Konkurs za naslov

Kad se danas ovde već bavimo Friedmanom, Kejnsom i drugim ekonomistima, da onda objavim da o ovim stvarima upravo završavam rukopis knjige koja bi trebalo da bude objavljena u narednih nekoliko meseci. Motiv za knjigu je bilo upravo razgraničavanje različitih teorijskih pravaca u današnjoj makroekonomiji, posebno u kontekstu debata oko svetske finansijske krize i krize evrozone.

Sadržaj otprilike ide ovako: Velika depresija iz 1930-ih, Kejns i kejnzijanizam; Milton Friedman i monetarizam; ukratko o novim kejnzijanzima, novim klasičarima i austrijancima; o uzrocima i posledicama američke finansijske krize; evropska dužnička kriza, evrozona i evro; fiskalni stimulusi i intervencije Feda i Evropske centralne banke; i tekuće ekonomske debate o svemu ovome.

Radi se dakle o savremenim događajima u konteksu ekonomskih ideja i debata koje se oko njih vode. Ali za razumevanje današnjih debata, od Krugmana do savremenih monetarista, potrebno je najpre razumeti osnove različitih teorija, počev od Kejnsa i Friedmana. Zato je dobar deo knjige posvećen razjašnjenju suprostavljenih teorija, posebno ove dvojice ekonomista, i na sadašnja dešavanja gleda se najviše sa aspekta njihovih ideja. Knjiga nije akademskog tipa već je namenjena široj javnosti -- upravo je bio cilj ove teorije prikazati na jednostavan i razumljiv način kako bi se videle njihova praktične implikacije danas.

Sve je to skoro gotovo, a između ostalog nedostaje dobar naslov. Zato bih hteo da ovom prilikom pitam za predloge naslova za knjigu. Sadržaj znate, komentari su otvoreni, a pobednik konkursa dobija primerak knjige. 

Idejno-politička diferencijacija

Stariji i sredovečni čitaoci se svakako sećaju da ovaj izraz iz naslova potiče iz komunističkog vremena. Značenje za komunističke vlasti je otprilike bilo: otkrivanje smutljivaca i njihovo skraćivanje za glavu". No, pravo značenje reči je naravno komplikovanije: razlučivanje oštrijih razlika među ljudima koji slično misle, ili zaoštrenije i normativnije, "odvajanje žita od kukolja". Ja bih se usudio dodati - dublja analiza koja otkriva da se ispod površine prividnih sličnosti kriju duboke, nekad i nepremostive teorijske razlike.

Ja se stoga uvek iznova iznenadim kad se suočim sa žestokim prigovorima za "zelotstvo", "ekstremizam", "progon jeretika" kada pokušam da idejno diferenciram unutar libertarijanizma, da pokažem da recimo Mises i Friedman nisu isto, i da to koji od njih će biti uzet kao paradigma liberalne filozofije dramatično zavisi kako će filozofija izgledati. Pokušaji da se suzbije ili kritikuje takva analitička, diferencirajuća procedura za mene nisu stvar tolerancije i širokih pogleda, nego površnosti i intelektualne lenjosti - zadovoljavanja jednostavnim parolama i polusitinama umesto ozbiljne analize.Ta sentimentalna parola "drugovi ne sektašimo" i "formirajmo veliki šator" meni se čini kao recept za katastrofu. Nama, kao libertairjancima, treba mnogo više sektašenja, i mnogo manji šator, tj rigidnija i ekstremnija doktrina. Pa ćemo onda da povećamo NAŠ šator prijemom drugih pod njega, a nećemo da nam drugi naprave šator i prime nas unutra. Na to se svodi, ukratko dilema Friedman v Mises.

Dodatni, perverzni zaplet je da su isti oni koji kukaju nad sektašenjem mizesovaca i sami veliki sektaši: samo spominjanje Mizesa i Rothbarda je u mainstream libertarijanskim krugovima u Americi zabranjeno najstrožim tabuom. Meni je jedan američki profesor (libertarijanac) rekao da bih trebao da izbacim jedan od svojih objavljenih radova iz CVja jer se u njemu spominje mizesovski izraz "prakseologija"! Ako čitate Cato, Reason magazin i slične mainstream portale utisak koji imate je da su jedini libertarijanci na svetu Milton Friedman i John Stossel, i možda pomalo Hajek, ali Hajek umereni filozof, ne Hajek mizesovski ekonomista iz 1930ih. Celokupni libertarijanski kompleks u DC-ju, i po inercijji na mnogih drugim mestima, izgrađen je na tabuizaciji i brisanju iz istorije Ludviga von Misesa i promociji Hajeka (donekle) i Friedmana bezuslovno kao svetaca zaštitnika libertarijanizma. Sa eksplicitnim opravdanjem da je Mises sa svojim sledbenicima "suviše ekstreman". I desetine miliona dolara su potrošene na tu tabuizaciju! A onda smo ja i meni slični ekstremisti i sektaši...

Zašto mislim da je ta slikovita dilema Friedman vs Mises vitalno važna za libertarijanizam, ja sam napisao pre oko godinu dana ovde. Nemam šta bitno da dodam ni danas. Evo citata:

Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)

Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

Neverovatno

U Indiji se desila neverovatna stvar. 

Polovina Indije je paralisana, a više od 600 miliona ljudi ostalo je bez struje nakon novog kolapsa energetskog sistema u toj zemlji, najvećeg u istoriji.

...

Prema prvim informacijama, za popravku sistema biće potrebno najmanje nekoliko sati, a samo pojedini gradovi koji koriste usluge privatnih električnih mreža imaju struju.

Kako je to moguće, kad znamo da su državni monopoli bolji od privatnih, nemam pojma.

Friedman, Mises i konzervativci

Daily Beast ima dva zabavna članka koji čine celinu. U prvom, neokon David Frum, pisac govora G.W: Busha poznat kao tvorac kovanice "osovina zla" i veliki kritičar pro-tržišnog skretanja republikanske stranke (humor), žali nad tužnim faktom da konzervativci u Americi (navodno) napuštaju Friedmana i okreću se Austrijancima, prevashodno Misesu. Njegovo objašnjenje je da je to stoga što su konzervativci glupi i intelektualno lenji, a Mises tvrdi da je ekonomska teorija imuna na empirijsko opovrgavanje, te oni nalaze njega privlačnijim od empiriste i pozitviste Friedmana.

Drugi članak koji potpisuje Nicholas Wappshot komentariše zaboravljeni esej Miltona Friedmana iz 1988 u kome ovaj hvali Kejzna, ali i britanski socijalizam generalno. Zaključak članka je da libertarijanci bez mnogo prava svojataju Friedmana, koji je bio mnogo manje ekstreman u odbrani slobodnog tržišta nego što se to obično veruje.

Šteta što nije poslao na vreme svoje nalaze Frumu. Možda bi ga ubedio da se desničari okreću Misesu ne zato što su intelektualno lenji, nego zato što je on dosledniji i i radikalniji zagovornik slobodnog tržišta od Friedmana. Znate, Okamova britva...

No, za čitaoce Tržišnog Rešenja ovo nije ništa novo. Oni znaju odavno kako stoji stvar oko Freidmana i Misesa. Ne treba im ni David Frum ni Nichoas Wapshot da to shvate.

Olimpijada i bankomati

Olimpijske igre u Londonu su odlično organizovane. U gradu nema prevelikih gužvi i saobraćaj funkcioniše više manje normalno, što je za većinu stanovnika najvažnije. Izgleda da je konačan račun od 12 milijardi funti, ili 10 milijardi preko planiranog budžeta, dovoljno za kvalitetnu organizaciju.

Jedna od kritika je mali broj bankomata u gradu. U okolini nekoliko lokacija gde se održavaju igre ih čak uopšte nema. Na nekim lokacijama je problem dogovor sa Visa karticom gde su bankomati uklonjeni za vreme olimpijade, dok ih na nekim lokacijama jednostavno nikada nije ni bilo. Dakle nije u pitanju samo loše planiranje već i činjenica da London ima relativno mali broj bankomata. Čitavi kvartovi su bez ijednog aparata.

Prvo što mi je palo na pamet je da je u pitanju tržišna greška. Tražnja nesumnjivo postoji a ni ponuda privatnih banaka nije zanemarljiva. Šta onda objašnjava nestašicu? Cena. Banke iz višeg nacionalnog interesa uglavnom ne naplaćuju korišćenje bankomata pa im se onda i ne isplati da šire mrežu. Nije im zakonom zabranjeno da naplaćuju naknade, u Engleskoj banke još uvek nisu proglašene narodnim neprijateljem, ali ih vlada očigledno ucenjuje mogućim povećanjem poreza u slučaju da se ogluše o preporuke. 

Libor, ponovo

Još nešto o manipulaciji Liborom. Da sumiram prethodni post o tome -- kamatne stope fundamentalno određuje tržište, celokupna ponuda i celokupna tražnja; zatim njima manipulišu centralne banke; i na kraju privatne banke kao Barclays mogu ove stope pomeriti gore ili dole samo vrlo marginalno, najviše za par promila mada ni to nije sigurno.

Međutim, na koju stranu ih pomeraju? Iz halabuke koja se povodom ove afere protiv velikih banaka -- čiji, inače, simpatizer nisam, jer se tu već odavno više radi o javno-privatnim partnerstvima nego o privatnom tržišnom biznisu -- može se steći utisak kao da su banke manipulacijama sistematski pljačkale dužnike. 

Međutim, u daljem razvoju događaja kad je afera jednom otvorena (i naduvana iznad svakih proporcija), vidimo ovakve stvari -- neke druge banke sada tuže Barclays zbog manipulacija Libora naniže. 

Kada se razmisli o procesu definisanja Libora, jasno je da banke koje ga definišu imaju svaki motiv da Libor guraju naniže a ne naviše. Libor se formira na osnovu procena banaka po kojoj kamati navodno mogu dobiti novac u toku tog dana. Kamatna stopa po kojoj dobijate novac je signal vaše sigurnosti, merilo poverenja koje drugi imaju u vas. Ako ste u problemu, poslednje što hoćete da uradite je da na sastanku sa ostalih najvećim bankama to priznate. Zato svaka banka ima motiv da kamatnu stopu po kojoj je navodno u mogućnosti da pozajmljuje prikaže što nižom. To je uvek slučaj, ali je posebno tako u periodima finansijskih kriza.

