Clds, penzije opet

CLDS je izgleda pronašao konačni smisao svog liberalnog angažmana i ideološki cilj za koji će ako treba i život dati - očuvanje državnog penzionog sistema u Srbiji. Izašla je njihova nova studija o penzijama, treća ili četvrta za godinu dana (!), sa istim ili sličnim zaključcima: sistem je super, privatizacija sucks, i jedini problem je kako postojeći model učiniti efikasnijim, kroz povećanje poreza ili njegovu bolju naplatu. Evo zaključaka autorke Katarine Stanić:

Penzijski sistem u Srbiji treba da ostane obavezan i organizovan/ administriran od strane države u cilju ostvarenja oba cilja – obezbeđenje i apsolutnog i relativnog životnog standarda. Ovo pre svega važi za prosečnog radnika i one koji zarađuju oko proseka. Za deo prihoda koji je značajno iznad proseka, održanje prhoda u starosti treba da se više osloni na dobrovoljno osiguranje i štednju, a za one koji su ispod proseka potrebno je još dodatno, van penzijskog osiguranja, ali naravno u okviru državnog sektora, obezbediti ostvarenje apsolutnog životnog standarda

U ovoj novoj studiji nema čak više ni usputnog spominjanja ni kritikovanja ideje delimične privatizacije (o potpunoj da ne govorimo) kao u nekim prethodnim. Prosto se uzima kao samoočigledna istina da sistem treba da ostane kakav jeste. I dodaje se priznanje da je sistem potpuno kaput, jer za one sa niskim dohotkom treba da se daju dodatne subvencije, mimo regularnog penzijskog "osiguranja". Pošto takav sistem košta i koštaće sve više, jedna od preporuka je:

Osnovni problem finansiranja penzija je prihodna strana – visoka nezaposlenost i neuplaćivanje doprinosa na punu zaradu. Potrebno je poboljšati naplatu doprinosa i prijavljivanje pune osnovnice.

Dakle, ukratko - pay-as-you-go kao sudbina i energičnije uterivanje poreza kao put njegovog očuvanja.

Kao kontralek za ovo depresivno štivo evo jednog lucidnog objašnjenja šta ne valja sa sistemom. I preporuka u pisanoj formi.

Markuze 2010

Priča o studentskim kreditima i rastu zaduženosti u obrazovanju (o kojoj sam pisala nedavno) postala je predmet interesovanja “levih” pristupa obrazovanju. Izgleda da je došlo do preokreta u krugovima društvenih teoretičara o obrazovanju koji se još uvek drže “klasne paradigme”. Pre trideset godina, dominirala je Burdijeova teorija društvene reprodukcije koja glasi: obrazovanje služi tome da omogući generacijsko obnavljanje postojeće klasne podele društva. Sistem je tako podešen da privileguje buržuje, pošto vrednuje njihove klasno odgajene predispozicije, sve što čini prednost u školi - od estetskog ukusa do društvenih veza. Masovni porast broja studenata nije bilo lako objasniti ovom paradigmom. Masovnost studiranja je shvaćena kao nova forma klasne reprodukcije (dobri i loši univerziteti) ili kao sistemska maska za problem nezaposlenosti (obdaništa za veliku decu).

Današnja priča o rastućem obrazovno-kreditnom balonu nužno okreće levo orijentisanu teoriju naglavačke. Novi diskurs obrazovne proletarizacije  (Edufactory) bazira se na ideji da su univerziteti nove fabrike,odnosno da se nekadašnja borba radnika i kapitalista premešta na novo polje obrazovanja. Novi način porobljavanja koristi suptilni mehanizam kreditnog zaduživanja. Nekada radnici nisu smeli ući u univerzitetske hramove, a danas ih mame šargarepom.

Obe pozicije zanemaruju istu stvar - racionalnost samih đaka/studenta. Ideja da nije reč o prinudi učenika da odaberu škole koje donose brzo zaposlenje, pojavila se 1973. Na osnovu podataka o školovanju francuskih đaka, Rejmon Budon je pokazao da nema tako direktnog preslikavanja društvene pozicije na obrazovnu putanju. Njegova teza je da obrazovne odluke nisu ni rezultat tvrdog materijalističkog determinizma, ali ni maksimizacijskog principa procene koristi i štete. Kalkulacije su sasvim specifične, gradualne, kontekstualne, određene preferencijama nečije “referentne grupe”. Šta to znači? Kada neko procenuje da li da uđe u tu avanturu studiranja on procenuje koliko se to isplati i da li donosi socijalnu, novčanu i drugu korist u odnosu na njegovo konkretni socijalni kontekst - porodične želje, lične sposobnosti i ambicije. To se čini u svakoj fazi obrazovnog puta iznova, u svakoj tački, u skladu sa trenutnim stanjem stvari. Vrlo zdravorazumski zvuči, ali trebalo je vremena da se ovaj model prihvati.

Osnova procene pojedinca kako će trasirati svoju obrazovnu putanju uvek se zasniva na određenim pretpostavkama o stvarnosti. I tu je ključni previd Edufactory-ja i Burdijea. Oni posmatraju masovne mekdonalds diplome samo kao odraz sistematskog uvlačenja proletarijata u obrazovno i kreditno ropstvo. Novi proleteri su prinuđeni da idu u školu ceo život da bi imali posao, jer treba održavati u pogonu “mašinu” novog edukacijskog kapitalizma. Neka je sve ovo i istina, ali novi revolucionari zaboravljaju da u osnovi ovog procesa stoji jedna opšteprihvaćena pretpostavka: veći obrazovni nivo, direktno vodi većem blagostanju. Nisu samo proleteri bili upecani na ovu ideju, već i državni darodavci koji su sipali miljarde zarad “ulaganja u obrazovanje”. Deo tog ulaganja su i krediti. Trojkaš je dobio od države signal da ovakvo zaduživanje donosi potencijalno dugoročno blagostanje uz mali rizik. Zato je spustio svoju lestvicu za procenu rizika što ne bi inače uradio. Isti efekat ima direktno finansiranje univerziteta. Uvek se indukuje instant-konkurencija za državne resurse onih koji proizvode/prodaju diplome. U Britaniji je visokoobrazovna industrija veća od farmaceutske (s tim što 60% prihoda čine javni izvori, kako se navodi u Browne reportu).  Konačan efekat trke britanskih univerziteta jeste, između ostalog, ono što je već srpskim studentima poznato: nearly all parents with children at university hear disturbing reports of overcrowded ‘seminars’ and minimal contact hours or attention to written work.