Ko treba da plaća NIP

Steven Landsburg je izneo jedan zanimljiv predlog u svojoj knjizi More sex is safer sex (koju je Marko već preporučio). U Americi su kongresmeni i senatori poznati po tome što se trude da što više federalnih para potroše u svojim distriktima ili državama jer im to pomaže oko reizbora (čast izuzecima). Landsburg predlaže nekoliko rešenja za ovaj problem:

• Svako treba da ima pravo na dva glasa. Jedan u izbornoj jedinici u kojoj živi i još jedan u bilo kojoj drugoj izbornoj jedinici. Drugi glas bi praktično bio korišćen kao način za kažnjavanje kongresmena koji su potrošili previše para, pošto se ne može očekivati od glasača koji su imali koristi od veće potrošnje da kazne troškadžiju. Možda je problem kod ovog pristupa neinformisanost ili nezainteresovanost glasača. Sledeći primeri su bolji.
• Promeniti način izbora kongresmena. Problem je što kongresmeni predstavljaju glasače koje žive koncentrisani na istoj lokaciji što omogućava da svi imaju koristi od novca koji se troši kod njih u distriktu. Umesto da izborne jedinice prestavljaju geografsku kategoriju, Landsburg predlaže da to bude neka nasumična kategorija, na primer azbučni red. Tako bi prvog kongresmena birali građani koji se prezivaju na A, drugog građani koji se prezivaju na B itd. U ovom slučaju bi bilo mnogo teže kupovati glasove trošenjem federalnih para.
• Možda i najbolje rešenje je povećati poreze na dohodak ljudima koji žive u izbornim jedinicima gde se troši najviše federalnih para. Na taj način bi oni koji imaju najviše koristi imali i najveći trošak.

Kako u Srbiji imamo proporcionalni izborni sistem prva dva rešenja ne nude odgovor na naš problem. Poslednji predlog je interesantan i za nas. Uzmite NIP na primer, građani koji žive u gradovima ili opštinama koje dobijaju najviše novca iz NIP-a bi trebalo da plaćaju i veći porez. Tako bi za obilaznicu oko Beograda trebalo najviše da plate Beograđani.

Ko bi trebalo da plaća puteve je teže izračunati ali nije nemoguće. Recimo autoput Horgoš - Požega (da je u pitanju NIP a ne koncesija) bi plaćali ljudi koji žive u blizini puta ili ga najviše koriste npr. Subotica, Novi Sad, Beograd, Čačak, dok bi troška bili pošteđeni Vranjanci i Zaječarci. Dokle god ljudi budu imali samo korist bez razumevanja koliko ta korist košta vlade neće imati motiva da smanjuju potrošnju.

Roosevelt, Mussolini i Hitler

Dobar tekst Davida Boaza o tri lika iz naslova. Jedan zanimljiv citat:

Roosevelt himself called Mussolini “admirable” and professed that he was “deeply impressed by what he has accomplished.” The admiration was mutual. In a laudatory review of Roosevelt’s 1933 book Looking Forward, Mussolini wrote, “Reminiscent of Fascism is the principle that the state no longer leaves the economy to its own devices.…Without question, the mood accompanying this sea change resembles that of Fascism.”

Prethodne tekstove o New Dealu možete naći ovde.

Parivodić o NIS-u

Dobar intervju Milana Parivodića, savetnika premijera, u Blicu:

Svake godine trpimo velike gubitke u ubiranju poreza zbog toga što NIS nije restruktuiran i kontrolisan od strane vlasnika privatnog kapitala. Gubici od nerestrukturiranja NIS se na godišnjem nivou mere cifrom od najmanje 100 do 200 miliona evra. Lično mislim da NIS treba privatizovati u procentu između 49 i 51 odsto, koji je relevantan za ozbiljne partnere.

Ako se oko toga slažu DSS i G17, ostaje samo da DS pristane. Mada, sumnjam, imajući u vidu da su se izgleda konačno dogovorili oko podele plena. U stvari, to je veoma zanimljivo - dok je DSS vodio NIS, nisu bili za većinsku privatizaciju, a DS se nije izjašnjavao. Sada, kada je izgleda dogovoreno da DS uzme NIS, DS ne želi većinsku privatizaciju, a DSS naprasno želi. G17, koji nije ni u jednom trenutku "računao" na NIS, sve vreme traži većinsku privatizaciju.