Pages

30 September 2011

Ipak lupetanje

Taman pomislih da je Vučić rešio da malo unormali izjavu svog predsednika o tome da će neko uložiti 100 milijardi evra u maglovitu infrastrukturu samo zato što su naprednjaci bolji ljudi od demokrata, kad ne lezi vraže. Istina i 100 milijardi evra SDI za deset godina ne bi bilo loše iz današnje perspektive.
Slobodno preduzetništvo, kraj zaduživanja za skoro pa gluposti i minimizacija državnog reketa zvuče dobro, posebno od nekoga ko je sedeo sa Marjanovićem u vladi, ali ja mu ne verujem ni reči. Izjavi on mrtav hladan da je banda otela 100 milijardi od građana u prethodnih 10 godina. Imali smo već post krajem prošle godine gde smo pokazali koliko je besmislena Nikolićeva izjava o 70 milijardi proćerdanih sredstava. Ako je verovati njegovom najbližem saradniku izgleda da je samo ove godine proćerdano celih 30 milijardi evra za 9 meseci. Ovo je jedna takvo dobra ilustracija jada današnje srpske politike iz barem tri razloga.
Prvo, velike su šanse da nam na čelu izvršne vlasti bude neko ko se šuka na veliko i ne razlikuje babe i žabe. To nam govori implicitno i o kvalitetu današnje vlade.
Drugo, jadna li je zemlja u kojoj su ovakva šuketala nada za trećinu stanovnika. Kako T&V nisu baš neinteligentni ljudi, ovo nam govori o profilu velikog broja birača u Srbiji.
Treće, da li su birači SNS svesni da su prema T&V banditi u Srbiji izgleda svi, oni koji su uzeli kredite za stan, oni koji su dobili otpremnine, primaoci socijalnih programa, vozači koji koriste saobraćajnice, primaoci transfera iz inostranstva, preduzeća koja su vukla kredite za osnovna i obrtna sredstva, penzioneri, đaci u školama. Sve go bandit do bandita.
Sve u svemu,najpametniji su kad ćute, a to će im verovatno biti dovoljno da odlično prođu na proleće. Ako budu dokazivali da su pametniji kada govore, onda za sadašnju ekipu na vlasti ima neke nade.

Ustav


LSV saopštava:

Ustavom je zagarantovano slobodno okupljanje građana, kao i sloboda mišljenja i izražavanja...

Ne baš... U stvari, uopšte nije tako. Evo šta tačno kaže Ustav, vezano za okupljanje (član 45, stav 4):

Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.

Dakle, zakonom se, u ovim navedenim slučajevima može ograničiti sloboda okupljanja. A u Srbiji i dalje važi Zakon o okupljanju građana iz 1992. godine, u kojem prilično jasno piše (član 11):

Nadležni organ može da zabrani održavanje javnog skupa radi sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine. O zabrani održavanja javnog skupa nadležni organ je dužan da obavesti sazivača najkasnije 12 sati pre vremena za koje je skup zakazan. Žalba na zabranu iz stava 1. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja.

Suština je da "nadležni organ" može da zabrani okupljanje, to nije ni protivustavno, ni protivzakonito. I ja bih voleo da se Ustavom zaista garantuje sloboda okupljanja, mišljenja, izražavanja, preduzetništva i veroispovesti, ali se ne u stvari ne garantuje. Uvek stoji ova odredba da se određena sloboda "može zakonom ograničiti" u određenim slučajevima. 

Umesto zgražavanja nad odlukom "državnog vrha", možda bi LSV-u i ostalima koji smatraju da okupljanje građana treba da bude slobodno bolje bilo da pokrenu inicijativu za izmenu Zakona o okupljanju građana.

Parada

Evo jednostavnog argumenta u raspravi o gej brakovima: ako ste protiv gej braka nemojte se gej venčati.

Naizgled neoboriva logika, ali problem sa moralom je baš to što uvek pretenduje da bude univerzalan. Libertarijanci ne razumeju zašto svako ne gleda svoja posla u moralu ili u ekonomiji, ali za većinu ostalih nije tako. Socijalisti ne brinu za sebe nego hoće da usrećuju svet svojim ekonomskim intervencijama, desničarima nije dovoljno da sami ne naprave pogrešan lični izbor nego hoće da osiguraju da i niko drugi ne pogreši.

29 September 2011

Šta će biti sa evrom?

Po mom mišljenju ništa. Kao što je i Igor Lukšić na svom blogu primetio, pitanje evra i pitanje bankrota su dve različite stvari. Tačno je da kada zemlja bankrotira, onda i valuta obično padne, a ako ima fiksni kurs onda bankrot skoro obavezno uključuje i devalvaciju. Ali ove stvari, iako često idu zajedno, nisu isto.

Sama Grčka ne može da devalvira jer već ima evro -- odnosno može to uraditi samo izlaskom iz evra i uvođenjem drahme. Ali to je u praksi nemoguće. Lako je promeniti valutu ako iz gore ulazite u onu za koju se misli da je bolja ili ako se stara ukida pa nemate izbora. Ali u istoriji nije zabeležen slučaj da je zemlja izašla iz bolje valute u drugu za koju se unapred zna da će biti gora. Ako Grčka izlazi iz evra, onda se zna da razlog za to nije nacionalizam, samostalnost ili bolja monetarna politika, nego planirana devalvacija. Ali kako primorati ljude da zamene evro u drahmu, ako svi znaju da onda sledi njena devalvacija? Pošto još uvek važe pravila EU i slobodni tokovi kapitala, to znači da će se sav novac iz grčkih banaka preliti u druge zemlje i ostati u evru. Prelazak na drahmu je neizvodljiv i nadam se da nikome neće pasti na pamet da to pokuša.

Kako će onda proći evro? Čak i ako se uzme da će grčki bankrot dovesti celu evrozonu u problem, najgore što se može dogoditi sa evrom je njegov umereni pad. Računam da će pad biti umeren zato što problemi traju već tri godine i deo rizika je već ukalkulisan. Evro je sve ovo vreme već po malo padao u skladu sa rizicima i prognozama. Taj pad se ne primećuje ako se gleda prema dolaru, ali je vidljiv prema korpi svetskih valuta ili substitutima kao što je zlato.

Ako se grčki bankrot i prelije na italijanski, španski i druge, problem u evrozoni će ostati više finansijska i bankarska nego valutna kriza. Ove krize obično idu zajedno tako da je pad evra neminovan -- tvrdim jedino da nema govora o "smrti evra" i drugim katastrofičnim scenarijima koji se pominju.

Štaviše, ako EU nastavi da ovako rešava probleme, da proširuje bailoute i smešta loš dug u Evropsku centralnu banku, takvo "rešenje" može na kraju biti gore po evro nego pošteni bankrot. Vrednost valute privremeno zavisi od stanja ekonomije i mnogo drugih poznatih i nepoznatih faktora, ali je na kraju krajeva određena njenom količinom u odnosu na vrednost ekonomije. Spašavanje dužnika će, ako se nastavi, na kraju ili dovesti do fiskalnih problema za celu evrozonu, ili će ECB štampanjem pokriti dugove -- u oba slučaja to je gore po evro nego potencijalna bankarska kriza usled bankrota zemalja. Pogledajte Island, koji je relativno prema veličini ekonomije imao mnogo veće probleme od evrozone, ceo bankarski sektor je propao i kruna pala za 80%, ali se ekonomija onda prilagodila, finansijski sektor splasnuo i zemlja se sada oporavlja. Da je Grčka bankrotirala kad je trebalo, pre dve i po godine, do sada bi se evrozona oporavila.

Hrvati, braća najrođenija

Ako ste mislili da je priviđanje neoliberlizma pojava koja je samo uzela maha u Srbiji, izgleda da se slične stvari dešavaju u Regionu. Predsednik Hrvatske je imao ukazivanje koje se pretvorilo u predskazanje gotovo identično onome koje se masovno dešava u Srbiji. Ne znam da li je to plod ličnih preferencija i druženja sa našim vizionarima ili smo prosto braća najrođenija. Pojava je posebno interesantna jer se u zavisnosti od ideološkog usmerenja u obe zemlje javljaju slična priviđenja, bilo o Ha(a)gu, neprijateljima sa one strane Dunava, genocidu 1990-ih...

+1

Izgleda da Mandelova poseta nije bila uzaludna, neki domaći ekonomisti koji su bili protiv fiksnog kursa sada menjaju mišljenje. Dragan Đuričin piše:

To znači širenje spektra ciljeva monetarne politike na stabilnost cena drugih oblika aktive (uključujući i devize), strukturu proizvodnje, zaposlenost i dr. Monetarni model treba da se bazira na fiksnom kursu dinara (currency board). Ovo rešenje su predlagali domaći ekonomisti i privrednici ali i autoriteti kao što su S. Hanke i R. Mandel.

Jedino se ne bih složio sa ovim širenjem spektra monetarne politike. Ako se uvodi fiksni kurs onda to mora postati njen jedini cilj. Ostale lepe stvari će doći kao posledica, ali bilo bi opasno tretirati ih kao direktne ciljeve monetarne politike.

28 September 2011

Maksim

Evropski & moderni Nikolić me podsetio na svoje korene. Ovo je lupetanje bez granica koje ga istinski kvalifikuje ze buduću veliku koaliciju. 100 milijardi evra investicija je za one koji ne znaju brojke mnogo više od svih investicija koje su stigle u Srbiju u poslednjih 11 godina, 20 puta veća suma od 1000 evra od akcija p.c, dva puta veće od godišnjeg BDP Srbije.

