Pages

08 July 2009

Salary cap

Ko prati NBA košarku zna da tamo postoji salary cap - ograničenje ukupnog obima plata koje klub može da plati igračima. Postoji i u drugim američkim profesionalnim ligama. Ljubitelji sporta redom misle da je salary cap odlična ideja jer su igrači plaćeni "nerealno", i na vest da je NBA smanjio salary cap za sledeću sezonu komentari na B92 su više nego afirmativni, a mnogi ističu da je krajnje vreme da se slična stvar uvede i u evropskom fudbalu.

Ja ne znam ništa o finansijskom funkcionisanju klubova pa moram dosta da pretpostavljam, ali pitanje koje postavljam je gde onda odlazi novac koji bi klub platio, ali zbog ovog ograničenja ne može da isplati igračima? Prihodi klubova su toliki koliki su -- od ulaznica, reklama, TV prava, prodaje dresova i ostalog. Kada se svima propiše maksimalni iznos koji mogu da potroše na igrače, onda svi igrači uglavnom proporcionalno budu plaćeni manje nego što vrede. Ali šta je sa ostatkom prihoda? To može biti samo ekstra profit vlasnika klubova, a na račun igrača.

Sa ovim u vidu, iako je proklamovana ideja salary capa izjednačavanje finansijskih sposobnosti klubova i izjednačavanje lige po kvalitetu, najverovatnije je da su njegovi inicijatori ustvari sami vlasnici kubova baš zbog toga što im to donosi dodatnu zaradu.

Znamo da propisana minimalna zarada izaziva porast nezaposlenosti, jer se poslodavcima ne isplati da zapošljavaju. Ali maksimalna plata je jednako loša. Ona nema dramatičnog uticaja na podsticaje za zapošljavanje kao što je slučaj sa minimalnom, ali daje sličan primer kako nepromišljeno instiktivno zalaganje za socijalnu pravdu može da dovode do neželjenih i na kraju nepravednih efekata.

Ne verujem da bi oni koji simpatišu salary cap ikada podržali ideju da se svim igračima, bolje i slabije plaćenim, zakine po dvatesetak procenata plate koju bi inače dobili, da bi otišlo u džepove vlasnika klubova, koju su salary cap sami i možda baš zbog toga i izmislili. Ali prosto zato što vide da su najplaćeniji među igračima plaćeni 'nerealno' mnogo, ljudi su skloni da podrže ideju ograničenja plata. Međutim, to je još jedan primer sklonosti da iz dobrih namera, ali nepromišljeno, podržimo politike koje nam mirišu na nekakvu socijalnu pravdu, ali čiji su efekti ustvari suprotni od onoga što smo hteli. Evo ranijeg posta o istom fenomenu na drugim primerima.

Od malih nogu...

Slika koju mi je poslao redovni čitalac našeg bloga

Mora malo i država da lobira

Vesna da Vinča, vlasnica kompanije Mis Ju, vezano za tradicionalni neuspeh naših misica na svetskim takmičenjima kaže:

"Sigurno će još dugo biti tako. Jer, da bi devojka postigla značajne rezultate, potrebno je lobiranje u koje bi se uključila država. Svetski izbor ne zasniva se samo na lepoti i prevazilazi okvire onoga što ja kao privatnik mogu da uradim."

Hronologija krize

Jedan od najboljih tekstova koji sam pročitao na temu krize je uvodni članak Jeffreya Freidmana za novi Critical Review. Koga baš zanima kriza, treba bi da pročita Friedmanov članak (upozorenje - ima 53 strane), a za one ostale ja ću prepričati delove koji su mi se učinili najbitnijim.

Prvo, Friedman daleko najveći deo krivice stavlja na one (pre svega na kreatore Bazel 2 standarda, ali i na SEC) koji su rejtinzima kvazi-privatnih rejting agencija dali preveliki značaj i tako im garantovali opstanak na tržištu no matter what. Upravo zbog ovog zakonski uvedenog oligopola na tržištu pružanja rejting usluga, očuvanje reputacije, što je glavni mehanizam utvrđivanja da rejting kuće "ne lažu previše" nije dovoljno jak. U nekoj paralelnoj realnosti, u kojoj je ulazak na ovo tržište slobodan, sigurno bi neko na vreme rekao "mortgage-backed securities nisu AAA". Taj bi ispadao budala iz godine u godinu, sve dok 2008. ne bi postao genije i oduzeo posao od 3 velika igrača. Ovako su tri velike firme očigledno pogrešile, ali im neće faliti ni dlaka sa glave.

Druga bitna stvar na koju Friedman skreće pažnju je činjenica da nisu svi investitori pogrešili. Ima dosta banaka koje nisu verovale rejtinzima i nisu ulagale u ove papire, pre svih JP Morgan. Upravo ova heterogenost (koje ne bi bilo da je tržište bilo još regulisanije) je spasla finansijsko tržište od još većeg kolapsa.

