorbo je što je osovina premijer - minisatrstvo finansija ekonomski pismena, ali videćemo kako će se izboriti sa ostalima.
Predvidjeno je i ukidanje nepotrebnih propisa kojima se otežava privredni život i pojednostavljenje važećih propisa, zatim povećanje efikasnosti sudskih organa pri rešavanju privrednih sporova, kao i u sprovodjenju stečajnih procedura, ali i privatizacija državnog poljoprivrednog i gradjevinskog zemljišta.
Ja nemam sumnji u samog premijera, naročito ne posle ovog ekspozea, ali on će biti okružen grabljivicama. Cena 26 ili koliko ministara nisu njihove plate i troškovi prevoza, nego što će svako od njih doći sa novim idejama da nešto reguliše, troši ili čuva u strateškom državnom vlasništvu. Dorbo je što je osovina premijer - minisatrstvo finansija ekonomski pismena, ali videćemo kako će se izboriti sa ostalima.
Rat za smak sveta
Kategorija:
Razno
Ovo je za mnoge (ne nažalost i za mene) sezona godišnjih odmora. Kao i na svakom zabavnom portalu, trebalo bi možda da i mi čitaocima predložimo neku letnju lektiru.
Jedan od mojih omiljenih pisaca je Mario Vargas Ljosa, o kome smo ovde već imali post sličnim povodom prošle godine. Ja sada želim da vas uputim na jednu njegovu knjigu koja jeste prevedena na srpski, ali je, iz meni nepoznatih razloga, ostala u senci njegovih najpopularnijih dela, kao što su Grad i psi, Razgovori u katedrali, Tetka Julija i piskaralo ili Pohvala pomajci. Reč je o po mom sudu njegovm remek-delu "Rat za smak sveta".
Knjiga pokriva period moderne brazilske istorije krajem XIX veka i temelji se na istinitom događaju - jednoj pobuni religioznih fanatika koja je u krvi ugušena. Od tog faktografskog kostura Ljosa pravi svojevrsni tolstojevski ep. Posle revolucije kojom je uklonjena carevina i uspostavljena republika, dolazi do pobune ekstremističkog hrišćanskog bratstva u pokrajini Baija, koji smatraju Republiku sataninim delom i smatraju da je došla era Antihrista, da je smak sveta na vidiku, čemu se mora svim silama suprotstaviti. Oni se naoružavaju i utvrđuju u gradiću Kanudosu, gde im pristižu fanatici iz svih krajeva Brazila da vode sveti rat protiv Satane. Predvodi ih fratar Antonio, sa nadimkom Savetnik, koga slepo obožavaju kao spasioca. Oni odbijaju instituciju građanskog braka, privatnu svojinu, novac, trgovinu, odbijaju da se popisuju, da plaćaju ikakav porez, decimalne mere, i sve ostale Satanine izume. Žive po svim uzusima primitivnog komunizma svojsvstvenog radikalnim hrišćanskim kultovima, zapravo kao velika feudalna hipi-komuna, sanjajući da će iz mora izaći legendarni Kralj Sebastijan iz XVI veka, sa svojom konjicom, da uništi vladavinu Antihrista.
Na drugoj strani, centralna Vlada u Riju smatra da je tu pobunu podstakla Engleska preko svojih špijuna, i šalje Vojsku predvođenu pukovnikom Moreiorom Sezarom, zvanim Kasapin (!) da uguši pobunu. Političari iz Rija su predstavljeni kao korumpirani praznoglavci koji samo ponavljaju mantre o "republici" koje koriste samo kao pokriće za uvećanje svoje moći i političku centralizaciu zemlje. Moreira Sezar je jakobinac koji misli da svi ti političari samo smetaju i da bi njega trebalo postaviti za premijera a Vojsku na mesto partija. On ima već solidan track record gušenja pobuna zbog koga je i stekao svoj nadimak. Još samo da spomenem dva vrlo zanimljiva lika: prvi je engleski radikalni socijalista, a zapravo lopov i ubica koji je pobegao iz zatvora u Barseloni, Galileo Gal (!) koji je oduševljen pobunjenicima iz Kanudosa, i veruje da su oni pravi revolucionari koji će doneti komunizam samo toga nisu svesni te treba poraditi na njihovoj marksističkoj edukaciji, smatra da se sudbina sveta i preokret ka svetskom socijalizmu rešavaju u Kanudosu, putuje tamo da bi se borio na njihovoj strani, ali strada mnogo pre nego što im se pridruži. Jedini "pozitivan" lik u celoj knjizi je Baron de Kanjabrava, predstavnik stare zemljoposedničke klase, koji skoro da otelotvorava političara iz vremena Edmunda Berka - čovek odan parlamentarnim pravilima igre, uravnotežen, obrazovan, sa dubokim gnušanjem prema političkom fanatizmu kako republikanske tako i hrišćanske verzije.