E sad, ako se Nikoliću može oprostiti što nema blage veze sa ekonomijom, a ne razume je ni intuitivno, za ovoga drugog šampiona nema opravdanja. Sreća je što neće ni imati priliku da nam demonstrira svoje ideje u praksi. Ipak da napravim kratak siže novih ekonomskih dostignuća - država treba da se zaduži kod tačno određene zemlje da bi investirala u privredu preko svoje kvazi-banke i to u preduzeća koja su na ivici stečaja. Jedino mi je otužno kada uporedim ovo i ono što je nekada zastupao Cvetičanin.

27 September 2011

Čeda i kolektivna krivica Nemaca

Tužno i ružno ali tako je.

Profesor koji je bio protivnik jednopartijskog sistema i fabrikant čija je imovina oduzeta da bi se stvorila društvena svojina su žrtve totalitarnog sistema i oni zaslužuju pravdu. Oni koji su bili pripadnici okupacionih snaga u ratu su nešto sasvim drugo i njima nije mesto u zakonu. Tu nema kompromisa.

Da smo još jednom krenuli put Brisela sa zavežljajem zakona o restituciji koji izjednačava antifašističke i oslobodilačke tekovine građana i naroda Srbije i onih koji su, iz bilo kog razloga, bili deo sila koje su svet pokoravale na osnovama rasizma, opet ne bismo stigli dalje od Jasenovca, Srebrenice, Starog sajmišta, novosadske racije, Jadovna ili Suve Reke.


Pokušao sam više puta da ovo protumačim ikako drukčije osim kao opravdavanje komunističkog genocida nad Nemcima u Vojvodini i Slavoniji, i otimanja imovine, interniranja i proterivanja stotiona hiljada civila, i nadasve kao nastavljanje iste sramote kroz odbijanje restitucije danas, 60 godina posle. Ali, nisam uspeo. Probajte vi, ako možete.

Obratite pažnju na rečenicu gde o 500 000 ljudi govori kao o slugama okupatora koji je pokušao da osvoji svet na temeljima rasizma. Ne zna se šta je gore, da li pripisivanje kolektivne krivice svim jugoslovenskim Nemcima za nedela Hitlerovog režima, dal implicitno opravdavanje komunizma: Nemci su kao krivi jer je Hitlerov režim pokoravao svet u ime rasizma. Da je to činio u ime "klasne borbe" valjda bi sve bilo u redu.

Dalje, Čeda nabraja razne primere genocida i etničkog čišćenja, osim jednog - komunističkog, izvršenog nad Nemcima posle II svetskog rata. Preko 500 000 ljudi proteranih iz Jugoslavije (najbrojnija nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji), preko 15 000 pomorenih u konclogorima, ko zna koliko pobijenih, a o pomrlima na putu za Nemačku da ne govorimo. Mislim da je njihov ukupan broj (uključujući vojne zarobljenike koji je bilo oko milion) u Istočnoj Evropi blizu tri miliona.

Nije li tužno kad se levica i desnica u Srbiji slože oko aminovanja bezakonja, pljačke i etničkog čiščenja, jedni da bi sprečili "švapsku rekolonizaciju srpskih zemalja", a drugi jer to od njih zahtevaju "tekovine antifašizma"?

Bodljikavom žicom do slobode kretanja

B92 prenosi, između ostalog:


11.00 - Misija EU na Kosovu saopštila je danas, povodom dešavanja na Jarinju gde je Kfor uklonio deo blokada, da blokade treba da budu uklonjene. "Barikade ograničavaju slobodu kretanja i treba da budu uklonjene. Na kraju krajeva, ljudi koji najviše trpe su ljudi koji žive u njihovoj blizini. To čini njihov život još težim", navodi se u Euleksovom saopštenju. 


15.09 - Vojnici Kfora u punoj borbenoj opremi sa uperenim puškama u pravcu okupljenih građana obezbeđuju bodljikavu žicu koju su postavili jutros na administartivnom prelazu Jarinje. 



Dva nevezana videa

1. Drug mi je skrenuo pažnju na vrlo simpatičan kratki španski dokumentarac Mali tim, koji priča priču o dečijem fudbalskom timu koji nikako da postigne gol, ali su sve jedno srećni i jedva čekaju sledeću utakmicu.


l'equip petit from el cangrejo on Vimeo.


2. Kratki dokumentarac Boatlift o tome kako je 11. septembra 2001. sa Menhetna čamcima i brodovima izvučeno pola miliona ljudi.



25 September 2011

Ko je skovao termin libertarijanizam?

Izgleda da isti potiče iz Engleske s početka 19 veka, a ne iz Amerike sredinom 20 veka kako se najčešće misli, i da je originalno značenje ovog termina bilo znatno drugačije od onog koje danas ima. Evo odlomka iz teksta pisanog 1802 gde se izraz "libertarijanizam" prvi put u istoriji sreće:

The author’s Latin verses, which are rather more intelligible than his English, mark him for a furious Libertarian (if we may coin such a term), and a zealous admirer of France, and her liberty, under Bonaparte; such liberty!


Naravno, mi danas retko asociramo libertarijanizam sa ovakvim "furioznim" oduševljenjem za tip "slobode" koji oličava Napoleon Bonaparta. Ali, ipak ima nešto u ovome. Da li ironijom istorije ili ne, mnogi "libertarijanci" danas dele jednu vrstu egalitarističkog fanatizma sa jakobincima i ljubiteljima Napoleona, ideju da su nejednakost i hijerarhija najveći neprijatelji slobode, te veru u tipično francuske prosvetiteljske teorije o "oslobađanju" čoveka kroz radikalnu rekonstrukciju društva i njegovih opresivnih institucija. Da ne govorimo o tome da većina modernih libertarijanaca dele oduševljenje bonapartista za centralizovanu državu i njihovo užasavanje federalizmom i rasparčavanjem vlasti.

Grčka dužnička kriza - moguće alternative

Decision tree za Grčku krizu.

Ko je kriv?

Prošao je juče 9/24, istorijski datum na koji pada patina neispunjenih očekivanja i pameti koja je došla tek kada se režim Slobodana Miloševića bukvalno počeo raspadati sam od sebe. Jedanaest godina kasnije mi je otužno da se bavim analizama, mene kopka jedno pitanje koje se u najkraćem može sveti na to da se niko ne oseća krivim za 13 godina svekolikog nazadovanja Srbije u vreme kada je ostatak sveta, a posebno narodi koji su se oslobodili komunističkog ropstva, koračao čizmama od sedam milja. Kako to da niko nije kriv osim "arogantne kukavice", "sline", "balkanskog kasapina" ili kakogod ga nazivali? Kako to da su svi spremni da zaborave neke stvari i da tvrde kako je neko drugi kriv što su penzije niske, a neko je uplaćivao iste; što su nam putevi užasni, a a pruge i vozovi istorijski egzamplari; što nemamo saveznike u svetu; što nam je država sve manja, ali se njome sve duže putuje; što nam je obrazovanje slabo, a zdravstvo sve to i još debelo korumpirano? I tako dalje, niko nije kriv, možda samo Cvetkovići, Đinđići, Dinkići, Koštunice i ekipa koja se traljavo bavila tranzicijom Augijevih štala.

U trenutku kada se kolektivna krivica postavlja kao legitimna i legalna praksa pravo je vreme da se progovori o tome da ima odgovornosti svakoga ko je podržavao 13 godina uništenja Srbije, da jednostavno onaj ko je podržavao zlo to mora da plati. Nažalost plate i oni koji to ne zaslužuju, a izvuku se neki koji bi trebali plaćati do kraja života.

Na izborima 1990. godine preko 70% građana Srbije glasalo je za sopstvenu propast, sa puno emocija i rešenosti. Ova brojka se ponavlja od izbora do izbora - 1992. godine na jedvite jade brojka je oko 56%, 1993. godine brojke su slične. U relativno normalnim uslovima, 1996. godine, "politika mirotvorca" dobija više glasova nego politike svih ostalih kandidata. Ali ne leži vraže, među ostalima gotovo polovinu glasova dobija kompletno strašilo. 1997. godine većinska Srbija glasa da im predsednik bude kompletan ludak, ali taj scenario je sprečen krađom glasova. Neko će reći da je bilo bojkota, da je izborni sistem bio ovakav ili onakav, da su mediji bili pod kontrolom režima, ali ono što ostaje kao činjenica jeste da naše zlo nije došlo sa strane, ono je domaći proizvod i imalo je većinsku podršku u Srbiji. I da budem iskren do kraja, naši birači su napustili idiotsku politiku tek kada im je ista počela padati na glave i kada im je postalo jasno da ima neko drugi batine osim Srbije i da ćemo iste redovno dobijati dok se ne prizovemo u pamet. Tu se i rodio problem naše tranzicije, nisu birači napustili Miloševića zbog onoga što je radio, napustili su ga što im nije ispunio obećanja. I odmah su počeli da traže nekoga ko bi to možda mogao da uradi u novim okolnostima. Nema tu ni "k" od kajanja, ima samo žaljenja nad sopstvenim tlapnjama.