Treća bitna stvar je vezana za podsticaje menadžerima. Jedno od omiljenih objašnjenja je da je za krizu kriva pohlepa, odnosno činjenica da su direktori ovih firmi uzimali ogromne bonuse i da su zato imali podsticaje da preuzimaju prevelike rizike. Međutim, Friedman skreće pažnju da je najveći broj direktora svoje bonuse ulagao u akcije kompanije koju vodi. To znači da se nisu samo "kockali tuđim parama", već da su se, budući da su uložili i sve svoje pare, verovatno trudili da ispravno odmere rizik.

Što me dovodi do četvrte bitne stvari - ljudskog neznanja. Ex post je lako reći rejting agencijama i investitorima "koje ste vi budale, kako niste videli da je tržište nekretnina prenaduvano", ali ex ante to nije bio slučaj iz jednostavnog razloga - u Americi nikada nije "puklo" nacionalno tržište nekretnina, osim za vreme Velike depresije. Naravno, tu i tamo se dešavalo da lokalna tržišta "puknu" i upravo zato su kreatori mortgage-backed securitiesa i napravili ove hartije - kako bi se rizik smanjio. Ex ante je bilo praktično nemoguće proceniti verovatnoću da se tako nešto desi, jer se nikada nije ni desilo. Kako onda oceniti rizik? (Upravo to je poenta koju na neki način pravi i Nassim Nicholas Taleb u knjizi "Black Swan", koju čitam baš ovih dana).

Peto, sadašnja regulatorna struktura nije rezultat liberalizma Alana Greenspana i ekipe, već njihovog "ekonomizma". Kao primer ekonomizma Friedman navodi Lawrencea Summersa koji je, kao tadašnji zamenik ministra finansija odbio predlog da se razmotri regulacija credit-default swapova, verujući da su swapovi sjajan način da se smanji sistemski rizik. A samo bi neko ko ne zna o čemu priča (ili je Amerikanac) nazvao Summersa liberalom. Jednostavno, ekonomisti imaju specifičan pogled na svet koji se ponekad poklapa sa liberalizmom, ali nije fer kriviti liberalizam za odluku koja je doneta na osnovu u tom trenutku najbolje ekonomske teorije.

Caritas in Veritate

To je naziv nove enciklike Rimskog pape, čiji je sadržaj mnoge iznenadio. Do sada se Racinger nije previše izjašnjavao o ekonomskim pitanjima, tako da se ova enciklika, kad je najavljena, željno očekivala. Posebno je njen tajming, usred najveće ekonomske krize i Obaminog rekonstruisanja ekonomske slike SAD i sveta, dao socijalistima svih partija nadu da će od Vatikana dobiti dodatni vetar u jedra.

Papska tradicija im je davala za pravo. Papske enciklike posebno posevećene političkoj ekonomiji su veoma retke, ali su sve do sada bile nedvosmisleno na strani osude profita, obuzdavanja kapitalizma, veće socijalne preraspodele i političke kontrole društva. Od najvažnijih među njima, prva, Rerum Novarum iz 1891. nas uči o vrednostima sindikalizma; druga, u vreme Velike depresije, Quadrecesimo Anno, (40 godina od Rerum Novarum) otvoreno simpatiše sa socijalizmom; pa čak i treća, sto godina posle Rerum Novarum, posle pada komunizma i od antikomunističkog pape Jovana Pavla II, upozorava na opasnost bezobrzirnog srljanja u kapitalizam.

Zato se sada od Benedikta očekivalo u najmanju ruku nešto slično ili ekstremnije, ali je on očigledno sve iznenadio. Prva poruka enciklike je da je jedina prava darežljivost dobrovoljna darežljivost, a ne ona na tuđi račun, putem nasilne državne preraspodele. Slično i kada govori o tržištu, on opet ne govori o potrebi njegovog državnog regulisanja, nego o nužnosti lične vrline za njegovo funckionisanje - što je poenta sa kojom libertarijanci (možda nasuprot uvreženom mišljenju) nemaju nikakav problem, i ustvari koju tržišni ekonomisti od Adama Smitha nekada do Deirdre McCloskey danas upadljivo ističu. A kod pitanja pomoći siromašnim zemljama, Benedikt govori u stilu Billa Easterlyja da je, umesto prosipanja pomoći, što je politika koja se pokazala krajnje neefektivnom ali koja nama pomaže da se osećamo bolje zbog toga, jedino dugoročno rešenje stvoriti institucionalne uslove za te ljude da sami sebe izvuku iz bede. Ovde možete naći ceo tekst enciklike, a za sažvakanu verziju i komentar, najbolje je pogledati Acton Institut za libertarijasnko religijske studije.

Naravno, ni Benedikt ne ide suviše daleko, ima tu malo i autoriteta države i regulacije finansija i sindikalizma. Ovo nije libertarijanski manifest i bilo bi suludo tako nešto očekivati od Vatikana. Ali Caritas in Veritate je, bez obzira na osetljivi trenutak, upadljivo različita i daleko bolja od svih dosadašnjih ključnih enciklika.