Konkurs za naslov

Kad se danas ovde već bavimo Friedmanom, Kejnsom i drugim ekonomistima, da onda objavim da o ovim stvarima upravo završavam rukopis knjige koja bi trebalo da bude objavljena u narednih nekoliko meseci. Motiv za knjigu je bilo upravo razgraničavanje različitih teorijskih pravaca u današnjoj makroekonomiji, posebno u kontekstu debata oko svetske finansijske krize i krize evrozone.

Sadržaj otprilike ide ovako: Velika depresija iz 1930-ih, Kejns i kejnzijanizam; Milton Friedman i monetarizam; ukratko o novim kejnzijanzima, novim klasičarima i austrijancima; o uzrocima i posledicama američke finansijske krize; evropska dužnička kriza, evrozona i evro; fiskalni stimulusi i intervencije Feda i Evropske centralne banke; i tekuće ekonomske debate o svemu ovome.

Radi se dakle o savremenim događajima u konteksu ekonomskih ideja i debata koje se oko njih vode. Ali za razumevanje današnjih debata, od Krugmana do savremenih monetarista, potrebno je najpre razumeti osnove različitih teorija, počev od Kejnsa i Friedmana. Zato je dobar deo knjige posvećen razjašnjenju suprostavljenih teorija, posebno ove dvojice ekonomista, i na sadašnja dešavanja gleda se najviše sa aspekta njihovih ideja. Knjiga nije akademskog tipa već je namenjena široj javnosti -- upravo je bio cilj ove teorije prikazati na jednostavan i razumljiv način kako bi se videle njihova praktične implikacije danas.

Sve je to skoro gotovo, a između ostalog nedostaje dobar naslov. Zato bih hteo da ovom prilikom pitam za predloge naslova za knjigu. Sadržaj znate, komentari su otvoreni, a pobednik konkursa dobija primerak knjige. 

Idejno-politička diferencijacija

Stariji i sredovečni čitaoci se svakako sećaju da ovaj izraz iz naslova potiče iz komunističkog vremena. Značenje za komunističke vlasti je otprilike bilo: otkrivanje smutljivaca i njihovo skraćivanje za glavu". No, pravo značenje reči je naravno komplikovanije: razlučivanje oštrijih razlika među ljudima koji slično misle, ili zaoštrenije i normativnije, "odvajanje žita od kukolja". Ja bih se usudio dodati - dublja analiza koja otkriva da se ispod površine prividnih sličnosti kriju duboke, nekad i nepremostive teorijske razlike.

Ja se stoga uvek iznova iznenadim kad se suočim sa žestokim prigovorima za "zelotstvo", "ekstremizam", "progon jeretika" kada pokušam da idejno diferenciram unutar libertarijanizma, da pokažem da recimo Mises i Friedman nisu isto, i da to koji od njih će biti uzet kao paradigma liberalne filozofije dramatično zavisi kako će filozofija izgledati. Pokušaji da se suzbije ili kritikuje takva analitička, diferencirajuća procedura za mene nisu stvar tolerancije i širokih pogleda, nego površnosti i intelektualne lenjosti - zadovoljavanja jednostavnim parolama i polusitinama umesto ozbiljne analize.Ta sentimentalna parola "drugovi ne sektašimo" i "formirajmo veliki šator" meni se čini kao recept za katastrofu. Nama, kao libertairjancima, treba mnogo više sektašenja, i mnogo manji šator, tj rigidnija i ekstremnija doktrina. Pa ćemo onda da povećamo NAŠ šator prijemom drugih pod njega, a nećemo da nam drugi naprave šator i prime nas unutra. Na to se svodi, ukratko dilema Friedman v Mises.

Dodatni, perverzni zaplet je da su isti oni koji kukaju nad sektašenjem mizesovaca i sami veliki sektaši: samo spominjanje Mizesa i Rothbarda je u mainstream libertarijanskim krugovima u Americi zabranjeno najstrožim tabuom. Meni je jedan američki profesor (libertarijanac) rekao da bih trebao da izbacim jedan od svojih objavljenih radova iz CVja jer se u njemu spominje mizesovski izraz "prakseologija"! Ako čitate Cato, Reason magazin i slične mainstream portale utisak koji imate je da su jedini libertarijanci na svetu Milton Friedman i John Stossel, i možda pomalo Hajek, ali Hajek umereni filozof, ne Hajek mizesovski ekonomista iz 1930ih. Celokupni libertarijanski kompleks u DC-ju, i po inercijji na mnogih drugim mestima, izgrađen je na tabuizaciji i brisanju iz istorije Ludviga von Misesa i promociji Hajeka (donekle) i Friedmana bezuslovno kao svetaca zaštitnika libertarijanizma. Sa eksplicitnim opravdanjem da je Mises sa svojim sledbenicima "suviše ekstreman". I desetine miliona dolara su potrošene na tu tabuizaciju! A onda smo ja i meni slični ekstremisti i sektaši...

