Pages

23 December 2008

Garancija

Pričao mi je rođak sledeću priču. Dolazi prijatelj kod njega i kaže "Molim te da tvoja firma garantuje za kredit mom nećaku Saletu, hoće da napravi pečurkaru. Nemaš šta da brineš, ja ti garantujem da je momak na mestu i da će da vrati kredit." Moj rođak ga pita "Čekaj, znači ako ne vrati pare, pa banka mene pojuri, ti ćeš da mi to platiš?" A ovaj mu kaže "A ne, nisam to mislio".

Na to mi po malo liči ova priča sa Rusima. Garantuju oni, nema nikakvih problema i to "dva takva državnika" (što reče premijer, mada i on kaže da je "mala verovatnoća" da oni ne ispune obećano, ne kaže da nema nikakve šanse da se to desi), ali ipak ne bi da stave to na papir. Da premijer (ili predsednik, ili bilo ko drugi) prodaje svoj stan, a da zna da postoji "mala verovatnoća" da bude prevaren, siguran sam da ne bi tako olako prešao preko te "male verovatnoće".

Doduše, ja zaista ne mislim da Putin i Medvedev svesno lažu. Verujem da postoji volja sa njihove strane da naprave taj Južni tok, ali projekat zavisi od mnogo stvari.

Recimo, treba postaviti pitanje čemu uopšte služe Južni i Severni tok. Koliko ja to sve shvatam, a sasvim je moguće da grešim, ni Rusima ni Evropi ne treba veći kapacitet gasovoda, već Rusima treba alternativa za Ukrajnu i Poljsku, jer sada svi gasovodi tuda idu. Poljaci već tradicionalno ne vole Ruse, a ni Ukrajinci (naročito oni na zapadu Ukrajine) nisu nešto ludi za njima.

Dakle, Rusi imaju problem da Ukrajinci i Poljaci mogu da ih ucenjuju. I zato Rusima trebaju Severni i Južni tok - da bi zaobišli Ukrajinu i Poljsku (da je problem kapacitet, napravili bi još dva kroz Ukrajnu, to je sigurno jeftinije nego praviti gasovod kroz more). Da li im baš trebaju oba? Ne znam, možda i ne.

Lako može da se ispostavi da im je Severni tok dovoljan. Ili, da postignu neki dil sa Ukrajincima, pa da dignu ruke od oba. Ili, da u Bugarskoj dođe na vlast neko ko će da traži previše. Jednostavno, realizacija projekta zavisi od previše stvari koje ne zavise samo od Putinove dobre volje. Što znači - trebalo je nekako da se zaštitimo.

Zanimljiva je i ova priča oko cene NIS-a, pa sad treba još Gazpromu da budemo zahvalni što će platiti i ovih 400 miliona. Ja stvarno ne znam koliko NIS košta - možda je to 400 miliona, a možda je to 4 milijarde. Ali, znam da direktni pregovori svakako nisu najbolji način da se utvrdi realna cena.

Da je Gazprom privatna kompanija, onda bih bio siguran da je 400 miliona premalo. Ali, budući da su i oni državna firma i da ne plaćaju svojim parama, ne bih se uopšte iznenadio da su preplatili. Sumnjam, ali ne bih se iznenadio.

Eksperti na vlasti

Par puta smo pominjali opkladu između Paula Ehrlicha i Juliana Simona -- Ehrlich je savremeni Malthus koji u poslednjih 40-ak godina stalno predviđa ekološke katastrrofe, neodrživ rast svetske populacije, energetske krize i nestanak ključnih resursa, dok je Simon bio na suprotnom kraju, verovao da će ljudska inventivnost samo poboljšavati upotrebu resursa, a tržišni mehanizmi odrediti njihovu pravu cenu i pronaći najbolju upotrebu. Godine 1980. ova dvojica su ušla u opkladu. Pošto je Ehrlich govorio da svet ostaje bez osnovnih resursa kao što su rude metala, Simon je ponudio Ehrlichu da sa svojim saradnicima izabere 5 resursa koji će po njihovom mišljenju u narednih deset godina poskupeti. Ehrlich i stručni saradnici su izabrali pet i ubedljivo izgubili opkladu, jer je do 1990. godine svaki od ovih pet metala pojeftinio.

Pomislili biste da su ovakve katastrofalne greške dovoljne da diskredituju eksperte, ali nisu. Tim eksperata je izmislio gomilu objašnjenja zašto su izgubili opkladu, mada bi bilo dobro čuti zašto opkladu gube i dalje, jer sve do danas cene istih metala i dalje padaju. Ali eksperti nisu diskreditovani, Ehrlich i dalje piše katastrofičarske bestselere, a njegov saradnik koji mu je pomogao u izboru metala, John P. Holdren je sa prestižnog Berkeleyja dobio posao na još prestižnijem Harvradu gde predaje ne samo prirodne nauke, nego na Kennedy School of Government. Kakva god mu bila ostala akademska dostignuća, priča sa opkladom ukazuje na njegovu osnovnu nesposobnost da razume dinamiku ekonomskog razvoja i funkcionisanje tržišta i u teoriji bi trebalo da izazove sumnju u njegovu podobnost da drži baš katedre na raskršću politike i upravljanja resursima. Ali ne samo da se to nije desilo, nego je sada, šlag na tortu, Holdren imenovan za glavnog savetnika za nauku Obamine administracije i šefa naučnog tima Bele kuće! Prvi naučnik vlade SAD je neko ko je ne tako davno bio svojski izblamiran, u sopstvenoj disciplini, u opkladi čije je uslove sam izabrao. Ali zato ima savršen ideološki profil borca protiv globalnog zagrevanja i stručnjaka za održivi razvoj i to je razlog zašto mu je autoritet ovako imun na činjenice. Voleo bih kad bi neki novinar sada pitao za objašnjenje zašto cene istih metala danas i dalje padaju i da li i sada predviđa njihov budući rast.

Cena ekonomskog patriotizma

Ne tako davno smo slušali priče kako NIS, EPS, Telekom, Berzu i slična preduzeća ne treba prodavati jer će u budućnosti vredeti mnogo više. Na primer sredinom 2007. je Đelić za NIS rekao da ga ne treba prodavati jer je tada za njega moglo da se dobije 2 milijarde dok bi za par godina ta kompanija vredela celih 10 ili 15 milijardi evra. Ovde na blogu smo više puta pominjali da je to malo verovatno jer bi investitori prepoznali buduću vrednost i ukalkulisali je u cenu. Kako stvari danas stoje, odnosno kako Predsednik vlade tvrdi, NIS sada vredi 65% manje nego pre samo 6 meseci. Tada je inače prodat za 800 miliona, a naša vlada nije želela da ga da ni za 2 milijarde. Pitam se koliko poreske obveznike košta ekonomski patriotizam ili prosto neznanje srpskih lidera?