Ono što Ljosu čini toliko osobenim i retkim literarnim genijem nije okolnost da je kao "neoliberalni" kandidat učestovao na predsedničkim izborima, što podržava kapitalizam i globalizaciju i smatra da je uklanjanje Sadama bilo dobra ideja (nađite mi još jednog takvog pisca), već što se u njegovoj literaturi vidi politički mislilac danas vrlo retkog senzibiliteta. Zar nismo navikli da nam se kao veliki pisci "socijalno angažovene književnosti" podmeću ljudi koji po pravilu "razotkrivaju" zloupotrebe moćnika, naličje napretka i bogatstva, koji ustaju u odbranu "potlačenih i siromašnih", koji perpetuiraju mit o plemenitom divljaku, ili brane malog čoveka ili političkog aktivistu od vlasti? Nadasve ljudi, koji uzdižu kao plemeniti idealizam svaku vrstu fanatizma i ludila, samo ako je usmerena protiv moćnika. Koliko je samo Ljosa različit - on brani razum i političku razboritost, žigoše totalitarni impuls u ljudima, bez obzira da li potiče od vlasti ili pobunjenika i otvoreno ismeva radikalni politički "idealizam" i ideju "borbe za spas potlačenih na svetu". Čovek starog kova - ironični, konzervativni" erudita kakvi su recimo Borhes ili Ortega i Gaset. Naravno, ne treba ni sumnjati da je to, uz njegovu sklonost ka liberalizmu i globalizaciji, razlog zašto nikad nije i verovatno neće dobiti Nobelovu nagradu (nije ni Borhes, uzgred budi rečeno, za raziku od recimo Markesa koji ju je dobio pre svoje 50-e godine zahvaljujući prozelitskom širenju Kastrove ideologije po Latinskoj Americi).
Knjiga bi mogla posebno biti blagotvorana onima koji se oduševljavaju raznim latinoameričkim pobunama protiv vlasti i radikalnim revolucijama i slikom Latinske Amerike koju nude "Sto godina samoće" Markesa. Ona pokazuje da se u tom domenu nažalost ništa nije promenilo u poslednjih 100 godina.
Jedan od mojih omiljenih pisaca je Mario Vargas Ljosa, o kome smo ovde već imali post sličnim povodom prošle godine. Ja sada želim da vas uputim na jednu njegovu knjigu koja jeste prevedena na srpski, ali je, iz meni nepoznatih razloga, ostala u senci njegovih najpopularnijih dela, kao što su Grad i psi, Razgovori u katedrali, Tetka Julija i piskaralo ili Pohvala pomajci. Reč je o po mom sudu njegovm remek-delu "Rat za smak sveta".
Knjiga pokriva period moderne brazilske istorije krajem XIX veka i temelji se na istinitom događaju - jednoj pobuni religioznih fanatika koja je u krvi ugušena. Od tog faktografskog kostura Ljosa pravi svojevrsni tolstojevski ep. Posle revolucije kojom je uklonjena carevina i uspostavljena republika, dolazi do pobune ekstremističkog hrišćanskog bratstva u pokrajini Baija, koji smatraju Republiku sataninim delom i smatraju da je došla era Antihrista, da je smak sveta na vidiku, čemu se mora svim silama suprotstaviti. Oni se naoružavaju i utvrđuju u gradiću Kanudosu, gde im pristižu fanatici iz svih krajeva Brazila da vode sveti rat protiv Satane. Predvodi ih fratar Antonio, sa nadimkom Savetnik, koga slepo obožavaju kao spasioca. Oni odbijaju instituciju građanskog braka, privatnu svojinu, novac, trgovinu, odbijaju da se popisuju, da plaćaju ikakav porez, decimalne mere, i sve ostale Satanine izume. Žive po svim uzusima primitivnog komunizma svojsvstvenog radikalnim hrišćanskim kultovima, zapravo kao velika feudalna hipi-komuna, sanjajući da će iz mora izaći legendarni Kralj Sebastijan iz XVI veka, sa svojom konjicom, da uništi vladavinu Antihrista.