Na ovo su ukazivala razna svedočenja koja su u međuvremenu isplivala, a sada i tužbe za obeštećenje zajmodavaca. U okvirima u kojima je Libor uopšte mogao biti manipulisan, on je manipulisan nadole. U korist dužnika, na štetu kreditora. 

Niko za guvernera

Imam predlog za rešenje dileme oko smene ili izbora guvernera. Šoškić se nije pokazao -- nemojte mi verovati na reč nego gledajte stope inflacije i kretanja kursa. Od Jorgovanke se ne očekuje ništa bolje jer je jednako ili više politički zavisna od prethodnih guvernera. Zato, inspirisan jednom od omiljenih karikatura, predlažem nikog. Da li vam niko odgovara za guvernera? 

Ovo nije šala -- u slučaju centralnih banaka, niko je sasvim moguće praktično rešenje. Milton Friedman je svojevremeno predlagao kompjuter koji pomoću jednostavnog softvera obavlja sav posao centralne banke. I to u zemlji najvažnije svetske valute. U našem slučaju to bi radilo još lakše i softver bi bilo najbolje programirati da radi na principu valutnog odbora odnosno pravog fiksnog kursa. 

I to ako hoćete da zadržite svoju dragocenu naiconalnu valutu, tradicionalni arapski srpski dinar. Ako ne insistirate na tome, može se uvesti evro ili još bolje, dozvoliti da se u zemlji trguje u bilo kojoj valuti. To bi značilo prekonoćnu evroizaciju, mada bi i dolar, franak ili nešto drugo imali svoje niše. U tom slučaju vam guverner treba još manje. Iako zemlje kao Crna Gora imaju guvernera, to je u suštini regulatorna a ne monetarna funkcija. 

Rešenja dakle ima, ona su proverena i lako izvodljiva. Ako ne postoji interes za ovakvim rešenjem, onda javnost neka nastavi da raspravlja oko guvernera. Meni lično nije važno da li će politiku arbitrarnih kursnih intrvencija voditi stručnjak ili amater. Pravi problem je u izboru politike, ne u ličnosti.

Linkovi

1. Prvo, dva zanimljiva linka sa sajta Kuriositas: sedam čuda Ukrajine (ko bi rekao da se u Ukrajini nalazi dobro očuvani starogrčki grad?) i belo pleme u Pakistanu (naravno, i Pakistanci su pripadnici bele rase, ali ovi su BAŠ beli).

2. Veoma zanimljiv novi blog What if? u kojem autor odgovara na pitanja koristeći fiziku. Do sada postavljena pitanja su bila a) Šta bi se desilo kada bi bejzbol loptica bila bačena brzinom od 90% brzine svetlosti? (ukratko - nuklearna eksplozija) b) Kolika je šansa da na SAT testu neko slučajno pogodi tačan odgovor na sva pitanja? c) Koliko sile generiše Joda? (iznenađujuće malo, ako mene pitate, pa čemu služi onih 20.000 midihloriana po ćeliji?) i d) Šta bi se desilo kada bi se na jednom mestu našao Avogadrov broj krtica (mole of moles)? (možete da saznate bizarne efekte gravitacije na toliku količinu mesa i krzna)

3. Sugerišem da počnete da pratite blog We Meant Well. Peter Van Buren je karijerni američki diplomata koji je napisao knjigu o promašenim naporima za rekonstrukciju Iraka. Nakon toga je State Department započeo proceduru otpuštanja, a on počeo da bloguje. Blog predstavlja vrlo zanimljivu mešavinu njegovih ličnih frustracija, ozbiljne analize američke spoljne politike i stanja u State Departmentu. Evo par nedavnih postova ovde i ovde.

4. Mislim da sam linkovao ranije na blog Agrarije za koji, između ostalih, piše Goran Živkov. Goran jeste moj dobar drug, ali mislim sam objektivan kada kažem da se radi o najboljem domaćem stručnjaku za poljoprivredu. Evo dva reprezentativna posta ovde i ovde. Goran se razume i u hranu. Ako vam se jedu Petrovački kulen, Dalmatinski pršut ili Paški sir, preporučujem Balkanluk.

5. Ko bi reko? Evo šta piše Wall Street Journal:

As they flee the euro-zone debt crisis, a growing number of large global bond funds are diving into the shallow debt markets of small countries like Serbia, Iraq and Hungary. The billion-dollar funds dwarf local banks and investors who also purchase the debt, giving them outsize stature in these fringe markets.

Isti članak pokazuje Srbiju bez Vojvodine, a državnog sekretara Dušana Nikezića potpisuju kao Mikezić. Imajući na umu ove očigledne propuste, možda cela priča o tome kako američki finansijeri beže u sigurne zemlje poput Srbije, Mađarske i Iraka i nije baš tačna? Videćemo.

6. Skrećem pažnju na blog The Honest Courtesan, evo kako je sebe opisala blogerka:


I've been a librarian, a housewife, a call girl and a madam, and now I'm married and retired to our small country estate in the rural Southern US and blogging about prostitutes, our rights and experiences and the way society oppresses the world's only female-dominated profession while self-proclaimed "feminists" support the outrage. 

7. Budžetski deficit na zanimljivom mestu - Vatican runs $19 million deficit. Jedna od mera štednje:


Vatican Radio, however, is expected to save hundreds of thousands of euros a year in energy costs each year after it cut back short and medium-wave transmissions to Europe and the United States from its main transmission point in Rome.

8. Nekoliko pogrešnih i jedan možda tačan odgovor na vekovno pitanje. 

Statistika

Pogledajte sledeću tabelu koja pokazuje rast realnog medijalnog dohotka po kategorijama zaposlenih u Americi u periodu 1980 - 2005:

Beli muškarci 15%
Ostali muškarci 16%
Bele žene 75%
Ostale žene 62%

Dobro, a šta mislite, za koliko je porastao realni medijalni dohodak u ovom periou? Za nekih 30%, sigurno, možda i više?

Ne, porastao je za samo 3%. Kako?

Tako što je došlo do značajne promene strukture zaposlenih. Evo cele tabele:

	Ucesce u zaposlenima	Medijalni dohodak	Ucesce u zaposlenima	Medijalni dohodak	Rast
Beli muškarci	42%	30700	37%	35200	15%
Ostali muškarci	7%	19300	12%	22300	16%
Bele žene	43%	11200	39%	19600	75%
Ostale žene	8%	10200	12%	16500	62%
Ukupno		25000		25700	3%

Suština je da iako je svaka kategorija zaposlenih imala veoma visok rast dohotka, usled priliva imigranata i drugih demografskih promena. srednji dohodak je vrlo malo porastao.

Evo primera koji treba da pojasni sta se desilo. Pretpostavimo da 1980. godine imamo samo tri osobe u Americi, koji zaradjuju 1000, 1200 i 1300 dolara. Medijalni dohodak je, dakle, 1200 dolara. U nekoj drugoj zemlji, dve druge osobe rade za 50 i 70 dolara. Onda te dve osobe dodju u Ameriku. Snimimo ponovo situaciju 25 godina kasnije. Prve tri osobe sada realno zaradjuju 1250, 1500 i 1625 dolara (realni rast od 25% svima), a dva imigranta zaradjuju 500 i 700 dolara. Medijalni dohodak je sada 1250 dolara. Mi zaključimo da zemlja ide do djavola, za 25 godina je medijalni dohodak porastao samo sa 1200 na 1250 dolara, iako se svakom starosedeocu dohodak povećao za 25%, a imigrantima se udesetostručio.

Podakte sam preuzeo iz knjige Unintended Consequences, a na ovu tabelu je ukazao Greg Mankiw.

Trinaesta penzija

Jedno od obećanja buduće koalicije na vlasti je da će biti isplaćena dodatna pomoć od 15.000 dinara svim penzionerima koji imaju manje od 15.000 dinara mesečno. To nije ništa novo. Grad Beograd to radi već godinama, a i koalicioni sporazum na nivou Beograda između Đilasa i socijalista (PUPS-a) predviđa istu stvar. 


Osnovna ideja je, naravno, da se pomogne posebno ugroženima. 


Problem je u tome što činjenica da neko ima penziju ispod 15.000 dinara uopšte ne podrazumeva da se radi o posebno ugroženoj osobi. Verodostojni podaci ne postoje, ali ja mislim da može da se tvrdi da su ugroženiji i zaslužniji oni koji imaju penziju oko recimo 20.000 dinara, nego oni koji imaju manje od 15.000 dinara.


Radi se o tome da tako niska penzija verovatno znači izuzetno kratak radni staž (pogledajte strane 34-39 Statističkog godišnjeg biltena za 2011. godinu koji objavljuje PIO fond). Vrlo verovatno se radi ili o muškarcu sa manje od 25, ili o želi sa manje od 20 godina staža. Tako kratak radni staž implicira da osoba verovatno ima neki drugi izvor finansiranja, osim ako se ne radi o invalidskoj penziji. Može da se radi o ženi koja se relativno dobro udala i prestala da radi, može da se radi o osobi koja je dodatnih 15 godina radila u Nemačkoj i ostvarila pravo i na tamošnju penziju. Možda imaju neki prihod od nekretnine, možda im pomažu deca.


Ja uopšte ne sumnjam da među onima sa penzijama nižim od 15.000 dinara ima i dosta onih koji su zaista siromašni. Ali, "ima ih dosta" nije dobar kriterijum za vođenje socijalne politike. 


Recimo, verujem da bi daleko bolje targetirali siromašne kada bi rekli "svi građani Crne Trave dobijaju po 15.000 dinara". I tamo ih ima dosta siromašnih.Ima i starih osoba koje nemaju nikakve prihode. A tek Romi. Da ne pominjem ovakve slučajeve.


