Podrška reformama u Srbiji

Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja Američkog međunarodnog republikanskog instituta (IRI), sprovedenog polovinom decembra, 41,4 odsto ispitanika smatra da on svoj posao radi dobro, dok 23 procenta nije zadovoljno.

U skladu sa tim, dve trećine anketiranih podržava izmene Zakona o radu, po kojima bi zapošljavanje, ali i otpuštanje radnika bilo olakšano, čime bi se, po mišljenju Ministarstva privrede, konačno stvorili uslovi za istinski dogovor između poslodavaca i radnika. Sa druge strane, 36 odsto ispitanika se ne slaže sa ovim predlogom zakona.

Da bi izašla iz krize i daljeg ekonomskog propadanja, 58 odsto ispitanika smatra da je za Srbiju neophodno da prođe sveobuhvatne i korenite ekonomske reforme koje bi neretko mogle da budu bolne. Kada je reč o subvencijama javnim i državnim ili društvenim preduzećima, 70 procenata anketiranih podržava predlog Ministarstva privrede o njihovom ukidanju, uz obrazloženje da je u protekloj deceniji na ta preduzeća potrošeno oko pet milijardi evra, bez ikakvog napretka.

Tri četvrtine ispitanika izjasnilo se za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak za svakog zaposlenog, što je, takođe, još jedan od predloga Ministarstva privrede. Taj podatak je potvrda da se anketirani slažu da su ti nameti veliki i da aktuelni sistem gura preduzetnike u sivu ekonomiju.

Na pitanje da li bi u sledećem sastavu vlade voleli da vidite Sašu Radulovića kao ministra privrede, polovina anketiranih (54 odsto) odgovorila je potvrdno, dok 19 procenata nema stav o tome.

Anketirani građani su u najvećem procentu istakli da su najviše zadovoljni Radulovićevom namerom da zavede red u državnim agencijama i nenamenskom trošenju budžetskih sredstava (45 odsto), potom zato što se ne plaši da govori istinu (41), odlučan je da sprovede reforme i reši probleme sa kojima do sada niko nije bio spreman da se suoči (32), ima dobru strategiju za oporavak srpske privrede (25 odsto).

U sličnoj anketi koju je Unija poslodavaca sprovela među privrednicima istog meseca 81,8 odsto njih je pohvalilo rad ministra privrede. Ljudi iz sveta biznisa u velikom procentu podržavaju izmene Zakona o radu, ukidanje podsticaja stranim investitorima, ukidanje subvencija javnim i državnim preduzećima, a stopostotno podržavaju meru ministra Radulovića za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak svakog zaposlenog.

Sve u svemu podrške ima, ali su oni koji gube tim reformama, bučni, lažljivi i bez skrupula. 

Na čiji teret?

Povodom predloga reformi ovih dana se dosta čuju reči da se neki doprinosi ukidaju ili "na teret radnika" ili "na teret poslodavca". Pa se onda neki bune oko raspodele tog tereta, kažu da treba ukinuti više na teret jednih, manje na teret drugih.

Zakonodavna raspodela tereta na radnika i poslodavca je čisto računovodstvena. Ona je ekonomski potpuno irelevantna. Na čiji teret se doprinos nominalno ukida nema nikakve veze sa time ko stvarno snosi trošak doprinosa, odnosno kakva će neto i bruto plata radnika biti.

Biće važno možda privremeno dok ne isteknu važeći ugovori.  Nakon toga, visinu bruto i neto plate i stvarnu raspodelu doprinosa između radnika i poslodavca određuju tržišni odnosi -- ponuda rada i tražnja za radom. Kao i kod bilo kog oporezivanja, nije važno ko nominalno plaća porez, već ko stvarno snosi trošak. I PDV plaćaju isključivo firme, ali trošak u najvećoj meri stvarno snose potrošači. Tako je i sa tržištem rada -- možete doprinose potpuno preneti na poslodavca, ali trošak će u stvarnosti svejedno biti raspodeljen između radnika i poslodavca.

Kako će tačno biti raposdeljen između ove dve grupe zavisi od situacije na tržištu rada.  Ako hoćete da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa, to se ne može postići zakonodavstvom. Može samo naizgled, računovodsveno, ali će ekonomski poslodavci i dalje prevaljivati taj trošak na radnike, smanjujući im neto platu.

Jedini način da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa je da se poveća elastičnost ponude rada, a smanji elastičnost tražnje za radnom snagom.  Običnim jezikom, potrebno je da se radna snaga nađe u situaciji u kojoj ima mnogo opcija -- da bude veći broj firmi koje traže radnike jer su im potrebni, da stopa nezaposlenosti bude niža tako da radnici imaju veći izbor između firmi.  To je veća elastičnost ponude rada.

Potrebno je i da firme manji izbor između radnika; da im se isplati zapošljavati radnike jer su im potrebni za ostvarivanje profitnih projekata. Da ima profitnih prilika u koje vredi ulagati. Opet, to znači da je nezaposlenost manja, da ima relativno više firmi i potencijalnih projekata od nezaposlenih radnika na tržištu rada. To je manja elastičnost tražnje za radom.

Jasno je kakve su reforme potrebne za to.