Pages

27 April 2011

Hayek i Barselona

Večeras se igra prvi od dva meča između Reala i Barselone u Ligi šampiona i ovaj el klasiko prati veća fama i napetost nego bilo koji drugi u skorijoj istoriji. U ovom trenutku to je duel dva najbolja fudbalska tima na svetu, igrača od kojih je gotovo eksluzivno sastavljen tim aktuelnog svetskog prvaka Španije, plus dva najbolja igrača na svetu.

Ali el klasiko je i mnogo više od toga. Ideološki, on je uvek bio nastavak španskog građanskog rata drugim sredstvima. Dva najveća španska kluba vuku ideološke razlike iz sukoba fašista i komunista. Real Madrid je, iako kraljevski klub, u doba Franka bio projekat korporativne fašističke države. Svoje najsvetlije trenutke imao je u tom periodu, kada je država sponzorisala klub kao što fašistička država bira i pomaže svojim ekonomskim gigantima da dominiraju u zemlji i predstavljaju je inostrastvu.

Barselona je sa druge strane nastala iz komunističko-anarhističke struje u Španiji 1930-ih. Za vreme Franka je predstavljala simbol otpora režimu, a znaci leve orijentacije se vide i sada. To je jedini klub na svetu koji nema sponzorsku reklamu na dresu i tako se, valjda u ime otpora korporacijama, odriče velikog prihoda. Prvo nije imala ništa, pa kad je UEFA zahtevala da zbog uniformnosti svi klubovi imaju nešto, Barselona je besplatno stavila reklamu Unicefa.

Ali hteo sam da kažem nešto drugo, dosta eksperimentalno. Kod Barselone je poslednjih godina prepoznatljiv poseban stil igre, koji je kopirala i cela šampionska ekipa Španije na poslednjem svetskom prvestvu -- sistem poznat kao tiki-taka. Ono što je meni interesantno kod toga je što se gledajući taj ceo sistem igre u njemu ponekad ne vidi konkretna svrha. Evo jednog lepog primera Barseloninog stila; mada zato što navijači na Youtube postavljaju uglavnom samo najbolje poteze ne mogu da nađem klip gde bi se tačno videlo baš ono što hoću da pokažem -- kada dva ili tri Barselonina igrača razmene po nekoliko potpuno bespotrebnih pasova jedan drugome. Oni koji češće gledaju Barselonu znaju o čemu govorim. Kada recimo Puyol i Xavi vrate loptu jedan drugome po dva puta i na kraju ona opet završi kod koga je i bila i na istom mestu, gledalac ne može da se ne zapita - zašto!? Stvar ide dotle da jedni hvale Barselonu zbog lepote u igri kratkih pasova, dok je drugima ta igra beskonačnih bezopasnih dodavanja na sredini terena smrtno dosadna.

Znam da sam u opasnosti da upadnem u "ako imaš samo čekić sve ti liči na ekser" zamku, ali predložio bih da u Barseloninoj igri ima elemenata Hayekove teorije evolucije složenih sistema. Složeni sistemi, kao što je društvo ili tržišna ekonomija, funkcionišu po pravilima koja su evoluirala eksperimentacijom. Naš um nije u stanju da shvati zašto na nivou društva radimo to što radimo; ako hoćete da stvorite efikasno društvo počevši od ničega, nećete dobiti tako dobar rezultat kao ovaj koji je dobijen spontanom evolucijom pravila u društvu. Zato marksizam nije uspeo -- nema tog uma koji je superiorniji od nagomilane istorijske mudrosti koja je sadržana u postojećim društvenim pravilima. Ako ne možemo da vidimo ili da racionalno objasnimo koristi od nekih stvari, od privatne svojine, religije, porodice ili države, to ne znači da su one pogrešne. To što su one evoluirale u društvenim interakcijama je znak da u njima postoji nešto racionalno, a što naša ograničena racionalnost ne može sagledati.

Kada Puyol i Xavi, po mišljenju gledalaca potpuno bespotrebno po dva puta dodaju jedan drugome i nazad, to možda ima svrhu. Ni sami igrači ne moraju razumeti svrhu -- oni i njihovi treneri su prosto uvideli da kada igraju igru beskrajnog dodavanja, češće pobeđuju. Oni samo slede jednostavno pravilo: dodaj najbližem slobodnom igraču. (Ili malo potpunije, ne pokušavaj završni pas ili prebacivanje igre na drugu stranu terena ili šut, osim ako šansa nije očigledna). Nije svaki pojedinačni pas racionalan (i gledaoci su u pravu kada pitaju zašto se dodaju u nedogled), ali ono što je racionalno je pravilo kratkih i jednostavnih pasova koje igrači Barselone slede.

