Pages

15 October 2014

Rusija i Srbija u 1988-oj

Kada je pre ravno pet godina tadašnji predsednik Rusije, Dmitrij Medvedev došao u posetu Srbiji ja sam napisao ovaj tekst koji je trebalo da odlika svu perverziju istorije koju je ta poseta razoktrila, sve skupa sa potpunom i konsenzualnom restauracijom komunizma i komunističkih simbola i vrednosti u Srbiji. U tom se pogledu nažalost ništa nije promenilo od 2009 do danas. I ako jeste, onda na gore.

Ne želim da se ovde bavim više tom tužnom pričom. Za nekoliko dana Vladimir Putin dolazi u Srbiju, u pomalo komičnoj situaciji u kojoj je i sam kalendar morao da se prilagodi njegovim obavezama: pošto "visoki gost" nije mogao da dođe 20 oktobra, kad je pravi datum "oslobođenja" Beograda, onda je srpska vlast morala da proglasi 16-i oktobar za 20-i, a sve da bi mogla da organizuje svoju "vojnu paradu".

To je prilika da se nešto kaže o paralelama u postkomunističkoj institucionalnoj evoluciji obe zemlje, koje su vrlo direktne i opominjuće, dok su  razlike diktirane poglavito spoljnopolitičkim faktorima i činjenicom da Rusija ima naftu, gas i atomske bombe a Srbija nema. No, na žalost (ja bih rekao na sreću) Rusa te razlike kako vreme prolaze postaju sve manje važne. Rusija danas počinje sve više da liči ne na Srbiju 2014 nego na Srbiju 1998.Putinova  reputacija u svetu danas postaje sve sličnija reputaciji Slobodana Miloševića 1990-ih; imajući u vidu njegovu vojnu agresiju na Ukrajinu kao i sve češće pretnje i provokacije Litvaniji i Estoniji, to nije veliko čudo. Osim šačice marginalnih figura poput Ron Paula ili Vaclava Klausa, malo ko je spreman da toleriše ili podržava Putinovo ponašanje danas. Oštre sankcije koje su tradicionalno metiljava EU i još smešnija Obamina administracija nametnule Rusiji je najbolji "proksi" za dramatično promenjenu sliku o Putinu i Putinovoj Rusiji u zapadnom svetu.

Međutim, čak i sada kada većina ljudi vidi da je Putin bad guy, teorije o tome šta se zapravo desilo u Rusiji su vrlo površne: najčešće se govori o "postkomunističkom zaokretu ka autoritarizmu", obnovljenom ruskom imperijalizmu i nacionalizmu i slično. Ja mislim da je to sasvim pogrešno - da u Rusiji nije na delu nikakva restauracija ruske tradicije bilo koje vrste, već konsolidacija komunističkog režima u novim okolnostima. Više nema komunističke ideologije, ali režim po inerciji funksioniše na isti način kao i pre: današnja Rusija je SSSR minus komunizam. Ni poslednjih 20ak godina komunizma elita nije mnogo verovala u ideologiju, te su razlike između Brežnjeva i Putina manje nego što se obično misli. Svakako mnogo manje nego razlike između ruskog društva i ekonomije 1970e i 2014.

Mislim da je najbolje objšanjenje toga šta se desilo u Rusiji posle 1989e kao po običaju dao Vladimir Bukovski. On je posmatrao stvari iz prve ruke početkom 1990ih. Odmah po raspadu SSSRa i Jeljicinovom usponu na mesto predsednika Ruske Federacije Bukovski je pozvan da mu se pridruži kao specijalni savetnik. Od samog početka on je forsirao ideju radikalnog raskida s komunizmom kroz otvaranje arhiva KGB i lustraciju, tj organizovanje procesa sličnog Nirnberškom na kome bi se komuinizam osudio kao sistem, zabranila komunistička partija i saradnicima KGB zabranilo učešće u političkom životu. Većina Jeljicinovih saradnika je bila za to. Jeljcin se dugo dvoumio da bi na kraju rekao: ne. Po Bukovskom, najvažniji razlog za to je bio enorman pritisak sa Zapada da se odustane od te ideje. Bukovski je bio svedok da je Jeljcin dobijao na desetine paničnih telegrama zapadnih lidera koji su urgirali da se ne pravi taj proces i da se ne otvaraju arhivi. Pošto je Jeljcin bio slaba i povodljiva ličnost, on je sada verovao u Zapad  na isti način na koji je pre verovao u marksizam, i poslušao je svoje nove mentore.