Sada vidim da i Saša Radulović na B92 blogu piše na sličnu temu sa sličnom poentom. 

Kukate na Ivicu, a?

Kao što mi na blogu povremeno kažemo, socijalista je onaj koji oseća dužnost da pomogne (komegod i kakogod) i to namerava da učini tvojim novcem (empirijski je utvrđeno da u novčaniku socijaliste živi zvečarka). Uvek im je preče da mrze bogate nego da pomognu siromašnima, a gotovo svi imaju neizmernu ljubav prema tuđim parama. Francuska je većinski izabrala jednog takvog jer im je prethodni predsednik bio odveć nizak, švalerast i hteo je da ih šalje u penziju posle 60. godine. Naravno, svaki izbor ima svoju cenu, a cenu će platiti upravo onaj sloj koji je tako entuzijastično izabrao po svemu sudeći jednog solidnog štetočinu.
Najavio je Oland da će da oporezuje dodatno sve one koji zarađuju preko milion evra godišnje i to progresivno, almost sky is the limit, ipak zaustavio se čovek na do 75%. Svi znamo da je to rešenje koje je lišeno pameti, a pogotovo rasta & razvoja o kome voli da priča - jednostrano kazniti one koji stvaraju vrednost u Francuskoj, odnosno najbolji deo te zemlje. Ali, ne leži vraže, produktivnom delu francuskog društva nije do toga da plaća iz svog džepa tuđe ideološke vragolije, pa su odlučili da kao i 1790-ih od ovih novih jakobinaca potraže spas u Velikoj Britaniji. Kameron je rekao jednu lepu rečenicu: "Poželeću im dobrodošlicu, a oni će moći da plaćaju porez u Britaniji čime će izdvajati novac za našu zdravstvenu službu, školstvo i ostalo."
E sada, zašto pišem o još jednoj potvrdi da socijalizam ne proizvodi ništa dobro, a da sposobni ljudi nisu magarci koji čekaju da im se natovari buljuk onih koji nisu uspeli da urade nešto od svog života. U Srbiji nažalost imamo Robina Huda i njegovog pradedu, sa sve ovaploćenjima naših autentičnih hajduka, uz inspirativne role Paracelzijusa. Iole pametna vlada u Srbiji bi se manula toga da kopa po đubretu i da pomalo piškiriški uz vetar, nego bi rekla - dobrodošli braćo draga ko ste da ste, volimo vas više nego sebe, a posebno vaše pare koje će kod nas biti sigurne. Međutim, Robinu, malom Džonu i ostaloj veseloj bratiji niko ne bi poverovao, pa jedinstvena šansa odlazi tamo gde i treba da ide.

Kad zamirišu Jorgovani

Guverner Šoškić se ubrzano prilagođava duhu vremena:

Po našim selima i gradovima mnogo više su nicali kafe-barovi, kladionice, trgovinski centri i banke, a mnogo manje savremena poljoprivredna gazdinstva i fabrike. ... Počeli smo da uvozimo „sve i svašta” (kašu od paradajza iz Italije, šibice iz Bugarske, jabuke iz Holandije, cipele iz Kine...), što bi inače sigurno moglo da se proizvodi i u Srbiji...

Država i crkva

Članice ruskog benda Pussy Riot su u pritvoru jer su u moskovskoj crkvi izvele performans u kojem su isprozivale Putina. Pritvor im je pre neki dan, kao ozbiljnim kriminalcima, produžen za još pola godine a povodom optužbe za huliganstvo mogu da dobiju celih sedam godina zatvora. 

Ono što je ovde od značaja nije ponašanje ruske države, jer se od nje ovakve stvari i očekuju, nego ruske pravoslavne crkve. Neko bi pomislio da je praštanje hrišćanski čin i da će se crkva zauzeti za pomilovanje članica benda ili u najmanju ruku praviti nemušta. Ali ne, patrijarh Kiril i ruska pravoslavna crkva su aktivno podržale ovaj postupak države i zauzeli stav da se huligani imaju najstrože kazniti. 

Što je prilog materijalu o odnosu religije i ekonomije i društvenog uređenja u različitim religijama. Po meni to, uprošćeno, izgleda ovako. 

Katolička crkva nije doktrinarno naklonjena tržištu ili liberalizmu. Svaka čast italijanskim i španskim sholasticima, koji su bili prvi pravi moderni ekonomisti, ali oni su davni izuzetak. Ako se pogledaju iole novije enciklike, katolička crkva je formalno podržavala razne forme mekog socijalizma najmanje od kraja 19. veka. 

Međutim, nezavisno od doktrinarnih pitanja, katolička crkva je na jedan drugačiji, posredan način, možda i presudno doprinela rastu liberalizma i tržišne ekonomije. Ona je skoro uvek, još od svojih početaka, bila u borbi protiv nekakvih država. Najpre protiv Rimskog carstva, a kasnije u srednjem veku, bila je rivalski centar moći svim drugim zapadnoevropskim državama, državicama i carstvima. Ta stalna borba autoriteta između države i crkve, državne sudske vlasti i crkvene sudske vlasti, bila je jedan od glavnih uzroka nastanka vladavine prava i ograničene vlade širom Evrope. Naročito posle 12. veka, postojanje makar i simboličnog vrhovnog papskog autoriteta, značilo je da vladari nisu bogovi na zemlji, već obični ljudi i sami ograničeni nekim još većim autoritetom. A kad su vladari jednom postali nečim ograničeni, kasnije je bilo pitanje formalnosti da li će to ograničenje doći od boga, ustava ili volje naroda. 

Protestanizam to nije imao, već je naprotiv, bio državno sponzorisana religija. U reformacionim borbama, rastuće apsolutističke države postale su najbolji saveznik protestantskih crkvi protiv katoličke. Tako je protestantska crkva institucionalno u sprezi sa državom, samo što to u Evropi, kada su ograničena vlada i prirodno pravo jednom već bili otkriveni, nije igralo naročito štetnu ulogu. Ali se i danas dobro vidi u tragovima -- kao što su postojanje državne religije u Norveškoj ili državno prikupljanje crkvenog poreza u Nemačkoj. 

Sa druge strane, protestanizam je doktrinarno naklonjen tržišnoj ekonomiji. Ovo je poznata hipoteza Maxa Webera, koja je u međuvremenu tu i tamo empirijski napadana, ali nešto mi se čini da nije bez osnova. Jednostavno, protestanizam vidi žrtvu, štedljivost i rad kao put u spasenje i to mora ima nekog efekta na formiranje vrednosti, navika i neformalnih institucija ljudi na određenim teritorijama, makar oni uopšte i ne bili vernici. 

I konačno, tu je pravoslavlje, koje nažalost nema nijedan od dva aspekta, ni institucionalni ni doktrinarni, koji bi ga približili liberalizmu i tržištnoj ekonomiji. Dokrinarno, pravoslavlje nije oduševljeno zemaljskim vrednostima, radom i sticanjem -- pre će kamila kroz iglene uši nego bogataš u raj. Na tom planu nije ni blizu protestanizmu, a verovatno ni islamu ni katoličanstvu. Institucionalno stvari stoje još gore, jer pravoslavne crkve su uvek bile u sprezi sa državom. Crkva je od države dobijala monopol, a država od crkve legitimaciju. Srbija ima kratku istoriju nezavisnosti, ali u Rusiji je pravoslavna crkva tokom srednjeg veka bila ozbiljno ugrožavana rastom popularnosti nekih drugih konkurentskih učenja. Da bi se obračunala sa njima prihvatala je pomoć države, a zauzvrat pristala da legitimiše apsolutnu moć države. 

Ne verujem da pravoslavnoj crkvi država danas u toj meri treba, ali ovaj instinkt je nažalost ostao ugrađen u instituciju. Otuda savezništvo Kirila i Putina u borbi protiv opasnih dvadesetogodišnjakinja.

Čovek nastavlja da briljira

Nakon što je juče rekao da državna imovina vredi, brat-bratu 182 mlrd EUR, danas je rekao da je u Srbiji pod hipotekom ni manje ni više nego tačno 934.000 stanova.

U Srbiji, inače, po Popisu ima oko 3,2 miliona stanova. Koliko ih je uknjiženo, nemam pojma, ali daj bože da ih ima više od 2 miliona. Dakle, treba da poverujem da je svaki drugi pod hipotekom?

Ministarstva

Za Politiku kaže Vladimir Goati:


Ја сам још 1998. године био за то да се законом пропишу министарства која ће Србија убудуће имати.

Naravno, Srbija takav zakon ima i zove se, jeli, Zakon o ministarstvima. To je zakon koji se uvek menja pri izboru svake vlade i pri rekonstrukciji vlade. Ako je profesor Goati želeo da se ministarstva ne mogu tako lako menjati, onda je trebalo da predloži da Ustav propiše ministarstva, a ne zakon.

To možda i ne bi bilo loše rešenje. Naravno, treba ostaviti neku fleksibilnost, tako da se ja (nakon dvominutnog razmišljanja na tu temu) zalažem za sledeći stav Ustava.

Vlada ima 15 članova: predsednika vlade, potpredsednika vlade i 13 ministara. Obavezna su ministarstva odbrane, finansija, unutrašnjih poslova i spoljnih poslova.
 
Time bi zakucali broj ministarstava, rekli bi da predsednik i potpredsednik vlade ne mogu da u isto vreme budu i ministri i makar bi predvideli da ova četiri ministarstva moraju da postoje.

Umesto četiri, možemo da navedemo i svih 13, s tim što bi to 13. ministarstvo bilo Ministarstvo za sve ostalo, u čijoj bi nadležnosti bili dijaspora, vera, omladina, sport, telekomunikacije, turizam, unutrašnja trgovina, nauka i svi ostali restlovi sa kojima niko ne zna šta da radi.