Da ne govorimo samo o osnovnim institucijama društva, uporedite to recimo sa politikom spašavanja posrnulih banaka -- da li je racionalno spasiti veliku banku da bi se izbegao finansijski slom i negativne posledice na celu ekonomiju? Sasvim je moguće da je odgovor "da". Koristi spašavanja mogu biti veće od direktnih troškova. Ali da li je efikasno spasavanje banaka kao pravilo? Naravno da ne. Nije efikasno ni pravilo po kojem neke banke treba spasiti a neke ne, jer to stvara moralni hazard i korupciju i košta na drugi rok. U pitanju su dve različite vrste racionalnosti, kratkovida racionalnost i racionalnost pravila.

Gledajući razvoj tiki-taka filozofije možemo posvedočiti da do njihovog racionalnog pravila nije došao genijalan trener, nego je nastalo evolucijom u Barseloninoj igri ili u najboljem slučaju poperovskim inžinjeringom na parče. Počelo je negde pre dvadesetak godina sa Krojfom, ali tek u poslednjih par godina je došlo do punog izražaja.

Mi možemo sada naknadno pokušati da objasnimo zašto je pravilo racionalno, kao što smo naknadno racionalizovali zašto su svojina ili porodica efikasne institucije. Jedna mogućnost je da i besmisleno dodavanje navodi igrače protivničkog tima da menjaju raspored, dok se onda ne uvidi šansa za malo smislenije dodavanje. Druga je ona koju vidi trener Gvardiola, da je dodavanje u napadu ustvari odbrambena taktika -- ako je lopta kod tebe onda znači da nije kod protivnika. Ali to je samo delimično slučaj, jer ako ste gledali Barselonu znate da se oni dodaju malo više nego što treba čak i kada jure rezultat.

Tako smo došli smo do zaključka da levičarski klub ustvari igra hajekovski fudbal.

18 comments:

Срђан said...

Sve, sve... Ali banke?!

Inače lepo za čitati.

Lighthouse said...

Je li Barselona (mislim na klub, ne na grad) u vreme građanskog rata doista istorijski bila toliko pro-levičarska koliko je bije glas? Bio sam pre godinu i po u Muzeju na Nou kapmu i ono što me je zapanjilo je da je tokom celog građanskog rata odigrana samo jedna utakmica, i to prijateljska, s reprezentacijom Meksika, negde 1937. Gledajući biografije tadašnjih prvotimaca, naravno pomalo čitajući i između redova (kad je ko umro, ima li neko da je "naprasno preminuo" 1939. ili 1940, itd, stekao sam utisak da je Barselona (kao klub) prosto bila lojalna (čak i malo manje od toga) vladajućoj trockistističko-anarhističkoj političkoj vlasti u gradu. Naravno, to ne znači automatski da nije bila srcem i dušom za Republiku (to, prosto, ne znam), ali ipak je zapanjujući nedostatak entuzijazma. Zna li ko nešto više o tome, možda neki istoričar ima zanimljive linkove? Što se tiče katalonske političke scene danas, tamo je uglavnom mrtva trka između socijalista i katalonskih nacionalista (ali koji nisu nacional-konzervativci već jako, jako pro-tržišni liberali, uostalom i članovi ELDR). Isto (mrtva trka) je i u samom Gradu.

Boban said...

Slaviša, verujte mi da 5 dodavanja Ćavija i Pujola na malom prosotoru bez konkretnog napretka veoma ima smisla.
Ne znam da li ste igrali fudbal i koliko pratite, ali odsustvo lopte u nogama stvara veliki pritisak na ekipu. Takvim dodavanjima se ne osvaja prostor, ali protivniku opada koncentracija, postaje nervozniji i kreću individualni izleti i ispadi u pokušaju da se dođe do lopte...

Koliko god to vama izgledalo beskorisno, kada krenu u osvajanje prostora Barselona to radi najbolje na svetu. Osim što je lepo "za oko", takav fudbal očigledno i donosi rezultate. Večeras igraju peto uzastopno polufinale LŠ, u prethodna četiri pokušaja dva puta su igrali finale i dva puta osvojili najbolje fudbalsko klupsko takmičenje, uz to u Primeri imaju dve, a gotovo sigurno i tri uzastopne titule...

Meni je iskreno lepše i smislenije dodavnje na kratkom prostoru nego bunarenje u dubinu terena bez konkretnog plana... Bilo bi lepo kada bi Barsa mogla da napada direktno u dubinu terena 90 minuta, ali ne igraju protiv Milutinca ili Palilulca nego protiv jako, jako dobrih timova koji se uzgred rečeno jako dobro brane...

Nemanja said...

Ko prati Ultimate fight, zna da koliko god bio jak udarac protivnik, ukoliko nije vest u parteru gotovo sigurno gubi mec.

Rec je o negaciji prednosti.