Razlozi za ovaj pritisak zapadnih lidera na Jeljicina mogu delovati neobično ali stvar je zapravo vrlo prosta. Tokom celog hladnog rata oni su vrlo dobro sarađivali sa sovjetskim vlastima, mnogi od njih direktno. To posebno važi za pripadnike socijalističkih i socijaldemokratskih partija na Zapadu, ali ne samo za njih.  Bukovski je pronašao dokumente KGB u kojima Sajrus Vens i Lord Oven koordiniraju sa Rusima akciju sabotiranja Regana i Tačerove u pogledu nuklearnog naoružanja preko čuvene Palmeove komisije. Pavel Stroilov koji je prošvercovao ilegalno celu arhivu Gorbačovljeve fondacije na Zapad našao je druge dokumente u kojima zapadni socijalisti, od Miterana do Felipe Gonzalesa i Vili Branta mole Gorbačova da ne dozvoli raspad Sovjetskog Saveza jer bi to dovelo u krizu socijalizam na Zapadu. Neil Kinnock, predsednik engleskih laburista u vreme Tačerke je aktivno radio sa Rusima na sabotiranju programa Trident i tražio od njih finansijsku i logističku podršku, obećavajući da će minirati sve Reganove inicijative u Evropi ako pobedi na izborima. Finski premijer je isto aktivno radio sa Rusima u dosluhu na promociji njihovih ciljeva u OEBSu. To se sve može naću u vrlo malom semplu KGB dokumentata koje su Bukovski i Stroilov ilegalno prošvercovali: možete samo da zamislite šta bi sve bilo otkriveno o delatnosti crvenih Petena i Kvislinga koji su još uvek na prominentnim pozicijama ugleda i uticaja na Zapadu da su sve arhive otvorene i dostupne. I to je samo vrh ledenog brega. I bez tajnih arhiva znamo da je KGB organizovao anti-ratne demonstracije u Evropi tokom ranih 80ih protiv postavljanja Peršing raketa, znamo iz knjiga Entoni Satona da je celokupan vojno industrijski kompleks Sovjetskog Saveza izgrađen zapadnim kapitalom, uključujući i sofistikovane sisteme navođenja raketa koji su u sklopu mirnodopske saradnje prodati Rusima. Jasno da je postojalo mnogo moćnih ljudi na Zapadu koji bi se našli u velikom problemu da je Pandorina kutija otvorena. To je između ostalog i razlog zašto Nemci nisu sudili Honekeru: on je pretio da će sa sobom povući i pola nemačke političke i intelektualne elite koja je sarađivala sa komunistima sve vreme Hladnog rata.

Posledice Jeljcinove kapitulacije pred zapadnim pritiscima su bile enormne, i po Rusiju kobne. Tokom 1991 i 1992 komunisti i KGB su bili u mišjoj rupi. Postojala je politička volja među Jeljcinovim saradnicima i podrška javnog mnenja da se sa komunizmom i komunistima jednom zauvek završi. Kada se to nije desilo, KGB se brzo konsolidovao. Po istom principu po kome se do desilo u bivšoj Jugoslaviji KGB lideri i oficiri su prešli u biznis, neki od njih postali najbogatiji ljudi u Rusiji. A onda su u drugom koraku krenuli u preuzimanje političke vlasti. Putin dolazi na vlast na tom talasu invazije KGB u politički život na svim nivoima. Puč KGB u Jeljcinovoj Rusiji je bio "puzajući". Krajem 1995 uklonjen je Andrej Kozirjev sa mesta šefa diplomatije i na njegovo mesto postavljen stari kadar KGBa Jevgenij Primakov. To je bila prva njihova značajna pobeda. Korak po korak, sve vidljive političke funkcije su preuzmane u periodu 1996-2000. Putin je postao najpre ministar u vladi a onda postavljen na mesto premijera 1999.Dil KGBa napravljen sa Jeljcinom tokom 1999e bio je sledeći: mi garantujemo tvoju ilegalno stečenu imovinu, a ti ćeš zauzvrat rukopoložiti našeg čoveka na mesto predsednika države. I to se i desilo 31 decembra 1999e. Ostalo je istorija.