23 September 2011

Partizanština na delu

Potomci "saradnika" i saradnika okupatora neće moći da dobiju imovinu koju su im opljačkali oni koji su na vlast u Srbiji došli na krilima jednog drugog okupatora koji je u istoriji zabeležen kao jednako brutalan kao i onaj okupator koji je došao tri i po godine ranije u Srbiju. Ovo je jako loše, pa da navedem taksativno.
- Prvo je pitanje ko su to saradnici okupatora? Notorna činjenica je da su, na primer, komunisti vrlo prilježno sarađivali sa svojim saveznicima u Srbiji sve dok isti nisu napali SSSR. S druge strane, mnogi nerehabilitovani "saradnici" okupatora bili su deo antitotalitarističkog pokreta koji se setio da je ustanak opcija već u maju 1941. godine. Nije mi jasno ni ko je zločinac, onaj koji nije hteo da žrtvuje civile pred bezumljem okupatora, ili domaći šljam koji je svojim bezumljem izazvao još bezumnija masovna streljanja. I na kraju, kakve to veze ima sa pitanjem imovine, ako si zaista izdajnik, onda ideš u zatvor, pred streljački vod, otkud tu pitanje imovine ako nije stečena kroz "izdajničke aktivnosti"? Ako, na primer potomci Milana Nedića ili bilo koga ko je pokušavao da Srbe spase od istrebljenja nemaju prava na imovinu, a imaju potomci onih koji su "saradnike" pronalazili po formuli "što veća imovina koju mogu oteti, to veći izdajnik kome ću pucati u čelo", mi se ovim zakonom direktno ismevamo i ideji pomirenja i ideji patriotizma i samoj ideji slobode i ljudskosti.
- Ismevamo se i ideji da nacije ne mogu biti kolektivno krive. Stoga nemamo nikakvo pravo da kukamo i govorimo da se Srbi kolektivno kažnjavaju, kada naša vlada kolektivno kažnjava druge narode u verziji i sa amandmanom i bez njega. Bolje je i da se zemlja zaparloži i ostane državna, što nam najavljuje vlada, nego da se slučajno ne nađe neki potomak onih koji su prošli kroz koncentracione logore Titove Jugoslavije samo zato što su bili pripadnici naroda koji je živeo u Vojvodini od kako se ista od močvare pretvorila u prelepu oranicu. I opet, ismevamo se i onima koji su bili lojalni SFRJ/SRJ/Srbiji, a koji će ostati i bez imovine ili de facto imovinskih prava zato što svaka zemlja bivše SFRJ može sa punim pravom da ih proglasi za okupatore. ZAšto li sada Čanak ne stane u odbranu Vojvođana koji nisu mrski dođoši?
- Da li je za očekivati da bi neki krajiški Srbin da se stvari nekim čudom promene i da za 4 godine vaskrsne Republika Srpska Krajina, a Hrvatska postane okupirana i rasprčana krpa od zemlje, bio lojalan Hrvatskoj koju je trpeo ili čak prezirao? I da li bi mu trebalo oteti imovinu ako nije načinio ikakav zločin osim što je bio deo takve države nakon što ista, recimo, ponovo propadne tri godine kasnije. E onda pametnome ne treba mnogo da shvati da pripadnost okupatorskom režimu ne treba da bude razlog da se nečiji potomci liše imovine, ako istu nisu stekli na nelegalan način.
- Ovim zakonom se i jasno kaže da se naš levičarski antifašizam velikim delom oslonjen na pljačku imovine. I na ljubomorno negovanje tekovina te borbe. To je istinsko pljuvanje i po onim fanticima koji su imali malo više poštenja, a manje cinizma.

Volontiranje

Dobio sam poziv na neki skup o volontiranju u Srbiji. Između ostalog, u pozivu piše:


Zvuči neobično, ali mnogo vremena i novca je potrebno da biste angažovali volontera ili volonterku koji će dobrovoljno i bez naknade obavljati neku aktivnost zarad dobrobiti zajednice i društva.

Pre nego što organizuje volontiranje, svako udruženje mora da podnese prijavu Ministarstvu rada i socijalne politike, odštampa volonterske knjižice, a nakon toga, podnosi godišnje izveštaje o volontiranju. U suprotnom, plaćaće kazne koje se kreću između 100 i 500.000 dinara. Sve ovo nalaže novi Zakon o volontiranju koji se primenjuje od 2010. godine i koji u velikoj meri destimuliše i komplikuje organizovanje volontiranja u Srbiji.



Kad se setim da je pre samo 3 godine nevladin sektor u Srbiji na sva zvona insistirao da se što pre donese Zakon o volontiranju, dođe mi da ih pitam "A šta ste uopšte očekivali?". Donošenje novog zakona i "uređivanje" neke oblasti praktično po definiciji podrazumeva prijave, formulare, knjižice i kazne.

Zašto, o zašto?

Šokiraju me reakcije srpske ekonomske javnosti na Mandelovu preporuku za uvođenje fiksnog kursa. O čemu oni uopšte govore?
Najčešća primedba je da se fiksni kurs može uvesti samo ako je inflacija stabilna i budžet izbalansiran. Ne -- fiksni kurs je sredstvo za zaustavljanje inflacije. On se uvodi upravo zato što ima inflacije, ne zato što je nema. Umesto da cilja (i redovno promašuje) inflaciju, NBS cilja fiksni kurs, to je sve.

Budžetski deficit takođe nema nikakve veze sa režimom kursa. U evrozoni svi imaju fiksni kurs (jedni sa drugima), pa opet sve zemlje imaju deficite, dozvoljene od 3% i nedozvoljene preko toga. Budžetski deficit je problem po sebi, ali nije uslov za fiksni kurs. Tačno je da pri fiksnom kursu ne možete da ga pokrivate štampanjem para bez deviznog pokrića jer ćete na kraju morati da devalvirate. Ali u tom smislu fiksni kurs je opet samo sredstvo monetarne discipline. Monetarne discipline -- ne fiskalne discipline, jer i dalje, pri fiksnom kursu, možete imati budžetske deficite sve dok ih pokrivate normalnim zaduživanjem. Srbija je i do sada deficite pokrivala zaduživanjem, ne može se reći da NBS nekontrolisano štampa dinare da finansira budžet.

Neki kažu da je nemoguće utvrditi pravi nivo kursa. Tačan nivo nije toliko bitan, uvede se jednostavno sadašnji tržišni nivo kursa, a ako se pokaže da je to previsoko ili prenisko prilagodiće se cene. Možda neko hoće preduprediti prilagođavanje cena nadole, tj. deflaciju, ako se uzme da važi da su cene manje fleksibilne nadole nego nagore. To je lako, jednostavno se ostavi mali prostor za grešku na strani nižeg kursa, slabijeg dinara -- recimo fiksirati na 105 umesto 100 dinara za evro. Sledeće godine inflacija bude malo veća nego što bi inače bila, i posle toga, kad su cene jednom prilagođene, nivo kursa postane irelevantan.

Prof. Kosta Josifidis kaže da će se devizne rezerve potrošiti. Naprotiv, pravi fiksni kurs, kao i valutni odbor, podrazumeva štampanje dinara samo na osnovu ulaska deviza u zemlju i povlačenje dinara samo na osnovu njihovog izlaska. Devizne rezerve u takvom mehanizmu ne mogu opasti ispod potrebnog nivoa, kao što ne mogu dugoročno ni rasti. One prema samom mehanizmu fiksnog kursa ostaju tačno na nivou koji je potreban za održanje kursa. A Srbija trenutno ima nekoliko puta više deviznih rezervi nego što joj treba za fiksni kurs, tako da je jedino pitanje šta uraditi sa viškom.

Mnogi govore o uopštenoj, političkoj ili ekonomskoj, nespremnosti Srbije za fiksni kurs. Baltičke zemlje i Bugarska su uvele fiksne kurseve početkom i sredinom 1990-ih, Crna Gora krajem 1990-ih, Kosovo takođe odavno ima evro što je još ekstremniji oblik fiksnog krusa. A Srbija 2011. godine nije spremna?

I šta znači priča da se srpskim monetarnim vlastima ne može verovati da će poštovati mehanizme fiksnog kursa? Šta je onda rešenje -- dati im još više nadležnosti, kao ovo što imaju danas, odrešene ruke da vode monetarnu politiku, kupuju i prodaju zapise, sami ciljaju kurs i inflaciju? Ako im se ne može verovati, onda je to još jedan razlog da im se uvede ograničavajuće pravilo kao što je fiksni kurs. Pa ako ga ne poštuju to će biti lako vidljivo -- čim urade bilo šta drugo osim rutinskog menjanja deviza za dinare, znači da su prekršili pravilo. Odrešene ruke centralnim bankarima se daju samo ako imate neograničemog poverenja u njih.

22 September 2011

Kratko i jasno

Verovatno tužan što autonomaštvo nije barem na sto godina zaštićen proizvod LSV, Čanak je proteklih dana pričao o mirazu Vojvodine prilikom stvaranja SHS. I elem, u miraz su stigle fabrike, pivare, šećerane... Danas je stigao kratak odgovor koji je preduhitrio moje postovanje, i to iz DSS-a.

"Bilo je privatno, ne vojvođansko", reče Ristivojević.

Sve u svemu, niko ne potkopava ideju autonomije tako dobro kao Nenad Čanak.

21 September 2011

Vojni hoteli

Da li iko može da mi ponudi iole razuman odgovor na pitanje - šta će Vojsci Srbije hoteli?


Naime, nedavno sam bio u Vrnjačkoj Banji u hotelu Breza i video da je taj hotel i dalje u sastavu Vojne ustanove "Tara" a koja pored ovog hotela ima još i Omoriku i Beli bor na Tari. 


Zašto je to uopšte bitno?


