Pages

17 August 2011

Anarhija u UK

Jovana Papan:
Gledajući snimke sa ulica britanskih gradova u kojima su prošle nedelje prštali i izlozi i vilice, čovek ne može da se otrgne tisku da je situacija u kojoj se britansko društvo trenutno nalazi baš ona kojoj mi težimo. Jer, britanska deca (mnogi od izgrednika zaista su bili deca, a većina ih je bila između 16 i 18 godina) koja su letnji raspust odlučila da iskoriste za veliku žurku pod kapuljačama, „festival slomljenog stakla“ kako su ga nazvali britanski novinari, gde se uz ulaznicu (upaljač ili ciglu) dobijao i vaučer za nabavku novih patika, ajpeda ili TV-a sa ravnim ekranom, samo su puko oličenje generacije koju je umesto njihovih roditelja – podigla država.

U nastavku ima vrlo zanimljivih detalja o ulozi britanske države u vaspitanju dece.

Ron Paul, Michele Bachmann i libertarijanci

Marko je već postavio link ka odličnom segmentu Jon Stewartovog šoua u kome ovaj ismeva ignorisanje Ron Paula od strane mainstream medija. Samo po sebi, to je fascinantna priča: kako ljuti neprijatelji, CNN, MSNBC na jednoj i Fox na drugoj strani, jedino mogu da se slože oko toga da Ron Paul ne postoji, čak i kad je prvi ili treći u sondažama ili tesno drugi na probnom glasanju u Ajovi.

Ali, ima jedna stvar koja je za mene još zanimljivija od medijskog zamračenja, a to je strahovit otpor koji prema Ron Paulu osećaju politički korektni vašingtonski libertarijanci. U ovom videu imate jednu gospođicu koja piše za Reason magazine. Upitana na Fox Newsu šta misli o tome da li mediji ignorišu Paula, ona odgovara - ne, jer on nikad neće pobediti na izborima i niko i ne treba da se bavi njime, a pravi problem je što se iko bavi i Bachmannovom! I dodaje da Paul i nije konzistentan libertarijanac, za razliku od Gary Johnsona i da nema nikakav plan šta bi radio kao predsednik (!).

Činjenica da ova dama odražava dominantno gledište vašingtonskih libertarijanaca, koji ili ignorišu Paula (čik nađite bilo kakav, najmanje pozitivan pomen istog na Cato sajtu), ili ga napadaju, je stvar od prvorazrednog značaja i predstavlja, bar na prvi pogled, veliku enigmu. Zašto bi libertarijanci činili sve da omalovaže i diskreditiju očigledne uspehe koje jedini lbiertarijanski kandidat u trci postiže? To nema mnogo smisla, zar ne, barem logički gledano? Trebalo bi valjda da slave.

Ali, zapazite dalju neobičnu logiku. Ajde i da prihvatimo da Paul neće pobediti i da stoga mediji ne treba da se bave njime. Ali, naša dama protestuje što se mediji previše bave i Bachmannovom. To je sad već krajnje čudno. Žena je po svim sondažama do sada bila ili prva ili druga i upravo je pobedila na vrlo važnom probnom glasanju u Ajovi. Kime bi mediji trebalo da se bave? Hermanom Cainom?

S druge strane, ako bismo među sadašnjim kandidatima tražili one koji najviše libertrijanskih elemenata imaju, jasno da je Ron Paul bez konkurencije. Ali, poenta je da od ostalih Bachmannova predstavlja daleko, daleko najlibertarijanskijeg kandidata. Mnogo boljeg i od Perryija, a o Romneyu da ne traćim reči. Nije li vrlo, vrlo neobično da libertarijanac organski ne podnosi dva najlibertarijanskija kandidata, toliko da protestuje što ih mediji ne ignorišu dovoljno?! ((sva sreća da je Obama dovoljno dobar libertarijanac, koga je većina na Reasonu podržala na izborima 2008).

Nije neobično, ako se vratimo na početak priče. Ključna rečenica koja nam omogućava da razumemo ovaj "paradoks" je ona gde gospođica sa Reasona kaže da je Garry Johnson koherentniji libertarijanac od Paula. To na prvi pogled zvuči neobično jer se ne uklapa u druge optužbe establišmenta, uključujući i libertarijanski, politički korektni establišment, da je Paul previše ekstreman, zadrt, nepopustljiv, da svojim libertarijanskim ekstremizmom odbija prosečnog glasača itd. Čak je jedan neokon profesor ljubitelj George W Busha hvalio Johnsona kao razumnijeg i boljeg od Paula. Kad pogledate listu svih pitanja, vidi se da je Paul daleko dosledniji i radikalniji libertarijanac od Johnsona. Sad ispada da je Paul nedovoljno radikalan.