Šukalo od palube

Nagledali smo se u naslušali (a nažalost i dalje slušamo) kandidata za alhemičare, metamenadžere i nadrilekare. Bilo ih je i ima ih među pretendentima na sve pozicije, a zajedničko je što su njihovi nalazi i konsekventni predlozi vredni kao hrpa lanjskog snega, čak i ako zanemarimo sušu kao elementarnu nepogodu u zemlji koja leži na dve velike reke i sistemu kanala. Današnji laureat ne puca visoko kada je reč o svojoj poziciji, a moje ključno pitanje je koji nivo ekonomskog neznanja mora da ima urednik ekonomsko/poslovne rublike najčitanijeg veb sajta u Srbiji, odnosno kogod iz Vampirske telegrafske agencije, pa da prenese šuketanje sekretara Odbora za građevinarstvo PKS, štagod se krilo iza ove pozicije na vizit karti. Čovek je rekao da je vrednost državne imovine Srbije cirka 182 milijarde evra i da za 30% nje postoje zainteresovani strani investitori.
Meni je iz ove izjave jasno zašto su se mnoge firme u Srbiji borile da ne moraju da plaćaju članstvo u instituciji koja ima ovakve analitičare i glasnogovornike. Ja neću da se bavim popisivaštvom jer je naš rad na blogu volonterski, a popis je jedna ozbiljna aktivnost, ali moram da iznesem nekoliko logičkih argumenata.
1. Ako je zainteresovanost na 30%, a imovina vredi 182 milijarde, to znači da se neko interesuje da investira 54,6 milijardi. Ja sam imao mnogo primedbi na to kako je DS vodila zemlju, ali nikada nisam ni pomislio da bi bili toliko nesposobni da izgube izbore, a da im toliko novca leži na dohvatu ruke. I sa 10% tog "interesovanja" oni bi sada bili vlast i to bez neželjenih partnera, a BoTa predsednik. Dakle, nema ovo veze sa životom.
2. Ako procenitelj kaže da je vrednost imovine 182 milijarde, a u nekoj od narednih rečenica da državna imovina nije popisana, kakva je to procena? Evo ja kažem da državna imovina vredi 1.000 milijardi evra. Ili možda 50 evra?
3.Da li je moguće da bi MMF prevideo takav divan izvor za uravnoteženje budžeta?
4. Koja je to uopšte imovina? Mi za 100% jedne od dve top kompanije u državnom vlasništvu možemo dobiti maksimum 2 milijarde i to da pevamo od sreće, a pre će biti da ne možemo ni 1,5 milijardi. Evo dodajem tu EPS i šta ćemo dalje. Raspale kasarne koje nisu sve u centrima prosperitetnih gradova, državna zemlja, neprivatizovane firme, šume i livade vrede oko 175 milijardi. Ma da, dođi juče, ulagač bi na tome trebao da ima čist prinos od 17,5 milijardi evra godišnje i mnogo mazohizma pa da to kupi.
5. Ono što je zaista tačno je da treba popisati državnu imovinu jer se njome loše upravlja, a svaki dinar je dragocen. I odmah potom je treba privatizovati ili rentirati. Tako se najbolje stavlja u funkciju razvoja.
6. To što se neko interesuje ništa ne znači. Moja sfere interesovanja su takođe velike, ali to ne znači da ću se baviti intermodalnim saobraćajem u milijardama evra ili proizvodnjom krompira za Mek.
Laureat ni kriv ni dužan dobi više pažnje od ostale gospode iz Kluba multiplikatora, zašto ne znam ni sam.

Thiel vs Schmidt

Vrlo zanimljiva rasprava Petera Thiela i Erica Schmidta iz Googlea. Na temu razočaravjućeg razvoja tehnologije u poslednjih 40 godina, Thiel kaže:

I'm Libertarian, I think it's because the government has outlawed technology.  We're not allowed to develop new drugs with the FDA charging $1.3 billion per new drug.  You're not allowed to fly supersonic jets, because they're too noisy.  You're not allowed to build nuclear power plants, say nothing of fusion, or thorium, or any of these other new technologies that might really work.

So, I think we've basically outlawed everything having to do with the world of stuff, and the only thing you're allowed to do is in the world of bits. And that's why we've had a lot of progress in computers and finance.  Those were the two areas where there was enormous innovation in the last 40 years.  It looks like finance is in the process of getting outlawed.  So, the only thing left at this point will be computers and if you're a computer that's good.

Srpsko junaštvo i hrvatska kultura

Istinit događaj iz aviona na liniji Frankfurt-Vankuver. Lica: stjuard, poreklom Italijan, Hrvat i njegova žena Hrvatica, oboje kvalitetni Hrvati, glasači Tuđmana iz dijaspore, nema sumnje. Evo dijaloga kome sam osobno nazočio.

Stjuard: Vi ste iz bivše Jugoslavije? Ja imam puno prijatelja u bivšoj Jugoslaviji.
Hrvat: Ja nisam iz bivše Jugoslavije, ja sam Hrvat.
Stjuard: Pa dobro, i to je bivša Jugoslavija, Srbi, Bosanci i to, svi ste vi bivša Jugoslavija, znam ja da nema Jugoslavije sada.
Hrvat: Ja sam Hrvat, nemojte da me mešate sa njima...

...Dva tri minuta razgovora o nevažnim stvarima poput cena duty free artikala, zašto postoji zabrana pušenja u avionima itd...

Stjuard: Mi Italijani smo doneli civilizaciju Evropi, svi smo mi danas potomci Rimske Imperije, čak i vi na Balkanu ste živeli pod Rimskom imperijom.
Hrvatica: Srbi nisu, oni su živeli pod Turcima.

Moja žena, samo-mrzuća Hrvatica, na ovo je reagovala na isti način kako drugosrbijanci reaguju na skandiranje "Nož, žica, Srebrenica" po srspkim stadionima: sa osećanjem potpunog iskupljenja i potvrđivanja svega u šta veruju u životu - tj da su "moji ljudi" najgora stoka na kugli zemaljskoj i da tako nečeg nema nigde u vasioni, a i šire.

Moja teorija je jednostavnija, krležijanska: Hrvati su isti kao Srbi, s tom malom razlikom što oni imaju tisućljetnu kulturu i stoje na braniku kršćanstva i civilizacije, a mi samo slavne pretke koji se herojski opiru nadmoćnim zavojevačima u svojoj kući nasred druma.

Madridska škola

Odličan dokumentarac o uzrocima recesije 2008 ali i generalno. Upozorenje: politički nekorektan govor sklon ekstremizmu!

Q&A o uvozu

Novinar jednog dnevnog lista mi šalje neka pitanja, pa ovde kopiram njegova pitanja i moje odgovore:

Zašto je loše kada je uvoz veći od izvoza? 

-- Nije ni loše ni dobro, irelevantno je. 

Koje su posledice toga u Srbiji?

-- Posledice uvoza su da potrošači dobijaju jeftiniju i kvalitetniju robu nego što bi mogli da uvoza nema. To, sa istim platama, znači realno viši životni standard. 

Da li se tako uništava domaća proizvodnja? 

-- Samo ona koja je nekonkurentna. Zaštita takve proizvodnje bi samo štetila građanima Srbije kao potrošačima. Uzmite samo primer Zastave -- zbog njene dugogodišnje zaštite smo godinama vozili lošije i skuplje automobile.

Zašto je toliko veliki uvoz kod nas? 

-- Uvoz je određen raspoloživim dohotkom i u mogućnosti smo da priuštimo uvoz zbog priliva novca iz inostranstva (izvoza, investicija, doznaka, itd). Dodatni faktor velikog uvoza je državno zaduživanje u inostranstvu, jer priliv novca po osnovu državnog zaduživanja takođe povećava uvoz -- ali tu je problem državno zaduživanje samo po sebi, uvoz je samo jedna od posledica toga. Prodaja deviznih rezervi NBS takođe indirektno finansira uvoz. 

Kako možemo da smanjimo uvoz?

-- Nema potrebe za tim (osim smanjenja državnog zaduživanja i državne potrošnje, što treba uraditi bez obzira na uvoz). 

Da li mogu da se uvedu neke bescarinske mere kako bi se smanjio uvoz?

-- Mogu ali to bi najviše oštetilo građane Srbije, a čak ne bi uspelo ni da smanji trgovinski deficit. Smanjilo bi i uvoz i izvoz paralelno, dok bi deficit ostao isti. 

Koliko je štetna uvozna zavisnost Srbije?

-- Ne postoji uvozna zavisnost, ljudi kupuju uvoznu robu jer je to racionalno. S obzirom na sve gore navedeno, to im se više isplati.



Dopuna: Evo još jedne runde pitanja i odgovora.

Али, Србија увози и многе ствари које не би требало да увози (воће, поврће, чачкалице, месо). Да ли је то нормално?

Ko kaže da ne bi trebalo? Ako ljudi kupuju uvozne čačkalice onda će uvoznik da ih uvozi. Sud ljudi u supermarketu je da im uvozne čačkalice trebaju -- a to je jedini ekonomsko relevantni sud, mnogo bolji od našeg subjektivnog utiska šta "treba" a šta "ne treba". Makar mi bili i doktori ekonomije. 

Спољнотрговински дефицит(последица већег увоза од извоза) доста лоше утиче на целу економију. Да ли би се због тога требало трудити да се део увоза замени домаћом производњом?

Trgovinski deficit ne utiče ni loše ni dobro na ekonomju, on jednostavno zavisi od drugih stvari, od tokova kapitala -- bez obzira o kakvoj se ekonomiji radi. Veličina trgovinskog deficita nema veze sa količinom ili kvalitetom domaće proizvodnje -- možete biti najkonkurentnija ekonomija na svetu i opet imati trgovinski deficit. To je zato što je trgovinski deficit samo posledica priliva deviza iz inostranstva (po bilo kojem od pomenutih osnova, izvoza, investicija, doznaka, privanog zaduživanja, državnog zaduživanja, itd). 

Нисам разумео како је увоз омогућен приливом новца из иностранства (када је тај прилив веома мали), или државним задуживањем у иностранству? 

To je aritmetička neminovnost -- kao što mesečno mogu da kupim stvari samo za onoliko koliko mi je plata (plus zaduživanje ili slamarica) tako zemlja može da uveze iz inostranstva samo koliko je priliv novca iz inostranstva (plus zaduživanje ili devizne rezerve). 