1. Vojska stalno kuka kako nema para. Možda bi ih i imali, kada bi prestali da se bave ugostiteljstvom. 
2. Boravak u Brezi me je vratio u 1985. godinu, kada sam sa kevom i ćaletom zimovao u Belom boru na Tari. Potpuno isto posuđe, isti formulari za izbor večere, iste uniforme konobara i sobarica, isti miris ustajalog u sobama. Čini mi se da su itisoni bukvalno isti. Poenta je da sve to veoma loše izgleda. Soba mi se nalazila na kraju hodnika, sijalica u hodniku nije radila, pa sam morao uz upaljač da "gađam" bravu ključem. Muke su tek tu počele, pošto je tek četvrti prekidač koji sam pritisnuo kada sam ušao u sobu zaista i upalio svetlo.


Mislim, ljudi, 21. je vek a u hotelskoj sobi od pet sijalica rade dve. I nema šanse da to nema veze sa činjenicom da se radi o državnom hotelu.

Mandel

Gledam sinoć RTS-ov dnevnik posle duže vremena i najavljuju gostovanje Roberta Mundella u Oku ekonomije danas. Između ostalog, dali su sledeći segment (Parafraziram, a i slušao sam samo krajičkom uva jer su mi deca pričala kako je bilo u vrtiću, možda nešto nisam dobro čuo. Ako neko odgleda danas Oko ekonomije, neka ispravi u komentarima.):


Voditeljka: Šta mislite, da li bi za Srbiju bolji bio fiksni kurs?
Mundell: Da. Srbija je mala zemlja, u velikoj meri oslonjena na EU, fiksni kurs bi omogućio lakše donošenje poslovnih odluka, veću transparentnost. Fleksibilni kurs je bolji za veliku zemlju, za male zemlje je bolji fiksni kurs.


Sada vidim i da je dao intervju za Blic. Dve stvari koje su vezane za fiksiranje kursa:


Kako da dinar bude atraktivniji
- Kada je početkom 70-ih godina moj prijatelj Milton Fridmen razgovarao sa predstavnicima Centralne banke Jugoslavije u Beogradu, pitali su ga slično pitanje, a on je tom prilikom odgovorio: “Stabilizujte dinar u odnosu na nemačku marku.” Odgovor je dočekan sa velikim čuđenjem, a kada su ovog zagovornika fleksibilnog kursa pitali za objašnjenje rekao je: “Zato što (Zapadna) Nemačka ima bolju monetarnu politiku od vas.” Milton Fridmen je verovao u fleksibilne kurseve za velike blokove poput zone funte, dolara i marke, ali nije ponovio grešku svojih sledbenika da primeni ovu ideju na male i manje razvijene zemlje koje teško da imaju dovoljno monetarne discipline da bi imale nezavisnu monetarnu politiku. Stoga, moj odgovor na vaše pitanje je: “Stabilizujte dinar u odnosu na evro.”


U Srbiji je visoka zavisnost od evra, kako vratiti poverenje u dinar?
- Usvajanjem mehanizma za automatsko prilagođavanje koji preovlađuje među različitim regionima jedne zemlje, a ekvivalentan je mehanizmu sistema valutnog odbora.



Sa druge strane:


Da li je rešenje za Srbiju uvođenje fiksnog kursa?
- Da bi fiksirali kurs, bitno je da učinite to u pravo vreme i da stvorite i odgovarajuće preduslove. Ukoliko fiksirate kurs, to će imati posledice na inflaciju. Ali, veoma je važno na kom nivou ćete fiksirati svoj kurs, jer će to imati efekta na cene. Ako izaberete suviše nizak kurs, cene će vam porasti, u suprotnom će pasti. Međutim, fiksiranje valute nije dobra ideja u slučaju kada imate veliki budžetski deficit jer, kada vam kurs nije fiksiran, onda možete da koristite novčanu masu za finansiranje tog deficita. Dosta toga morate uzeti u obzir pre nego što uvedete fiksni kurs.


Čak i domaćim monetarnim ekspertima koji smatraju da je sadašnji režim kursa najbolji mogući teško će biti da kažu da Mandel nema pojma o čemu priča. Ipak je on dobio Nobela za "his analysis of monetary and fiscal policy under different exchange rate regimes and his analysis of optimum currency areas". 

Putarina

U Pressu je pre neki dan izašao zanimljiv članak o srpskim autoputevima i putarinama. Nažalost, piše i sledeće:

U udruženjima prevoznika kažu da su vozači ljuti zbog enormno visokih putarina, koje su u Srbiji nekoliko puta veće nego u Evropi, gde su putevi daleko bolji od naših.


Ovo nije tačno, makar ovaj deo da su putarine u Srbiji "nekoliko puta veće nego u Evropi".

Putarina kod nas je, za običan auto, oko 3,5 evra na 100 kilometara, dok je za šleper oko 20 evra na 100 km.

U Hrvatskoj je drumarina za deonicu Zagreb - Okučani 44 kuna za automobil, odnosno 144 kuna (za šleper), što je danas oko 6 evra za auto, odnosno 19 eura za šleper. Deonica je oko 120 km, pa je na 100 km cena oko 5, odnosno 15 evra. Da vidimo Italiju. Tamo je drumarina na putu Milano - Firenca 13 evra, za nekih 200 km, dakle oko 6.5 evra na 100 km, za običan auto. Za šlepere je 32 evra, dakle 16 evra na 100 km.

Nekoliko poenti:

1. Drumarina u Srbiji svakako nije "nekoliko puta veća nego u Evropi". Za automobile je dosta niža, za šlepere nešto viša.

2. Odnos cene između automobila i šlepera je u Srbiji izgleda neuobičajeno visok i iznosi oko 6:1. U drugim zemljama je oko 2.5:1. Sasvim je moguće da je naš odnos bolji, u smislu da na bolji način vrednuje relativni trošak koji prave automobil i šleper. Jasno je da šleper od 30t možda pravi čak i više nego šest puta veću štetu putu od automobila od 1t. Naravno, ovakva struktura cena u Srbiji (a verovatno i u Italiji/Hrvatskoj) nema previše veze sa pravim troškom, već se Putevi Srbije vode mnogo jednostavnijom metodologijom - uzmi više od onih koji imaju više i koji nemaju adekvatnu alternativu. Na visokim cenama drumarine za šlepere se deru kako strane, tako i domaće šprediterske firme.

Sve ovo se odnosi na zemlje u kojima se drumarina uopšte naplaćuje. Postoje zemlje koje je uopšte ne naplaćuju (recimo Nemačka ili Švedska) i u kojima se autoputevi finansiraju iz budžeta (mislim iz dela naplaćene akcize za gorivo). Postoje zemlje koje drumarinu naplaćuju putem vinjeta (recimo Mađarska, Slovenija, Austrija, Češka). Postoje i zemlje u kojima se neki autoputevi naplaćuju, a neki ne (recimo, Španija). Sve u svemu, veoma je teško reći gde je drumarina "jeftnija", jer je potrebno debelo zagaziti u analizu samih javnih finansija, videti kako se finansira održavanje autoputeva, videti kako se raspoređuju akcize, a sve to je praktično nemoguće, naročito za jedan ne previše ambiciozni blog post.

Suštinsko pitanje koje se u Srbiji postavlja je - da li preći na vinjete? Ima dobrih argumenata i za i protiv.

1. Vinjeta bi bila relativno skupa za ljude koji ne koriste autoput previše. Sada su prihodi od drumarine oko 140 miliona evra, što znači da bi godišnja vinjeta morala da košta makar 100 evra, koliko košta i u Sloveniji, na primer.

2. Sistem vinjeta veoma odstupa od logičnog principa "plati koliko se voziš". To je super za one koji, poput mene, dosta voze, ali je totalno nepošteno prema onima koji voze malo. Ako pretpostavimo da će ciljani prihod biti na nivou sadašnjeg, uvođenje vinjeta bi predstavljalo veliku preraspodelu od onih koji voze malo ka onima koji voze mnogo.

3. Sistem vinjeta je operativno jeftiniji, jer ne zahteva mašineriju od nekoliko stotina radnika u naplati drumarine. Po finansijskom izveštaju za 2009. godinu, trošak zaposlenih je iznosio oko 1 mlrd dinara. Najveći deo toga su ljudi zaposleni na naplati drumarine.

4. Sistem vinjeta je mnogo jeftiniji i za vozače, u smislu potrošenog vremena. Naplata drumarine često može dugo da traje, naročito tokom sezone. Nekada se dešava da ljudi čekaju i po pola sata da prođu Bubanj Potok, što naravno generiše visoke troškove.

5. Ako bi se prešlo na sistem vinjeta, koncesije bi praktično postale nemoguće, jer one ne mogu da funkcionišu u okviru sistema vinjeta. Naravno, moguće bi bilo da se uvede sistem u kojem vinjete važe za državne puteve, a koncesionari naplaćuju drumarinu, ali veliko je pitanje kako bi to funkcionisalo.

Sve u svemu, ja mislim da bi osnovne probleme sa putarinom (gubljenje vremena i visok trošak radne snage) bilo bolje rešiti elektronskom naplatom, što Putevi Srbije već uvode. Sve u svemu, iako bi meni lično odgovaralo da se pređe na vinjetu (ako bi koštala 100 evra, štedeo bih najmanje 200 evra godišnje), sve mi se čini da bi šteta od toga bila veća od koristi.

