Pages

09 February 2011

Nije 1100 nego 695 evra

Komentatori sa B92 su u pravu.

Gde je pogrešio Miladin Kovačević? Računanje standarda po paritetu kupovne moći je standardna metoda i tu nije ništa sporno. Ali izgleda da je greška bila u računu.

Ako se pogledaju podaci za GDP i GDP po paritetu kupovne moći, vidi se da se je kod Srbije taj odnos oko 1.85. Po MMF-u, GDP po paritetu kupovne moći je 1.85 puta veći od GDP-ja Srbije po cenama.

Ako se prosečna plata u Srbiji od 380 evra pomnoži sa tih 1.85, dobije se 695 evra (i ovde zanemarujemo odnose cena između Evrope i Amerike).

Šta je uradio Kovačević? Izgleda da je pogledao vrednost PPP konvertora, koji je za 2009. godinu oko 38 (isto u gornjem linku). Ali je onda prevideo da je konverter prema dolaru i umesto toga ga obračunao prema evru. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je to uradio, ali ako se to uradi dobija se njegov rezultat da 37 evra u Srbiji vredi 100, a odatle prosečna plata 1100.

Standard

Vidim da se na B92 digla velika frka (trenutno 450 komentara) povodom tvrdjenja nekog srpskog statističara da, po paritetu kupovne moći, 37 evra u Srbiji vredi koliko 100 evra u EU, iz čega sledi da je prosečna plata u Srbiji na nivou prosečne plate u EU od 1100 evra.

Ne znam da li je ovo dobro proračunato, ali ovako odokativno, ne izgleda mi uopšte suludo kako bi se iz komentara moglo zaključiti. I ja se u Beogradu neprijatno iznenadim kako su neke stvari skupe (npr. tehnika, garderoba), ali objektivno, oni glavni troškovi ne mogu da se porede. U Beogradu može da se stanuje u centru grada za manje od hiljadu dolara, školarine na privatnim univerzitetima su reda veličine par hiljada evra, privatni vrtići su, koliko sam gledala, nešto tipa trista dolara. Privatni lekari i zubari bi takodje trebalo da su dosta jeftiniji, neka hrana je možda skuplja ali ima i mnogo jeftinije... Zar nije pretplata za kablovsku nešto tipa dvadeset dolara? Naravno, nisu sve te stvari sasvim uporedive, ali s druge strane, postoji tu još i mreža jeftinijih državnih varijanti.

Kapiram da je ljudima teško, i meni je grozno kad čitam ispovesti onih koji ne mogu da nadju posao, i to neki plaćen par stotina dolara, da ne pominjem sve te ljude koji žive od raznih crkavica. Ali, ne vidim razlog da se zbog toga tvrdi da, sa tim istim crkavicama, bi u EU živeli bolje, ili čak isto.

Poziv na dogovore

Svetomir Marjanović u svojoj kolumni za Press poziva Tadića i Nikolića da sednu i da se dogovore "kako rešiti probleme koji čekaju Srbiju". Nije Sveta jedini, mnogi ljudi veruju da bi sve bilo bolje kada bi neki ljudi seli i dogovorili se.

Čitajući ovo, setio sam se starog predloga Stevena Landsburga (iz knjige Armchair Economist, poglavljeThe  End of Bipartisanship) da antimonopolski zakon treba da se primenjuje i na političare. Landsburg tvrdi da, ako je zabranjeno Maksiju, Merkatoru i Idei da sednu za sto i da se "dogovore", onda treba da bude zabranjeno i demokratama i republikancima. Argument je isti onom koji koristi Adam Smit u čuvenoj rečenici:

Ljudi iz iste industrije se retko sreću zajedno a da se razgovor ne pretvori u zaveru protiv javnosti...

Dakle, Lendsburg smatra da političari, kada se dogovaraju, neće to vreme potrošiti na temu "kako da narodu bude bolje", već na temu "kako da tebi i meni bude bolje". Ako je dosluh zabranjen na tržištu proizvoda, ima nekog smisla da bude zabranjen i na tržištu političara.

Nisam siguran da se baš 100% slažem, ali ima nečega u tome.

Najuticajnijih 20

American Economic Review je proglasio 20 najuticajnijig članaka ovog žurnala za 100 godina postojanja. AER je, prvo, najprestižniji ekonomski časopis na svetu (par njih kao Journal of Political Economy je blizu, ali AER je malo iznad). Drugo, pošto ga izdaje American Economic Association, AER je oličenje mejnstrijma i kao takav obično forsira tehnički složene radove, koje ja ne volim jer im zbog akcenta na formalizaciji obično nedostaje pravi sadržaj.

Ali kada se proglašavaju najuticajniji, kvalitet ispliva na površinu. U top 20 svih vremena časopisa poznatog po cyborg nauci su daleko iznad proporcionalnog dospeli članci bez ikakvih ili sa sasvim jednostavnim formalnim modelima, ali važnim sadržajem -- kao što su članak Alchiana i Demsetza o teoriji firme, Roberta Mundella o optimalnom valutnom prostoru, teorija rent-seekinga Anne Krueger, Friedmanova "Uloga monetarne politike" i Hayekova "Upotreba znanja u društvu". Pogledajte celu listu.