Subvencije za izvoz i ulaganja

(Moj tekst iz poslednjeg NIN-a).

O politici subvencija je jako teško raspravljati jer su rezultati slabo merljivi.  Svaka politika ima koristi i troškove. Kod politike subvencija problem je što su koristi lako uočljive – evo, pogledajte, sad imamo Fiat. Ono što je slabo uočljivo, praktično nevidljivo, su troškovi.

Prvo, da bi se dodelila subvencija Fiatu potrebno je taj novac od nekog prethodno oduzeti. Čisto finansijski, subvencije su neto trošak. Da bi stranom investitoru dali 100 dinara od domaćeg privrednika morate oduzeti 110, jer deo odlazi na birokratiju.

Drugo, ekonomski, subvencija je trošak jer ometa tržišnu alokaciju resursa.  Subvencija je vid mekog centralnog planiranja – umesto da tržišni igrači pomoću lokalnih informacija i na sopstveni rizik odlučuju šta, gde i koliko treba proizvoditi, kod politike subvencija to radi država. Komunizam je propao upravo zbog pogrešne netržišne alokacije resursa. Koren problema komunističke ekonomije je što su planeri odlučivali da proizvode pogrešne stvari.

Uzmite primer Vranja, gde se posle dugogodišnjeg propadanja Koštane u gradu spontano pojavilo nekoliko lokalnih proizvođača cipela. Tek što je ta industrija živnuila, država je stranom ulagaču dodelila subvencije za otvaranje nove fabrike. Koristi od toga naravno ima – nova fabrika je nova fabrika. Ali troškovi su još veći – prvo, neko je za tu subvenciju platio, a drugo, tržišni odnosi u jednoj rastućoj grani su sada poremećeni. Uneta je neizvesnost. Prethodna ulaganja domaćih proizvođača su obezvređena.  Krediti koje je neko prošle godine uzeo za proširenje sada izgledaju kao užasna odluka.

Remetnja na tržištu nije nužno loša stvar, ako se pojavi neko ko je bolji i konkurentniji. Ali ovde to nije slučaj, ovde država veštački remeti tržišne odnose. Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju. Ne može da za deo privrede važi nulta tolerancija poreza, dok se drugom delu daju subvencije.

Kad su pravila igre ovako nakrivo postavljena onda se i privreda ponaša drugačije. Prestaje da bude važno do budete konkurentni, inovativni i efikasni, mnogo je isplativije da se politički utalite. Ekonomija sada resurse usmerava na traženje političkih veza za preraposdelu postojeće vrednosti umesto na proizvodnju nove.   

A kada imate to, korupcija je neminovnost. Troškovi korupcije su, međutim, samo vrh ledenog brega – najvidljiviji od svih troškova, ali ni izbliza ne najveći.  Politika subvencije je neto trošak sa ili bez korupcije.  Rekao bih čak da je korupcija u ovom slučaju deo rešenja, ne deo problema – ako nam pomaže da vidimo da neka politika fundamentalno ne valja, onda je pojava korupcije u ovakvim slučajevima još i srećna okolnost.

Ovo su troškovi politike subvencija.  Očigledno, teško ih je obuhvatiti i izmeriti. Ograničena sistematska istraživanja koja to pokušavaju da rade, slažu se da politika subvencija za strana ulaganja nije preporučljiva. Ankete investitora ukazuju na isto, kažu da subvencije nisu ključne u odlukama o stranim ulaganjima. Važniji su poslovno okruženje, infrastruktura, tržište, radna snaga, sigurnost vlasničkih prva i stabilan pravni sistem.  Strana ulaganja, kao i domaća, treba podsticati reformom ovih oblasti. To vam je jeftinije,  efikasnije i pravednije od politike arbitrarnih subvencija.

Kako stoje stvari sa izvozom? Uz strana ulaganja, izvoz je druga velika zabluda priučenih eksperata. Izvoz nema posebna svojstva. Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište. Zemlji ne trebaju devize. Ovo nije 1989. Nema ničeg magičnog u prilivu deviznog novca. Devizni novac nema posebna svojstva.  Ne postoji ekonomski udžbenik koji preporučuje politiku podsticanja izvoza.  U svetu ne postoji ozbiljan ekonomista koji će vam reći da treba da podstičete izvoz. Podsticanje izvoza je neto trošak – subvencija na štetu domaćih građana i privrede a u korist stranaca i izvoznika. 

Politike subvencija i podsticanja izvoza treba u potpunosti ukinuti. Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz agencije u ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim – jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju. Treba ih ukinuti.

11 comments:

Dusan said...

Bravo Slaviša!
I bravo za Ćulibrka što dozvoljava ovakve jeresi u novinama za ozbiljne ljude.

Vladimir said...

Slaviša, čestitam Vam zbog povratka u najugledniji srpski nedeljnik.
Živeo kralj!

Bojan said...

"Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište." I to je cinjenica. Kada postoji domace trziste. A molim vas Slavisa prokomentarisite ovo nase domace. Sta kupuje trenutno? Sta i koliko ce moci sledece godine? Bio bih zahvalan na odgovoru.