20 September 2011

Zelena tehnologija

Retko se naiđe na primer zelene tehnologije koji je toliko zanimljiv, koristan, jeftin, a uz to i potpuno privatno finansiran kao ovaj. Uživajte u malom čudu ljudske genijalnosti:

19 September 2011

"Sukob interesa"

Koliko ja vidim, sistem sprečavanja sukoba interesa u Srbiji nema nikakve logike, iz najmanje tri razloga.

1. Gradonačelnicima je zabranjeno da budu poslanici.

Ja mislim da ova odredba nema nikakve logike, ja apsolutno ne vidim u kakvom su "sukobu interesa" te dve pozicije. Jedini "poluargument" je da će gradonačelnik da se bori za svoju opštinu, a da ga druge ne zanimaju. Možda, ali ako tako mislite, onda ne možete u isto vreme da se zalažete za većinski izborni sistem.

I, još nešto - voleo bih da mi neko objasni u kakvom je sukobu interesa gradonačelnik koji u je u parlament izabran kao predstavnik opozicione partije. Zašto je njemu zabranjeno da obavlja te dve funkcije?

2. Direktoru javnog preduzeća NIJE zabranjeno da bude poslanik.

Ovo tek nema nikakvog smisla. On kao poslanik, između ostalog, može da glasa o potvrđivanju garancije za firmu u kojoj je direktor. Evo ovde i ovde. Da ne kažem da glasa i o drugim zakonima koji imaju vrlo direktan efekat na poslovanje firme koju vodi.

3. Moram da priznam da meni čak ni to da neko ko je ministar ne može da bude poslanik nema previše logike. U mnogim zemljama premijer i ministri praktično moraju da budu i poslanici. Na brzinu sam proverio par imena i evo ko je sve poslanik u Ujedinjenom Kraljevstvu, "kolevci parlamentarne demokratije": Dejvid Kameron, Vilijam Hejg,  Džordž Ozborn. Ali, nije to neki vrlo čudan engleski sistem - Angela Merkel je takođe poslanica, kao i Gvido Vestervele i recimo Danijel Bar, ministar zdravlja Nemačke. Dakle, proverio sam šest imena i svi su poslanici. Naravno, ima zemalja i sa suprotnom praksom, ali suština je da veoma daleko od očiglednog tvrdnja da su funkcije poslanika i ministra "nespojive" i da to "nema nigde".

Ovo poslednje je naročito bitno iz sledećih razloga:

1. Ministri praktično moraju da budu izabrani političari. To znači da nema nestranačkih ministara i premijera, već, ako hoćeš da budeš ministar, moraš da se baviš politikom. Ja mislim da je takvo rešenje daleko transparentnije i poštenije od ovog danas u Srbiji, gde imamo nestranačkog premijera.

2. Ministri moraju da sede u Skupštini, slušaju prozivke i ulaze u raspravu sa poslanicima opozicije. Potpuno je nelogična situacija da vladu od napada opozicije brane ljudi poput Nade Kolundžije ili Branka Ružića, koji u najboljem slučaju imaju samo blagu predstavu o tome kako i zašto je vlada donela neku odluku.

Po mom mišljenju, odredbe o sprečavanju sukoba interesa praktično jedino imaju smisla kada se radi o suprotstavljenosti privatnog i državnog interesa. U svim ostalim situacijama radi se samo o recikliranju stare komunističke ideje o "sprečavanju gomilanja funkcija".

O gomilanju funkcija svoj stav treba da daju birači, na izborima.

18 September 2011

Magija evra

Našao sam u fajlovima ovaj grafik evropskih kamata za koji se više ne sećam odakle je, ali vrlo jasno pokazuje efekte uvođenja evra kod različitih zemalja.
Šta je Nemačka dobila od evrozone? Prilikom uvođenja ništa, a sada je već u dubokom gubitku od celog projekta.

Šta su dobile zemlje sa neodgovornim monetarnim politikama? Pogledajte kretanje njihovih kamata pre i posle uvođenja evra. Cela evrozona je naprasno dobila nemačke kamate. Na grafiku ne piše koja linija predstavlja koju zemlju, ali najveći pad kamata su imale iste zemlje koje su sada u najvećim problemima zbog prekomernog zaduživanja koje su im ove kamate omogućile.

Pošte nisu one same određivale svoje kamate ima mnogo toga da se kaže i o regulaciji, riziku i finansijskom tržištu koje im je ovakve kamate dalo, ali o tome drugom prilikom.

Profesor fizike

Zamislite da je nesrećni George Bush (ili još bolje Sara Pejlin) izjavio-la bilo koju od sledećih stvari (zapravo ne treba da zamišljate, svakako biste to dosad čuli, bila bi to zabava neviđena):

- Hoble teleskop je omogućio otkriće prve galaksije u kosmosu (!), kao i planetu sličnu našoj u jednoj drugoj galaksiji unutar Mlečnog puta :)

- Largest Superconductor and Supercollider (zlobnik bi rekao "Large Hadron Collider") u Švajcarskoj nije bio izgrađen nego je prebačen iz Teksasa, pošto je budžetom iz 1994 ukinuto finansiranje za taj projekat !

- Veliko otkriće do koga je prošle 2010 godine došao bivši teksaški a sada švajcarski Largest Superconductor and Supercollider je "kako je život počeo posle Big Banga"!!!

- Osim otkrića porekla života na Zemlji posle Big Banga, teksaško-švajcarski "Largest Superconductor and Supercollider" (LSS) će omogućiti naučnicima da razviju ujedinjenu teoriju svega o kojoj je uzaludno maštao Ajnštajn, a koja bi ujedinila fiziku sa biologijom i hemijom. :)

- Naučnici koji rade sa LSS su otkrili još jednu epohalnu stvar: naime, iako na subatomskom nivou (!), kako su svi poznavaoci elementalne (!) fizike uključujući i govornika mislili, pozitivne i negativne čestice moraju da budu u ravnoteži jer bi se materija inače raspala u paramparčad, novo otkriće kaže da izgleda da ima malo više pozitivnih najsitnijih čestica (muona) nego negativnih, što je dobar i optimistični znak za sve religiozne ljude, i objašnjava kako smo mi mogli da postanemo živi organizmi od nežive prirode.

Ovo nije rekao ni George Bush ni Sara Pejlin nego jedan drugi veliki erudita i poznavalac nauke. Pitanje je - koji?

Hint - za razliku od pomenutog dvojca, ovaj ima reputaciju vrlo pametnog i obaveštenog u medijima i intelektualnoj klasi, što vam otkriva makar njegovu ideološku orijentaciju. Neću postavljati sada link nego kasnije, pokušajte prvo da pogodite. :)

P.S. Pošto je jedan komentator već pogodio identitet naseg eksperta ostavljam link ka njegovom govoru. Relevantan deo pocinje oko 53 minuta. Pogledajte posebno komentare gledalaca ispod o tome kakav je genije naš profesor. :)

Ni Kosovo ni Evropa

Mislim da je to jedina racionalna politika koju država u ovom trenutku treba da vodi. Prvo, što se tiče Kosova. Ono je nezavisna država koju su priznale najvažnije zemlje sveta. Mnogo važnije od toga, Albanci na Kosovu nikada neće hteti da budu deo srpske države, a oni čine skoro 95% stanovništva na Kosovu. Šta je srpski nacionalni interes na Kosovu? Da se pravi neka nova balvan revolucija i postavljaju barikade od kojih će neku štetu imati jedino lokalni Srbi i niko više? Da li je srpski nacionalni interes da Srbija ima 2 miliona ljudi koji ne priznaju državu? S druge strane, da li srpski patrioti i veliki branioci Kosova zaista žele dvojezičnu i dvonacionalnu državu Srbiju? I Albanca za premijera ili spikera u Skupštini? Kako bi to izgledalo? A dvojezični saobraćajni znaci i državna televizija? Ili se oni možda još uvek nadaju da će uspeti da ostvare Slobin propali projekat jurenja Albanaca sa Kosova i zadržavanja samo teritorije, a bez stanovništva?

Jedini racionalan srpski interes na Kosovu koji ja mogu da vidim je da tamošnji Srbi žive u što boljim uslovima. Zato je potrebno priznati nezavisnost Kosova, uspostaviti dobre odnose sa zvaničnom Prištinom, a zauzvrat tražiti veliki stepen autonomije za Srbe na severu Kosova kao i u enklavama.

Evropska Unija sa svim ovim nema nikakve veze. Srbija ne treba da ide u EU, ali za to postoje sasvim dobri nezavisni razlozi koji se uopšte ne tiču Kosova. Ekonomska i politička šteta po konkurentnost srpske privrede od učlanjenja u EU će biti ogromna, kao i u slučaju svih drugih zemalja koje su tamo ušle. Ja sam ranije verovao da su slobodna trgovina i pristup velikom tržištu ozbiljni kontra-razlozi koje valja razmatrati. Sada više ne verujem u to. Barijere koje se postavljaju iznutra preko kvota, regulatornih i poreskih harmonizacija i svega ostalog verovatno su mnogo veće od ograničenja carina koje bi važila ako je Srbija van EU. Srbija može prosto da održava postojeće stanje unedogled, bez ikakvih daljih integracija sa EU. Ako pak EU proba da okrnji ili ukine sadašnju slobodnu trgovinu, to će biti šteta po Srbiju, ali svakako manja od one koja sledi ako se uđe unutra. Da ne govorim uopšte o Grčkoj, Španiji, finansijskoj krizi, sasvim mogućem slomu evrozone i ostalim stvarima. To je posebna priča, i poseban set razloga zašto ne treba ići u EU. Koliko ja vidim, jedini ekonomski argument koji se može potegnuti danas za EU su takozvani "pristupni fondovi" odnosno državni transferi od evropskih vlada ka srpskoj vladi. Ali ako verujete u liberalizam onda valjda verujete i u to da je loše da vlada dobija neke besplatne ili jeftine kredite ili finansijske poklone spolja. Ako je naše iskustvo išta potvrdilo u poslednjih desetak godina, onda je upravo to da će vlada protraćiti pare na izbore i samopromociju, a ne na ništa korisno (poput reforme penzionog sistema ili denacionalizacije). Da etatisti misle da je ulazak u EU iz ovih razloga međuvladine redistribucije povoljan to nije čudo, ali ne vidim kako bi liberali mogli verovati u to. Tako da je taj navodni "ekonomski" razlog za učlanjenje zapravo jedan od najboljih razloga protiv.