Ekvivalent ruske propuštene šanse 1991 u Srbijji je naravno bio 5 oktobar 2000e. Međutim, razlike su bile značajne. Nije postojao pritisak Zapada kao u ruskom slučaju, ali je postojao unutrašnji otpor raskidu sa starim režimom. Za razliku od Jeljicinove ekipe koju su uglavnom činili mladi liberali, od kojih je malo ko ikad bio istaknuti član partije a još manje KGBa, makar polovina lidera DOSa su verovatno bili saradnici Službe, o preostala polovina na druge načine lako mogla da bude kompromitovana otvaranjem dosijea. Recimo otkrivanjem finansijskih malverzacija koje su radili tokom 1990ih uz toleranciju od strane Miloševića. Interesantan dokument u ovom pogledu je procureli transkript famoznog susreta Miloševića i Koštunice 6 oktobra uz prisustvo Ivanova, koji je general Pavković tajno snimao. U tom razgovoru Milošević navodno podseća Koštunicu da mu je on formirao stranku dozvoljavajući da ljudi koji su ga finansirali rade poslove koje su radili u Srbiji. "Da ja to nisam dozvolio nikad se ne bi desilo", navodno je Milošević rekao. Možemo samo da zamislimo koji su to ljudi i kakvi su to "poslovi" koje su oni radili. I možemo da zamislimo šta bi u političkom smislu ostalo od Vojsislava Koštunice da je Služba izašla i pokazala dokumenta o " poslovima" finansijera stranke Vojislava Koštunice, ili mnogih drugih stranaka. Ili da su takvi dokumenti postali javno dostupni svakome. I to vam objašnjava mnogo uverljivije od bilo kakve "ideologije" čudnu "bolećivost" Koštunice prema Miloševiću i njegov "zaštitnički" odnos prema Službi.

I eto vam istovremeno i objašnjenja zašto niko iz DOSa nije hteo da se rasformira UDBA i otvore dosijei, te izvrši lustracija. Pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj je Amfilohije Radović pukovnik službe bezbednosti, a Vojislav Šešelj saradnik sa kodnim imenom "Magistar", a finansijeri Vojislava Koštunice (ili Zorana Đinđića?) "rade poslove" uz Slobinu saglasnost. Pokušajte da zamislite političku sudbinu Dušana Mihajlovića, Nebojše Čovića, i gomile sličnih političara u takvoj Srbiji. Pokušajte danas da zamislite sudbinu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića u takvoj Srbiji. Pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj bi desetine i desetine pripadnika "nacionalne elite", akademika, crkvenih velikodostojnika, sudija. pisaca, novinara, bili razotkriveni kao saradnici UDBE i stigmatizovani kao takvi i udaljeni iz političkog i javnog života. Da li bi ostalo išta od te elite? Koja bi težina "nacionalističke" ideologije koju su oni gurali tokom 1980ih i 90ih bila u tom slučaju?

Bio bi to jedan sasvim drugi svet od ovoga u kome Vladimir Putin dolazi u Srbiju da mu se poklone kao mesiji. Ovako je sasvim jasno da se i Srbija i Rusija još uvek nalaze u komunizmu, jer strukture komunističke vlasti još uvek kontrolišu politički i javni život. Tragikomična "vojna parada" 16 oktobra koji je proglašen za 20 samo simbolički verno odslikava ovu tužnu realnost. I ideološki brlog neokomunističke restaruracije o kome sam ja pisao pre pet godina samo je pojavni oblik i nužna posledica institucionalnog kontinuiteta starog režima u obe zemlje. Ni u Srbiji ni u Rusiji nije još svanula 1989a.