Slaviša Tasić said...

Bojane,

ako nema domaćeg tržišta to je dobar razlog da se izvozi. Ali nije dobar razlog da se posebno podstiče izvoz.

Vladimire,

povratak je privremen, u suštini novinar me je pitao za komentar, ja sam počeo da odgovoram i na kraju je ispao ceo tekst koji su tako u celini objavili.

Miodrag Ristic said...

Proizvodnja za izvoz je zapravo proizvodnja za PRAVO tržite. Ovo što mi ovde imamo je samo nekakav surogat. Ne tvrdim da država treba (ili da ne treba) da podstiče izvoz, ali ako ste preduzetnik - izvoz je od strateške važnosti jer vam daje jasnu orjentaciju ko ste i šta ste.

Da ne govorim o sigurnosti naplate i slično...

Bojan said...

Hvala na odgovoru. Sto se tice novca koji se godisnje izdvaja za finansijske podsticaje za izvoz - oni su oko milion evra godisnje, upravo proverio. Proteklih 5 ili 6 godina. I vecina toga ode na sertifikaciju napr i slicne aktivnosti. Ok, moze bez toga, ali nemojmo praviti famu o vanserijskim izdvajanjima i ne znam kakvom narusavanju ravnoteze na trzistu jer se ona ovim ne podstice.
Drugi deo price je da drzava podstice izvoz kroz organizovanje nacionalnih sajamskih standova,i to jeste skupo, ali opet ne znam koliko je to u ukupnom iznosu znacajno. To je suma od nekih 1.5 miliona evra godisnje po mojoj proceni. I tu prvenstveno idu mala i srednja preduzeca koja imaju potencijal, izvoze, ali nemaju snagu da nastupe sami na trzistima. Mozda je najbolje da se te kompanije jave napr asocijacijama koje to isto rade ali za Ita, Fra, Fer, itd. preduzeca i pitaju ih zasto narusavaju konkurenciju. Inace, samo da se zna, taj argument mrzim i podseca me na ono sto je mama govorila dok sam isao u skolu, sta me briga sta druga deca rade. Ali ovde ipak ne stoji.

Slaviša Tasić said...

O ravnoteži na tržištu nije bilo reči u vezi izvoznih nego subvencija za ulaganje. Koje se često dodatno pravdaju time da je subvencionisana firma izvoznik.

Nemanja said...

Ocekivah pozitivan dobih normativan tekst. Mada mi se dopada crescendo sa odgovarajucim fortissimo-m na kraju :D

Ako zanemarimo da je prva rodjaka tj. subvencija za uvoz nepravedno zanemarena, Slavisa nas uci da je dug dobar drug. Te knjige na koje se poziva, te makreoekonomske doktrine kojih se prethodno odrekao na blogu, govore da je zaduzivanje u redu. NPR. Princip poreskog izravnanja usled izravnanja potrosnje - kad je lose, zaduzuj se.

Medjutim, "dug je dati drugome moc nad vasom slobodom". To je rekao, pre par vekova, jedan cika, cika koji se zvao Bendzamin Frenklin. Nije li zapravo produktivnost, potpuno suprotno od duga, STEDNJA vremena po jedinici proizvodnje. A kako gosn. Slavisa rece " Životni standard u zemlji određen je nivoom produktivnosti". Otud, princip stednje odredjuje zivotni standard u jednoj zemlji.

Zato, ne treba da nas cudi zasto su "merkantilisticke zemlje" pri vrhu liste zemalja poverilaca. Nega izvoza, radi poboljsanja neto medjunarodne investicione pozicije zemlje, ili umetnicko krsenje pravila, jeste ocuvanje slobode.

Mad Max Manus said...

"Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju."

Mad Max Manus said...

"Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz agencije u ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim – jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju."

Srboljub kitanovic said...

Najpre, mislim da ste malo zamenili teze: politika subvencija je kod nas takva da ona nikako ne može da ugrozi domaćeg privrednika. Da li u Srbiji postoji privrednik ili kompanija kojoj je FIAT konkurencija i po pitanju učešća na domaćem tržištu i po pitanju učešća i na ino tržištima? Naravno da ne. Dolazak takvih kompanija može samo doprineti: ti naši privrednici će makar jednim delom biti kooperanti tom FIATU (makar će usluge prevoza radnika ići preko njih, hrana, voda za piće...) i na taj način će se učiti saradnji sa velikim kompanijama, sazrevaće profesionalno i finasijski i imaće velike šanse za razvoj i opstanak na domaćim i stanim tržištima. Sve velike kompanije se za pojedine delove svojih potreba isključivo oslanjanju na lokalne dobavljače i to najviše u sektoru usluga kao što su građevina, prevoz radnika i robe, ishrana zaposlenih, obezbeđenje i sl. (naravno da FIAT neće automobilska sedišta kupovati od srpske firme jer takvih sada nema). Takvih firmi je dosta po celoj Srbiji i trebalo bi ih obići i videti njihove efekte pre nego što se olako donose teoretski i samo teoretski zaključci.

Veliki pozdrav.
Aleksandar