Ostaje poslednji tanak argument "ljudskih prava" koja EU navodno štiti i srpskim građanima će biti lakše da zaštite svoja prava kad imaju Velikog Brata u Briselu kome mogu da se žale. Ali to je čist mit koji promovišu pro-integracionistički lobiji koji imaju direktne koristi od evropske propagande sreće: Nivo zaštite ljudskih prava u EU je veorvatno i niži nego u Srbiji. Sloboda govora je sigurno ograničenija. Srbiji treba viši stepen građanskih, političkih i ekonomskih sloboda nego što postoji u EU. Nacionalna nezavisnost je jedini mogući instrument za ostvarenje toga.

Ako je prethodna analiza tačna, a meni se čini da jeste, srpska politička scena je u potpunom ćorsokaku. Spor imzeđu onih koji su za Evropu a (protiv takozvane "borbe za očuvanje Kosova") i onih koji neće u Evropu jer oni traže priznanje Kosova (a inače je sve ok sa EU) je kao onaj kantovski razogovor racionalista i empirista od kojih jedni muzu jarca a drugi podmeću sito. Tako i ovde jedni drugima opovrgavaju pogrešne argumente još pogrešnijim kritikama. A stvar je vrlo jednostavna: Kosovo je nezavisno i sprski nacionalni interes je da se ono prizna, šta god tvrdila Evropska Unija ili bilo ko drugi. S druge strane, Evropska Unija nije u srpskom interesu i treba odustati od priključenja, iz potpuno nezavisnih ekonomskih i političkih razloga, bez obzira na to kakvu politiku prema Kosovu vodite.

17 September 2011

Libertarijanci i Lochner

Pominjao sam ovde već legendarni sudski spor Lochner vs New York iz 1905 gde je Vrhovni sud poništio regulative radnih sati koje je donela država Njujork. Naravno, odluka Vrhovnog suda je bila potpuno protivustavna, ali to ne smeta libertarijanskim centralistima da je i danas slave kao veliki trijumf slobode.

U Reason magazinu imaju prikaz nove knjige nekog profesora sa George Masona koja se zove "Rehabilitovanje Loknera". Evo sasvim predvidivog opravdanja koje oni daju:

It was a straightforward decision based on longstanding American principles, including the free labor philosophy of the anti-slavery movement, that limit the government’s power to regulate the economy.


Dakle, to nije bila ustavna odluka, nego odluka koja je u skladu sa "američkim tradicijama", finim manirima, filozofijom anti-ropstva i libertarijanskim ograničavanjem vlasti. Falila su samo "prirodna prava" (još se nije bio rodio Randy Barnett da im objasni). To što niej bilo niakkvog osnova za ovu odluku u samom tekstu Ustava libertaqrijance ni najmanje ne zabrinjava. Autor teksta objašnjava da je Lochner svojim pozivanjem na Due Process klauzulu 14 amandmana kao izgovor za poništavanje njujorškog zakona zapravo pripremio teren za sudski aktivizam od 1960ih nadalje, prisilnu sudsku desegregaciju, abortus, i sva ostala novopronađena federalna "građanska prava". I on ne vidi nikakvu kontradikciju u tome što piše!

Upravo tako - Lochner je dao alate levičarskim sudskim aktivistima da počnu da izmišljaju svoja sopstvena "individualna prava" ("pravo na privatnost" recimo) koja ne postoje u Ustavu i da ih takođe nameću preko Vrhovnog Suda. Roe vs Wade se pozivao na istu klauzulu 14 amandmana. Brown vs Board takođe. Desetine i desetine idiotskih odluka koje su neslućeno povećale i centralizovale moć federalne vlade i ograničile individualna prava proizašle su iz presedana koji je postavio Lochner.

Ali, to neće pokolebati libertarijanske centraliste. O, ne, sačekajmo samo malo. Jednog lepog dana postavićemo pet libertarijanaca u Vrhovni sud i oni ima da nas vrate u slavnu Lochner eru i sudski oktroišu libertarijanizam odozgo.

15 September 2011

Putin u akciji

Ovo je još bolje od Kim Džong Ila koji gleda u stvari.

Revolucija koje nije bilo

Pre-Scriptum: Čitajući članak Internet omogućio revoluciju na sajtu DW, setio sam se da sam još pre nekoliko meseci napisao ovaj post i da nikada nisam kliknuo "publish". Iako tema nije više toliko aktuelna, nadam se da će vam biti zanimljivo.

***

Poslednjih nekoliko meseci ne može da se živi od analiza uloge "društvenih mreža" (Twitter, blogovi, Facebook i slično) u revolucijama i protestima širom sveta (ovde, ovde, ovde, ovde...) Ali, kao što su mreže izgleda stvarno odigrale ulogu "katalizatora" protesta u nekim zemljama, isto tako mogu da budu i katalizator zajebancije. O čemu pričam? O Noći kada je pala Beška (radi se o linku na topic pod tim imenom na forumu Parapsihopatologije, mada mislim da treba da imate nalog da bi ste mogli da čitate sve. Ali, ne morate, prepričaću).

Dakle, pre nekih mesec i po dana, u sred štrajka glađu i žeđu, organizovano je okupljanje na Andrićevom vencu, ispred predsedništva. Iskreno, ne sećam se šta su tačno tada naprednjaci tražili, ali to nije ni toliko bitno za dalju priču. Sva dešavanja je uživo prenosio radio Fokus, za koji je, ako ga ne pratite, RTS iz 1993. godine simbol nezavisnog i objektivnog novinarstva (da se razumemo, oni su privatna stanica i što se mene tiče mogu da puštaju šta god žele, samo pominjem da bi ste znali kontekst; imate na NSPM solidan članak o ovoj radio stanici).

Paralelno sa radio programom, kreće spontano organizovanje na PPP forumu. Jedan po jedan, forumaši počinju iz zezanja prvo da šalju SMS-ove podrške, a posle i da se direktno uključuju u program (imate highlightse ovih uključivanja na Youtubu, obavezno poslušati). Neko je pomenuo "drugara iz Kule, koji javlja da je policija blokirala most kod Beške", neko je javio "da policija čak upotrebljava MP40" (a što je nick jednog od forumaša), neko se javio sa mesta dešavanja, sve sa policijskom sirenom u pozadini, a neko je palio voditelja pričom da "niko od režimskih medija ništa ne javlja, o vama će udžbenici pisati!". Jedan je čak za sutradan najavio proteste u Briselu... Voditelj je sve to uredno prenosio (čak i pozdrave Tomi iz Vaginovaca), u nadi da se narod konačno digao i da je došao kraj zločinačkom i odnarođenom režimu Borisa Tadića.

Iznenađuje me da je o svemu ovome pisao samo Danas. Mislim, radi se o tako dobro sprovedenoj, a potpuno spontanoj sprdačini, definitivno ima materijala za jedan dobar novinski članak, možda i na engleskom. Sa druge strane, možda novinari razmišljaju - "Imajući u vidu koliko ja proveravam svoje izvore, ovo bi ladno moglo i meni da se desi."

14 September 2011

Malo fundamentalizma i poneka šansa

Meni je ovo izrazito glup predlog, a uz to je i talibansko mešanje u planiranje porodice. Ako sam u nešto siguran to je da je abortus suvereno pravo svake žene, a da motivacija za isti može da bude različita, pa čak i meni lično gnusna kada je pol deteta razlog abortusa. Međutim, umesto da se zabranjuje otkrivanje pola da bi se izbegao selektivni abortus dva-tri kruga razgovora sa obučenim osobljem bi verovatno bili bolji put.

Ako bi želeo da budem ciničan, eto posla za low-cost kompanije, promućurnije evropske države i 3D&4D na crno. Možda čak i za industriju malih kućnih ultrazvukova.

A posle - Srbi lenji

Slaviša je u prethodnom postu pomenuo Italiju. Pošto sam se upravo odatle vratio, evo par komentara.
Fiskalna kriza postaje sve teža, ali nisam o tome hteo da pišem.

Hteo sam da pišem o sektoru usluga, tačnije o radnom vremenu. Evo par podataka, koji otprilike odgovaraju mom utisku:

Pharmacies:
Opening hours are determined by law, every pharmacy counts with a card in which Opening hours are indicated as well as the emergency phones. Usually pharmacies are open from 8:30 to 12:30 in the morning and from 15:30 to 19:30 in the afternoon



Offices:
Opening hours for public offices are rigorous from Monday to Friday from 8:30 to 13:00 and they take time for lunch before opening again from 14:45 to 16:15. 



Shops:
Shops generally open at 09:00 in the morning and close at 13:00 hours, then after lunch Shops open again at 15:30 in the afternoon and close at 19:30 from Monday to Saturday. 