Samo je važno šta je taj priliv -- to mogu da budu strane investicije (što je dobro), doznake (što isto nije loše, jednostavno imamo dijasporu koja šalje novac), ali može da bude i zaduživanje. Privatno zaduživanje (koje opet može da bude dobro, ja ne znam šta ljudi kupuju, verujem da su pametni da sami odluče da li im treba kredit kod banaka), ili državno (koje je uglavnom loša vest). 

Како продаја девизних резерви финансира финансира увоз (јел то због тога што увозници повећавају тражњу за девизама, па НБС реагује и продаје евре?)?

To je mehanizam ali je uzročnost obrnuta -- NBS da bi ojačala dinar prodaje evre, što čini evro jeftinijim u odnosu na dinar. Kad je evro jeftiniji (dinar jači) nego što bi tržišno bio, uvoznicima se isplati uvoz, odnosno kupcima uvozne robe se isplati kupovina.

Dr kelner

Peter Schiff je nedavno govorio o "balonu" u visokom obrazovanju u SAD. Malo detaljnije sam pisala o tome prošle godine prošle godine, a Zeljka ovde. 

Visoko obrazovanje je već decenijama jedna od visoko pozicioniranih vrednosti u svim sistemima. Cela priča je počela još kada su sociolozi doneli vest da je obrazovanje najbolja prečica do boljeg socijalnog statusa. To je  postalo takođe jedno od narodnih verovanja. Naravno, kao i svako verovanje, ovo ima zrno istine u realnosti: zaista je generalno bolje imati više škole nego manje. Ali to je samo jedno od verovanja koje niko ne poštuje kao Dekalog. Kada pojedinac odlučuje o tome da li će nastaviti školovati na univerzitetu, uvek racionalno gleda da li se to zaista isplati, da li ima dovoljno kapaciteta (finansijskih, kognitivnih, socijalnih) da ulaže pare u taj poduhvat koji donosi potencijalnu dobit mnogo kasnije.

Problem nastaje kada folk sociologiju prigrle oni koji imaju instrumente da postavljaju pravila i unose turbulencije na tržište. Bilo da se proglasi "pravo na visoko obrazovanje" ili dele krediti za školarine, nastaje ono što opisuje P. Schiff: "...ima mnogo ljudi sa diplomama koji kelnerišu, čiste toalete, voze taksi, imaju ogroman dug koji treba da otplate od svojih malih plata".  Zanimljivo je da se jedna od najčešćih kritika devijacija socijalizma odnosila se baš na "propast meritokratskog principa". Ne znam koliko se brinulo o otplati kredita obrazovnih bumera, više se lamentiralo nad sudbinama mnogih asistenata higijeničarke sa doktoratom iz nuklearne fizike.


Izgleda da je u Srbiji ideja državnog kreditiranja školarina još aktivna. U Strategiji razvoja obrazovanja predviđa se ovo (str. 217): "Srеdstvа zа sufinаnsirаnjе škоlаrinе studеnti bi оbеzbеđivаli iz krеditа kоје bi nudilа Nаciоnаlnа rаzvојnа bаnkа i zаintеrеsоvаnе kоmеrciјаlnе bаnkе (i kоје bi svi tаkvi studеnti pо zаvršеtku studiја vrаćаli), а svе tе krеditе bi subvеnciоnisаlа držаvа." Videćemo kako će to raditi taksisti nove generacije.

Da se zna red

Čitam da se u beogradskom javnom prevozu, osim drugačije naplate, uvodi i neki sistem organizovanog ulaska i izlaska na određenim vratima vozila. Koliko vidim razlog je čuveno "svuda u svetu", mada ja to u životu nigde nisam video. Možda nisam bio na pravim mestima. 

Umesto ugledanja na svet mislim da su pravi razlozi iza novog sistema, znali to planeri ili ne, drugačiji. Ljudi koji vole vlast vole i da kontrolišu kretanje ljudi. Ovo organizovano sprovođenje od jednih vrata do drugih, od ulaza do izlaza, njih privlači na visceralnom nivou. Ako im neko takvu ideju predstavi, njima će se to instinktivno dopasti, a neki konkretan povod, od efikasnosti do "svuda u svetu" će se već naći. I oni sami će poverovati u njega, nesvesni da iza svega ustvari stoji mali Musolini u njihovim glavama.

Iz istog razloga socijalisti vole vozove. Ako se pitate zašto su najbolji vozovi danas u Francuskoj i Kini, zašto Amerika u tome zaostaje ali se Obama trudi da uhvati priključak, eto vam razloga. Vozovi su ultimativni organizovani prevoz jer se velika grupa ljudi prevozi po određenom vremenskom rasporedu i još bolje, po tačno određenoj trasi. Reč prepuštam Georgeu Willu: 

The real reason for progressives’ passion for trains is their goal of diminishing Americans’ individualism in order to make them more amenable to collectivism.


To progressives, the best thing about railroads is that people riding them are not in automobiles, which are subversive of the deference on which progressivism depends. Automobiles go hither and yon, wherever and whenever the driver desires, without timetables. Automobiles encourage people to think they—unsupervised, untutored, and unscripted—are masters of their fates. The automobile encourages people in delusions of adequacy, which make them resistant to government by experts who know what choices people should make.


Time was, the progressive cry was “Workers of the world unite!” or “Power to the people!” Now it is less resonant: “All aboard!"

Mala letnja groteska

Dok ne donesem definitivnu odluku da li je potrebno komentarisati etiketiranje narodnih neprijatelja od strane po ustavu najmoćnije osobe u zemlji (oko čega imam još dileme) odnosno da li treba trošiti vreme na besmislice novog gospodina multiplikatora (a mislim da ne treba jer odavno nešto gluplje (ne mogu naći lepši eufemizam) nije rečeno), danas mi zaokuplja pažnja jedna klasična fašistička praksa. Kažnjava naša država, to jest grad, one koji bi da se kupaju na svoju odgovornost na javnom dobru u vreme kada to ona smatra da nije shodno. Ispada da me država voli više nego ja samog sebe kao i mnogo puta kada treba zavući ruku u džep "buntovnog pojedinca" (recimo kada telefoniram na pešačkom prelazu). Ustvari, ne znam ni kako me to voli, jer se udaviti mogu gdegod poželim i u bilo koje vreme. Dalje, fascinatno je da komunalna policija ikada išta i radi jer kada sam ih ja zvao zbog kupanja opasnih pasa bez povoca i brnjice na plaži zajedno sa ostalim kupačima, žešće ih je mrzelo da dolaze. O nerešavanju nekih trivijalnih problema javnog reda i da ne govorim. Kako bilo, sledeći korak su verovatno dozvole za plivanje (najbolje davaže samo za Adu, za Lido sigurno treba neka dozvola tipa E klase), a najbolje i da se polaže neki ispit po simboličnoj ceni. Rešenje je kao i uvek prilično jednostavno, a to je da je spasavanje garantovano svakome unutar obeleženog dela plivališta u određeno vreme. Posle toga garancije od strane svekolike države nema, osim računa za akciju pronalaženja utopljenika koji se dostavlja naslednicima. Prilično jednostavno i efikasno.
Groteska je naravno još veća kada se imaju u vidu idiotarije kao što je vezivanje pojaseva na pedalinama i drugi oblici ispiranja mozga na sitno.

Još malo o kamatama

Izgleda da oko delova prethodnog posta ima nekih nejasnoća pa evo još malo o kamatnim stopama. Idealno štivo za vrući letnji dan.

Najvažnija stvar koju treba imati na umu je da nominalne kamatne stope, dakle kamatne stope kojima u svakodnevnom govoru operišemo, uvek u sebi sadrže dve komponente: realnu kamatnu stopu i očekivanu stopu inflacije. Kakva je tačna raspodela između njih nikad ne znamo unapred, ali sa sigurnošću znamo da su obe tu. Na primer, ako sada neka godišnja kamatna stopa iznosi 5%, ona u sebi sadrži realnu kamatnu stopu od recimo 3%, dok je preostalih 2% očekivana inflacija. 

Pošto govorimo o monetarnoj politici, pretpostavimo da se radi o međubankarskoj kamatnoj stopi koju cilja centralna banka. Zamislimo sada da centralna banka pokuša smanji kamatne stope. CB to radi tako što poveća ponudu novca na međubankarskom tržištu -- štampa novac. Kad poveća ponudu novca, likvidnost na tržištu raste, više je novca na raspologanju i banke su spremne da pozajmljuju po nižoj stopi. Recimo da stopa zbog toga opadne sa 5 na 4%. 

U isto vreme, međutim, svi znaju da će upravo povećana ponuda novca uticati i na cene. Za neko vreme, za mesec ili za godinu dana, sigurno ne mnogo više od toga, cene će zbog prethodnog doštampavanja para morati da porastu. Tako stvorena inflaciona očekivanja se sada ugrađuju u kamatne stope. 

Redosled događaja bi bio ovakav: 

1. Prethodna kamatna stopa bila je 5% (3% realne i 2% očekivane inflacije). Centralna banka interveniše, poveća ponudu novca da bi kamatne stope pale. 

2. Odmah nakon intervencije, kamatna stopa će se zaista spustiti na 4 %. Na tržištu je više novca i realna kamatna stopa pada. (Kamata od 4% sada uključuje 2% realne kamate i 2% očekivane inflacije). 

3. Ubrzo zatim, tržišta će shvatiti da je došlo do štampanja para i prilagoditi svoja očekivanja inflacije -- sada očekuju inflaciju od 3%. Kamatna stopa će se zbog toga vratiti na 5% (istih 2% realne stope, ali sada  3% očeivane inflacije).

4. I na kraju, pošto na realne veličine puko štampanje novca ne može trajno uticati već one zavise od realnih faktora, realna kamatna stopa će se vratiti na svojih prirodnih 3%. Inflaciona očekivanja formirana zbog štampanja para ostaju gde su bila, pa sada nominalna kamatna stopa iznositi 6% (3%+3%).