Ali, možda nije ekonomska filozofija ili ideologija ovde u pitanju. Možda naša libertarijanka više ceni Johnsonovo zalaganje za "lične slobode". Ali, tu je teško naći ikakvu političku razliku između dvojice: obojica su za legalizaciju svih droga, i za federalizam kojim bi većina spornih pitanja, poput abortusa i gej brakova bila odlučivana na nivou država. Teško je naći bilo kakvu političku razliku u tom smislu osim što je Johnson lično za abortus i gej brakove, a Paul lično protiv. Osim Paulovog većeg radikalizma u ekonomskom domenu, ovo je jedina bitna razlika na kojoj možemo temeljiti bilo kakav diferencijalni sud, pa i onaj naše komentatorke da je Johsnon "koherentniji" libertarijanac: očigledno ona misli da jedino ako prihvataš "gej-lezbo-vutra" političku agendu na nivou ličnog izbora i preferencije ti možeš biti pravi libertarijanac. Nije dovoljno što Paul kaže da on misli da je nedozvoljeno koristiti federalnu vladu protiv te agende, ili za podršku suprotnoj agendi. On mora lično biti "za", da bi ga politički korektni vašingtonski komentatori atestirali kao libertarijanca. I da bi zamolili medije da priznaju njegovo postojanje! Dakle, "libertarijanizam" kome pitanja poput Feda, rata i mira, poreza, državne potrošnje, nisu odlučujuća, nego pitanje ličnog životnog stila.

Idemo dalje, kako objasniti netrpeljivost prema Bachmannovoj? Možda njenim religijskim konzervativizmom? Ali, ni jedan od ostalih republikanskih kandidata nije lično za gej-lezbo-vutra političku agendu i svi su manje više religiozni konzervativci. Ne samo Bahmannova, nego i Romney i Perry. Zašto je netrpeljivost komentatorke rezervisana samo za nju? Ako išta, njeni libertarijanski poeni, poput predvođenja Tea Party grupe, glasanja protiv TARP i drugih sličnih stvari, trebalo bi da joj daju neku prednost, sa libertarijanske tačke gledišta, u odnosu na plastičnog čoveka Mita koji je uspostavio Obamacare pre Obamacarea i Rick Perryja, George W Busha na steroidima. Ali, ne, dama libertarijanac mrzi Bachmannovu i želi da mediji prestanu da pričaju o njoj! Nadrealno.

Mislim da ova epizoda plastično govori o jednoj drugoj levičarskoj svetoj kravi i demonstrira koliko je oficijelni libertarijanizam u kulturološkom dosluhu sa socijaliizmom i kultur-marksizmom. Ovo je u osnovi ista stvar kao sa Sarom Palin. Žena konzervativac, majka više dece, koja ne veruje u abortus, ali veruje u Boga, slobodno tržište i individualizam - ima li gore uvrede za femi-naci establišment i njihovu ideju kako "emancipacija" žena i njihovo "oslobađanje od patrijarhalne opresije" treba da izgleda? Jel smo se mi za to borile? Da predsednik bude neko poput Palin ili Bachmann? Brak, crkva, porodica i kapitalizam? Jel to moderna enancipovana žena treba da propagira? Pa još je Engels dokazao da brak služi perpetuiranju kapitalističke eksploatacije.

U sklopu one odvratne seksističke kampanje od pre koju godinu protiv Palinove, neke feminističke aktivistkinje su išle dotle da tvrde da Sarah Palin nije žena! Čekam kad će se slična teorija pojaviti i za Bachmannovu. Ekstremni animozitet prema njoj koji pokazuje gđica iz Reasona je samo varijacija na ovu za progresivce bolnu temu: manji je problem ako je Rick Perry "religiozni fundamentalista" ili eksponent "moralne većine", ali kad žena, i to kakva, "Sarah Palin na steroidima", predstavlja sve to, progresivci to doživljavaju kao krajnje poniženje, i potpuno odlepljuju. Onda su sva sredstva dozvoljena. Komentatorka sa Reasona očigledno pripada tom segmentu progresivističke podkulture koja ima skoro organsku averziju prema ženama na pozicijama moći sa konzervativnim i tradicionalnim pogledom na porodicu, brak, veru, abortus i slično. To direktno ugrožava njihov projekat i zato ispoljavaju toliko snažnu agresiju prema ženama tipa Palin i Bachmann. Mnogo jaču nago prema muškim zagovornicima istih ideja.

