Pages

29 April 2013

Miopija zaštite potrošača

U poslednje vreme dva argumenta poluprofesionalnih zaštitnika potrošača mi vređaju logiku na elementarnom nivou. Prvi je takozvano varanje potrošača na težini/mernim jedinicama. Problem je što su čokolade danas najčešće u pakovanjima od 90 ili 80 grama, da je kiselo mleko prešlo prvo sa mililitara na grame, a potom se i gramaža smanjila i tako dalje. I, elem, potrošači su naivni i neko ih tu zakida, iako je poznato da se elementarna pismenost u našeg sveta iskazuje tako da "neko zna u pare & kantar". Posle toga idu slova, mogu se i sricati. Prava je istina da potrošači žele da dobiju jedinicu onoga što vole da kupuju po nižoj ceni i da su spremni da kupe manje proizvoda za nižu cenu, posebno ako je reč o proizvodima čija cena rasta brže od stope inflacije. Tržišni test kod čokolada je pokazao da kupci hoće manje za nižu cenu, dok su prakse više za istu cenu odbačene (na primer Soko Štark je pokušao da prodaje čokolade od 110 grama, inicijativa je propala). Poenta je da tržište nagrađuje one koji nude nešto manja pakovanja. Baš kao što se na pijaci odavno sve prodaje na grame/dekagrame. Da tržište kažnjava ovakve prakse ne bi ih bilo, 100 gramaši bi pobedili u slatkoj trci. S druge strane, tamo gde nema rasta cena bržeg od inflacije dodatni mililitri su standardna ponuda, na primer kod piva.

Druga primedba tiče se roka trajanja današnje tehnike i to je top pitanje na više portala danas. Istina je da neke stvari traju kraće, da su stariji pandani današnje opreme trajali duže, ali nikako da se postave ključna pitanja. Na primer, koliko je bila cena prosečne veš mašine 1990. godine, a koliko je danas? Ne mora čak ni da se radi diskont za cene iz 1990. godine. Koliko je 1990. godine koštao prosečan televizor, a koliko košta danas? Ovde neću uključivati i rast performansi koji prati nove generacije uređaja. I sa dva ograničenja koja su data, desio se neverovatan pad cena. Deo je plod napretka u svim oblastima, deo je plod ušteda koje delom idu na uštrb dugovečnosti. Kako bilo i tržište je ovde reklo da ište jeftinije, ali i nešto kratkotrajnije. Ko hoće i danas može da kupi skuplje, a dugotrajnije, ali to uglavnom žele samo neke tržišne niše. Miele nije izbor naroda, iako traje jako dugo. Ne isplati se, bolje je kupiti tri obične veš mašine za 30 godina nego jedan Miele. Razvoj argumentacije za grane sa kontinuelnim i brzim inovacijama je bespredmetan. Šta vredi kupiti TV koji će trajati 20 godina. Do tada će standard verovatno biti blizu virtuelne realnosti i interaktivnosti i umreženosti koju danas teško možemo zamisliti. Čemu dugotrajnost onoga što svakako zastareva.

Sve u svemu, kupac je taj koji primarno određuje šta će se proizvoditi, proizvođači mogu i utiču povratno, ali ipak u manjoj meri. A i ja hoću i jare i pare na nivou želja, ali znam da ne može baš sve.