Banks:
Bank opening hours are regulated by law, they open at 08:30 and close at 13:30 for lunch. They open again in the afternoon at 15:00 and close at 16:00 from Monday to Friday. There are banks that open on Saturdays.

Post Offices:
Post offices in Italy works from 08:30 to 13:30 every day of the week except Sundays.

Restaurants:
Restaurants generally open at 12:00 and close after lunch, at 14:30; some restaurants also open at night, from 19:00 to 23:00



Više je problema sa ovakvim radnim vremenom.

1. U sektoru usluga radi manje ljudi nego što bi radilo da je radno vreme normalnije, odnosno da se radi ceo dan, od recimo 8 ujutru do 8 uveče - tada bi postojale dve smene. Inače stopa nezaposlenosti u Italiji je preko 8%.

2. Frustriraju turiste. Između ostalog, proveo sam dva dana u Veroni. Prvog dana smo obišli Julijinu kuću, prepričali ćerki priču o Romeu i Juliji, pa je ona htela ponovo da odemo tamo sutra. Stigli smo u pola 8 uveče, bilo je zatvoreno. Sad, zamislite nekog američkog ili japanskog turistu koji je na putovanju po Italiji, dolazi pred kuću u 8 uveče, grad vrvi od ljudi, a kuća ne radi. Dakle, nije da sama "kuća" ne radi, već je stavljena rešetka na ulaz u dvorište. Mi smo se slikali prethodnog dana, ali smo te večeri gledali brojne turiste koji se sa razočarenjem slikaju sa Julijinom skulpturom koja se malo u daljini vidi kroz rešetke.

Takođe, priča mi kum koji živi u Trstu da kruzeri više ni ne svraćaju u Trst. Dolazili su ranije oko podneva, ljudi bi izašli da prošetaju, radnje bi bile zatvorene, pa su odlučili da više ni ne svraćaju.

3. Prosečnom radniku je skoro nemoguće da završi neke poslove, a da ne mora da uzme slobodan dan. Pogledajte, na primer, kada rade banke i državni organi. Ako želiš da položiš pare u banku, da unovčiš ček, ili da uradiš bilo šta što ne može da se završi na bankomatu, praktično moraš da uzmeš slobodan dan, ili da debelo zakasniš na posao. Kum mi je pričao da je odsustvovao dane i dane sa posla svaki put kada je morao da završava neke procedure vezane za vizu, vozačku dozvolu, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, venčanje...

Meni nije sasvim jasno zašto je to tako.

Jasno je da su neka od ovih radnih vremena propisana zakonom (izgleda da to važi za banke, apoteke, državne organe i poštu), ali izgleda da se to ne odnosi na prodavnice i restorane. Kažem "izgleda" (mada znam da postoje EU zemlje u kojima je čak i to propisano), jer sam video svojim očima da kineske radnje rade po ceo dan. Dakle, nije da je zabranjeno (mada, ko zna, možda Kinezi jednostavno ne poštuju zakon).

Ja mogu da razumem ovakvo radno vreme po nekim manjim gradovima. Ali, zatvoriti prodavnice u 1 popodne ina dva sata i onda u pola osam uveče u turističkim gradovima poput Padove i Verone, meni stvarno nema nikakvog smisla. Da li neko zna nešto više o ovome?

13 September 2011

Berluskoni i Ekonomist

Madona i Berluskoni su u svađi, nakon što je Madona citirala naslov engleskog Ekonomista u oceni italijanskog premijera. Evo šta su rekli Berluskonijevi ljudi:

"Vrlo sam razočaran da je Madona preuzela tezu Ekonomista. Izgleda da ona ima komunističku pres službu koja je tera da tako govori da bi to prenosili komunistički listovi", rekla je Gabrijela Karluči, poslanica Berluskonijeve stranke Partija naroda slobode.

Ko bliže prati ili Berluskonija ili Ekonomist zna da je ovo veoma stari sukob, koji traje još od prvog Silviovog izbora. Ekonomist ga je od početka napadao na sve moguće načine, ali zanimljivije su reakcije Berluskonijeve strane -- on sve vreme optužuje list za ništa manje nego komunizam, pa ga umesto Ekonomist obično zove Ekomunist. Sve to verovatno potiče od tradicionalne italijanske podele celog političkog spektra na samo dve ideologije, fažizam i komunizam, tako da Berluskonijevi neprijatelji moraju biti komunisti čak i ako su u proseku tržišniji od njega. A najbolje od svega je bilo kad je kao dokaz za komunizam Berluskoni naveo da (sada bivši) glavni urednik Ekonomista liči na Lenjina. Evo urednikovih slika pa vidite.

12 September 2011

Lenji ili ne?

Depeša američkog diplomate nađena na Wikileaksu stvarno dobro opisuje stanje stvari, ali treba reći da nikada ne kaže da su ljudi u Srbiji lenji. Naprotiv, izričito kaže suprotno:

People are neither incompetent nor lazy in Serbia, but low productivity and mobility of labor, mass unemployment, long-term unemployment, low wages, and high wage disparities among the employed with similar qualifications have eroded the will and the incentive to work.

Ali moguće je da su novinari malo lenji, jer nakon što su objavili da depeša kaže da su Srbi neradnici, sada dokazuju da to nije istina, navodeći one iste razloge za nezaposlenost o kojima govori i depeša.

10 September 2011

Keynes v. Hayek

Pogledajte debatu koju su nedavno organizovali BBC i London School of Economics. Na strani Kejnsa je njegov najpoznatiji biograf, Lord Skidelski, na strani Hajeka je profesor George Selgin. Tu su i sekundanti.

Minuli rad


Tema koja dominira u aktivnostima Sindikata nauke jeste da instituti ne uplaćuju minuli rad. Meni je ovo zanimljivo zbog upornosti kojom se aktivisti sindikata bave minulim radom. Prema propisima, „zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu...po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu radaostvarenu u radnom odnosu - 0,4% od osnovice.“ Naravno, mnogi poslodavci na isplaćuju ovu kategoriju, čak i ako formalno stavljaju na platni obračun. Takođe, odredbe o isplati toplog obroka, regresa, minulog rada zamrznute su sporazumom sindikata, Vlade i poslodavaca 2009. godine.

Povika na nonšalantan odnos poslodavaca (uključujući državu) prema isplati minulog rada, nije specijalnost Srbije. Drugi baštinici Marks-Kardelj sistema prošli su kroz slične turbulencije i nigde nisu lepo prihvaćene ocene „odozgo“ o prevaziđenosti minulog rada. Recimo, SSSS je reagovao oštro na Lalovićevu  je bilo u Hrvatskoj kad je  J. Kosor je morala da se pravda kada je trebalo ukinuti minuli rad državnim službenicima. Nije pomoglo što je tvrdila da „nije točno da je minuli rad ukinut, on se samo drugačije vrednuje“. Ipak, u crnogorskom Z. o radu još uvek postoji naziv „minuli rad“, dok se u srpskom (vidi gore) minuli rad određuje samo operacionalno. U oba slučaja, isplata minulog rada je više izuzetak nego pravilo. ocenu minulog rada kao “prevaziđene kategorije koja ne odgovara tržišnoj privredi i odvraća investiranje u našu zemlju“. Slično

Čak i kada ga ima, novac koji se dobija kao minuli deo rada nije veliki, čak i za veliki broj godina staža. Za sindikalnu borbu to je, međutim, verovatno dobra meta, čak i kada je jasno da ova forma nema neku šansu za opstanak na duži rok. Naravno, ljudi se teško odriču prava, čak i kada su samo nominalna. A kakvo je to pravo? Teorijski, nekadašnji ministar rada je u pravu: teško je uglaviti ovaj koncept u principe (kakve-takve) tržišno usmerene ekonomije, jer počiva na ovom viđenju sveta: „Kada svojim živim radom pokrećemo sredstva za proizvodnju i kada ih trošimo tokom procesa proizvodnje, mi ustvari, deo po deo minulog rada koji se u njima nalazi prenosimo na novi proizvod. Prenoseći minuli rad mi novom proizvodu dodajemo i živi rad koji vršimo tokom proizvodnje i na taj način formiramo vrednost novog proizvoda. Prema tome, zbir obe pomenute količine radaprenetog minulog i dodatog živog rada, određuje vrednost robe. (prema M.Milovanović )

Da li je moguće preinačiti MR u nešto drugo? Teško, jer MR nije naknada za dobar radni učinak (što je Kosorka htela da podmetne državnom sindikatu), mada postoji teza da je to pravedna naknada za radno iskustvo. To je teško odbranjivo, pošto je logičnije da vrhunac takve naknade bude negde na sredini radnog veka. Osim toga, postoje razne mere nagrađivanja po učinku koje firma propisuje. Dalje, MR nije naknada za vernost firmi, mada je ovo jedno od uobičajenih objašnjenja smisla MR. Ono je bazirano na nekadašnjem dominantnom modelu karijere koja je podrazumevala jednu-dve firme. Čak i u tim uslovima, pre bi se moglo reći da radnik duguje firmi, pošto je njegova prolaznost na tržištu postaje bolja nakon sticanja znanja i veština koje nije imao pre ulaska u firmu. Razne dobiti  se stiču ulaskom u firmu: ne samo da se human capital bilduje, već se može graditi dobar socijalni kapital (ovo važi i za "radničku klasu" - primer je praksa generacijskog zapošljavanja u javnim preduzećima).

