Pravosuđe u Srbiji

B92:

Veće sudije Vidojković je 2008. oslobodilo petoricu Miloševićevih saradnika optužbi za teške telesne povrede Lukoviću i Sokoloviću, a tužba protiv Miloševića je odbijena. 

Naredne godine Okružni sud je ukinuo rešenje, a tadašnji Opštinski sud pre ponovnog odlučivanja obustavio je postupak po tužbi Lukovića, koji je u međuvremenu preminuo. 

I ovo rešenje ukinuo je Okružni sud, ali je veće sudije Vidojković ponovo donelo identično rešenje. 

Posle ponavljanja žalbe Apelacioni sud je, tri dana pre nastupanja apsolutne zastarelosti, potvrdio rešenje prvostepenog suda, da bi nakon toga Osnovni sud obustavio postupak i u odnosu na oštećenog Sokolovića. Apelacioni sud u Beogradu poništio je to rešenje. 

Sve u svemu, meni ništa nije jasno šta se događa. Ovo je iz mog posta od pre tri godine:

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

Ovde je i komentar Marka Miloševića, ekskluzivno za Njuz.net:

Marko Milošević, sin nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, izjavio je danas, nakon što je juče oslobođen optužbe za nanošenje teških telesnih povreda otporašu Nebojši Sokoloviću, da je zadovoljan što se reforma pravosuđa u Srbiji pokazala kao uspešna.

Katić opet širi zablude

A odavno nismo reagovali.

Prvo, Katić kaže da nije bitan dug nego kome dugujete. Japan, navodno, nije u krizi jer duguju "sami sebi".

Šta znači to dugovanje samom sebi? To znači da država duguje domaćim privatnim licima, bankama i fondovima. Ali to je svejedno dug za čije je vraćanje potreban budžetski suficit. Japan u tome nije izuzetak, Grčka i posebno Italija takođe velikim delom duguju sopstvenim institucijama. (Osim toga, situacija je u Evropi otežana postojanjem evrozne, tako da i Grčka i Italija i ostali na kraju krajeva duguju sami sebi.) To nikako nije bolje, nego je čak i gore za zemlju. U slučaju bankrotstva zemlje nije u problemu više budžet, nego poverioci, bankarski sistem, fondovi i stanovništvo. U tom smislu je zemljama koje duguju strancima lakše nego onima koje duguju domaćim poveriocima. Kad je Argentina bankrotirala, ojadila je američke i druge strane poverioce. Ako Japan bankrotira, uništiće sam sebe.

Druga je stvar što Japan ima sopstvenu valutu, koju uvek može da štampa ili slabi da bi izbegao bankrotstvo. Centralna banka može jednostavno otkupiti taj dug, čime će stvoriti inflaciju ali izbeći bankrotsvo. Zato je prag tolerancije u slučaju Japana, kao i UK i SAD viši, a ne zato što duguju "sami sebi". Zemlja nije hegelovska celost, nego se sastoji od individualnih bića koja obično hoće svoj dug nazad.

Druga Katićeva propozicija je da je glavi uzrok kriza deficit platnog bilansa. To je stara zabluda, ali ovog puta u vezi sa krizom tvrdnja glasi da je deficit platnog bilansa to što uvodi u krizu, dok na drugoj strani, zemlje sa suficitom nikada ne bankrotiraju.

Ovo drugo činjenično nije tačno (na primer Rusija je 1998. bankrotirala iako je imala suficit), ali evo zašto bi neko mogao tako da misli. Državno zaduživanje je jedan od uzroka deficita na tekućem računu. Ako se država zadužuje, onda ona taj novac troši, a najveći deo tako kreirane tražnje odlazi na uvoz. Tako se zaduživanjem postiže dvostruki efekat: rast državnog duga i deficit tekućeg računa. I ova podudarnost, ako se posmatraju samo podaci o dugu i deficitu a ne razume ekonomski mehanizam iza njih, stvara utisak da su te dve stvari povezane -- da deficit tekućeg računa vodi u krizu javnog duga.

Ali to je samo površni utisak. Tačno je da će zemlje sa deficitom tekućeg računa češće imati problema sa javnim dugom i na kraju krizu njegove otplate -- ali to ne znači da te dve stvari uzrokuju jedna drugu, već imaju zajednički uzrok u trećoj stvari: budžetskom deficitu, odnosno državnom zaduživanju.