Zašto mislim da je ta slikovita dilema Friedman vs Mises vitalno važna za libertarijanizam, ja sam napisao pre oko godinu dana ovde. Nemam šta bitno da dodam ni danas. Evo citata:

Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)

Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

Neverovatno

U Indiji se desila neverovatna stvar. 

Polovina Indije je paralisana, a više od 600 miliona ljudi ostalo je bez struje nakon novog kolapsa energetskog sistema u toj zemlji, najvećeg u istoriji.

...

Prema prvim informacijama, za popravku sistema biće potrebno najmanje nekoliko sati, a samo pojedini gradovi koji koriste usluge privatnih električnih mreža imaju struju.

Kako je to moguće, kad znamo da su državni monopoli bolji od privatnih, nemam pojma.

Friedman, Mises i konzervativci

Daily Beast ima dva zabavna članka koji čine celinu. U prvom, neokon David Frum, pisac govora G.W: Busha poznat kao tvorac kovanice "osovina zla" i veliki kritičar pro-tržišnog skretanja republikanske stranke (humor), žali nad tužnim faktom da konzervativci u Americi (navodno) napuštaju Friedmana i okreću se Austrijancima, prevashodno Misesu. Njegovo objašnjenje je da je to stoga što su konzervativci glupi i intelektualno lenji, a Mises tvrdi da je ekonomska teorija imuna na empirijsko opovrgavanje, te oni nalaze njega privlačnijim od empiriste i pozitviste Friedmana.

Drugi članak koji potpisuje Nicholas Wappshot komentariše zaboravljeni esej Miltona Friedmana iz 1988 u kome ovaj hvali Kejzna, ali i britanski socijalizam generalno. Zaključak članka je da libertarijanci bez mnogo prava svojataju Friedmana, koji je bio mnogo manje ekstreman u odbrani slobodnog tržišta nego što se to obično veruje.

Šteta što nije poslao na vreme svoje nalaze Frumu. Možda bi ga ubedio da se desničari okreću Misesu ne zato što su intelektualno lenji, nego zato što je on dosledniji i i radikalniji zagovornik slobodnog tržišta od Friedmana. Znate, Okamova britva...

No, za čitaoce Tržišnog Rešenja ovo nije ništa novo. Oni znaju odavno kako stoji stvar oko Freidmana i Misesa. Ne treba im ni David Frum ni Nichoas Wapshot da to shvate.

Olimpijada i bankomati

Olimpijske igre u Londonu su odlično organizovane. U gradu nema prevelikih gužvi i saobraćaj funkcioniše više manje normalno, što je za većinu stanovnika najvažnije. Izgleda da je konačan račun od 12 milijardi funti, ili 10 milijardi preko planiranog budžeta, dovoljno za kvalitetnu organizaciju.

Jedna od kritika je mali broj bankomata u gradu. U okolini nekoliko lokacija gde se održavaju igre ih čak uopšte nema. Na nekim lokacijama je problem dogovor sa Visa karticom gde su bankomati uklonjeni za vreme olimpijade, dok ih na nekim lokacijama jednostavno nikada nije ni bilo. Dakle nije u pitanju samo loše planiranje već i činjenica da London ima relativno mali broj bankomata. Čitavi kvartovi su bez ijednog aparata.

Prvo što mi je palo na pamet je da je u pitanju tržišna greška. Tražnja nesumnjivo postoji a ni ponuda privatnih banaka nije zanemarljiva. Šta onda objašnjava nestašicu? Cena. Banke iz višeg nacionalnog interesa uglavnom ne naplaćuju korišćenje bankomata pa im se onda i ne isplati da šire mrežu. Nije im zakonom zabranjeno da naplaćuju naknade, u Engleskoj banke još uvek nisu proglašene narodnim neprijateljem, ali ih vlada očigledno ucenjuje mogućim povećanjem poreza u slučaju da se ogluše o preporuke.