Jean Tirole, Nobel za ekonomiju 2014

Ime Žana Tirola sam prvi put čuo pre celih 12 godina i to baš u kontekstu Nobelove nagrade. Tada je komentar nekog ko se u te stvari razumeo bio da je Tirol još mlad ali da za nekoliko godina sigurno dobija. Od tada je još mnogo toga uradio i zato dodela nije ni za koga iznenađenje.

Tirol je mejnstrim tehnokratski ekonomista u tradiciji francusko-švajcarske inženjerske škole. Francuzi su dobri matematičari i još od Valrasa i Pareta pa sada do Tirola neki njihovi najpoznatiji ekonomisti su po primarnom obrazovanju inženjeri. Tako se ophode i prema ekonomskim pitanjima, traže ekspertska rešenja i jako su kompetentni u tome, ali retko postavljaju fundamentalna metodološka pitanja. Rade u okviru već uspostavljene paradigme. Tirol se bavio mnogim stvarima ali je nagradu dobio uglavnom zbog rada na tržišnim strukturama (monopoli, oligopoli, konkurencija...). Austrijska ekonomija, na primer, na te stvari gleda u vremenu; ako je tržište otvoreno onda kreativna destrukcija vremenom sama rešava stvar, monopoli dolaze i odlaze -- IBM, Microsoft, Google, sve njih konkurencija pre ili kasnije pojede. Početne pozicije, efekat mreže, sve to olakšava dominantnu poziciju, ali konkurencija i inovacije čine čuda. Pre nekoliko godina ljudi su pisali da MySpace nikada neće izgubiti monopol; danas je MySpace zaboravljen. Umesto toga, Tirol je bliži standardnom, neoklasičnom, statičkom pogledu.

Tirol se bavi izrazito formalnom matematičkom ekonomijom; sve što ima da kaže rečeno je kroz matematičke modele. Ja svako malo ovde izrazim sumnju u svrsishodnost te vrste napora. Kada se relativno jednostavne stvari izražavaju kroz komplikovane formalne modele, postavlja se pitanje šta je tu sredstvo a šta je cilj. Oportunitetni trošak takve nauke je veliki, hiljade pametnih ljudi se troši na formalno modeliranje trivijalnih ideja, ne bi li ih objavili u časopisima, na osnovu toga dobili pozicije, grantove, itd.  Tirol je jedan od najboljih u toj igri, ali je mnogo više od toga. On spada u onu malu grupu genijalaca koja sve to može, a onda uz to stigne da se bavi i stvarima releventnim za ekonomsku politiku i da doprinos i u tome. Napisao je nekoliko knjiga o stvarima poput finansijske i bankarske regulacije.

Gde Tirol stoji ideološki?  Nobelov komitet je citirao njegove doprinose u regulaciji tržišta, ali izgleda da je on u praksi ipak dosta pažljiv i relativno tržišno orijentisan. U jučerašnjem intervjuu francuskim medijima rekao je da, iako simpatiše socijaldemokratiju, misli da je francuska država prevelika, da previše troši i da se tržište rada mora liberalizovati. U ovom tekstu iz 2007. govori o -- relevantno za Srbiju -- neophodnosti smanjenja javnih rashoda i višku zaposlenosti u javnom sektoru, o poželjnosti konkurencije u javnim uslugama i konkurencije u obrazovanju putem vaučerskog sistema. Njegov relativno liberalni stav proizlazi iz pragmatičnosti, analitičnosti i poznavanja ekonomskih principa. To je potpuno u tradiciji Francuza od Valrasa nadalje. Oni nikad nisu vrednosno bili klasični liberali ali su umeli da čisto analitički izvuku zaključak da tržište radi bolje od alternativa.