Ukoliko je ekipa ofanzivna, kratkim pasevima namecete svoju igru, i neutralisete komparativnu prednost. Ukoliko je defanzivna, opet im parirate istim nacinom igre.

Lighthouse said...

U prvom poluvremenu je izgledalo da će inovacija nadjačati tradiciju, čak je "tradicija" izgledala naivno i smešno, ali na kraju tradicija pobedi s 2:0. Zanimljivo.

Slaviša Tasić said...

Bobane,

nisam ni tvrdio suprotno, slažem se sa celim komentarom.


Lighthouse,

da, a i bilo je dobrih perioda tiki taka igre posebno u drugom poluvremenu.

fg said...

Veceras je Barsu u finale odveo Mesi, a ne tik tak, budimo realni!
Postoje mnoge taktike u fudbalu, a zajednicko im je da svremenom postaju neefikasne jer postaju "procitane".

dusan.pavlovic said...

Slaviša, ovo je odličan ekperimantalni uvid. Predlažem ti da razmotriš još dve stvari. Ti sam tvrdiš pri kraju posta da zadržavanje lopte (kroz beskrajno dodavanje) može da ima svrhu strateškog čekanja da protivnička ekipa pogreši i time se ukaže prilika za napad. (Boban tvrdi da je to jedina svrha tiki-taka strategije.) Ne znam da li je takva strategija u slučaju Barselone nastala spontano, ali ona je mogla da nastane intencionalno: neko je mogao da je dizajnira baš s tim ciljem, i da je, za razliku od marksista-komunista, uspešno primenjuje.

Drugo, pretpostavimo da dodavanje jeste nastalo spontano i da mu je nemoguće pronaći svrhu vezanu za postizanje boljeg rezultata. U tom slučaju je moguće da se praksa zadržala zbog toga što se ustanovilo da je to nešto po čemu se igrači Barselone prepoznaju i razlikuju od drugih. Kao i dresovi. Boje i dizajn najvećeg broja klupskih dresova birani su nasumice, ali su kasnije postali važni zaštitni znakovi klubova. Otuda bi igra tiki-taka bila stvar identiteta kluba koji može da signalizira jednu vrstu superiornosti članova tima -- mi to možemo iako nam je poptuno nepotrebno. (Nešto slično radili su 1977. godine na utakmici sa SSSR Kićanović i Slavnić http://www.youtube.com/watch?v=zx8BIUCqOeM.)

fg said...

Koliko ja znam u Barsinom slucaju nisu slucajno birane boje dresova, vec ih je njen osnivac "preneo" iz Bazela, iz kojeg je dosao u Barselonu jos 1899.god.

mileusna said...

Barsu je sinoć do finala odvela gluma i horski pritisak na sudiju koji je (opet) urodio plodom kao i u nekim prethodnim susretima, recimo prošle godine protiv Intera (video). Na svu sreću, prošle godine je tika-taka ostalo na tika-taka i Inter je sa 10 igrača prošao dalje. Odmah da kažem da sam subjektiva i da ne volim Barsu (Farsu), a ne volim ih upravo zbog ovog glumatanja koje se dešava kad god nalete na nešto čvršćeg protivnika. :)

BTW, postoji li neki klub koji je po prirodi libetarijanski, pošto već ima fašističkih i komunističkih? :) Na pamet mi pada Inter koji je osnovan zbog negodovanja što su u Milanu prednost imali italijanski igrači, a Internacionale je od svog osnivanja bio otvoren za igrače svih nacionalnosti.

Slaviša Tasić said...

Dušane,

da, to su mogućnosti. Ustvari jeste neko izmislio (Krojf), samo tada nije bilo toliko naglašeno nego je korak po korak evoluiralo ka ovom ekstremu danas. Pitanje je i da li je taj ko je izmislio imao u vidu sve posledice. Kao i zašto danas svi ostali to ne kopiraju -- moguće je zato što i dalje ne povezuju uspeh sa tom taktikom (što je očekivano, jer je teško videti kako uspeh konkretno sledi iz tog pristupa).

Mileusna,

Nemaš pojma.

mileusna said...

Pa rekao sam da sam subjektivan jer ne volim folirante. :) Ne kažem ja da je Barsa loša, igraju super kad deru Šahtjor 5:0 (ili Real:) ali veličinu treba pokazati i kad ne ide, a ne samo kad si superioran.

Evo i faula za diretan crveni od sinoć kako su ga proanalizirale španske kolege. Činjenica je da kontakta nije ni bilo, a gluma je bila u stilu kao da će mu amputirati nogu. Start je na loptu, jeste se išlo đonom, ali u ovoj situaciji to je plafon žuti.

fg said...