Tako je centralna banka intervencijom na smanjenju kamata njih ustvari povećala. I ovo je tipičan i neizbežan scenario, mada sa proizvoljnim stopama. Ne znamo koliko će vremena proteći od faze 1 do 4, to zavisi od mnogo stvari, ali moguće je da se sve dogodi u trenutku. Da se sve ovo događa u istom trenutku naročito misle oni koji veruju da tržišta imaju racionalna očekivanja. Drugi opet misle da centralna banka može privremeno da spusti kamate i da će proces od faze 1 do faze 4 potrajati. Ali retko ko negira da će do toga na kraju doći. 

Druga najvažnija stvar, koja sledi iz prve, je da posmatranje kamatnih stopa može da bude veoma varljivo. Posebno se na osnovu kamatnih stopa ne mogu donositi sudovi o smeru monetarne politike.  Vrlo često ćete čuti i sigurno ste čuli -- ne od nadriekonomista, nego u Wall Street Journalu, Financial Timesu, Bloombergu itd., -- da niske kamatne stope znače ekspanzivnu monetarnu politiku. Ili da visoke kamate znače restriktivnu monetarnu politiku. To treba uzimati sa velikom dozom rezerve. Može nekad da bude tačno, ali vrlo često vara. 

Evo kako kamate mogu da zavaraju. Opet, treba imati na umu da nominalna kamata = realna kamata + inflacija. 

Ako vidite da centralna banka ima visoku kamatnu stopu, to ne mora da znači da ona sada vodi restriktivnu monetarnu politiku -- već može da znači da je očekivana inflacija u toj valuti visoka. Visoka kamatna stopa u sadašnjem vremenu znači da je monetarna politika u prošlosti bila ekspanzivna. Ta ekspanzivna monetarna politika u prošlosti stvorila je inflaciona očekivanja, pa sada kamatna stopa mora da bude visoka zbog visoke inflacione komponente. To je slučaj u Srbiji i zato je referentna kamata stopa stalno naizgled visoka -- preko 10%. Ali to ne znači da je politika NBS restriktivna, već da je inflacija u Srbiji visoka. 

Suprotno, ako centralna banka ima nisku kamatnu stopu, to ne znači da je monetarna politika ekspanzivna -- već da je monetarna politika u prošlosti bila restriktivna. Pošto je bila restriktivna to je smanjilo očekivanu inflaciju i kamatna stopa je zbog toga niska. Možda su stvorena i deflaciona očekivanja, pa tako glavna kamatna stopa centralne banke može da bude 0% a da to i dalje nije ekspanzivnija politika nego inače -- jer je možda realna kamata i dalje 2%, ali se očekuje deflacija od -2%.

Mnogi današnji austrijski ekonomisti optužuju centralne banke za ekspanzivnu monetarnu politiku. Kad ih pitate kako znaju da je bila ekspanzivna, oni navode niske kamatne stope. Ali niske kamatne stope su možda označavale da je monetarna politika pre toga bila restriktivna. Zbog prethodno restriktivne politike očekivala se jako niska inflacija, pa je naizgled niska nominalna kamata bila sasvim pristojna kao realna kamata. 

Ovo nije ništa novo već je duboko u tradiciji monetarizma. Milton Friedman je sve ove stvari najbolje objasnio, posebno da o monetarnoj politici ne treba suditi na osnovu kamata. Ali se jako često zaboravlja i najveći broj analitičara redovno upotrebljava kamate kao indikator smera monetarne politike. I to često navodi na pogrešan put. Da li je monetarna politika ekspanzivna ili restriktivna mora se videti iz kretanja novčane mase.

Libor skandal

Ako niste pratili, skandal je izbio oko toga što su Barclays i možda neke druge banke nameštali Libor kamatne stope. Pokušavali su da na njih utiču naniže ili naviše, da bi profitirali na drugoj strani, da bi njihova druga odeljenja ostvarila profit na raznim derivativima vezanim za Libor. Mnogo ugovora širom sveta je vezano za Libor pa bi to imalo velike posledice. 

Ko određuje Libor? Neposredno to radi 18 banaka koje svakog jutra daju svoje procene kamatnih stopa po kojima one same trenutno mogu pozajmljivati od nekoga. Onda se te procene saberu, izračuna se prosek i to je onda Libor (za datu valutu i ročnost). Pošto su u pitanju procene a ne stvarno ostvarene kamatne stope, moguće je i da se neka banka debelo prevari u svojoj proceni ili čak i da namerno slaže. Međutim, na to se već ranije mislilo i da bi se taj problem izbegao, nekoliko najnižih i najviših procena se izbacuje iz računanja Libora. Ekstremi se izbacuju, računa se prosek samo onih koji već jesu u sredini. 

Šta nam ovo govori? Ako je Barclays hteo da utiče na Libor, onda nije smeo da daje najveće ili najniže ponude, već ponude koje već jesu negde u sredini. Ali time bi uticaj na kamate bio stvarno minimalan, jer okviri u kojima se kreću procene različitih banaka već jesu veoma uski. Druga mogućnost je da je nekoliko banaka bilo u dosluhu, pa ako neke ekstremne vrednosti budu izbačene iz računa druge manje ekstremne ostanu. To je moguće, ali je malo verovatno da je svim tim bankama u isto vreme odgovaraju niže ili više kamate. Sve ove banke imaju i druge poslove na finansijskom tržištu koje zavise od kamatne stope i jako su retke situacije u kojima svima odgovaraju više ili svima odgovaraju niže kamate u raznim trgovinama. A i kad bi htele i smele da rade u dosluhu, za to bi valjda bilo i boljih načina od zajedničkog uticaja na Libor. Ali ko zna, možda se eto desilo da su neke od njih zajednički manipulisale Libor.

Ako jesu, u kojoj meri bi to bilo moguće? Prethodni odgovor na pitanje ko određuje Libor je bio trivijalan -- da, u proceduralnom smislu, određuje ga nekoliko velikih banaka. To je privatno određena kamatna stopa. Ali ko stvarno određuje Libor? Koje su granice u kojima ove banke mogu odrediti Libor? Mogu li ga sutra povećati za 0.25%?   

Granice kamatnih stopa u kojima banke mogu da deluju bez da izvrše finansijsko samoubistvo su vrlo uske. Kratkoročne kamatne stope su pod ekskluzivnom kontrolom centralnih banaka. Kada Fed kaže da je referentna kamatna stopa Feda 1%, to znači da i Libor iste ročnosti mora biti ekstremno blizu tih 1%, nekoliko promila manje ili više. Ukoliko nije, otvaraju se mogućnosti za arbitražu -- za zaradu pozajmljivanjem na jednoj strani i kreditiranjem na drugoj, dok se kamate ne izjednače. 

Pogledajte ovu sliku koja pokazuje desetogodišnje kretanje referentne kamatne stope Feda (plava linija) i dolarskog Libora (crvena). Linije su identične, osim što je u jeku finansijske krize zbog rizika i neizvesnosti Libor privremeno skočio nešto iznad. 

Posebno je zanimljivo kakva se samo halabuka digla povodom navoda o manipulaciji (pogledajte samo ovu naslovnu stranu Economista), kada se u isto vreme zna da su najveći manipulator kratkoročnim kamatnim stopama centralne banke. Ali to je nekako skroz u redu. Centalne banke, čak i nisu neke demokratske institucije pa da je to kao neki razlog što im se manipulacija dopušta, nego im je eksplicitno data politička nezavisnost i vode ih eksperti koji o ovim odlukama vrlo malo odgovaraju bilo kome. I njihovo manipulisanje kamatnim stopama ne samo da je dozvoljeno, nego je poželjno, oblici manipulacije su čak predmet respektabilne nauke, dok pokušaj privatnih banaka da se u proces minimalno umešaju izgleda da predstavlja zločin protiv čovečnosti. Ne pokušavam da opravdavam pokušaj Barclaysa, oni su svojom manipulacijom prekršili dogovor o načinu definisanja Libora na koji je javnost računala, ali mi nije jasna ova histerija sa jedne strane kada to Barclays radi, a istovremeno nazivanje Greenspana genijem i maestrom kada Fed to radi u za nekoliko redova veličina većoj meri. 

Sad kad smo okrivili centralne banke za manipulaciju kamatnim stopama, ono što se često ne razume je da čak ni centralne banke nemaju punu kontrolu na kamatnim stopama. Što su kamatne stope kratkoročnije to je mogućnost njihove kontrole od strane centralnih banaka veća, ali čak ni kod najkratkoročnijih, prekonoćnih, kamata centralna banka nema punu kontrolu. Ako je inflacija 8%, nema sile kojom centralna banka može da spusti kamatu ispod toga. Da, moći će na neko vreme, ali će to onda izazvati još veću inflaciju, inflacija će doći na 10 ili 12% i na kraju će uvek centralna banka biti ta koja će morati da popusti, a ne tržište. Tačno je da centralne banke ciljaju kratkoročne kamate, ali ono što se golim okom ne vidi je da one nemaju moć da izaberu bilo koju stopu i ostvare je ako hoće, već moraju to da rade u okvirima kamatne stope već određene na tržištu. Tržište je, jednostavno, veće od bilo koje centralne banke. Može li Narodna banka Srbije da spusti referentnu kamatnu stopu na 5%? Neka proba -- do nove godine dobiće još veću inflaciju i onda će kamate morati da podigne na 30%. A ako nastavi da pokušava, dobiće hiperinflaciju. 

Kamatne stope su, prema tome, fundamentalno određene na tržištu -- ponudom, odnosno preferencijama za štednju sa jedne strane i tražnjom, odnosno profitnim prilikama za ulaganje kapitala sa druge strane. Samo u okviru tih granica koje postavi tržište, centralne banke mogu menjati, odnosno intervencijama manipulisati kratkoročne kamatne stope. (Dugoročne već ne mogu nikako menjati, mada ima optimista koji i to pokušavaju.) A onda, nakon što kamate fundamentalno odredi tržište, i nakon što centralna banka njima izmanipuliše u okviru svojih mogućnosti, kamatne stope kao što je Libor možda, samo možda, mogu za koji promil privremeno pomeriti velike banke kao Barclays.

