Vrednost imovine

Još malo o oduzimanju zemljišta. Opravdanje za eksproprijaciju je da ako postoji javna upotreba, onda vlasnik ima motiv da tvrdi pazar - da traži višu cenu ne zato što on sam vrednuje tu svojinu više, nego zato što zna da kupac nema izbora. Ako smo već kupili okolne parcele, onda poslednji prodavac, znajući to, može zahtevati više. Pošto je kupac država, to onda znači prelivanje iz budžeta da bi se nagradio manipulant. Neko čak može i strateški kupovati zemljište da bi ovako profitirao.

Kritika je najmanje dvojaka -- prva je, pogađate, po osnovu sankrosantnosti privatnog vlasništva. Ako je vlasništvo stvarno neotuđivo, onda su državni projekti i troškovi za budžet slabo opravdanje.

Druga kritika je ekonomska -- rekao bih austrijska, ali trebalo bi da sledi i iz standardne mikroekonomije. Vrednost je, naime, subjektivna. Šta je prava tržišna vrednost vidimo samo posle prodaje konkretne stvari. Pre prodaje, ili ako vlasnik neće da proda, nema načina da to znamo. To nije vrednost okolnih parcela ili vrednost uporedive imovine koja je prodata, ili vrednost po kojoj je nešto prethodno kupljeno. Sve je to irelevantno jer mi ne znamo šta je u glavi vlasnika -- možda iz sentimentalnih razloga ceni svoju imovinu (ne lomite mi bagrenje), ili neće da napusti zemlju svog pradede, ili se tu navikao, ili ima pogled sa prozora koji mu mnogo znači. Subjektivno vrednovanje je moguće utvrditi samo na osnovu akta prodaje, ex post. Ako prodaje nema, i pošto vlasnik odbija da dobrovoljno proda, veliki su izgledi da primoravanje na prodaju po određenoj, "tržišnoj" ceni, ustvari znači delimičnu pljačku vlasnika.

Razmere naše nemogućnosti da utvrdimo šta je pravedna "tržišna" cena, potpune nepredvidivosti kako i u čemu vlasnici sami vide svoju vrednost, lepo se vide iz ovog odlomka:

Da vlasnici parcela nisu baš uvek zadovoljni ponuđenim iznosima potvrdio je svojevremeno Borivoje Ivanović iz sela Stublenica kod Uba kroz čiju njivu treba da prođe autoput Beograd – južni Jadran. Ponuda od 5.000 evra za hektar pre dve godine nije ga obradovala, jer on kako nam je tada rekao, vrednost svog imanja ne meri u evrima već u grlima stoke. Tako je proračunao da je pre četiri decenije morao da proda 13 krava, da bi kupio dva hektara, a sada će od dobijenih para, moći da pazari četiri grla stoke.

Jasno je da je čovek, u terminima sopstvene, subjektivne vrednosti, opljačkan.

Ustav i privatna svojina

B92: Imaju li vlasnici imanja pravo da insistiraju na „tržišnoj vrednosti”, budući da je Kormansko polje proglašeno zonom od javnog interesa i za lokaciju od strateškog značaja za realizaciju čitavog posla sa „Fijatom”?

Evo šta piše u Ustavu Srbije, član 58:

Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Dakle, vlasnici imanja koje treba ustupiti Fiatu nemaju mnogo šansi. Problem ovakve vrste u Americi nastao je povodom slučaja Kelo, jer je ustav dozvoljavao eksproprijaciju zemljišta samo ako ono namenjeno "javnoj upotrebi" (public use). Pošto su lokalne vlasti primoravale vlasnike na prodaju zemljišta da bi na njima gradile privatne kompanije, sud je u slučaju Kelo morao da odgovori na pitanje šta tačno znači ustavna fraza "javna upotreba" -- da li je to samo bukvalno državna upotreba (za recimo državni autoput), ili može značiti i "upotreba u javnom interesu", odnosno davanje imovine drugom privatnom licu ili kompaniji sa obrazloženjem da bi kompanija tu sagradila nešto što je od javnog interesa. Sud se, nažalost, složio sa drugom definicijom i eksproprijacija od privatnika ka privatniku je dozvoljena.

Ustav Srbije, sa druge strane, nema dileme: radi se o "javnom interesu", a šta je javni interes određuje država. Država dakle ima pravo da uz nadoknadu koju određuje sama, oduzme svojinu jednom i dodeli je drugom privatnom licu, ako proceni da će drugi vlasnik, u ovom slučaju Fiat, raditi u javnom interesu. U suštini, privatno vlasništvo u Srbiji nije sigurno čak ni na papiru.

Tražeći ovaj član Ustava još nešto mi je upalo u oči. Ranije sam imao prilike da čitam ustave ili predloge ustava nekih drugih zemalja koje su ih skoro pisale, i jedna stvar koja im je zajednička je da se skoro svako "neotuđivo" pravo kvalifikuje klauzulom tipa "reguliše se zakonom" ili "samo na osnovu zakona". Tako se na primer kaže da je sloboda štampe neprikosnovena, "osim ako to nije drugačije propisano zakonom". Sva prava i slobode su garantovane ustavom, jedino što ih i običan zakon može ukinuti.

Cela poenta ustava je da ograniči zakonodavstvo. Ako je nešto zadato ustavom, onda zakonodavstvo ne bi trebalo da uopšte može da ga reguliše. Ovako, kad se svaka važnija sloboda može ograničiti zakonom, onda ustav tu slobodu ustvari i ne štiti. Jedina korist od ovakvih ustava ostaje to što se neka stvar mora regulisati zakonom, umesto recimo dekretom. Ali to je za vladajuću većinu obično samo stvar procedure.

Takve klauzule se obično ne mogu videti u starijim ustavima - najstarijem američkom ali ni novijim evropskim ustavima sa polovine 20. veka. I to je generalno pravilo -- što je ustav kasnije pisan, što je demokratija više uzdizana kao ideal a liberalizam i ograničenost vlade gubili značaj, ustavi su postajali gori i gubili svrhu. Ustav Srbije potvrđuje pravilo.