Pisao sam već nekoliko puta o limitu od 45% na učešće javnog duga u BDP-u. Ukoliko se Telekom ne proda, ja praktično ne vidim kako će ovaj limit moći da opstane duže od nekih 12 meseci. Naime, krajem marta je
taj udeo bio 39,8%, a predviđeni deficit za ovu godinu je 4,1%. Dakle, samo po osnovu deficita dug mora da se poveća na makar 43%, ako ne i celih 44%.
Ali, u javni dug ne ulaze samo direktne obaveze države, već i indirektne obaveze, odnosno krediti odobreni javnim preduzećima (eventualno i nekim lokalnim samoupravama), uz garanciju države. Treba biti svestan da
usvojeni budžet predviđa oko 3 milijarde evra (312 mlrd dinara) garancija za ovu godinu (član 3 Zakona o budžetu). Ako bi se sve to realizovalo, javni dug bi otišao daleko preko 50% BDP-a.
Međutim, treba takođe znati i da se ti planovi o zaduživanju uvek nerealno prave, tako da nema nikakve šanse da se sve to realizuje. Ali, sve jedno, dovoljno je da se planirane garancije realizuju sa 10% ili 20%, pa smo probili zakonom predviđenih 45%. Kako to može da se izbegne?
Najočiglednije - da se proda Telekom, pa da se te pare (3,4,5% BDP) iskoriste za prevremnu otplatu dugova, za finansiranje deficita, ili za finansiranje projekata za koje je bilo planirano zaduživanje. Alternativa je da dinar ojača (što se i dešava poslednjih meseci), pa da tako učešće duga u BDP opadne. Treća mogućnost je da ekonomski rast bude visok, ali tek od toga nema ništa.
Sve u svemu, moram da priznam da mi nije jasno zašto je uopšte limit postavljen na 45%. Taj zakon nije usvojen pre 10 godina, već pre jedno 6 meseci, kada je bilo otprilike jasno koliki će biti deficit ove godine. Verovatno se smatralo da je prodaja Telekoma izvesna, nemam drugo objašnjenje.