Zbog svega ovoga, iako se iz nekih e-mailova zna da su iz Barclaysa pokušavali, uopšte nema dokaza da su i uspeli da pomere Libor na željenu stranu. I najverovatnije ni sami manipulatori u pokušaju iz Barclaysa nisu bili svesni svoje nemoći.

Program nove vlade

Praviteljstvujušči sovjet, kako nas Dorćolac u komentaru obaveštava, objavio je svoje načertanije.

Nekako mi je uzaludno da raspravljam o programu koji su sastavili likovi poput Vučića, Dačića, Palme, Krkobabića ili Dinkića. Ni bilo koja druga garnitura ne bi bila drugačija, u svakoj kombinaciji imao bih osećaj da se neko podsmeva mojoj naivnosti -- zar ovaj stvarno misli da smo mi ovde zbog nekakvog programa?

Ali progutaću knedlu i prokomentarisati ukratko. Ekonomski deo programa počinje dosta dobro, mada su te iste stvari stajale u verovatno svakom programu vlada od 2001. i uvek ostajale nerealizovane.

Tu je recimo fiskalna konsolidacija zasnovana na smanjenju rashodne strane budžeta. To je vraški teško, budžet se ne može smanjiti štednjom na kancelarijskom materijalu već smanjenjem krupnih rashoda, plata, penzija, subvencija i socijalnih davanja. Mnogo je veća verovatnoća da ova vlada ubedi NBS da potrošnju finansira inflatorno ili čak proglasi bankrot na spoljni dug, nego da osetno smanji ozbiljne rashode. 


Tu je i pojednostavljenje poreza i smanjenje parafiskalnih nameta. Koliko puta smo ovo u raznim programima videli? Ovaj input je nema sumnje Dinkićev, ali on je sam sedeo u svim vladama koje su to isto nekoliko puta obećavale. Sada, posle 11 godina reformi, u programu opet stoji isto obećanje. Ako se to nije uradilo tokom dobrih godina, kada je u budžetu bilo i viška novca, budite sigurni da neće ni sada. 

Tu je i plaćanje PDV-a po naplati robe umesto unapred po fakutri, što mali privrednici odavno traže. I za ovo je potrebna budžetska rezerva tako da opet sumnjam da će se ostvariti.

I to je sve što se pristojnog dela ekonomskog programa tiče. Ostatak programa čine iste stare zablude -- subvenciije, besplatni krediti, bespovratna sredstva, privrednicima, preduzetnicima, ovome i onome. Razvojna banka, podsticanje investicija, dvostruko veći budžet za poljoprivredu, trajno opredeljenje za zadržavanje vlasništva u Komercijalnoj banci,  ulaganje u ovo i ono, rudarstvo, nacionalni projekti. Sve to uz, setite se, smanjenje rashodne strane budžeta. 

Da skratim priču, program sadrži:

a) nekoliko dobrih obećanja za koje nemamo razloga da verujemo da će biti ispunjena, i

b) mnogo loših ideja, intervencionističkih i rasipničkih politika, koje najverovatnije hoće biti sprovedene jer su bile, sa fantastičnim rezultatima za sprovodioce, dosledno sprovođene i do sada.

Negativne kamate

Čudne stvari se dešavaju. Francuska, čije je ime pre samo nekoliko meseci pominjano u pričama o serijskom bankrotu zemalja evrozone, upravo je prodala tromesečne i šestomesečne obveznice po negativnim kamatnim stopama. To znači da ako Francuskoj hoćete da pozajmite novac, onda vi Francuskoj plaćate kamatu za tu uslugu.Vrlo malu kamatu, ali svejedno, ipak vi kao kreditor plaćate dužniku. I Francuska nije jedina, Nemačkoj, Danskoj i nekim drugim zemljama se to već redovno dešava. 

Kamate odnosno prinosi na obveznice većeg broja zemalja su već duže vreme realno negativni, što znači negativni kad se oduzme inflacija. Recimo, dobijate kamatu od 1% i to prihvatate, svesni da je inflacija 2%. Ali to je već postala redovna pojava i sada ne govorimo o tome, nego i o negativnim nominalnim kamatama. Čak i pre nego što se inflacija uključi u račun, kamata je negativna. Date Nemačkoj ili Francuskoj u zajam 1000 evra, da biste za šest meseci nazad dobili, na primer, 998 evra. I to dobrovoljno radite.

Problem sa negativnim nominalnim kamatama je što se umesto pozajmljivanja može jednostavno čuvati gotovina. Ako ni u šta ne investirate već čuvate gotovinu tih 6 meseci, onda ste nominalno na nuli, ne dobijate i ne gubite ništa u nominalnim iznosima. Ako "investirate" u francuski ili nemački dug, imate zagarantovan gubitak.

Meni ne uspeva da pronađem smislen razlog za ovu situaciju. Ima više razloga za jako niske i realno negativne kamatne stope. Jedan je finansijska represija, razne regulatorne politike koje podstiču finansijska tržišta da ulažu u državni dug umesto u alternative. Druga je rast bankarstva u senci, odnosno masovne upotrebe obveznica u svrhe zaloga ili kolaterala na osnovu kojih banke i fondovi pozajmljuju jedni od drugih.  Obveznice su tražene jer se onda više puta iskoriste kao zalog prilikom kratkoročnog pozajmljivanja. Treća je beg u sigurnost u situacijama kao što je ova finansijska kriza, kada povraćaj kapitala postane važniji od povraćaja na kapital. Pa iako se ulaganjem u nemačke ili francuske obveznice realno gubi, barem je novac na sigurnom. 

 

Ali sve ovo su razlozi za niske kamate, čak i realno negativne, ali ne i za nominalno negativne. Kada uđemo na teritoriju nominalno negativnih, svi ovi razlozi padaju u vodu jer bi svi mogli biti jednako ili bolje zadovoljeni jednostavnim držanjem gotovine. I profitabilnije je i bezbednije držati gotovinu nego bilo šta drugo. 

Ostaje teorijska mogućnost da banke neće da drže gotovinu jer se boje nekakvih pljački, ali banke mogu vrlo jednostavno držati novac na računu centralne banke i još dobijati malu nadoknadu za to (mada ECB od skoro ne plaća ništa). Ili je moguće i nešto verovatnije, da druge finansijske institucije neće da drže gotovinu u bankama jer se boje njihove propasti i nemogućnosti povraćaja depozita, pa su zato spremne da ulože i uz negativne kamate, što u suštini znači da plate zemljama Francske i Nemačke da čuvaju novac u vidu njihovih obveznica. Bolje je platiti malu proviziju nego razmišljati kako da se bezbedno rasporedi gotovina u današnjem bankarskom sektoru. Taj dodatni faktor, u kombinaciji sa prethodno pobrojanim opštim razlozima za niske kamatne stope, možda može da dovede i do na trenutke negativnih nominalnih kamata.

Nestašica

Pogledajte razgovor na temu nestašice lekova u Srbiji. Predstavnica države (Fonda RFZO) kaže:

РФЗО заједно са осталим институцијама, као што су Министарство здравља и Агенција за лекове, а с друге стране носиоцима дозволе за лекове, редовно прате несташице и њих спорадично има. Најчешће су разлози обнова дозволе за регистрацију где Агенција за лекове мало спорије издаје решења. Несташице се јављају и због варијација у вези с добијањем дозволе за промет лека на тржишту, а могући су и проблеми са увозом. РФЗО је у сталној комуникацији с носиоцима дозволе за лекове и покушава да, уколико дође до проблематичне несташице лека који нема замену, заједно с Министарством здравља, превазиђе несташицу. На пример, имамо несташицу „бруфен” сирупа, која је наступила због измене носиоца дозволе, с компаније „Галеника” на „Абот”. Лека компаније „Абот” има на тржишту, али није одобрена цена медикамента, па је РФЗО превазишао проблем стављањем лека „парацетамол” сирупа, као адекватне терапијске замене. Добар пример превазилажења несташице јесте договор да се набави лек компаније „Рош” која је имала, паралелно с „Галеником”, на листи лек „мадопар” и да се спроведе поступак хитног увоза овог лека за потребе осигураника. Очекује се да ће овај лек до краја недеље бити у апотекама. Биле су несташице „лоразепама”. Имамо информацију да ће до средине месеца бити и он доступан на тржишту.

Da li možete da se stavite u kožu nekoga ko je teško bolestan i ko ne može da nađe lek jer "Agencija za lekove malo sporije izdaje rešenja", "postoje varijacije u vezi sa dobijanjem dozvole za promet leka na tržištu", "nastupili su problemi zbog izmene nosioca dozvole" ili zato što "nije odobrena cena medikamenta"? Ko ima para, može da ode u Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju, pa da kupi lek tamo. Ko ne može? Pa, šta da mu radimo, neka se snađe nekako...

To je cena humanosti i solidarnosti, koje su temeljne vrednosti postojećeg sistema.

Ko je ubio Staljina?

Izuzetno zanimljiv naslov na Daily Beastu: "Da li je Tito ubio Staljina?"

Ali ne tako zanimljiv tekst. Radi se o knjizi slovenačkog istoričara koji spekuliše o ovome ali sve što u tekstu vidim su spekulacije o tome da Staljin nije umro prirodnom smrću već je navodno otrovan. Ali te spekulacije su već poznate i ako su i tačne onda je najverovatniji ubica bio Berija. Jedino što knjiga, ili barem ovaj članak o njoj, citira je navodna povratna pretnja Tita Staljinu da i on može poslati atentatora. Sve drugo ukazuje na Beriju.