U koncepciji ekonomske sfere shvaćene kao organizma, MR je delovao kao pravedna stavka, jer zdravorazumski je prihvatljivo da sa protokom vremena u radnom angažmanu, automatski raste udeo rada pojedinca (od sredstava za rada do proizvoda). Naravno, i ovde se može upitati zašto se u dogovornoj ekonomiji koristio baš starođedovski kriterijum dužine staža, a ne recimo, inverzna mera broja dana odsustvovanja sa posla ili sume napravljenih cipela/2 (druga polovina živi rad). I zašto bi bio progresivan, a ne varijabilan... Ovde ne bih dalje tesala kardeljevsku logiku, jer deluje komplikovano za primenu: kada sednem za kompjuter i proizvedem „naučni rad“, da li je minuli rad u Aceru, Windowsu ili je opredmećen u broju mojih radova u spisku referenci? U svakom slučaju, meni redovno isplaćuju minuli rad.

08 September 2011

Od Pitagore do EU

  • Pitagorin teorem: 24 riječi
  • Arhimedov princip: 67 riječi
  • Deset zapovijedi: 179 riječi
  • Gettysburški govor: 286 riječi
  • Američka deklaracija nezavisnosti: 1 300 riječi
  • Američki ustav sa svih 27 amandmana: 7 818 riječi
  • EU odredba o prodaji kupusa: 26 911 riječi

07 September 2011

Fiksirani franak

Samo par kratkih komentara (izgleda da su svi u nekoj gužvi pa su se postovi razredili i skratili, ali popravićemo se).

1. Pogrešno je reći da je švajcarski franak "fiksiran". Švajcarska nije odlučila da uvede fiksni kurs, nego da privremeno stavi plafon na rast franka. Monetarna politika je i dalje ista, nezavisna, glavni cilj je stabilnost cena, samo je sada više pažnje posvećeno kursu valute kao prelaznom cilju.

2. Švajcarska odluka govori koliko je malim zemljama okruženim evrozonom važna stabilnost kursa prema evru. Srbija je u poređenju sa Švajcarskom mnogo manja ekonomija, ali opet insistira na plivajućem kursu. Insistira doduše i na tome da taj plivajući kurs ne pliva, ali to samo znači da je politika kursa ne samo pogrešna nego i apsurdna.

06 September 2011

Konačno nešto zanimljivo i od Wikileaksa

Premijerka indijske provincije Utar Pradeš šalje prazan avion da joj iz Bombaja donese cipele.

05 September 2011

Miroslav Ilić izdajnik

Nisam znao da postoje ljudi koji i u to veruju, ali evo teksta, pogledajte komentare ispod: ustaša, NATO pevač, izdajnik.

Pročitajte ovde jedno malo drukčije, i pretpostavljam istorijski relevantnije, vrednovanje Miroslava. :)

Joe Sobran

The investor who finds a way to make soap from peanuts has more genuine imagination than the revolutionary with a bayonet, because he has cultivated the faculty of imagining the hidden potentiality of the real. This is much harder than imagining the unreal, which may be why there are so many more utopians than inventors


Ceo tekst ovde.

03 September 2011

Demsetz

Jedan od najvećih živih ekonomista objašnjava šta je pogrešno sa Caoseovom teoremom. Ne propustite.
Ovde.

Za one koji vole da čitaju evo (može da se dounlouduje) teksta objavljenog u Review of Law and Economics gde izlaže isti argument.

01 September 2011

Nemci

Javlja BBC:

The German city of Bonn has installed a meter to tax prostitutes for soliciting on its streets at a rate of six euros (£5.30; $8.70) per night.

Takodje:

Bonn has also erected "consummation areas", or wooden garages clients may use to visit prostitutes.

Quis custodiet ipsos custodes?

Kada su stari Rimljani postavili pitanje "A ko će čuvati čuvare?", verujem da na umu nisu imali ovo (Blic):

Policajci traže da im država garantuje bezbednost na Paradi

Povećanje trošenja pred izbore

"Kako je poznato, vlade obično troše više uoči izbora", kaže Dušan Pavlović na svom blogu. Naravno, nije on jedini koji ovo kaže, to je sada u Srbiji već conventional wisdom. Ali, da li je to tačno?


Pitanje je da li je tačno, jer nije sasvim jasno šta tvrdnja tačno znači. Da li tvrdnja "vlade više troše uoči izbora" znači da će (a) javna potrošnja u 2012. biti viša nego u 2011, ili (b) trošenje para iz već usvojenog budžeta za 2012. će biti brže u mesecima pred izbore? 


Pretpostavljam da je Dušan mislio na opciju (a), a opciju (b) pominjem jer sam jednom slušao Pavla Petrovića, sadašnjeg predsednika Fiskalnog saveta, kako je pričao da u kvartalima pred izbore dođe do skoka rashoda. Ja mislim da su obe tvrdnje pogrešne, a probaću da obrazložim zašto. 

Dakle, pogledajte ovu sliku (preuzetu iz prethodnog Dušanovog posta, a koja pokazuje kretanje javne potrošnje i broja stranaka u vlasti. Broj stranaka nas sada ne zanima, pa gledajte samo zelenu liniju.)






Da ne znate kada su bili izbori, da li biste na osnovu kretanja zelene linije mogli da pogodite? Teško.


Imamo 6 godina u kojima javna potrošnja raste i 3 godine u kojima opada. Izbore smo imali 2003, 2007 i 2008. Javna potrošnja jeste porasla (zanemarljivo malo) 2003. godine. U 2007. godini je uvećanje javne potrošnje iznosilo možda 1% BDP. Što se 2008. godine tiče, čak je došlo do smanjenja javne potrošnje (doduše, kao posledica krize). Dakle, što se mene tiče, uopšte nije očigledno da izborni ciklus ima velike veze sa visinom javne potrošnje. 


Što se tiče druge tvrdnje, da potrošnja skače u kvartalima pred izbore, nažalost nemam grafik koji je tada Pavle Petrović pokazao, ali je on izgledao otprilike ovako (zamislite dužu seriju, od 2000. na ovamo, doduše kvartalnu, sa ucrtanim parlamentarnim izborima). 






Pošto su izbori održani 28.12.2003., 21.2.2007. i 28.5.2008., deluje da je došlo o velikog povećanja potrošnje pred same izbore 2003. i 2007, dok se za 2008. to baš i ne vidi. Ali, jasno je da ova dinamika nema apsolutno nikakve veze sa izborima, već se radi o tome da pred kraj godine, SVAKE godine, dolazi do rasta izdataka (iz raznih razloga, da ne ulazim sada u to).


Pored ovog "empirijskog" ukazivanja na to da uopšte nije očigledno da dolazi do rasta potrošnje pred izbore, nudim i "teorijsko" obrazloženje - jednostavno, to nije baš tako izvesti u proporcionalnom sistemu, a pitanje je da li čak i ima volje. 


Možemo zamisliti nekoliko situacija. Jedna situacija je kao što je sada - sve partije znaju da će izbori biti održani na proleće sledeće godine. Kakav interes ima Ivica Dačić da se bori za veće rashode za puteve i prosvetu, kad nema ni predstavu da li će uopšte biti u sledećoj vladi i da li će baš njegova stranka "preuzeti odgovornost" za te resore? Koliko puteva uopšte može da napravi u periodu januar - mart? Koliko javnih nabavki može u tom periodu da se sprovede? Sa druge strane, kakav interes ima DS da dozvoli da G17 resori (ili obrnuto) povećaju potrošnju sledeće godine, kad ciljaju na slično biračko telo? Svaki birač koga si "kupio" javnim parama je kupljen od mene! Praktično jedini konsenzus koji mogu da postignu je da se stvari ne menjaju bitno u odnosu na ovu godinu i da, eventualno, povećaju potrošnju na one kategorije koje generalno dižu standard građana na kratak rok, ali takve stvari nije lako naći. Jedino što pada na pamet je jednokratna isplata javnom sektoru, ali to su radili i kada izbori nisu bili ni na vidiku. Druga moguća situacija su iznenadni izbori, kada nema vremena, političke volje, a ni skupštinske većine da se budžet menja (recimo, zamislite situaciju u kojoj početkom 2008. godine, DSS i DS se dogovaraju i izglasavaju novi budžet - nema šanse). Dakle, čak i na teorijskom nivou je teško očekivati da, u uslovima koalicione vlade, dođe do značajnog povećanja javne potrošnje pred izbore. Suštinski - koalicione vlade su, praktično po definiciji, sastavljene od stranaka koje imaju slične programe i ciljaju na slično biračko telo, pa je samim tim teško da se postigne dogovor o budžetu koji jednoj strani daje prednost. Ako u celu ovu priču dodamo i MMF sa kojim je Srbija malte ne svih poslednjih 10 godina imala neku vrstu sporazuma, jasno je da sve to nije tako lako i jednostavno.


Dobro, ako ne dolazi do rasta javne potrošnje pred izbore, zašto onda svi imaju utisak da je to slučaj? Zato što političari u predizbornoj kampanji počinju da obećavaju kule i gradove, da lažu, mažu i foliraju, da idu na otvaranja raznoraznih novih domova kulture, lokalnih puteva i vodovoda - na sve ono što su često odbijali da rade dok su izbori bili daleko. Dakle, u interesu političara u tom trenutku je da se stekne utisak da su oni mnogo para potrošili na "prave projekte" i da će potrošiti još i više kada dođu na vlast. 


Na svu sreću, svoja predizborna obećanja često krše.


PS. U kometarima, profesorka Dana Popović daje link na vrlo dobar članak The Impact of the Proportional Representation and Coalition Government on Fiscal Policy.