- Svako treba da ima pravo na dva glasa. Jedan u izbornoj jedinici u kojoj živi i još jedan u bilo kojoj drugoj izbornoj jedinici. Drugi glas bi praktično bio korišćen kao način za kažnjavanje kongresmena koji su potrošili previše para, pošto se ne može očekivati od glasača koji su imali koristi od veće potrošnje da kazne troškadžiju. Možda je problem kod ovog pristupa neinformisanost ili nezainteresovanost glasača. Sledeći primeri su bolji.
- Promeniti način izbora kongresmena. Problem je što kongresmeni predstavljaju glasače koje žive koncentrisani na istoj lokaciji što omogućava da svi imaju koristi od novca koji se troši kod njih u distriktu. Umesto da izborne jedinice prestavljaju geografsku kategoriju, Landsburg predlaže da to bude neka nasumična kategorija, na primer azbučni red. Tako bi prvog kongresmena birali građani koji se prezivaju na A, drugog građani koji se prezivaju na B itd. U ovom slučaju bi bilo mnogo teže kupovati glasove trošenjem federalnih para.
- Možda i najbolje rešenje je povećati poreze na dohodak ljudima koji žive u izbornim jedinicima gde se troši najviše federalnih para. Na taj način bi oni koji imaju najviše koristi imali i najveći trošak.
Kako u Srbiji imamo proporcionalni izborni sistem prva dva rešenja ne nude odgovor na naš problem. Poslednji predlog je interesantan i za nas. Uzmite NIP na primer, građani koji žive u gradovima ili opštinama koje dobijaju najviše novca iz NIP-a bi trebalo da plaćaju i veći porez. Tako bi za obilaznicu oko Beograda trebalo najviše da plate Beograđani.
Ko bi trebalo da plaća puteve je teže izračunati ali nije nemoguće. Recimo autoput Horgoš - Požega (da je u pitanju NIP a ne koncesija) bi plaćali ljudi koji žive u blizini puta ili ga najviše koriste npr. Subotica, Novi Sad, Beograd, Čačak, dok bi troška bili pošteđeni Vranjanci i Zaječarci. Dokle god ljudi budu imali samo korist bez razumevanja koliko ta korist košta vlade neće imati motiva da smanjuju potrošnju.