Pages

26 March 2014

Radulović i tržišna greška

Evo šta se dešava na Twitteru u poslednjih par dana. Saša Radulović hoće da država finansira Venture Capital fondove sa obrazloženjem da je nedostatak VC fondova posledica tržišne greške. Mi smo ušli u tu raspravu, što ovde (skrolujte nekoliko postova unazad), što na Twitteru. Moj argument je, između ostalog, bio da nedostatak fondova nije odraz bilo kakve greške već je racionalna odluka tržišnih učesnika, na šta je Radulović odgovorio da mi (na Twitteru) uopšte ne znamo šta je to tržišna greška.

Stavimo ovo u zagrade -- o konceptu tržišne greške se može raspravljati na dubljem nivou. Može se sporiti i njeno postojanje; i sposobnost države da je uoči; i sposobnost države da je svojom akcijom ispravi. O svemu tome smo ovde i na drugim mestima prethodnih godina raspravljali.  Ali ostavimo teške diskusije po strani. Kraj zagrade. Ovde se ne radi o tome, već o osnovnom, udžbeničkom konceptu tržišne greške.

Naime, Radulović je insistirao da mu damo primer tržišne greške u Srbiji, valjda insinuirajući da je razlog našeg odbijanja da prihvatimo njegovu ideju da je nedostatak VC fondova nečija greška to što smo mi ekstremisti koji odbijaju da prihvate da uopšte postoji tržišna greška. A odmah zatim je otišao i korak dalje tvrdeći da mi čak i ne znamo šta je tržišna greška.

Usledio je njegov ponovljeni zahtev da mu damo primer tržišne greške -- koji sam prvo ignorisao, jer već godinama predajem ekonomiju na univerzitetu, na nekoliko njih, od EU do SAD, jer sam se bavio i malo težim teorijskim stvarima od primera tržišne greške, pa sam se odavno odvikao od toga da me neko na taj način ispituje. Ali to je Twitter i nagodba je otišla u to da ako ja dam primer tržišne greške u Srbiji on će konačno objasniti kako je to nedostatak VC tržišna greška -- pa progutam knedlu i dam najjednostavniji, klasični, standardni, udžbenički primer "tržišne greške".  Ne po nekoj mojoj definiciji, ne onih koje spore samo postojanje koncepta, već udžbenički primer, ono što se predaje studentima prvog kursa mikroekonomije.  Taj prvi primer su u udžbenicima obično eksternalije -- kad fabrika zagađuje okolinu.  Tako odgovorim ja Raduloviću da je jedan primer tržišne greške pančevačka rafinerija jer zagađuje vazduh.

Njegov odgovor? "To sigurno nije:)" "Naravno da nije". "Nađite definiciju, može i Vikipedija da vam pomogne." I tako dalje.

Ostao sam zabezeknut.  As a matter of fact, ako potražite na Vikipediji, ako potražite u bilo kakvom udžbeniku od 1950-ih naovamo, nema sumnje da ćete naći zagađivanje okoline kao klasični primer tržišne greške. Kada fabrika zagađuje okolinu ona time deo svojih troškova prevaljuje na druge. Dim koji proizvodi je trošak, ali taj trošak ne snose vlasnici fabrike već ljudi koji žive u okolini i udišu takav vazduh. To je takozvana tržišna greška. Sasvim precizno, ona nije u samoj nepravednosti raspodele troška, već u neoptimalnoj alokaciji resursa -- pošto ne snosi pun trošak svoje aktivnosti, rafinerija će proizvoditi više nego što je "društveno optimalno".

Rešenje za ovo se traži u nekoj akciji države. To pre svega može da bude oporezivanje zagađivanja. Možete uvesti porez na količinu zagađivanja -- rezon je da porez tačno pokriva deo troška koji fabrika preliva na javnost.  Porezom rafinerija "internalizuje" eksternalije, odnosno, naterana je da snosi pun trošak svoje aktivnosti na ovaj posredan način.

Postoje i drugi primeri; oko nekih nema slaganja da li se mogu tretirati greškom, ali još niko ko smatra da tržišna greška postoji nije tvrdio da zagađivanje okoline to nije.  Niko osim Radulovića.

Šta su zaključci? Prvo, da je Radulović izgleda izuzetno tvrdoglav čovek. Političari i ekonomski intervencionisti uopšte često pate od iluzuje da znaju više nego što znaju, ali to nikad nisam video ovoliko naglašeno. Radulović se stavio u poziciju da druge ispituje o stvarima o kojima, sada je jasno, nema predstavu. I ponavljam, ne govorim o bilo kakvoj ekspertizi, govorim o osnovnim pojmovima. Kako se onda ponaša u ostalim stvarima? Kako se može voditi rasprava sa nekim ko se tako postavlja? Kako se u političkoj stranci može formulisati politika ako na čelu imate nekog ko je ubeđen da već sve unapred zna -- čak i kad je očigledno da ne zna ni osnovne stvari o temi?

Ovo nije prvi slučaj, jednom smo imali kratku raspravu o minimalnoj nadnici. Tu je takođe pominjao neke krive i granične uslove iako je iz komentara bilo vidno da ne zna o čemu govori. I ponavljam, moj problem nije što ne zna o čemu govori, jer to je na kraju krajeva mikroekonomija, nije nuklearna fizika. Nije ni posebno teško, ni posebno važno. Problem je nivo samouverenosti i autoriteta sa kojim ne zna o čemu govori.

Ja sam ovde postovima podržao i njegove poteze dok je bio ministar i listu DJB; Pavlović i Stevanović su mi dugogodišnji prijatelji; ali sada mi se čini da će na dugi rok stranka ili lista imati problem.

Drugi zaključak je generalniji. Čak i ova epizoda nam pomaže da naučimo nešto o političkoj ekonomiji. Ja sam odavno zagovornik teze da kod ekonomske politike nisu interesi nego ideje ono što nam dolazi glave. Korupcija postoji i to niko ne spori, ali više štete nanose pošteni ljudi ubeđeni da znaju nešto što ne znaju. Radulović nije više ministar ali je bio i zamalo uveo fond koji navodno postoji jer je on uvideo "tržišnu grešku".  Tako funkcioniše politička ekonomija: "tržišne greške" ispravljaju ljudi koji čak i ne znaju šta tržišna greška znači.  Od nesuđenog VC fonda, preko Dinkićevog hotela na Staroj Planini, do Obamacarea ili Bušovog rata u Iraku, manje su interesi, korupcija ili sebičnost, a više neznanje i još više iluzija o znanju, iluzija o razumevanju situacije, samouverenost bez pokrića -- "fatalna umišljenost" što bi rekao Hajek -- ono što nam dolazi glave.