Insajderi o Higgsovom bozonu

Pitao sam brata od tetke Dejana Stojkovića, koji je jedan od naših najboljih fizičara i bavi se upravo kosmologijom i elementarnim česticama, šta misli o otkriću Higgsovog bozona. Za njega nema sumnje da je otkriće važno za fiziku, ali izgleda da je još i važnije za fizičare. Ni vrhunska nauka nije izuzeta zemaljskih aspekata, lobiranja i rent-seekinga. Prenosim delove e-maila koji govore o tome:

Što je još važnije za mene kao fizicara, koji hleb jedemo od milostinje koju političari udele za nauku, u sledećih 50 godina niko nam ne bi dao pare da napravimo sličnu mašinu da sada nismo nasli Higgsov bozon. LHC je napravljen da se nađe ovaj bozon. I još ga zovu božja čestica i sad smo usli u novi nivo realnosti (kao što reče neki rukovodilac LHC-a) i slično.

Međutim, ovo gore je propaganda i marketing da bi se obezbedile pare za sledeci tzv. International Linear Collider (ILC). ... LHC je discovery machine, a ILC treba da bude precision machine (i košta 20 milijardi dolara). Ali ako LHC ne da nikakav nagoveštaj za novu fiziku, onda ILC nema smisla praviti.  Ali onda armija od 5000+ fizičara koji su vezani za LHC ostaje bez posla kad LHC prestane da radi. 

Inače, ono što ne možeš da pročitaš u štampi, a jeste gorući problem, je da od nove fizke nema ni traga ni glasa. Pre-LHC procene su bile da ce super-simetrija da bude otkrivena u prvim danima rada LHC-a jer teorija kaže da tu treba da bude. Međutim, za sada posle 2 godine nema ništa od supersimterije, i ne samo to, nema ništa od nove fizke uopšte. Sve se savršeno slaže sa standardnim modelom, za koji znamo da je nekompletan i ne može da stoji onako kako je napisan. Zbog toga je Higgs-ovo otkrice moralo ovako lepo da se uradi marketinški, sve je to politika.

Taxing power

Vezano za nedavnu ocenu ustavnosti Obamacare-a:

Realno, ako se ispostavi da su žvake u stvari zdrave i da snižavaju zdravstvene troškove, ovako nešto bi verovatno bilo ustavno u Americi.

E sad, ne treba nikako zaboraviti da, samo zato što je nešto ustavno, ne znači i da nužno ima smisla. Ipak, pravnici su to. :)

Obamacare i libertarijanizam

Kao što sam ja predvideo pre par meseci, Obamacare je naravno prošao na Vrhovnom sudu. Od instance koja je pronašla "ustavni osnov" za ukidanje Habeas corpusa, cenzuru štampe, interniranje ljudi u konclogore, kidnapovanje odbeglih robova, prisilu segregaciju pa onda prisilnu desegregaciju, među ostalim biserima, šta se drugo moglo i očekivati?  No, stvar koju čak ni cinik kao ja u najluđim snovima nije mogao da predividi je način i argumentacija sa kojom je odluka doneta. Vrhovni sud je ovde morao da odgovori na pitanje koje mu uopšte nije postavljeno da bi zaštitio apsolutnu i neograničenu moć federalne vlade.

Kao što je Slaviša spomenuo u prethodnom postu ključni segment Obamacarea, individualni mandat, tj naredba da kupite zdravstveno osiguranje ili platite kaznu je  potvrđena ali na način koji je bez presedana. Mandat je legalizovan na osnovu navodnog prava federalne vlade da razrezuje poreze, a ne na osnovu komercijalne klauzule. Jedini problem sa ovim je što je sama federalna vlada opravdala donošenje zakona na osnovu komercijalne klauzule, i što čak i u samom zakonu piše da je ustavna osnova pomenuta klauzula, a ne poreska moć federalne vlade! Razlog za to je naravno bio politički i vrlo direktan: Obama je želeo po svaku cenu da izbegne da svoju "reformu" predstavi kao povećanje poreza. Sada je Vrhovi sud, pošto je teorija da komercijalna kaluzula opravdava individualni mandat toliko bila izvrgnuta ruglu, da je čak i debata pred Vrhovnim sudom postala na momente blamantna i ponižavajuća za vladu, morao da izmisli neki novi "argument" zašto je mandat ustavan. I pronašao ga je u redefinisanju mandata kao "poreza", što je direktno suprotno eksplicitnom obrazloženju zakona i argumentima same vlade na sudu! Vrhovni sud je tako morao da odgovori na pitanje koje mu nije bilo postavljeno da bi spasao federalnu vladu. To je nezabeleženo do sada i predstavlja novo dno, koje je Vrhovni sud u svojoj i inače prebogatoj istoriji doticanja pravničkog i političkog dna, sada dotakao.

Posledice odluke su iste, ako ne i gore nego da je mandat potvrđen na osnovu commerce clause. Neki kvazilibertarijanski pravncici su pokušali da tvrde da je odluka dobra jer ograničava moć federalne vlade budući da je mandat proglašen neustavnim u smislu commerce clause. Ali, to ne znači ništa: "mandat" se više ne zove mandat nego "kazna" i nije zasnovan na commerce clause nego na poreskoj moći. Vlada će morati samo da odrecituje drugu ustavnu odredbu i da nastavi dalje, kao da ništa nije ni bilo. I sve buduće vlade isto.

Druga okolnost je i da "dissenting opinion" koje su napisali Scalia, Thomas, Keneddy i Alito predstavlja potpunu katastrofu i cementiranje bezakonja. Oni odbacuju Obamacare samo zato što ide dalje od Wickard v Filburn, sudske odluke kojom je etablirano tumačenje po kome federalna vlada može da reguliše bilo koju ekonomsku aktivnost koja ima "značajan uticaj na međudržavnu trgovinu". To može da bude bilo šta i daje vladi praktično neograničenu moć (korišćena je između ostalog da se opravdaju federalni zakoni koji zabranjuju gajenje marihuane na terasi za ličnu upotrebu ili nošenje oružja blizu škola). Problem sa Obamacareom je jedino u tome što on ne reguliše postojeću aktivnost nego je kreira da bi mogao da je reguliše. Ali, to mišljenje nije donelo nikakvu reviziju apsolutnog bezakonnja inaugurisanog sa Wickard v Filburn. Jedini je Thomas u svom posebnom "dissentu" rekao da on u načelu odbacuje standard "značajnog uticaja na trgovinu" kao nespojiv sa originalnim značenjem komercijalne klauzule: da su mu se i ostali pridružili u tome, moglo bi se govoriti o značajnom presedanu: ovako imamo cementiranje Wicakrd v Filburn od strane "konzervativaca", plus izmišljanje novog vokabulara vladi da zaobiđe Ustav u slučajevima kad se (kao u slučaju Obamcarea) i tako rastegnuta i do neprepoznavanja dovedena komercijalna klauzula pokaže kao nedovoljna. Scalia koji je izjavio za medije pet dana pre donošenje presude, da je promenio mišljenje i da sada smatra da je Wickard pogrešno doneta odluka, nije se usudio da to i napiše u zvaničnom mišljenju. Ako je istorija odluka Vrhovnog suda u 20 veku bila istorija bezakonja, sada imamo bezakonje na steroidima.

Na kraju, vredi se ukratko pozabaviti konsekvencama ove odluke po libertarijansku strategiju: Nije naravno nikakvo čudo da su se libertarijanski centralisti rastrčali da naas ubede kako je odluka super, kako predstavlja dugoročnu promenu trenda (za koju su, pogađate, oni zaslužni) i prvo ograničenje federalnoj vladi od Njudila i slične nonsense. Odluka je zapravo prst u oko i potpuno poniženje libertarijanskog centralizma: slučaj tako bolno očigledan, flagrantan i belodan u svojoj neustavnosti i bezakonju, aminovan od strane suda u čiji nas libertairjanski potencijal žaštite "individualnih prava" oni ubeđuju, treba sada neko spinovati i predstaviti kao "pobedu" libertarijanizma. A sve zato da bi se koliko toliko zabašurila prosta istina da je cela priča o promeni odozgo i ubeđivanju elita da prihvate stvar slobode iluzija, ili još gore, otvorena prevara na čijem održavanju mnoge karijere, donacije, think tankovi i reputacije zavise. Na jednoj strani "libertarijanski" think tankovi koji se ne mogu kompromitovati savezništvom sa ruljom i narodom, nego moraju ostati relevantni i "respektabilni" u Vašingotnu; na drugoj strani su profesori prava koji jednako očajnički žele "respektabilnost" u akademskoj kuli od slonovače u kojoj bi se i sam Markuze dobro osećao. Pročitajte samo jezoviti "dissenting opinion" sudije Ginsburg da vidite o čemu govorim: oni se i ne trude da glume pravnike, oni sebe vide kao krstaše "socijalne pravde" za koje su ustavna ograničenja vlasti besmislica. Ljudi poput Barnetta, Volokha i sličnih žele da ostanu relevantni i respektabilni dvorski libertarijanci u tom svetu (u kome ljudi poput četvoro "liberalnih" sudija predstavljaju vladajuću ortodoksiju): nije ni čudo da će se oni truditi da predstave ovo sramno, orvelovsko bezakonje kao "pobedu libertarijanzma". To im je "hleb i puter" što kažu Amerikanci. I vi biste na njihovom mestu to uradili. Šta bi ostalo od njihove propagande promene sistema iznutra ako bi priznali očigledno: da država ne zna za ograničenja i da je ova odluka samo cementirala i amplifikovala to stanje?

Mimo autističnog karijerističkog obrazovno-tinktenkističkog "libertarijanskog" kompleksa u Vašingotnu i okolo, ova odluka može samo pojačati osećanje depresije i nemoći pred bezakonjem kod ljudi koji veruju u slobodu: i nadati se, dodatno ih navesti da tragaju za alternativama propaloj strategiji ubeđianja federalnih elita u bilo šta. Alternativama poput nulifikacije i secesije. Zaista, ukoliko niste Randy Barnett ili Eugene Vokokh, sa milionskom intelektualnom investicijom u ideju ostvarivanja libertarijanskog raja putem preotimanja Levijatana, (sa vama kao uglednim i dobro plaćenim infiltratorom na neprijateljskoj teritoriji koji menja Sistem iznutra), biće vam sve teže da poverujete u to da Vrhovni sud predstavlja ili može predstavljati bilo kakvu branu svemoći federalne vlade. Meni čak izgleda pomalo groteskno-komično.