Na drugoj strani, centralna Vlada u Riju smatra da je tu pobunu podstakla Engleska preko svojih špijuna, i šalje Vojsku predvođenu pukovnikom Moreiorom Sezarom, zvanim Kasapin (!) da uguši pobunu. Političari iz Rija su predstavljeni kao korumpirani praznoglavci koji samo ponavljaju mantre o "republici" koje koriste samo kao pokriće za uvećanje svoje moći i političku centralizaciu zemlje. Moreira Sezar je jakobinac koji misli da svi ti političari samo smetaju i da bi njega trebalo postaviti za premijera a Vojsku na mesto partija. On ima već solidan track record gušenja pobuna zbog koga je i stekao svoj nadimak. Još samo da spomenem dva vrlo zanimljiva lika: prvi je engleski radikalni socijalista, a zapravo lopov i ubica koji je pobegao iz zatvora u Barseloni, Galileo Gal (!) koji je oduševljen pobunjenicima iz Kanudosa, i veruje da su oni pravi revolucionari koji će doneti komunizam samo toga nisu svesni te treba poraditi na njihovoj marksističkoj edukaciji, smatra da se sudbina sveta i preokret ka svetskom socijalizmu rešavaju u Kanudosu, putuje tamo da bi se borio na njihovoj strani, ali strada mnogo pre nego što im se pridruži. Jedini "pozitivan" lik u celoj knjizi je Baron de Kanjabrava, predstavnik stare zemljoposedničke klase, koji skoro da otelotvorava političara iz vremena Edmunda Berka - čovek odan parlamentarnim pravilima igre, uravnotežen, obrazovan, sa dubokim gnušanjem prema političkom fanatizmu kako republikanske tako i hrišćanske verzije.
Ono što Ljosu čini toliko osobenim i retkim literarnim genijem nije okolnost da je kao "neoliberalni" kandidat učestovao na predsedničkim izborima, što podržava kapitalizam i globalizaciju i smatra da je uklanjanje Sadama bilo dobra ideja (nađite mi još jednog takvog pisca), već što se u njegovoj literaturi vidi politički mislilac danas vrlo retkog senzibiliteta. Zar nismo navikli da nam se kao veliki pisci "socijalno angažovene književnosti" podmeću ljudi koji po pravilu "razotkrivaju" zloupotrebe moćnika, naličje napretka i bogatstva, koji ustaju u odbranu "potlačenih i siromašnih", koji perpetuiraju mit o plemenitom divljaku, ili brane malog čoveka ili političkog aktivistu od vlasti? Nadasve ljudi, koji uzdižu kao plemeniti idealizam svaku vrstu fanatizma i ludila, samo ako je usmerena protiv moćnika. Koliko je samo Ljosa različit - on brani razum i političku razboritost, žigoše totalitarni impuls u ljudima, bez obzira da li potiče od vlasti ili pobunjenika i otvoreno ismeva radikalni politički "idealizam" i ideju "borbe za spas potlačenih na svetu". Čovek starog kova - ironični, konzervativni" erudita kakvi su recimo Borhes ili Ortega i Gaset. Naravno, ne treba ni sumnjati da je to, uz njegovu sklonost ka liberalizmu i globalizaciji, razlog zašto nikad nije i verovatno neće dobiti Nobelovu nagradu (nije ni Borhes, uzgred budi rečeno, za raziku od recimo Markesa koji ju je dobio pre svoje 50-e godine zahvaljujući prozelitskom širenju Kastrove ideologije po Latinskoj Americi).
Knjiga bi mogla posebno biti blagotvorana onima koji se oduševljavaju raznim latinoameričkim pobunama protiv vlasti i radikalnim revolucijama i slikom Latinske Amerike koju nude "Sto godina samoće" Markesa. Ona pokazuje da se u tom domenu nažalost ništa nije promenilo u poslednjih 100 godina.
Subscribe to:
Posts (Atom)