Moje vidjenje uspeha ove jednostavne taktike jeste u tome sto se protivnicki timovi susrecu sa ovom taktikom samo u mecevima sa Barsom, tako da im se "ne isplati" da menjaju koncept svoje igre tako drasticno da bi mogli da naprave rezultat na jednoj, tj. dve utakmice u toku sezone. A kvalitet pojedinaca koji cini Barsin tim (podjednako bitan razlog za uspeh pored tik tak taktike) ih odvraca od zamisli da bi i sa prilagodjenom igrom postigli nesto.
Trenerski posao je zapravo konstantni rad na nekoj unapred zamisljenoj strategiji koja se vremenom uigrava do "automatizma" (nalik na automatizam kojem teze specijalne jedinice policija, koji bezbroj puta uvezbavaju slicne scenarije talackih situacija u nekom specificnom prostoru i okolnostima). Retko ko je motivisan poput Murinja da prilazi utakmici tako pragmaticno da menja drasticno koncept igre.

Potseticu vas da je i Ajaks gajio specificnu igru koja je jedno vreme bila vrlo uspesna. U medjuvremenu je razvijen "imunitet", pa je Ajaks danas tu gde je.

Za mene licno je vece uzivanje gutati zilete nego gledati dva tima koji igraju tik tak, ali zbog nesumnjivog uspeha ove taktike ona ce biti sve prisutnija u generacijama koje dolaze.

Brut said...

Slaviša,

Interesantna opservacija, ali mislim da je pogrešna. Spontani poredak nije baš toliko "vidljiv" kako se može činiti iz tvog razlaganja. On nije "prisutan" u rezultatima na taj način. Spontani poredak se ogleda u pravilima a ne u rezultatima. Tako, samo je varka kad gledamo neku "lepršavu" i "laku" igru da je reč o "spontanosti". To samo nama amaterima tako može da izgleda. Reč je, naravno, uvek o vrlo rigidnom treningu, gde je "spontanost" u rezultatu samo privid iza koje se krije rigidnost, organizacija i automatizam postupaka. Dakle, svakako je produkt dizajna a ne evolucije pravila. A i "spontanost" u spontanom poretku ne pruža uvek estetski užitak - za to treba biti formalista kantovskog tipa i ljubiti kruta pravila, "svrhovitost bez svrhe" i slične prozaične stvari. U slučaju fudbala, spontani poredak je oličen, pre svega, u sudiji, koji pazi na poštovanje pravila igre, a ne u stilu igre i igračima.

Što se tiče Barsine tika-taka strategije, ona mene sa svojim beskrajnim dodavanjima pre podseća na kakav dadaistički postupak izigravanja pravila - u ovom slučaju, dodavanje lopte nogom - njihovim preteranim potenciranjem, ili pak na postmoderni postupak ponavljanja i beskrajne reprodukcije jednog-te-istog, kao oblik "kritike" kroz obesmišljavanje. I mislim da Barsa upravo to radi izolovanjem i insistiranjem na samo jednom pravilu - obesmišljava i ubija fudbal. Mrzim tika-taka koliko i katanačo. Nije fudbal samo dodavanje lopte ili odbrana bunkericom. U svakom slučaju, Barsa pre ispoveda filozofiju i ukus Tristana Care ili Bodrijara, nego Hajeka. Prokleti levi anarhisti. :)

Brut said...

Dokument u prilog tome da je fudbal izmišljena stvar, dizajnirani sistem.:)

http://www.youtube.com/watch?v=ztBD243AoUM

Triler said...

@Dušan.Pavlovic

Da je nastala intencionalno danas bismo verovatno znali i naziv te strategije. Strategija bi bila slavljena, verovatno bi imala i svoje sledbenike itd. Mnogo je veća verovatnoća da je nastala spontano.

@Brut:

Mislim da primedba ne stoji. Slaviša je i sam pomenuo sleđenje pravila. Ja u tekstu nisam prepoznao ništa što u metodološkom smislu odstupa od Hajekovog sleđenja pravila.

Nou Koment said...

Шта рећи? И летимичан поглед на коментаре даје ми за право да кажем да се људи устручавају да кажу да је цар го. Пријатељу, не знам за који клуб игра тај твој Хајек (чуо сам за Хунтелара, имаш на Јутјубу), али сигурно знам да немаш појма шта је то игра, фудбал посебно. Нисам сигуран да ће ова порука доћи до твог бурета, али да покушам: колико учитељица зна шта је фудбал, толико је фудабл оно што играју дечица у белим поткушуљама и црним шорчићима.
ЦАР ЈЕ ГО, пријатељу!

DusanNS said...

Da ste iz fudbala vi bi razumeli Barsinu igru i koncept znacenja tika-taka u taktickoj igri jedne ekipe. Ovako bolje je da se manete fudbala i tema o njemu. Drzite se istorije, politike, ekonomije jer fudbal ne razumete. Pozdrav od fudbalskog trenera ;)