Ima još jedna dimennzija ovog problema. Nije samo progresivistička kulturna pozadina beltway libertarijanizma povod za ovakav tretman ljudi poput Paula i Bachmannove. Za libertarijance, kao i za levičare i neokonove, gledišta predsedničkog kandidata na brak, porodicu, veru, abortus, itd., su prvorazredno političko pitanje na izborima zato što je za sve njih sve federalno pitanje i sve se tiče predsednika. Svaka od tih grupa ima svoj omiljeni skup samoočiglednih istina i fundamentalnih filozofskih principa ("vrednosti"), i smatra da je korišćenje federalne vlade za nametanje tih vrednosti svima legitrimno. Definicija politike kao totalnog građanskog rata sa apsolutnim ulogom je svima zajednička. Libertarijanci su samo bizarni ukras na ovom etatističkom konsenzusu.





Koristi od imigracije

Željka danas ima odličnu kolumnu u Politici na temu različitog tretmana sportista sa jedne i drugih mladih talenata, sa druge strane. To me je podstaklo da odem na sajt Matematičke olimpijade i da pogledam rang različitih država.

Prvo sam bio iznenađen da Amerikanci ostvaruju zaista odlične rezultate. Na poslednjoj olimpijadi su bili 2. (iako je svih šestoro učesnika uzelo zlatnu medalju), prošle godine su bili treći. U stvari, u poslednjih 12 godina su 4 puta bili drugi, 5 puta treći, 2 puta peti i jednom šesti (Kina je ubedljivo najbolja, Rusija je druga, od 2000. na ovamo). Ali, dok su Kina i Rusija morali da se oslanjaju na "sopstvene snage", pogledajte imena američkih predstavnika .

Poslednje godine su to David Yang, Xiaouyu He, Benjamin Gumby, Evan O'Doney, Mitchell Lee i Wenyu Cao, a prethodne godine su bili Evan O'Domey, Xiaoyu He, Benjamin Gumby, Calvin Deng, In Sung Na i Allen Yuan (neki se očigledno ponavljaju). Dakle, poslednje godine ima dvoje ili troje "tradicionalnih" Amerikanaca (Lee je valjda jedino kinesko prezime koje je uobičajeno i u Americi, pa je teško oceniti Mitchellovu nacionalnost), ostali su sigurno Azijati. Pretprošle godine je definitivno bilo samo dvoje "klasičnih" Amerikanaca. Dakle, najmanje pola američkih predstavnika na olimpijadi su ljudi koji su relativno skoro došli u Ameriku, ili su njihovi roditelji relativno skoro došli u Ameriku (verovatno se može pretpostaviti da ovi koji imaju američka imena su tamo i rođeni). U stvari, slika govori više od hiljad reči - pogledajte sliku pobednika američkog takmičenja u matamatici.

Sve u svemu, moje mišljenje je da pozivi na ograničavanje imigracije koji se mogu sve glasnije čuti u Americi, su potencijalno veoma, veoma opasni. I, što je najvažnije, nisu opasni samo za Ameriku. Svet će imati najviše koristi od ovih ljudi ako oni mogu da rade u uslovima pune akademske slobode i u uslovima koji omogućavaju komercijalizaciju njihovih dostignuća. 

Ima more, ima more, preko Kladova

Kurir piše da je pripremljen nacrt Zakona o pomorskoj plovidbi. Stvarno, evo nacrta Zakona u skupštinskoj proceduri. Pored toga što se planira osnivanje organa za istraživanje pomorskih nesreća, ceo zakon je napisan kao da Srbija ima makar jedno 200 km obale, desetak luka i "trgovačku mornaricu" (pojam iz nacrta Zakona) od makar par hiljada brodova. Da je smešno, jeste.

S druge strane, ako već postoje srpski brodovi koji se kreću svetskim morima (veliko ako), onda cela ta stvar mora nekako da bude uređena, ako ništa drugo, a ono zbog međunarodnih konvencija. Evo, i Švajcarska ima Swiss Maritime Navigation Office, isto kao i Češka, Mađarska, Slovačka, Luksemburg i ostale pomorske velesile.

Daily Show o Ron Paulu